Status :
Registrovan : Aug 2009
Lokacija : Beograd moj rodni grad
Poruke : 5,528
Kako se lečiti od osećanja krivice
Zapažanja pravoslavnog psihoterapeuta
AUTOR ovog istraživanja je Natalija Volkova, rodjena u Alma-Ati u Kazahstanu. 1974. godine završila je Kazahstanski državni univerzitet , smer «Ruski jezik i književnost». 1997. godine na Long-Ajlendskom univerzitetu (SAD) stekla je zvanje Magistra psihoterapije. Danas živi u SAD i radi kao psihoterapeut na Institutu Blejer. Parohijanka je hrama Blagoveštenje Presvete Bogorodice u Njujorku.
Depresija, pokušaji samoubistva, briga bez razloga i strahovi, jesu teški problemi zbog kojih se ljudi često obraćaju psihologu. Da bi pomogao pacijentu, specijalista je dužan da pronikne u uzroke njegovog stradanja. A taj uzrok je najčešće neispovedjen, a duboko zabranjen i U DUŠI sakriven osećaj krivice. Greh bez pokajanja, načinjen u prošlosti, u sadašnjosti prerasta u duševnu tragediju. A čovek često ne razume zbog čega? A lek je, čini se, sasvim blizu.
Da li je to pogrešna emocija?
Čovek ima viševekovno iskustvo krivice. Još u raju Adam je doveo Evu u sablazan, dok je Evu zmija dovela u iskušenje. Od prvog greha, grešnici pokušavaju da svoju krivicu prebace na drugog. Svako od nas poznaje taj dosta mučan osećaj: uradili smo nešto što nismo smeli, prekršili smo neki zakon, koji naša savest prepoznaje. Tokom svih ovih godina moje kliničke prakse, susrela sam se sa nepoznatim fenomeom: javnom nedoumicom psihologa o fenomenu krivice, koja se ne može iskoreniti, a koja postaje simptom ozbiljnijih patologija i rastrojstava. Koje sve teorije i metode nisu razradjivane, koji sve naučni radovi nisu napisani, a osećaj krivice kao i ranije, nastavlja da uznemirava ljudski um i psihu!? Klasična frojdovska psihoanaliza, prema mojim gledištima, jedva da se nosi sa zadatkom, jer prdlaže potpuno „sumnjiv“ lek od osećanja krivice… Dakle, opravdanje za krivicu nalazi se u postupcima drugih ljudi, pre svega roditelja. U savremenoj pop-psihologiji, posebno zapadnoj, rasprostranjene su teorije a i prakse, koje na odredjen način treba da povećaju osećaj čoveka za sopstvenu vrednost.
Čovek ne može sam sebe da oslobodi krivice. Evo zašto se čak i najiskrenija sažaljenja i muke savesti, koje ljudi preživljavaju u samoći, bez Boga, kao što je bio slučaj sa generalom Hludovim, pokazuju besplodnim.
(Na slici je kadar iz filma ’Beg’, A.Alova I V.)
Zapažanja gosp. Naumove, 1970. godine
Smatra se da ljudi treba da prestanu da sude sebi shvativši svoj sopstveni značaj nezavisno i od postupka i od okolnosti. Pretpostavlja se da je čoveku predodređeno da zadovoljava svoje potrebe po principu (« ja sam zaslužio, zato što ja postojim»), i da zbog toga nikakve krivice i ne može biti.
Neki idu još dalje proglašavajući krivicu za pogrešnu emociju, i predlažu da se naprosto zauvek uništi «zona krivice», kao nepotrebno iskustvo, kao nešto sramno i negativno. Rezultat iskustva tipa «zalečiti» krivicu ili «anulirati», dovelo je do porasta broja ljudi sa hroničnom depresijom, stanjima patološkog straha, nervoze, psihoze, samoubistava. Ne prestaje da raste ni broj onih, koji pokušavaju da utope krivicu u krivicu ili da pobegnu od nje u narkotički mrak. Često ljudi sami dolaze kod psihoterapeuta da bi se odmah izbavili od mučnog osećanja, i često otkrivajući se u svojim prirodnim padovima, čekaju da čuju, da uvek postoji nešto ili neko – muž, žena, roditelji, deca, teško detinjstvo, društvo oskudica, itd., što ih je izazvalo da postupe na pogrešan način i naruše moralni zakon. Jednom rečju, krivica za neko učinjeno delo nije sasvim na njima, što znači, nema nikakve obaveze. Formalno opravdanje greha u ordinaciji psihoterapeuta ima samo vremenski efekat i to u retkim slučajevima. Nespoznata i nepriznata krivica, i dalje prikriveno podriva i nastavlja svoj rušilački rad u čoveku.
Izvucite kostur iz kutije
Evo nekoliko primera iz moje prakse:
- Pacijent Mihail K. (promenjena su imena pacijenata), 45 godina, dva pokušaja samoubistva, promenio je nekoliko psihoterapeuta, mnogo godina je patio od depresije , nekontrolisanog straha, nesanice, sa ljudima je agresivan, mrzi žene. Bio je kratko vreme oženjen, nema prijatelje, ni na jednom poslu se nije zadržao duže od pola godine. Posle nekoliko nedelja psihoterapije pojavio se koren njegovog problema – duboko zabranjen osećaj krivice pred majkom. Kada je bio mali, Mihail je majku gurnuo sa stene. Posle nesrecnog pada majka je dugo bolovala i sin, ne mogavši to da izdrži, otišao je od kuće. Vratio se nakon 3 godine, kada majke više nije bilo…
- Drugi pacijent, Boris A., 64 godine, ranije – uspešan biznismen, rukovodilac velike firme, razveden, pati od pritiska, razdražljivosti i snažnih promena raspoloženja. Na prvoj seansi priznao je da ima nekontrolisani strah od smrti. Ima sina jedinca, koji živi u drugom gradu, i više od dvadeset godina se nisu videli. Nakon nekoliko meseci terapije raspoznao je svoj glavni problem – sakriven osećaj krivice pred sinom, koga je celog života ponižavao jer je izneverio roditeljska očekivanja, nije postao veliki čovek, nije završio škole i ukaljao je njegovo ime izabravši profesiju keramičara.
- Dina S., 40 godina, pati od teškog oblika depresije, hroničnog straha zvučnih halucinacija – stalno čuje dečije glasove. Živi sama, teško komunicira sa ljudima (prema njenim rečima beži od njih, jer se plaši razočaranja. To je već predznak paranoje. Strašna samodestruktivna sila i totalni unutrašnji teror vladali su njome dug period njenog života. Posle pola godine intenzivne terapije rekla je da je sa 18 godina ostavila jednogodišnje dete čoveku s kojim je u to vreme živela, a pobegla je s drugim čovekom. Pričajući svoju tragičnu istoriju , krivica je izletela iz nje kao ustajala voda, i ona je priznala: - «Ja sam dugo pokušavala da opravdam sebe, mislila sam da sam bila još uvek dete. Ali sada sam saznala da je dete bila moja kćerka, a ja sam bila majka».
Sve te sudbine i mnoge druge, kao što su gore navedene, objedinjuje jedan fenomen – osećaj krivice, zabranjen duboko u samoj suštini. Često, gledajući samo lepotu spoljašnje fasade, mi čak i ne pomišljamo kako strašan rušilački posao radi crv sakrivene krivice u našoj duši. U tim sudbinama prisutno je i nešto drugo, za mene kao pravoslavnog psihologa očigledno – potpuno odsustvo ljubavi. I više od toga, neobjašnjivi strah pred svakim njenim pojavljivanjem. Svako od njih je reagovao skoro neadekvatno na moje jednostavno pitanje: da li u njihovim životima ima ljudi, koje bi oni mogli nekako da vole?
Postoje li ljudi krivi bez krivice?
Carstvo Nebesko je Viša ljubav, a nepokajana krivica je prepreka ka njemu. Neki od nas rodjeni su sa talentom da vole, onako kako je zapovedio Gospod. Treba dugo i uporno savladavati tu nauku. Na žalost, škole, gde bi nas učili ljubavi prema bližnjem, nema. Ali, postoji Božiji hram, postoji priroda i, postoje deca. Isus Hristos je govorio: - «Ako se ne promenite i ne postanete kao deca, neće vam se otkriti Nebesko Carstvo». Nedavno sam imala sreće da se sretnem sa interesantnim šestogodišnjakom… Sa svojom vršnjacima se igrao bumerangom. Kada je na njega došao red da baca bumerang – on je bacio, i bumerang je lepo poleteo uvis. Jedna devojčica, oduševljena njegovim bacanjem bumeranga, odmah je potrčala za njim. Odjednom je vetar okrenuo bumerang i on je udario devojčicu. Ona je zaplakala i odrasli su prišli da je umire. Dečak je otišao u stranu i šćućurio se. Ja sam mu prišla i sela pored njega. Na licu dečaka se videla duboka nesreća. Samo je rekao :—„Ja nisam namerno… Ona je potrčala i bumerang ju je udario“, i poćutavši malo oper je rekao, --„Ja sam ipak kriv, jer je nju zabolelo...“.
To je iskreno priznanje krivice, čak i od nenamernog postupka, i isto tako, iskreno kajanje. A eto, mi kao da smo izgubili tu dečiju osobinu da se odmah u magnovenju očistimo? Zašto nam je tako teško da priznamo i kažemo svima, sebi i, pre svega, Bogu: „ Kriv sam jer je njega zabolelo?“
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima...
Odgovori sa citatom
Prvobitno napisano od pričalica
