Matija Beckovic

[причалица]

СУЗА НА ПУЧИНИ

I

Нестајем у подне кад она губи сенку
О саће од црног млека у ушима
Сва прашина неба недостојна њеног пудера
Она ми даје отрова у пољупцу

Та курва то слатко ђубре које волим
Али не смем да признам јер ће ме оставити
О звездо прослављена на рачун ноћи
О моје лице опрано сузама

Орао који пропада низ провалију у ваздуху
Пре земље неће ништа додирнути
Дубоке су сви ствари док падају
Као птица која путује кроз камен

Љуби док погледаш срцу док те изда
Док изучиш школу коју цитирам
О ружни снови где се састајем са биљем
У дволичности се чува право лице

II

Ко тебе заволи тај ће закаснити
Да се на време лечи и да се поново роди
Ти која ми се привикаваш као пливачу вода
Ð*азједајући ране горком сољу

Огромни материјали за једну песму
Тај неред у сну превелики за моју главу
Један лудак тврди да те више воли
Земља ће се окретати док паднемо у несвест

Језик сиромашан пред њеним очима
Моје метафоре као њене огрлице
И минђуше у њеном уву од седефа
Жар лудака искоришћен као гориво у ракетама

О црни дане осветљен снеговима
Као уловљен на своју крв патим
О црна птицо намењена небесима
Уместо душе уместо формуле

Написани славуји превртљиви и дволични
Ð*аде инсекти као звери у мраку
Док се лифтом спуштам у њено црце
И моја крв слази на мраз испод нуле

III

Биљке се гурају да продру на ваздух
Узалуд је чупам из дубоке сенке
Једно дрво ми даје трансфузију крви
И уши горе као два пламена

Шумо где ћу стићи одјеке свога гласа
Пљуште птице којима се умивам
Нездрав пламен се повија у срцу
Душо загађена погрешним лечењем

Славуј се у срцу ломи као суза
Док ја славим својим недостацима
И цвет окреће време наопако
Бојим се да је сањам док је гледам

Ð*аспада се звезда та рана ваздуха
И наместо ње се појављује рупа
Она се пролепшава да би ми пркосила
Слична белом дрвету у води

Водо дубока као неталенти
Један живац држи хигијену у поезији
Стазе у парковима имитирају путеве
И реч нас узгред одводи у будућност

IV

Оно што преко ноћи предузимам
Када ме пре писања сврбе прсти
Као птица непобеђена пепелом
Крст на гробу се супроставља ветру

Кад заједно с водом испаравају звезде
И ране хлади алкохол који ветри
Могу бити професор својим душманима
Који ноћас стрепе да нешто не напишем

Ð*ђају меридијани у бистрим водама
И као златни конци пуцају у леду
Моја крв се бави забрањеним послом
Док звезде таму лажно представљај� �

О драги људи у њеном животу
Остаће закопани у мојим устима
Моје камено срце у земљи као дукат
Одолеће влази и љубавној инфекцији

Несрећне птице се лече висинама
О злато што изнутра пролепшаваш земљу
Док разводе струју из моје љубави
Што је мени рекла као да је закопала

Јер шта сам ја у њеном животу
Она је прочитала моју таму као буквар
Док гони своју сенку око света
И моја крв црта оно што напишем.

[причалица]

Lelek mene

"…Ako nemaš zašto umrijeti
Nijesi se trebao rađati.
Ako ne znaš zašto si se rodio
I za pravu smrt si zakasnio.
Cilj ljudskog života je nešto
Zbog čega ćes život prezirati.
Kom je život najviša svetinja
I sve ono zbog čega se živi
Sve to nije dostojno života
Zbog toga se ne moraš rađati.


A ko se god rodi bez razloga
Bez razloga mora i mrijeti.
Svak se ođe s razlogom rađao
Znao šta s životom i smrću
Jedino je to dostojno ljudi!
To se dobro znalo i pamtilo
S kojijem smo pozvanjem stvoreni.
Nije bilo ove pučibruke
Ni toliko suvisna naroda
Koji ne zna ni šta će na zemlji.
Ni ko ga je ni zašto stvorio.
Rađaju se i žale da umru
A ne znaju ni što su živjeli!


Šta će ljudi toliki na zemlji?
Ideja je ljudska ponižena!
Svaka vjera tako će propasti.
Svaki smisao tu će postradati.


Velike je tajne vazda znalo
Malo ljudi - i dok ih je malo
Onda svaki mora biti pravi
Kad su pravi - dosta ih je malo.


Šta će ovaj božji gamiz ljudi
Kao neka nova vrsta muve?
Čemu služe slijepi narodi?
Skoro ce ih i zaprašivati…!"

[причалица]

Uz vino

Uz vino gubim volju za životom
I želju da umrem, evo, odmah potom.

O, prepelico nad dalekim žitom
Što okrećeš brda, a i mene pritom

Patim iz straha da ću tek da patim
I svejedno mi je, evo, odmah zatim.

[причалица]

К А Ð* А Ђ О Ð* Ђ Е

Да ли овај споменик
Овде стално стоји

Пита на Врачару
Код бронзаног Карађорђа
Босјак ходочасник

Зна да је годинама
Чамио у подруму
Окован синџирима
Мисли да је наишао
Баш кад га изводе у шетњу
Петнаест минута дневно

Обрадован одговором
Одлете у своја брда
Да пренесе радосну вест

Ако он стоји
Да и они стоје
Ако је његово име
Уклесано у камен
Да нису безимени ни они
Ако је он на слободи
Да јој се надају и они.

[причалица]

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
Osećamo nebo kao krov nad glavom.

Ustajemo naglo, nekud odlazimo
I prolazeći tako prolazimo.

A negde nas čekaju Veliki Antili
Gde nećemo nikad biti nit smo bili.

Kažem ti tiho: ništa nam ne treba
Ali više nema ni tebe ni neba.

[причалица]

Tugovanka za Verom Pavladoljskom

Ne mogu da zaspim
a ni da se probudim;
jedino tebe nema
a samo ti postojiš


Više je biti pesma
nego pesnik;
a biti ti više je od oboje .

[причалица]

Na terasi

Plamti naš jasen i šib žuti
i nagone me da mrmorim
(dok mi lepota oči muti)
zar sve to treba da pregorim?

Al ako bih se zbog čega
bacio lastom sa balkona
bilo bi zato što posle svega
taj šib i jasen ne gleda ona.

[причалица]

МАЈКА

Је ли још жива
она ваша сестра,
код које сте одлазили
сваке недеље
-питам Патријарха Павла.

Умрла је одавно,
али то ми није сестра,
него сестра од тетке.
А тетка ми је мајка
која ме је подигла од колевке,
када се преудала она
што ме је родила.

И сада ја мислим
-када променим светом,
да ћу прво видети тетку
које сам се највише ужелео.
А за остале у царству небескоме
има времена..
Да се видимо и поразговорим о
од Аврама до Исака,
до четвороднев� �ог Лазара,
моје крсне славе.

Видећу и Светог Саву
и цара Косовскога,
и друге свете
из рода нашега,
који су одбранили образ Бозији.

Видећу и мајку,
ако Бог да,
и ако ме позна...

[причалица]

Suza na pučini

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O saće od crnog mleka u ušima
Sva prašina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko đubre koje volim
Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti
O zvezdo proslavljena na račun noći
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provalije u vazduhu
Pre zemlje neće ništa dodirnuti
Duboke su sve stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok podlegneš srcu dok te izda
Dok izućčiš školu koju citiram
O ružni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvoličnosti se čuva pravo lice

[причалица]

Nikad više

Milo stvorenje koje si sad sena
Mali pepeo samo uspomena
A ta je sena i ta uspomena
Moj jedini život i jedina žena.

Ti malo Rušče ceo svet bi dao
Kad bi te još samo jednom ugledao
Kako ideš kući u naručju s cvećem
(A ja te s prozora gledam i ne trepćem)

[причалица]

BODEŽ

Po čuvenoj priči
Sa dalekog severa
Lovci na vukove
Bodež sa dve oštrice
Umoče u svežu krv
Balčak pobodu u led
I ostave u snežnoj pustinji.

Gladan vuk
Oseti krv nadaleko
Pogotovu na čistom oštrom vazduhu
Pod visokim mraznim zvezdama
I brzo pronađe krvavu udicu.

Oblizujući krvavu sukrvicu
Poreže jezičinu
I svoju toplu krv
Lapće s hladnog sečiva.

I ne ume da stane
dok se ne skljoka
Nadut od sopstvene krvi.

Kad su takvi vukovi
Koji se najteže love
kakvi li su tek ljudi
Pa i čitavi narodi
A pogotovu naš
Koji se vlastite krvi
Ne može nadostiti
I pre će nestati
Nego se osetiti
Da će krvav bodež
Ostati
Jedini
Spomenik
I krst
Iznad nas.

[причалица]

Đe reče Japan

Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.
Barem meni ne treba zboriti
Kako to ne valja
I kako bi trebalo pametnije
Ponekad i drugog čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati sve ispočetka.
Ne sviđam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To me i zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.
I kad nešto pitam
Odgovor me ne zanima
Činim se čuo a ne čujem
Znam šta bih čuo
Ne tiče me se šta ko misli
Nego šta ja mislim
Ne znam šta ja znam
To jedino ne znam
Ali šta misle i znaju drugi
Znam koliko oni.
Da ti nešto kažem
Pre nego što počnem govoriti
Rado bih te slušao
Nema zbora
Samo kad bih mogao
Da imam kad
I da sam bez jezika
I da mi nije poznato
Pre nego što počneš
I šta bi rekao i kako bi završio
Ali i kad ćutim ja govorim u sebi
A ono što kažem glasno
Samo je krnjatak od toga
Zato mi je lakše da kulučim i krampam
Nego da slušam
Puna jezika i prepunjenih obraza.

Po godinu sam sebe nagovarao
Ćuti barem ti
Zlatoust si kad ćutiš
Fin si dok ne progovoriš
Greota je da govoriš
Kad ti ćutanje nije teret
Drugo sam ja
Ja govorim od nevolje
Da me jezik ne udavi
Ne dam da mi kidišu na jezik
I da me razjeziče
A neću ni ja dugo
Pa pričaj kad odem.
Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga i borim se s palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečemu drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.
I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio.
Duša mi je da kažem naopako
Stidim se da govorim pravilno
I neću da me popravljaju
Znam da se tako ne kaže
Ali ako kažem onako kako se ne kaže
To nije ono što hoću da kažem.
Pričaju a ništa ne govore
Čim jednu izgovore moraju za njom
A ne znaju koja im je sledeća
Ni kud im koja ide
Otme im se jezik pa čeketaju
Jedno počnu a drugo ne završe
Sve tetiljancije i pobrkotine
Zaglave se ko voda u grliću
Krkljaju kao prevrnuta boca.
Niko nikoga i ne sluša
To su priče
Ne čuju sebe a ne drugoga
Nego ljudi lažu
Za neke laži je šteta što su laži
Ali ja da lažem neću.
Tobož slušam pletipriču
Pletipričalica
A da ih pitaš šta je ko rekao
Ni jedan ne bi znao
Svako bi pričao svoju priču
Ovo svak zna a samo ja priznajem
Niko me ne goni nego ja hoću.
Niko samnom ne može
Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikog sem sebe
A sebe sam najželjeniji
Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao ovo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i on je tu skroz zavapijo
Ne mogu više
I iskoračio preko vrata
Preko kojih ćeš iskoračiti i ti.
Niko mi ne dolazi
Niti ja kome idem
Pojednoga uvatim
Kao ovo tebe
I pričam mu dok ne uteče
A ond pričam sam sa sobom
Pobijem tojagu predase
Pa se na nju izdirem
Rečima se zamajavam
Na jezik se dočekujem
Da se živ čujem
Do ćutne minute
A sve pričam ne bih li se setio
Onoga što sam zaboravio.
Ako ćemo pošteno
Ni s kim i ne pričam
Sem sam sa sobom
Kad imam u sebe poverenja
Ne mogu bez nikoga
Ništa ni reći ni znati
Malo ko može bez ikoga
Ni drvo bez drveta
Ni čoek bez čoeka
Ali poneko može
Ka bor osamnik
E to drvo je junak
I čoek je čoek
Ako može sam.
Nešto bih te pitao
Da mi pravo kažeš
Ali ti ćeš reći
Hoću ako znadem
I ako je za kazivanje
Kao da bih te ja pitao
Ono što ne znaš
I što nije za kazivanje
Pa što da te pitam
Kad znam šta bi rekao.
A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bi čekao da te ja pitam
Zato ću ja sve sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimni glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam pričaću iznovce.
Sve hoću da ti kažem
A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego pričam svoju priču
A gde god gledam
Vidim ono o čemu mislim.