Ja nekako ne mogu da se odlučim da li si rob onda kada vodiš računa o tome da prištediš za crne dane,
ili onda kada rasipaš pa ti se osladi i najednom nema više.
ona jevrejska ''da bog da imao pa nemo''
Ne mogu da pomislim da nemam neki štek iz koga ću daleko bilo moći jednoga dana da platim lek
za svoje najbliže. Neka me to čini i robom, ali ja prosto ne mogu da funkcionišem drugačije.
A prioriteti.. pa više nisam sigurna da se deca rađaju kao potpuno prazni fajlovi, jer razlika uvek
postoji među decom bez obzira na vaspitanje..
mada, vaspitanje ipak ima veliku ulogu...
Našima nikada nije bila zabavna ni najskuplja igračka ako neko od nas dvoje ne sedne na pod
da se sa njima igra.
I koliko god pokušali nečim da ih ''podmitimo'' ne bi li ugrabili malo vremena za sebe, ne uspeva nam...
Jedino što pali su treninzi.
I mislim da je to presudno. Vreme i pažnja koju im posvećujemo. Da jednoga dana shvate
i cene nas po tome koliko smo im ljubavi pružili, a ne po tome koliko smo im pružili novca.