Religija i smeh
Ne nije tema za pisanje viceva o religiji...
Svaka baka bi nam rekla da je smeh lekovit i da se treba što više smejati, pa hajde
da vidimo šta su osnivači raznih religija znali o smehu i osmehu i šta su nam savetovali.
Da me ne bi kritikovali, ja ću se držati ''svog dvorišta''.
''Psihologija abhidhamme poznaje nekoliko tipova i intenziteta oseha i smeha -- blagi osmeh (sita), radostan osmeh, gde se uglovi usana toliko razdvoje da se mogu videti zubi (hasita), smeh pri kojem se ispušta glasan zvuk (vihasita), smeh od kojeg glava, ramena i ruke podrhtavaju (upahasita), smeh do suza (apahasita) i gromoglasan smeh (atihasita).
Buda je glasno kikotanje i smejanje smatrao neprikladnim za monahe i monahinje (A.I,260), pod uslovom da je njihova posvećenost praksi ozbiljna. U Dhammapadi on pita: "Čemu smeh, otkud radost, kad požar neprekidno bukti?" (Dhp.146). Mahāvastu kaže: "U zajedničkom življenju, uz pomoć blagog pogleda i toplog osmeha, ljubav se rađa između čoveka i životinje". Bodhicaryāvatāra savetuje onim meditantima koji su skloni da postanu suviše ozbiljni: "Uvek održavaj osmeh na svom licu, odustani od mrštenja, strogosti... i budi prijatelj celome svetu". Budistički narodi Azije su poznati po svojoj spremnosti da se uvek nasmeju, što je odraz otvorenosti i ljubaznosti kakvu razvija Budino učenje.''
Kaže Dhammika
a meni zvuči smisleno
Pokušajte da se držite učenja, a ne ličnog stava o smehu. Hvala.
Odgovori sa citatom
