Status :
Registrovan : Aug 2009
Lokacija : Beograd moj rodni grad
Poruke : 5,528
Re: Alternativna medicina
nastavak
Vekovima su religiozne dogme zabranjivale ljudima da se mešaju u božije stvari, da ispituju i pokušaju da utvrde šta cini životnu energiju i kako ona funkcioniše. Zato alternativna medicina prvenstveno pociva na metafizickim verovanjima i raznim filozofijama bolesti i zdravlja od kojih mnoge imaju duhovnu i magijsku prirodu - kao što se, recimo, makrobiotika ne zasniva samo na prostim jelovnicima koji odredjuju šta jesti a šta ne, nego su ta pravila zapravo deo širokog filozofskog i duhovnog sistema. Ovakav pristup lecenju naišao je na veoma dobar odziv kod široke publike. Mnogi poštovaoci istocnjackog stila života, kada im zatreba medicinska nega, napuštaju udobnost savremenih bolnica i otiskuju se u avanture da bi potražili izlecenje. Prva lekcija koju tamo nauce glasi da je borba protiv bolesti postupak koji se ne svodi na prosto davanje leka covekovom fizickom bicu, nego je to filozofski i duhovni proces koji zahteva sagledavanje uzroka bolesti, kako bi, cesto uz pomoc religije, bilo moguce uhvatiti se u koštac s njom. Ne svodi se alternativna medicina samo na tradicionalne i metafizicke teorije i postupke; naprotiv, ona nudi sve što je tržište spremno da prihvati. Tako je u novije vreme jednim delom pocela da podražava i naucnu medicinu, ali ne u metodologiji rada nego u nastupu pred javnošcu: pojavljuju se razne amajlije kojima se falsifikuju radovi naucnih autoriteta, elektronski kvazidijagnosticki uredjaji, razni “laserski” kristali, magneti koji “lece” i tako dalje. Reklo bi se da su ovakvi hibridi kod široke publike najbolje primljeni. Mogli bismo da kažemo da je medicinski postupak alternativan ako se zasniva na principima i metodima koji nisu verifikovani od strane nauke. Danas postoje ljudi koji misle da su neke grane ove medicine po svojoj efikasnosti konkurentne ili cak superiorne u odnosu na naucnu medicinu, ali vecina ce se složiti složiti sa ocenom da u haosu raznih alternativnih tehnika i postupaka ima i dosta “lova u mutnom” i zloupotrebe poverenja pacijenata. Ipak, bez obzira na to kakav stav imamo o alternativnoj medicini, nema sumnje da je ona u narodu veoma popularna. Prema ispitivanjima koje je obavila Svetska zdravstvena organizacija, u SAD 35% ljudi koristi bar jedan od oblika alternativne medicine. U Nemackoj, Holandiji i Belgiji taj procenat je oko 60% a u Velikoj Britaniji cak 74%. Za ovo ima dosta razloga. Kod velikog broja ljudi postoji istinski strah od lekova i hirurških intervencija. Ovaj strah se potkrepljuje pricama o pacijentima cije je zdravstveno stanje pogoršano posle bolnicke terapije ili koji su cak životom platili greške medicinskog osoblja. Svakako da su mnoge od ovih prica tacne; i lekari su ljudi sa svojim manama, pa se i njima potkrade greška ili neznanje koje pacijent placa životom. S druge strane, niko ne prica o milionima uspešno izlecenih i medicinski zbrinutih ljudi koji bi bez lekarske pomoci bili izgubljeni, jer to nije tako atraktivno kao price o zaboravljenim hirurškim instrumentima u telu operisanog pacijenta, o zdravim udovima koji su greškom amputirani ili o lekaru koji je na odeljenju intenzivne nege iskljucio uredjaj za održavanje života jer nije imao gde da ukljuci punjac baterije za mobilni telefon. Neke od ovih prica zasnovane su na istinitim dogadjajima, ali svakako ima i takvih koje su ciste anegdote, ispricane tek radi zabave u društvu. Cak ni kad lekarski tim dobro obavi svoj posao i kad se medikamenti uzimaju u propisanim dozama, strah od lekova nije bez osnova jer se dogadja da ljudski organizam nepredvidljivo reaguje na neke od njih (ili, kako lekari cesto kažu, u medicini 1 i 1 nisu uvek 2).
Primer za ovo je penicilinski šok, koji je netipicna reakcija na neke antibiotike, a koji bez hitne i strucne intervencije može da se završi i smrcu pacijenta. Lakonsko pitanje medicinske sestre u ambulanti ili farmaceuta u apoteci “da li ste ranije uzimali penicilin?” ne nudi garanciju da se penicilinski šok nece pojaviti baš toga puta. Jedini siguran postupak bio bi da se pre primanja leka ispita alergijska reakcija pacijenta na taj lek i da on posle svakog primanja penicilina provede neko vreme pored strucnog osoblja koje zna kako da ga zaštiti od eventualne neželjene reakcije. Ali ipak niko od nas ne radi tako. S druge strane, alternativna medicina cesto (ali ne i uvek) nema nikakvih negativnih efekata jer ona najcešce i ne deluje na pacijenta. Za razliku od lecenja medikamentima i od rizicnih hirurških intervencija, ovakvi terapijski postupci zapravo su mala predstava za pacijenta bez direktnog uticaja (ako se izuzme dejstvo sugestije) na njegov organizam. A ako se ne preduzme ništa - onda, naravno, ne može ni da se pogreši. Ovo ipak ne znaci da ovakva terapija ne može da naškodi, samo što ta šteta najcešce ne nastupa zbog necega što je ucinjeno, nego zbog necega što nije na vreme ucinjeno. Naime, za lecenje mnogih teških bolesti naucna medicina može da bude efikasna samo ako se sa terapijom otpocne odmah, a terapija kod “alternativca” cesto odnese mnogo dragocenog vremena, pa kad se pacijent konacno obrati lekaru, to bude prekasno. Za nevolju, razvoj dogadjaja je takav da ovi pacijenti u ranoj fazi bolesti doživljavaju kratkotrajne remisije (poboljšanja zdravstvenog stanja), a najteže i najbeznadežnije dane kasnije provedu u bolnici. To doprinosi daljem širenju verovanja da je naucna medicina nemocna i neefikasna. Naravno da tada na red dolazi komentar: “dok ga je lecio iscelitelj bilo mu je dobro, a kada je prešao kod lekara, oni ga upropastiše”. Osim posredne štete, koja nastupa zbog odlaganja terapije, alternativna medicina može da bude i direktno opasna za zdravlje i život pacijenata. Pocetkom 20. veka, na primer, u modi je bilo “lecenje svih bolesti” pijenjem rastvora radioaktivnih supstanci. Ljudi o njihovom štetnom efektu nisu znali ništa pa su zakljucili da, kad vec tako lepo sijaju u mraku, sigurno poseduju i dovoljno energije da odagnaju svaku bolest. Tako su u blaženom neznanju ubijali ili unakažavali sebe i svoje potomstvo. Mada je ocigledno da naucna medicina nije bez rizika, cak i fatalnih, ipak je nerazumno odbaciti je. Veliki broj dijabeticara danas skoro normalno živi zahvaljujuci insulinu, a mnoge zarazne bolesti su pobedjene jer su se ljudi na vreme vakcinisali. Ne treba ni pominjati milione onih koji duguju život hirurgiji, transfuziji ili antibioticima. Sada se rutinski lece mnoge bolesti koje su do pre jednog veka znacile sigurnu smrt pacijenta. Karl Segan (Karl Sagan) je rekao: “ako želite da zaštitite dete od decje paralize, možete da se molite ili da ga vakcinišete... ipak, opredelite se za nauku”. Drugi razlog za poverenje koje ljudi gaje prema alternativnoj medicini zasniva se na stavu terapeuta prema pacijentu. Naucna medicina uglavnom se oslanja na biologiju, hemiju i fiziku u tretiranju covekovog materijalnog tela, koje je složen nelinearni sistem sastavljen od istih atoma i molekula koji cine i nežive stvari-recimo, automobile ili kompjutere. Tako se razlika izmedju lekara i mehanicara shvata kao formalna, jer i jedan i drugi popravljaju pokvarene delove - u ljudima ili mašinama, svejedno. Kada neko ode u bolnicu, prikopcavaju ga na razne uredjaje koji mere krvni pritisak, srcani puls, temperaturu i mnoge druge fizicke velicine. Istovremeno pocinje i terapija medikamentima kojima se utice na telesnu hemiju. Cesto se pacijentu od ovoga popravi zdravstveno stanje, ponekad se i pogorša, ali mu boravak u bolnici uglavnom ne ostaje u prijatnom secanju. Zbog toga ce svako radije da sasluša prakticara koji se služi alternativnom medicinskom terapijom i koji se postavlja iznad materijalnog i mehanicistickog pogleda na pacijenta. On nece “popravljati” obolele organe nego mnogo važniji deo covekovog bica-životnu energiju. Coveku je lakše da ocuva samopoštovanje ako mu se kaže da nije astavljen od molekula i atoma, nego da ga pokrece neki nevidljivi fluid ili bidjnergetsko polje koje ga sjedinjuje s Bogom i sa kosmosom. Stigli smo i do najznacajnije prednosti koju alternativci imaju nad ljekarima. Lekar u bolnici ili ambulanti dnevno mora da vodi racuna o desetinama ili stotinama bolesnika, a ovaj cinilac nikako nije bez uticaja na kvalitet komunikacije. On ne može, a cesto nema ni volje da se bavi uzrocima bolesti i da edukuje pacijenta; sve se najcešce svodi na to da utvrdi fizicke simptome, upita bolesnika o subjektivnom stanju i da u karton upiše terapiju. Pacijent koji bi želeo da bliže upozna prirodu svoje bolesti ima slabe šanse da naidje na razumevanje lekara. Zato je tu iscelitelj koji ima i vremena i volje (a i finansijskog motiva) da se najpre bavi pacijentom pa tek onda bolešcu. On ce prvo da ga upozna, da ga umiri i, što je najvažnije, da mu ulije nadu i optimizam u najtežim slucajevima. Naširoko ce mu izlagati svoju teoriju kako je bolest nastala i kako ce je izleciti, i logican rezon pacijenta bice da iscelitelj dobro zna šta radi, cim mu posvecuje toliko vremena. Ova teorija uglavnom ce biti netacna, ali to pacijentu u tom trenutku nije ni važno jer je vec stvoren prisan kontakt koji sam po sebi deluje na njegovo subjektivno stanje. Zato ce se on odmah osetiti bolje; u mnogim slucajevima to ce biti samo privremeno, ali je i to dovoljno za stvaranje mita o uspešnosti terapije.
Volja da se stupi u prisan kontakt sa pacijentom, koju alternativac ima u velikim kolicinama, nije rezultat nepoštenog pristupa poslu niti je deo svjesnog scenarija obmane. Naprotiv, ljudi koji se nenaucno bave isceliteljstvom, uz malobrojne izuzetke, duboko su uvereni da je njihova teorija ispravna, da je terapija uspešna i da im mnogi pacijenti zaista duguju život. Oni nastupaju sa pozicija humanizma, a što svoje usluge solidno naplacuju, to ne samo oni vec i pacijenti smatraju pravednim. Zato nadrilekari mogu da budu dobar izbor za hipohondre (ljude koji su uobrazili da su bolesni) i one koji pate od lakših akutnih psihickih poremecaja ili psihosomatskih bolesti. Njihov uzrok je u covekovom psihickom bicu, pa je alternativna medicina dobro mesto za pocetak terapije. Ipak, na organske bolesti ova “narodska psihoterapija” po pravilu nema odlucujuceg uticaja. Za neka oboljenja dovoljno je samo sacekati da prodje neko vreme dok imunološki sistem organizma sam ne pobedi bolest, a onda sebe prosto proglasiti isceliteljem. Ako se bolest ipak završi fatalno, “iscelitelju” ostaje mogucnost da za loš ishod optuži nekog drugog - samog pacijenta što se nije “na vreme obratio” ili što nije “u potpunosti verovao u izlecenje”, lekare koji su “upropastili pacijenta”, neko prokletstvo u familiji, crnu magiju i tako dalje. U ovome ce mu pomoci rodbina i prijatelji bolesnika, koje je iscelitelj vec pridobio svojim nastupom i cinjenicom da mu je bolesnik iskreno verovao. Sledeci cinilac koji doprinosi popularnosti alternativne medicine je opredeljenje za prirodnu terapiju. Prosecan savremeni covek živi u strahu od produkata civilizacije, što naravno nije bez osnova, ali ga to dovodi u pogrešno uverenje da je “prirodno” uvek bolje, sigurnije i efikasnije od bilo kakve hemije. Osim toga, alternativna medicina
se oslanja na magijsko, u šta veliki broj ljudi veruje, a magijsko po definiciji cini cuda. Naucna medicina nikada sebe nije proglasila za “cudotvornu” (mada cesto i ona cini “cuda” u drugom znacenju), a to joj oduzima atraktivnost. Još jedan važan pdjn u pridobijanju publike alternativna medicina dobija zahvaljujuci nekritickom i neodgovornom stavu medija. Setimo se samo kako je krajem osamdesetih godina jedan beogradski nedeljnik u seriji clanaka davao savete citaocima da se lece na taj nacin što ce objavljenu fotografiju ruskog iscelitelja Alana Cumaka skuvati u vodi i redovno piti tako spremljen “caj”! Osim ovakvog prikrivenog marketinga, iscelitelji ne zaziru ni od klasicne reklame. Naucna medicina, posebno u okviru društvene delatnosti, najmanje obraca pažnju na marketing jer je organizacija društva takva da je ona najmanje zainteresovana za borbu protiv konkurencije. Nadrilekarima ta situacija ide na ruku, tim pre što se njihova medicinska praksa uglavnom ne ogranicava zakonom (izuzeci su Francuska, Italija, Grcka, Belgija i Španija). Razlog je prost: zakon je politicko, a ne naucno orudje. Malo koji zakonodavac ce konsultovati naucnike pre nego što proglasi novi zakon, ali ce mu zato biti itekako važan stav javnosti. Još jedan cinilac koji pomaže širenju poverenja u alternativnu medicinu jeste postojanje raznih svetskih institucija koje se bave njenim direktnim izucavanjem i primenom (u Velikoj Britaniji, recimo, postoji cak pet specijalizovanih bolnica koje u svojoj ponudi imaju iskljucivo alternativnu medicinu). Ovaj fenomen bi mogao da bude predmet posebne sociološke studije, jer se na ova istraživanja troše ogromna sredstva. Mada nauka u principu ne prihvata ove institucije i odbija da verifikuje njihov rad, ipak se one same deklarišu kao “naucne„, što im osigurava jak propagandni efekat. Ma koliko je zanimljivo razgovarati o licnim iskustvima sa prakticarima alternativne medicine, toliko je proucavanje njihovih “udžbenika” zaludan posao, jer je stil izlaganja u njima zapravo teška mešavina folklora, anegdotskog svedocenja, spiritizma i fantazije. Sve je to deo mitologije Novog Doba koja se vec u svom konceptu uspešno štiti od bilo kakve smislene i argumentovane diskusije, pa je tako svaka kritika unapred osudjena na neuspjeh. Evo jednog primera iz knjige Bolest kao varka, u kojoj nas autori Fjuler Rojal (Fuller Royal) i Gregori Olson (Gregory Olson) uveravaju da bolest ne postoji u stvarnosti, nego je stvorena mentalnom obmanom u svesti koja nije u vezi sa nervnim sistemom nego je locirana u svakom atomu našeg tela: “Homeopatski medikamenti su uzorci nelinearnih talasa koji rezonuju sa slicnim mentalnim programima lociranim u memorijskom polju podsvesti i sa perturbacijama u svesnom polju uma. Ovi lekovi su u stanju da izbrišu lažne programe u memorijskom polju koji služe kao osnova za bolest”. Ima li svrhe izraziti sumnju ili, još gore, krenuti u baznadežno obaranje tvrdnje formulisane na ovakav nacin?
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima...