Sedeo je sam za kafanskim stolom i nije mu smetala njegova trenutna samoca, naprotiv, prijala mu je. Izveo je sebe na veceru posle napornog rada. Castio je sebe, jer je video kraj svog remek dela… Prijalo mu je dobro ohladjeno vino i lagani letnji povetarac. Seti se da se obrijao, pa dodirnu rukom glatku kozu na svom licu i nasmesi se… U secanje, za tim kariranim stolom, odjednom su pocele da nadiru zene, lica, grudi, medjunozja, zadnjice, usta, nozni prsti, plave, dugokose, suskave, sa laznim brushalterima, sve ocarane njegovim knjigama i njegovim erotskim umecem, farbane, crnke, sedele su za tim stolom i palacale jezicima, pucile usne, pokazivale mu grudi, bradavice, sirile svoje noge medju tim tanjirima i casama, njihale svojim zadnjicama iznad kojih su se nazirali “mercedesi” tanga gacica u svim bojama, dezenima i svakojakim masnama. Od njihovih izmesanih parfema, telesnih sokova i dezodoranasa, Kojatkinu se iznenada smucilo...
Lilu, Lilu, gde si?
On sada jasno vidi nju, kako mu prilazi kao lilukapica, sa lila ogrtacem i sa korpicom u kojoj su jedna cokolada, dve jabuke i album sa fotografijama, da mu pokaze kako je izgledala kad je bila beba i kad je posla u skolu, na prvoj ekskurziji… I vec tada je znao, dok je gledao njen profil, njeno lice zadubljeno u fotografije, da se zaljubio u nju. Vec tada je znao da bi mogao da je voli celog zivota. I znao je da ce bezati od te ljubavi, da ona nikada nece biti potpuno zadovoljna tom ljubavlju, da joj nece dati ono sto ona zeli, sto svaka zena zeli, znao je da ce joj nanositi bol i da ce odlaziti…
Vec tada je znao, osecao, da ne moze da bude samo njen, da nikada nece ziveti zivotom svojih roditelja, da ne moze da zamisli nista tuznije od vecnosti braka i srecne porodice, da ne postoji nista laznije od zaklinjanja na vernost i da pomisao na zivot i starenje sa jednom zenom znaci neku vrstu male prerane smrti… Ali to nema veze sa ljubavlju, on je znao vec tada da ce moci da je voli dugo i da ona nije slucajno usla u njegov zivot, ta mala je htela samo poljupce i poneku lepu recenicu…. Znao je tada da ce morati da se trudi oko nje, da to nece biti obicna prica u kojoj mladi afirmisani pisac, koji svojim prvim romanom obara zvezde srpske literature, moze da se pohvali jos jednim slomljenim devojackim srcem… Ne, to nece biti to. To nikada nece biti to i on ne zeli njeno slomljeno srce… Kojatkin je bio svestan kako je, ustvari, vencan jedino sa svojom literaturom…
izvoli kojote... dalje pises ti