СУЗА НА ПУЧИНИ
I
Нестајем у подне кад она губи сенку
О саће од црног млека у ушима
Сва прашина неба недостојна њеног пудера
Она ми даје отрова у пољупцу
Та курва то слатко ђубре које волим
Али не смем да признам јер ће ме оставити
О звездо прослављена на рачун ноћи
О моје лице опрано сузама
Орао који пропада низ провалију у ваздуху
Пре земље неће ништа додирнути
Дубоке су сви ствари док падају
Као птица која путује кроз камен
Љуби док погледаш срцу док те изда
Док изучиш школу коју цитирам
О ружни снови где се састајем са биљем
У дволичности се чува право лице
II
Ко тебе заволи тај ће закаснити
Да се на време лечи и да се поново роди
Ти која ми се привикаваш као пливачу вода
Разједајући ране горком сољу
Огромни материјали за једну песму
Тај неред у сну превелики за моју главу
Један лудак тврди да те више воли
Земља ће се окретати док паднемо у несвест
Језик сиромашан пред њеним очима
Моје метафоре као њене огрлице
И минђуше у њеном уву од седефа
Жар лудака искоришћен као гориво у ракетама
О црни дане осветљен снеговима
Као уловљен на своју крв патим
О црна птицо намењена небесима
Уместо душе уместо формуле
Написани славуји превртљиви и дволични
Раде инсекти као звери у мраку
Док се лифтом спуштам у њено црце
И моја крв слази на мраз испод нуле
III
Биљке се гурају да продру на ваздух
Узалуд је чупам из дубоке сенке
Једно дрво ми даје трансфузију крви
И уши горе као два пламена
Шумо где ћу стићи одјеке свога гласа
Пљуште птице којима се умивам
Нездрав пламен се повија у срцу
Душо загађена погрешним лечењем
Славуј се у срцу ломи као суза
Док ја славим својим недостацима
И цвет окреће време наопако
Бојим се да је сањам док је гледам
Распада се звезда та рана ваздуха
И наместо ње се појављује рупа
Она се пролепшава да би ми пркосила
Слична белом дрвету у води
Водо дубока као неталенти
Један живац држи хигијену у поезији
Стазе у парковима имитирају путеве
И реч нас узгред одводи у будућност
IV
Оно што преко ноћи предузимам
Када ме пре писања сврбе прсти
Као птица непобеђена пепелом
Крст на гробу се супроставља ветру
Кад заједно с водом испаравају звезде
И ране хлади алкохол који ветри
Могу бити професор својим душманима
Који ноћас стрепе да нешто не напишем
Рђају меридијани у бистрим водама
И као златни конци пуцају у леду
Моја крв се бави забрањеним послом
Док звезде таму лажно представљају
О драги људи у њеном животу
Остаће закопани у мојим устима
Моје камено срце у земљи као дукат
Одолеће влази и љубавној инфекцији
Несрећне птице се лече висинама
О злато што изнутра пролепшаваш земљу
Док разводе струју из моје љубави
Што је мени рекла као да је закопала
Јер шта сам ја у њеном животу
Она је прочитала моју таму као буквар
Док гони своју сенку око света
И моја крв црта оно што напишем.