Заборављене личности из историје Србије

[Пркос]

Бој на Равњу је врло мало познат иако је то једна од најхуманијих битака у нашој историји (познат и као српски Термопил) у којој се шачица устаника супротставила далеко бројнијој надирућиј турској војсци да би обезбедила одступницу великом збегу српске нејачи који се повлачио из западне Србије када је Први српски устанак упао у кризу....

Један од српских вођа у тој познатој бици у којој су сви српски борци изгинули је и командант елтне јединице српске војске састављене од Голих Синова (мушкараца којима су Турци побили породице) познатије као Голаћи је био чувени Зека Буљубаша....


Зека Буљубаша

Јован Глигоријевић, познатији као Зека Буљубаша, је рођен 1785. године у Сјеници у Старом Влаху.
Потиче из сиромашне породице српског сељака у којој су, поред њега, били још два брата и три сестре. Имао је упадљиво зелене очи, због чега су га родитељи и околина прозвали Зека. Касније, кад је у Првом српском устанку постао и устанички буљубаша, постао је познат у српском народу и његовој историји као Зека Буљубаша.
Као дете сиромашних родитеља послуживао је у манастиру, где је научио да чита и пише. Затим је служио код турских и српских трговаца, где је добро научио и јахање коња, руковање оружјем и сналажење у беспућима, као и турски говор.

Сукоби са Турцима

Тешко је подносио турске зулуме и због тога је долазио у сукобе са њима. Због тога је променио место боравка и настанио се у Вишеграду. Службовао је код једног виђенијег трговца грађом, који је откупљивао балване, спуштао их сплавовима низ Дрину до Босанске Раче и Сремске Митровице и ту продавао.
У сплаварењу Зека је нашао себе, добро научио да плива, рони и савлађује ћуди ове брзе и плаховите реке. Често сплаварећи, добро је упознао и сваки делић реке посебно њене газове, обале, али и прибежне терене, што му је било од велике користи у току његовог четовања на Дрини у бурним годинама Првог српског устанка.
Зекаје добро упознао тежак и ропски живот српског сељака, турско насиље над њима, слушао приче о српским хајдуцима и прижељкивао да се и он укључи у ту борбу. Зато се и посебно обрадовао вестима о Карађорђевом устанку у Шумадији и ширењу тог пламена по читавој Србији, од Дрине до Тимока.
Чувши да су се на Дрини у Мачви појавили устаници Стојана Чупића који је веома успешно сузбијао турске пљачке из Босне и чувао ослобођену територију, Зека се, уместо у Сремској Митровици, са газдом поздравио у Босанској Рачи, најавивши одлазак међу српске устанике.

Међу устанацима

Стојана Чупића је, после ослобађања Шапца, као најбољег познаваоца стаза и богаза између Дрине и Шапца, послао на Дрину Јаков Ненадовић, да затвара путеве од ове реке ка Шапцу. Он је разместио своје страже покрај Дрине, по њеним врбацима и увалама на широком подручју, од улива Дрине до Жичког потока. Седиште је често мењао: Парашница, ноћајски Салаш, Богатић...
Зека је са другом препливао Дрину. Кренули су у дубину Мачве, али су их зауставила два човека са упереним пушкама и питали где иду. Одговорио је да су Срби којима је додијао турски зулум и да су пошли у Србију да се заједно са својом браћом боре против Турака. Распитивали су се за Стојана Чупића и молили да их њему спроведу. Стража је била Чупићева, па су им предали кубуре и ханџаре које су носили у торбама. Кренули су у Парашницу ка Чупићу.
Стојан их је лепо примио и, после дужег испитивања, стекавши утисак да се ради о снажним, родољубивим и племенитим Србима, прихватио их међу своје момке. Он је имао обичај да провери кондицију и знање у руковању са оружјем новопридошлих момака, па их је, када се уверио да они добро рукују пушком, кубуром и ханџаром, распоредио у једну од својих чета која је чувала Дрину насупрот Босанској Рачи.
Пријем међу Стојановим момцима је био изванредан. Сви су били млади, добро наоружани и одевени. Потицали су углавном из околних мачванских села и били добри познаваоци терена, али је међу њима било и људи из Семберије, Срема, па чек и Херцеговине. Владало је велико другарство и међусобно поштовање, делили су све што су имали. Зека је распоређен у десетину бившег хајдука из Црне Баре Драгоја.
Чете су биле добро обезбеђене од дринског и савског правца стражама и заседама. Уз то, Стојан је, као бивши трговац, развио и веома добру обавештајну мрежу међу прекодринским српским сељацима и Србима у Срему, па су се свакодневно код њега сливали драгоцени подаци.
Поседовањем дринске обале и развијеним обавештајним радом, Стојан је веома успешно чувао ослобођену територију Мачве са западне стране, док је Китошке пролазе у то време чувао прота Никола Смиљанић са својим момцима. У склопу овог обезбеђења је и Зека са друговима, распоређен по сменама, чувао дринске обале.

Живи бедем у историји Првог српског устанка посебно место заузимају Зека Буљубаша и његови голаћи, који су даноноћно чували српску границу на Дрини, потпомагали српским устаницима у свим важнијим бојевима са Турцима у Подрињу и Мачви и њиховим офанзивама у Босни. Сви су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња.

[Пркос]

Luka Lazarević


Pop Luka Lazarević (1774—1852) je bio srpski junak, vojvoda, velikan Prvog srpskog ustanka i pravoslavni sveštenik (pop), rodom iz Svileuve.

Bio je na školovanju u Austriji oko tri i po godine, posle čega se oženio i zapopio, a za parohiju dobio je Koceljevu i Ljutice.

Mnogo je voleo dobre konje i oružje, od kojih se nikada nije rastajao. Imao je petnaestak rana, a jedan kuršum u telu i u grob je odneo.

Umro je u Šapcu, 29. aprila 1852. godine. Sahranjen je pored šabačke crkve.

Prvi srpski ustanak


Kada su 1801. godine šabački janičari ubili njegovog brata od strica Ranka, Luki je bilo jasno šta nameravaju. Procenio je da se treba dizati protiv njih.

Prvi je u Šabačkoj nahiji 1804. godine je ustao protiv Turaka, stvorio ustaničku četu i izabran je za vojvodu („postao vođ šabačkim Tamnavcima i Posavcima gde god bi se sudarili s Turcima“) u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom, Luka se raspopio. Brzo je izbio u prve redove, postavši cenjena i omiljena ličnost u narodu.

Učestvovao je u oslobađanju Sokolske i Užičke nahije. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima platili veliku globu. Od Bega Novljanina, po čijem je nalogu ubijen knez Ranko, Luka je dobio arapskog ata i skupocenu opremu.

U proleće 1806. godine, Turci su upali u Svileuvu i zapalili nekoliko kuća, između ostalih i Lukinu. Luka ih je sačekao u Čučugama i naneo im velike gubitke.

Boj na Mišaru


Učestvovao je u svim bojevima protiv Turaka u Podrinju, ali se naročito istakao u boju na Mišaru (1806. godine). Tad je (zajedno sa Matejom Nenadovićem) komandovao srpskom konjicom koja je na ugovoreni znak vešto izvršila poznati manevar (juriš) i presudno doprinela srpskoj pobedi. U najžešćem okršaju, Luka se u jednom vrbaku kraj rečice Dumače sukobio sa čuvenim Kulin-kapetanom. Tom prilikom pop-Luka je bio ranjen, dok su Kulin-kapetana ubili ustanici.

Komandant šabačke tvrđave

Posle oslobođenja Šapca, vožd Karađorđe ga je postavio za komandanta šabačke tvrđave, i na toj dužnosti je bio od 1807. do 1813. godine. Priča se da se pokazao kao dobar starešina koji se brinuo da zavede red u gradu i da se sudi po pravdi. U proleće 1809. godine, Luka je (sa jedinicama Šabačke nahije) opkolio Turke u Janji i Bijeljini, ali su se ustanici ipak morali povući preko Drine.

Krajem juna 1811. godine, Luka je postavljen za komandanta sektora od Save do Loznice. Pod njegovu komandu stavljene su vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić.

Emigracija

U vreme propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, pop-Luka je napustio Srbiju i naredne godine proveo je u emigraciji. Isprva je kratko boravio u Sremu u tadašnjoj Austriji: prvo u karantinu u šumama manastira Fenek, zatim u Golubincima, pa u gornjoj tvrđavi u Petrovaradinu. Zatim je odveden u Judenburg u Štajerskoj, gde je živeo skromno i povučeno. Odatle je zajedno sa ostalim ustaničkim starešinama upućen u Hotin u Besarabiji (Rusiju), gde je živeo do 1832. [2] godine. Od ruske vlade primao je 300 dukata godišnje, istovremeno se baveći trgovinom i uzimajući spahiluke u zakup.

Povratak u domovinu

1833. godine vratio se u domovinu s velikim počastima i nastanio se u Šapcu. Knez Miloš postavio ga je za člana šabačkog Magistrata i poklonio mu je kuću u Šapcu, tačno preko puta Jevremovog konaka. Pred kraj života našao se u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima. Početkom 1847. godine dobio je penziju.

Bio je veliki protivnik kneza Miloša i dinastije Obrenovića. 1842. godine za vrijeme bune Tome Vučića, po naredbi kneza Mihajla Obrenovića, Luka Lazarević biva uhapšen i smješten u zatvor. Poslije promjene dinastije (kad su Karađorđevići došli na vlast), postao je član Državnog savjeta.

Izvor: Wikipedia

[Пркос]

Zapisi ratnih dobrovoljaca
Jest - to sam ja, Dragutin Matic


"Sad se o njemu sve zna: to je najpoznatiji ratni izvidjac u istoriji Srpske vojske. Oko Sokolovo. Pravo ime Dragutin Matic. Ratna fotografija je obilazila zemljinu kuglu. Sluzila je kao simbol odanosti vojnika ratnom zadatku radi odbrane Otadzbine, kao simbol koncetracije coveka u opasnom vremenu - ratu, kao simbol budnosti, predanosti, ozbiljnosti u obavljanju ratnog zadatka...Kruzila, kruzila. Ulazila u ratne albume, krasila pozivnice za proslavu ratnih dogadjaja, bila nezamenljiv pratilac publikacija o teskim danima, velikim borbama, sjajnim pobedama srpske vojske, o tome da je ''srpski opanak spasao civilizaciju"...

A on, taj ratnik - Oko Sokolovo - nije znao da je snimak uspeo, da je fotograf - reporter preziveo, da je njegov ratni lik ovekovecen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja - ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zacuti, filmskom brzinom kroz misli prolete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja...

- Jest' - to sam ja. Zaista me slikao...

I priseca se da se oko njega, kad je posao na zadatak motao neki novinar, "sta li'", kako ga je slikao i otisao. Da, bilo je pre pedeset godina.

Dragutin Matic - Oko Sokolovo - rodjen je 10. januara 1888. godine u selu Kaletincu ispod litica Suve Planine. Najmladje je, sesto dete, siromasnih poljoprivrednika. Godine 1910. odlazi u vojsku, u tada najelitniji rod - konjicu, jer je iz porodice koja je gajila konje. Kao konjanik jahao je tik uz princa Djordja Karadjordjevica. Kad je zavrsio to vojevanje, 1912. godine, pocinje rat sa Turcima za oslobodjenje juznih delova Otadzbine. Zavrsismo sa Turcima "lose - crno" , prodje Kumanovska, prodje Bitoljska bitka. Cekamo, veli, civilno odelo. Ali - opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, rece, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat - Cer, Kolubara, Albanija, Krf, Solun, Kajmakcalan, Gornicevska...

Ratnik se vraca tek 1919. godine svome slobodnom domu. Sin je imao godinu dana kada je tata krenuo u vojsku, sada je u 11. godini. Ne poznaju se. Ali - dug je oduzen prema Otadzbini.

Ratniku Dragutinu Maticu podignut je velicanstveni spomenik na trgu ispred opstine Gadzin Han. Osvestao ga je vladika niski Irinej, bilo je vojnih pocasti i drugih svecanosti, otkriven je 1998. godine u okviru proslave osamdestogodisnjice oslobodjenja Srbije''.
___________________________________
*Storija je preuzeta iz knjige "Moj otac Oko Sokolovo'", novinara Blagoja Matica, sina Dragutinova. Knjiga je izdata 1998. godine u cast 80 godina proboja Solunskog fronta. Izdavac je preduzece "Batin'" iz Beograda.

[Пркос]

Мајор Драгутин Гавриловић

Драгутин Гавриловић рођен је 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. Умро је 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

Говор мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда 1915. год.

У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина али су храбри браници и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 m.

Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

Око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона, Сремски одред и пред кафаном "Јасеницом" издао следећу заповест:

Војници, тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,

разнети вашим бомбама и бајонетима.

Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.

Војници!

Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.

Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.

Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.

Зато напред, у славу! Живео краљ, живео Београд!

Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8 октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

Између 8-9 октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. год. истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.

- У његову част Дорћолска обала Дунава у Београду се зове Обала Мајора Драгутина Гавриловића а на шеталишту код спортског центра "Милан Гале Мушкартировић (екс 25. мај)" се налази споменик Мајору и његовим тј. нашим браниоцима!

Први почасни грађанин Крушевца
Пробој мајора Драгутина Гавриловића у прве редове српске историографије догодио се приликом последње одбране Београда. Приступајући одбрани престонице мајор Гавриловић је прикупио делове већ расутог 10. кадровског пука. Вођена је дивовска борба у којој је мајор Гравиловић био тешко рањен. Иако је српска војска поражена, аустро-угарска војска је претрпела огромне губитке.


По завршетку ратних операција (тада већ) потпуковник Драгутин Гариловић био је командант више градова, као што су Велика Кикинда и Вршац, и српских трупа у Новом Сегедину. У чин пуковника унапређен је 27. октобра 1920., а после демобилизације постављен је за команданта 47. пука који је био стациониран у Крушевцу у касарни 12. пука “Цар Лазар”.


- Овај пук којим је комадовао Драгутин Гавриловић је успешно савлађивао редовну наставу, био примеран и служио за углед у сваком погледу - каже професор историје Славољуб Бојић, музејски саветник у пензији. - Истицали су га као веома успешног старешину, а похвале је примао у Крушевцу од високих војних старешина. За војевање, ратовање и мирнодопски ангажман добио је чак 18 одликовања, међу којима су и Карађорђева звезда четвртог реда коју је примио 1922. године у Крушевцу као и орден Светог Саве четвртог реда за најбоље изведену наставну обуку војника у наставној 1925/26. години. На дужности у Крушевцу провео је пуних 10 година, од 1920. до 1930. У том периоду активно је радио у Аеро-клубу, био председник Стрељачке дружине “Обилић” и “Соколског друштва”. Када је 1930. премештен у Београд на дужност шефа Административног одсека ђенералштабног одељења Министарства војске и морнарице, проглашен је за првог почасног грађанина града Крушевца. Признање му је уручио председник општине Ђорђе Дреновац, угледни крушевачки судија, а нешто касније “Соколско друштво” га је прогласило за свог почасног члана.


За време службовања у Крушевцу пуковник Гавриловић је живео са породицом у улици Мајке Југовића (тадашњој Душановој), у кући на којој се данас налази спомен-плоча. Као угледни грађанин и уважена личност присуствовао је свим важнијим догађајима и манифестацијама. Посебно је заслужан за подизање Соколског дома - зграда која се некада налазила на делу Археолошког парка, порушена је 60-тих година у склопу археолошких истраживања Лазаревог града.


Неоспорна је чињеница да је у Крушевцу дуго свесно заобилажена личност мајора Гавриловића. У прилог томе Бојић наводи податак да је у новом поступку за “првог почасног грађанина Крушевца” 1961. проглашен Јосип Броз Тито. Осим тога улица Драгутина Гавриловића у Крушевцу се појавила тек 2004. године, када је извршен процес преименовања градских улица. О периоду његовог живота у Крушевцу, као и о његовом значају у српској историји, први пут је јавно говорено 1990. када је на иницијативу Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, а у организацији Скупштине општине и Народног музеја у Крушевцу на кући у којој је живео постављена спомен-плоча. У том периоду успостављена је сарадња са Радивојем Бојовићем, вишим кустосом Народног музеја у Чачку, који је у згради мензулане приредио поставку на којој је аутентичним сликама и документима приказан живот пуковника Драгутина Гавриловића. На жалост, то је био и последњи пројекат који је Крушевац припредио њему у част. У покушају да од општинских структура добијемо одговор на питање зашто се општина Крушевац ничим није укључила у обележавање овог јубилеја, од општинских служби добили смо једноставан одговор: “То није у нашој надлежности”.


- Генерално посматрано цела прича ће имати два полазишта које ће бити основа за нека каснија понашања када су у питању и други појединци, заслужни грађани Крушевца - истиче Драган Рашковић, самостални стручни сарадник Народног музеја у Крушевца. - Најпре се поставља питање: да ли ми болујемо од неке историјске амнезије, односно да ли нам је поремећен систем вредновања, и друго значајно полазиште: да наше подсећање на историјске вредности никако не сме да прерасте у традиционализам који би нас удаљио од хода напред. У култури једног народа очување вредности, поштовање онога што су генерације радиле и оставиле као неизбрисив траг за добробит нашег живљења, је од непроцењивог значаја. То је нешто на чему се никако не треба задржавати, али зарад културног интегритета народа не смемо ни заборављати.


Реч о Драгутину Гавриловићу је реч о српском јунаку. Као што се зна и Народни музеј Крушевац као институција од фудаменталне културе овог града, не само да је био носилац свих активности око постављања споменика на фонтани, него је у одговарајућој пригоди 1992. године у сарадњи са Народним музејом у Чачку и колегом Радивојем Бојовићем, организовао изузетно коректну изложбу у музејском простору у мензулани на којој су истакнути најзначајнији моменти свега онога што је пратило животни пут, војевање и дело пуковника Гавриловића. Као изузетан јунак у Балканским ратовима и херој Првог светског рата, Гравиловић је на својеврстан начин утиснут и у споменик на Фонтани који смо посветили страдалим ратницима и родољубима у периоду ратова од 1912. до 1918.
Рашковић напомиње да је ове године прескочено бар 10 значајних јубилеја (о чему ћемо такође писати у ГРАД-у ).


- Пре 80 година почела је да излази “Крушевачка обласна самоуправа” која је имала карактер службеног гласила. Такође 1927. је изашао први број “Крушевачког гласника”. Исте године објављена је и прва књига Бранка Лазаревића. Пре 85 година почела је електрификација Крушевца, односно отворена је централа са локомобином у још увек сачуваном објекту Градског комуналног предузећа код Главне аутобуске станице. Исте 1922. умро је у Ници војвода Радомир Путник, а осим тога прошло је 95 година од избијања Првог Балканског рата. Пре 150 година у Крушевцу је почео да ради први окружни лекар, а пре 140 година Крушевачка болница је добила своје просторије на раскрници улица Веце Корчагина и Бирчанинове. Не би требало заборавити ни Земаљску конференцију КПЈ која је одржана у Крушевцу 1937. године.


По мом мишљењу било би јако паметно изради календар догађања, радни документ који садржи датуме и јубилеје који су значајни за један крај, место или народ у целини. Управо из тог разлога Крушевац би, као и свака друга озбиљнија варош у Србији, крајем сваке године морао да има календар значајних датума за идућу годину - сматра Рашковић.

Ненад Ницовић

[Пркос]

Хајдук Вељко Петровић


Хајдук Вељко Петровић, најпопуларнији јунак Првог српског устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки — око 20. јула 1813, Неготин).

Хајдук Вељко Петровић, вероватно најхрабрији Србин у читавој нашој историји, још није заборављен, али се успомена на њега као и сличне примере из наше историје временом све више потискује....


Вук С. Караџић, Житије хајдук Вељка Петровића:

„...Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло малијех бркова, дугуљастијех сувијех образа, широкијех уста, мало покучаста носа; и није му много више било од тридесет година кад је погинуо. По срцу је и по тјелесном јунаштву био први, и не само у Србији него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његово вријеме богзна би ли се они могли с њим испоредити. Но то његово превелико јунаштво Кара-Ђорђије и Младен ове пошљедње године нијесу употребили као што би ваљало. Неготин, као и сваки други град, могао би много мањи јунак, али добар уредник, чувати боље од њега; а он би у пољу пред одабранијем коњицима вриједио више него хиљада другијех...“


Хајдук Вељко
Из Википедије, слободне енциклопедије


Вељко Петровић је рођен у Леновцу, Црна Река, околина града Зајечара у богатој породици Петра Петровића, кога су звали Сирењар због мноштва стоке које је поседовао и сира што је продавао. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са својих 22 година, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. Намах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке. Прво је ишао у Видин код великог одметника, бившег јаничара Пазваноглуа. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија два Пазванџијина момка и бежи. Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би затим пришао старешини Смедеревске нахије, војводи Ђуши. Када војвода Ђуша (Душан Вулићевић) тражи од Станоја храброг и поверљивог човека Станоје није имао бољег избора до Вељка. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Својеглавост Вељкова је утицала на то да у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу. Са Вулићевићем се борио за Београд (1806), на чијим се шанчевима храбро борио. Године 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета, да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809. је бранио Бању од Турака.

Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је златним руским орденом за храброст.

Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. Године 1811 постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, где их је Вељко разбио. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко морао повући у неготинске шанчеве да их брани.

Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16 000 турских војника је нападало Неготин кога је бранило 3000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке. Највиша кула у којој је седео Вељко је названа Баба Финка. У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола, Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла. Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око 20. јула, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само :"Држ!". Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве. Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:“Главу дајем, Крајину не дајем.”


Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднети хајдучки живот Вељков па се разиђоше. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. За њу се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, I, 225—23.

Са Маријом је имао сина Радована, а данас потомци хајдук Вељка живе у селу Дубона и презивају се Хајдуквељковићи.

Народ о Хајдук Вељку

Хајдук Вељко је још за свог живота, а поготово после јуначке погибије слављен и опеван, али је увек наглашаван и његов хајдучки и бећарски дух. Најпознатије песме о њему су
Расло ми је бадем дрво
Болан ми лежи Кара-Мустафа

а тврди се да постоји седамдесетак лирских и десетак епских песама о њему.

Мит око његове појаве је помогнут његовим оригиналним начином показивања пред битку. Када би узјахао свог омиљеног коња, Кушљу, Вељко је често позивао музику да свира пре него што се упусти у битку. Прича се и да је ту исту музику поново позивао после завршеног мегдана да се пијанка и весеље настави.

[Пркос]

ZAHARIJA ORFELIN



Zaharije Stefanović Orfelin (Vukovar 1726—19. januar 1785. Novi Sad) istaknuti srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika.

Rođen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726. godine.
Kao pesnik Orfelin je najznačajnija pojava u srpskoj poeziji 18. veka. Napisao je desetak dužih pesama, od kojih je najznačajnija "Plač Serbiji" (Plač Srbije, 1761), u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj.
Među njegova najznačajnija dela ubraja se "Slavenoserbski magazin" štampan u Veneciji 1768. Zamišljen je kao časopis, to je prvi časopis na čitavom slovenskom jugu. Iako je izašao samo jedan broj, njegov značaj je veliki.

Godine 1768. Zaharije Orfelin je proklamativno u srpski književni jezik uveo mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči i time praktično osnovao slavenosrpski jezik.

Zaharije Orfelin je autor prvog srpskog bukvara iz 1767. po kojem su učile brojne generacije dece, drugo izdanje bilo je 1797. Autor je i prvih udžbenika latinskog jezika. Njegovo najopsežnije delo je "Žitije Petra Velikog" (Venecija, 1772.) u kome je video prosvećenog monarha, filozofski ideal 18. veka.
(Kad je Puskin pisao svoje delo o Petru Velikom, sluzio se Orfelinovom knjigom, iako nije znao cija je.)
Njegova knjiga "Iskusni podrumar" (Beč, 1783.) ima nekoliko stotina recepata za spravljanje travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori i o načinu i vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i o korisnosti i lekovitoj vrednosti složenih preparata izrađenih od više 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka. I ona je prva ovakve vrste na srpskom jeziku. Bio je uspešan kao slikar, kaligraf i bakrorezac
Umro je 19. januara 1785. u Novom Sadu. (U potpunom siromastvu, ne u svojoj kuci.)

Захарија Орфелин
Сјетовање
...

Никакву службу, ето, ја нејмам
и срдцем падам к жалостним бједам,
ако учих се
али лиших се
све надежде
све надежде.

Јербо је сада наука пала,
а на мјесто ње богатства стала,
пропало злато,
згажено в блато,
људеј умних,
људеј умних.

[Пркос]

Драгутин Димитријевић Апис

Драгутин Димитријевић Апис био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Рођен је 5. августа 1876. у Београду, а на основу пресуде војног суда стрељан је 26. јуна 1917. у Солуну.

Рано је остао сироче. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра и њен супруг. Завршава Основну Школу у Нишу, а нижу школу гимназије у Београду(прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7.пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије за генералштабне официре. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899.

У време владавине краља Александра Обреновића, због лошег стања у земљи, смислио је и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара Обреновић није била његова идеја.

У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског Дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболио те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Димитријевић је покушао да створи војну диктатуру у држави[тражи се извор], имао је јак утицај на политичаре. Чак је покушао Николу Пашића да придобије на своју страну, али му то, упркос притисцима и претњама, није успрело. Пред убиство краља Александра, Апис је заједно са својим истомишљеницима слављем обележавао датум убиства кнеза Михаила Обреновића, наговештавајући мајски преврат.

Године 1905.положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлину. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до до марта 1907.

Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову.

1911.са својим друговима основао је тајно терористичко удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. За време саме мобилизације у септембру 1912. тешко је оболео од тровања крви па је враћен у Београд и због тога није могао учествовати у балканском рату. Као шеф обавјештајног одељења Ратног министарства Димитријевић је успоставио контакте са истомишљеницима из многих крајева.

У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за "превратничко дјеловање" с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Рада Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. покушали да изврше атентат на престолонасљедника регента Александра, када се аутомобилом возио из Острова у свој логор. Процес је вођен у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. августа 1916 Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 14. јуна 1917. у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубом Вуловићем и Радом Малобабићем.

„Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био је велики патриота. Владавину Александра Обреновића сматрао је погубном по Србију. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара није била његова идеја. Био је рањен приликом заузимања двора и није могао да спречи убиство. Проучавајући његов случај многи су увидели (Арчибалд Рајс, Дејвид Мекензи, итд.) да Солунски процес на коме му се судило 1916. није био законски регуларан. Апис је био невин. Али, српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га.” (Дејвид Мекензи)

На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.

Одликован:

* Орденом "Петар Мркоњић"
* Орденом српске круне I, II и III реда
* Орденом Карађорђеве звезде са мачевима I, II и III реда.
* Орденом "Милош Обилић"
* Орденом Белог орла I и II реда.

Литература:

* Народна енциклопедија (1927. године), чланак Миомира Миленовића, уредника Политике
* Душан Савковић, Апис
* Дејвид Мекензи, Круна српске дипломатије (НИН, 16/06/05)
* Арчибалд Рајс, Чујте Срби
* Група аутора, Војни Лексикон, Војноиздавачки Завод, 1981
* Милан Ж.Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд, 1955.
* Валентин Пикуль,Честь имею!,Москва,1992.

[Пркос]

Đorđe Vajfert

Đorđe Vajfert (r. 15. juna 1850. Pančevo - u. 12. januara 1937. Beograd) je bio srpski industrijalac nemačkog porekla.[1]

Đorđe Vajfert, od oca Ignjata i majke Ane, se rodio Pančevu. Živeo je i imućnoj pančevačkoj porodici industrijalaca. Pančevo je tada bilo malo pogranično mesto na ušću reke Tamiš u Dunav, naseljeno pretežno Srbima, Nemcima i Mađarima[2]. Sa druge strane granice preko Dunava je ležao grad Beograd, komercijalni centar i glavni grad ponovo uspostavljene Kraljevine Srbije.[3]

Vajfertov deda se doselio u Pančevo početkom 19. veka, tražeći svoju sreću prvo kao trgovac a zatim i kao proizvođač piva. Da bi ojačao svoje preduzeće poslao je svog sina Ignjata u Minhen da bi radio u tamošnjim pivarama i izučavao zanat, što je Ignjat i radio u pivari Spatenbrau. Posle Ignjatovog povratka grade još veću pivaru koja postaje najveća na Balkanu, i koja je postojala sve do 2008. godine.[4]

Tokom 1865. godine Vajfertovi iznajmljuju postojeću pivaru u Beogradu, da bi počeli i tamo sa proizvodnjom, da bi izbegli troškove transporta i carine prilikom dovoženja pančevačkog piva za Beograd.[5]

Đorđe Vajfert je u Pančevu pohađao nemačku osnovnu školu i mađarsku srednju školu, posle čega ga otac šalje u Budimpeštu u Trgovačku akademiju na daljnje školovanje. Posle toga Đorđe odlazi na usavršavanje u Vajenštofen, pored Minhena, gde apsolvira Veliku pivarsku školu. Posle diplomiranja 1872. godine, Đorđe odlazi u Beograd da bi pomogao ocu u poslu i zajedno grade novu pivaru na Topčiderskom brdu[6].

Đorđe Vajfert je 1873. godine oženio Mariju Gisner.

Kao veliki dobrotvori, otvorili su veliko pančevačko katoličko groblje, gde su i danas posmrtni ostaci članova porodice Vajfert. Takođe su iz svog fonda sagradili pančevačku katoličku crkvu svete Ane i još mnoge druge javne i dobrotvorne ustanove[7].


Đorđe Vajfert je otišao iz Pančeva (tada Austrougarska) za Beograd 1872. godine i odmah se aktivno uključio u javni život ponovo uspostavljene Kraljevine Srbije. Godinu dane pre izbijanja Srpsko-turskog rata 1876-78, Đorđe Vajfert je poklonio novac iz fonda za kupovinu topova za srpsku armiju[8]. Tokom rata Vajfert se pridružio srpskoj vojsci kao dobrovoljac i bio je u službi pri konjici. Za pokazano junaštvo u srpskoj vojsci primio je orden za hrabrost. Po njegovoj želji, od svih medalja i priznanja koje je dobijao za života, jedino je ova medalja zajedno sa njim otišla u grob.

Vajfert nije bio član nijedne političke partije, uvek se trudio da služi kao balans u uzburkanom političkom životu tadašnje Srbije. Jedan od primera je i Timočka buna, pobuna protiv kralja Milana Obrenovića 1883. godine. Veliki broj srpskih političara je tada bio uhapšen i suočen se sa smrtnom kaznom. Vajfert je tada tražio audiciju kod kralja i tražio da se smrtne kazne zamene za vremenske, što je opravdavao prestankom daljnjeg krvoprolića u Timoku a samim tim i u Srbiji.

Preuzeo je pivaru koju je njegov otac (Ignjat Vajfert) sazidao kod "Mostara" u Beogradu, a koju je kasnije jako proširio.

Kupio je rudnik mrkog uglja kod Kostolca, rudnik bakra u Boru i rudnik kamenog u Podvisu, čemu pridolazi još i zlatni majdan u Svetoj Ani, te je na taj način postao tvorac modernog rudarstva u Srbiji.

Od 1890. on je guverner Narodne banke Srbije, te stekao velikih zasluga u održanju vrednosti dinara i olakšanju kreditnih poslova u Srbiji. Guverner je bio u periodu 1890-1902 i 1912-1926, ukupno 26 godina. Izveo je i pretvaranje narodne banke i emisionu ustanovu Kraljevine SHS, kao i zamenu kruna u dinare.

Bio je i predsenik Upravnog odbora Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije u periodu 1895-1900. godina.

Đorđe je darežljivi mecena kulturnih i humanih ustanova i prijatelj nauka, skupljao je stari novac.

U svoje vreme bio je najveći industrijalac u Jugoslaviji.

Tokom 1893. godine Đorđe Vajfert je osnovao je fond kralj Stevan Dečanski, dobrotvornu organizaciju koja se brinula za gluvonemu decu i omogućavala im školovanje i uključivanje u redovan normalan život. Đorđe Vajfert je ne samo osnovao ovaj fond već je bio i glavni finansijer i kao takav je nosio titulu počasnog predsednika.

Tokom Prvog balkanskog rata, 1912. godine Vajfert je platio za 60.000 vekni hleba koje su bile davane najsiromašnijim familijama u Beogradu.

Za vreme Prvog svetskog rata Srbija je bila okupirana od strane Nemaca a Đorđe Vajfert je te ratne godine proveo na jugu Francuske odakle je prema situaciji i mogućnostima slao pomoć Srbiji. Posle rata Vajfert se vratio u Beograd da pomogne u ponovnoj izgradnji porušenog grada.

Tokom 1929. godine zajedno sa Edinburškim odborom škotskih žena i Londonskim odborom škotskih žena osniva Bolnicu za ženu i dete u Beogradu[9]. Vajfert je takođe poklonio zemljište za izgradnju kluba Beogradsko žensko društvo[10]. Pored ostalih dobrotvornih aktivnosti vredno je takođe još pomenuti donaciju koju je Vajfert dao za izgradnju Srpske akademije nauke i umetnosti.

9. septembra 1923. je poklonio svoju zbirku u kojoj je sjedinjena zbirka njegovog oca i brata, Beogradskom univerzitetu. Vatrogasnoj instituciji je poklonio osobitu pažnju i od 1921. on je predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja. On je uživao i uživa nepodeljeno poštovanje njegovih zemaljskih gospodara koji su ga odlikovali svojim najvrednijim ordenima. Inače je dobio mnogo odlikovanja, tako je on između ostalih počasni predsednik pančevačke Pučke banke i vršačkog vatrogasnog udruženja. U Pančevu podseća na njega Anina crkva, koju je 1922/23. o svom trošku dao sazidati, kao i portalna zgrada na pančevačkom katoličkom groblju koju je 1924. dao sagraditi. Umro je 1937. godine, a nasledio ga je sestrić Ferdinand Gramberg.

Izvor sa navedenim referencama

Dodatak, Felix Milleker-Knjiga o prordici Vajfert:

Rođen je 1850. godine, u Pančevu. Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, gimnaziju u Pančevu, trgovačku akademiju u Budimpešti, pivarsku školu u Vajenstefenu u Nemačkoj. Poznato je da je s ocem podigao pivaru na Topčiderskom brdu u Beogradu. Dva puta je osvojio zlatnu medalju za kvalitet na Svetskoj izložbi piva u Parizu. Poznato je da je krajem devetnaestog veka bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Javnost zna da je zaslužan za razvoj rudarstva u Srbiji krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Oformio je Centar za istraživanje rudnih pojava. Posedovao je rudnik žive na Avali, „Sveta Varvara" na reci Pek, rudnik mrkog uglja kod Kostolca, kamenog uglja u Podvisu, zlatni majdan u Svetoj Ani, borski rudnik... Poznato je da je jedan od osnivača Srpske narodne banke, da je bio viceguverner i u dva navrata guverner Narodne banke. Bio je počasni predsednik Industrijske komore, predsednik Novčanog zavoda beogradska zadruga, predsednik Upravnog odbora Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije i predsednik pančevačke Pučke banke.

Poznato je da je bio veliki dobrotvor. Osnovao je invalidski fond „Sveti Đorđe", koji je pomagao invalide iz Prvog svetskog rata i siročad koja su ostala bez očeva u tom ratu. Jedan je od osnivača Društva „Kralj Dečanski", koje je zbrinjavalo gluvonemu decu. U ovom društvu bio je predsednik do smrti. Beogradskom ženskom društvu poklonio je zemljište na Dedinju i dao je kreditnu garanciju za „Dom gospođa Svete Ane". Ustupio je zemljište na Dedinju za Društvo beogradskih žena lekara. Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu. Pomagao je Udruženje gostioničara i hotelijera, Kelnerski fond i Udruženje beogradskih piljara. U Pančevu je sagradio rimokatoličku župnu crkvu svete Ane, u Glogovcu, kod Bora, pravoslavnu crkvu sveti Đorđe. Utemeljivač je Biciklističkog saveza, predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja. Za vreme Srpsko-turskog rata, od 1876. do 1878. godine, kao dobrovoljac odlikovan je medaljom za hrabrost. Bogatu numizmatičku zbirku poklonio je Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu. Zbirku slika, skica i mapa poklonio je Muzeju grada Beograda.

To je samo deo onoga što je učinio.

Nosilac je mnogih odlikovanja i počasni je građanin Knjaževca i Pančeva.

[Пркос]

Prota Vasa Živković

Vasa Živković (Pančevo 31. januar 1819. – 25. jun 1891. Pančevo), srpski pesnik i sveštenik. Između ostalog, napisao je i narodne popevke „Rado ide Srbin u vojnike" i „Opao klikće sa visine". Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Rodio se u graničarskoj varoši Pančevu i tu je proveo ceo svoj život. U Pančevu je završio i osnovnu školu, a potom je pohađao karlovačku i segedinsku gimnaziju. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu. Oženio se u Pančevu, gde je i postao sveštenik. Bio je sekretar Odbora u Buni, postao je i prota i bio učesnik na Narodno-crkvenim saborima.

Otac mu je bio pančevački sveštenik, pa je od njega, osim imanja, nasledio i zanimanje i parohiju (1845. postao je paroh Uspenskog hrama). Bio je i ,,ljubitelj knjige", čije se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. To svoje poštovanje i ljubav prema knjizi preneo je i na sina, koji je postao predstavnik pesnika srpske literature u četrdesetim godinama XIX veka. Njegovi prvi radovi su nastali još u gimnaziji, ali nisu ostali sačuvani. Zanimljivo je da je Vasa Živković završavao šesti razred karlovačke gimnazije u vreme kada je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio na filozofiji u Segedinu, gradu u kome bi „godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka“. Značajno je da je profesor bio Pavle Stamatović i da je radilo „Društvo učeći se Srbalja“ ili „Mladež srpska koja se u Segedinu uči“. Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti, Požunu, Vršcu i konačno Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom.

Baca Živković je prvo pisao onako kako je to tada bilo „moderno“; bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje „toržestvene“ nego dotadašnje, ali ipak nespretne i retorske, inspirisane smrću drugova i premeštajima profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Ono što mu je pomagalo i unapređivalo rad je da je u gimnaziji u Karlovcima učio dva jezika: svoj maternji, srpski i nemački. Čitao je Getea i Šilera, čije je radove kasnije i prevodio. Kroz njih je shvatio šta je to prava, jednostavna, čista lirika i počeo da traži nove načine da se izrazi i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i „oslobode“ srpsku poeziju. Napisao je nekoliko pesama koje su ga svojim svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, a i zato što su pisane narodnim srpskim jezikom postavile u red najznačajnijih Brankovih prethodnika. Voleo je narodni jezik i dobro je poznavao govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila životni poziv, pa tako ni obaveza, stvarao ju je spontano i kako je on sam kasnije govorio: „u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo.“ Njegova poezija zato nije bila previše „burna“ za ono vreme, pa je on ostao zapamćen više kao Brankov prethodnik i čovek koji je uticao na procvat srpske lirike u periodu od 1838. do 1847. nego kao značajan pesnik.

Za života je napisao sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. I sam svoje pesme nije smatrao uspelim, niti dostojnim pažnje, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Ipak, njegovi stihovi su zaživeli u narodnim popevkama, koračnicama i tugovankama. Pesme „Rado ide Srbin u vojnike“, „Opao klikće sa visine“, „Ti plaviš zoro zlatna“, „Raduj se mlada nevo“ (što su zapravo prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanskih Srba, koji se mogao čuti prilikom njihovih borbi, svetkovina i tugovanja. Zapravo su se njegove pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one pesme koje on nije napisao. S druge strane, mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke.

Godine 1857. napisao je pesmu „Moji jadi“ koja počinje poznatim stihovima „Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja“. Posle smrti supruge u četrdesetoj godini prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: „Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više“.

Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija „Dani prota-Vase“ u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa Živković nekada bio sveštenik.

Literatura: Kovačević, D. 1990. Vasa Živković : život, rad i pesništvo.

[tol]

Oprosti...ali otkud ideja da je VAjfert zaboravljena licnost u Srbskoj istoriji?

http://www.djordje-vajfert.org/djv_mason.htm

[Пркос]

Knjiga Turističke organizacije grada „Beogradski stranci“
Ostavili su nam trajno nasleđe
Autor: DUŠAN MILIĆEVIĆ | Foto:z. raš | 14.09.2009. - 09:24

Austrijanac Đorđe Vajfert, Mađar Geca Kon, Slovenac Davorin Jenko, Škotlanđanin Fransis Makenzi, Švajcarac Arčibald Rajs, Čeh Ignjat Bajloni... samo su neki od stranaca koji su ostavili dubok trag u Beogradu. Spisi o tome kako su ovi, ali i mnogi drugi strani državljani uticali na život u prestonici, mogu se pronaći u kjnizi "Beogradski stranci", koju će danas predstaviti Turistička organizacija Beograda.

Zemljište za Hram Svetog Save poklonio je Fransis Haford Makenzi

Za stvari koje su praktično simboli srpstva i pravoslavlja velike zasluge imaju Slovenac Davorin Jenko i Škotlanđanin Fransis Haford Makenzi.
- Makenzi je bio veoma imućan i kad je došao kupio je veliko imanje koje se pružalo iza Slavije. Bio je po veroispovesti nazaren, pa ga je Srpska pravoslavna crkva optuživala za širenje te vere. Međutim, Maknezi je posle smrti zaveštao jedan deo svoje zemlje za izgrdanju Hrama Svetog Save, najvećeg pravoslavnog hrama na Balkanu. Davorin Jenko, koji rođen kao Martinus, je između ostalog bio horovođa Beogradskog pevačkog hora, i stvorio je mnoge pesme, uključujući i "Bože pravde" iz komada "Markova sablja", koja je sada himna naše zemlje - priča Vesna Aleskić iz Turističke organizacije Beograda.
Stranac koji je možda bio i najomiljeniji među našim ljudima je Švajcarac Arčibald Rajs, koji je poznat kao zaštitnik srpskog naroda. Bio je kriminalistički ekspert i zbog iskustva u ovoj oblasti srpska Vlada ga je svojevremeno angažovala da izvrši anketu o zverstvima koje su vršile austrougarske trupe.
- Njegovi članci su izazvali snažan odjek, a istina o stradanju srpskog naroda prodrla je u svet. Rajs je i pomagao izbeglicama, zbrinjavao srpsku siročad, a bio je i na Solunskom frontu. Sahranjen je na Topčiderskom groblju, a srce mu po njegovoj želji počiva na Kajmakčalanu - priča Vesna Aleksić iz Turističke organizacije Beograda.




Velikog traga ostavila je i češka porodica Bajloni, koja je postavila temelje srpske privrede. Bavili su se mlinarstvom, imali pivaru "Ignjat Bajloni i sinovi" i bili na visokim funkcijama, a sličnu priču ima i Austrijanac Đorđe Vajfert.
- Bajlonijeva pivara je bila jedna od poznatijih u ovom delu Evrope. Ignjat Bajloni je bio i dugogodišnji guverner Narodne banke. Na ovu porodicu danas nas podeseća veliki nadgrobni spomenik od crnog mermera na Novom groblju. Vajfert je takođe podigao pivaru, a u vreme dok je bio guverner NBS novčanice od 1.000 dinara su nazivale "vajfertovice", zbog njegovog potpisa na njima. Njegov lik se čak i danas nalazi na novčanici iste vrednosti - kaže Vesna Aleksić.
Čovek koji je uspeo da razvije srpksu knjižarsku i izdavačku delatnost do samog evropskog vrha je Geca Kon. Ovaj rođeni Mađar je bio je predsenik Udruženja srpskih knjižara i uveliko zadužio srpsko izadavštvo. Jednom prilikom je uhapšen pošto je veličao srpke pobede nad austrougarskom vojskom.
U knjizi je predstavljen i Italijan Đuzepe Pino Grasi, koga su zvali "čarobnjak za obradu kamena”. Za razliku od gore pomenutih, iako je ostavio "popriličnu" zaostavštinu, mnogi ne znaju za njega. Samo neka dela koja je uradio su sedam malih, dva velika kapitela i dva reljefa za Hram Svetog Save, skulpture i ukrase na Starom dvoru na Dedinju. Uradio je i veliki broj skulptura na Novom groblju, a radio je na Spomeniku Neznanom junaku na Avali, kao i na dve velike kompozicije Atlasa na zgradi u Kolarčevoj 1.

Rajsovo „Čujte Srbi“ aktuelno i danas
Sa tekstom apela Arčibalda Rajsa pod nazivom "Čujte Srbi", mnogi se slažu i danas: „Političari su vam iskvarili zemlju. Oni su kod vas svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Funkcioneri su bez morala, bez časti, lični interes je u prvom planu. Junaci su zaboravljeni, omladina zapostavljena, radnih navika skoro i da nemate. Govorim vam ovo kao prijatelj naroda i plašim se, da ako nešto ne promenite, sve ovo može skupo da vas košta”, stoji u ovom apelu.

[Пркос]

Лука Ћеловић Требињац

Лука Ћеловић (18. октобра 1854, Придворица, код Требиња - 15. август 1929. Београд), велетрговац, рентијер, почетком двадесетог века један од најбогатијих људи у Србији, водећи финансијер и једна од најутицајнијих личности међу Србима пореклом из Херцеговине, предсједник Београдске Задруге, национални радник и велики српски просвјетни добротвор.
Основну школу учио је у Требињу, Бања Луци и Брчком. То му је било све школовање. 1872 морао је напустити Босну и дошао је у Београд своме земљаку, архимандриту Нићифору Дучићу, који га је дао као шегрта у тадашњу познату радњу Радосављевића и Игњатијевића. 1875. г. Када је пукла Невесињска пушка, односно избио Српски устанак у Херцеговини 1875. године, Лука се, као добровољац, враћа у родну Херцеговину. У борбама са Турцима био је лакше рањен, али се брзо опоравља и у својој чети наставља борбу. Пошто и Србија објављује рат Турској, добровољци из Херцеговине враћају се у Београд, са њима и Лука, па наставља војевање у оба српско - турска рата, 1876. и 1877. - 1878. године. По завршетку рата, Ћеловић је отпочео самосталну трговину домаћим производима (шљиве, жито и друга храна), уз помоћ својих земљака, познатих трговаца Крсмановића и Параноса. У јесен 1882. основана је Београдска Задруга за међусобно помагање и штедњу, као завод мањих људи, с незнатним удјелима и малим капиталом. 1899. изабран је за предсједника управног одбора Београдске Задруге. Једва писмен, самоук, Ћеловић је напорним трудом од Београдске Задруге начинио један од најјачих и најсолиднијих српских новчаних завода и индустријских предузећа. Председник Задруге био је до своје смрти 1929.

Поред тога Ћеловић је стигао да дјелује и у важним народним пословима. Врло штедљив и шкрт за себе лично, Ћеловић није жалио новаца, кад се тицало опште ствари. Ћеловац и др Милорад Гођевац почели су опремати чете и слати их у Стару Србију. Бугарски комитет уочио је сву опасност таквог рада за бугарске циљеве и осудио је Ћеловића, као и др Гођевца, на смрт. Послати атентатори нису успјели стићи до Београда. Послије 29/5 1903. Ћеловићу и др Гођевцу пришао је и генерал Јован Атанацковић као вођа младих официра, који су у Мајском преврату извршили официрки пуч и промјену на пријестолу. Тако је образован и формално средишњи комитетски одбор, у чијем су акционом дијелу Ћеловић и др Гођевац остали све до ослобођења Старе Србије и Македоније. Да није било Ћеловића, према речима др Гођевца, главног покретача идеје о четничкој акцији, од цијелог тог посла не би било ништа, јер је он сам давао по 40.000 до 50.000 динара годишње за опремање чета.

Ћеловић је све своје имање тестаментом оставио Београдском универзитету изузимајући мале легате родбини што је износило преко 50 милиона динара. Основао је „Задужбину Луке Ћеловића - Требињца, београдског трговца“ 1926. у склопу прославе дана Светог Саве на Београдском универзитету, његово писмо писмо прочитао је тадашњи ректор Павле Поповић.

[Пркос]

Милица Стојадиновић Српкиња
Милица Стојадиновић Српкиња (Буковац, 1828 — Београд, 25. јул 1878) је била српска књижевница. Образовала се углавном сама, учећи стране језике и суделујући у књижевном животу. Од њених песама објављених у три књиге (1850, 1855, 1869), успелије су према званичној историографији српске књижевости оне интимнијег карактера. Значајан је њен дневник У Фрушкој гори I и II и преписка са Вуком Караџићем и Мином Вукомановић.

Милица Стојадиновић Српкиња, портрет Анастаса Јовановића из 1850-51.
Датум рођења: 1828.
Место рођења: Буковац (Аустријско царство)
Датум смрти: 25. јул 1878.
Место смрти: Београд (Кнежевина Србија)
Биографија и књижевни рад



Биста у Буковцу
„Српска певачица Милица“, „песмотворка и списатељка српска“, како су је називали њени романтичарски савременици, рођена је у сремском селу Буковцу 22. марта или 6. јула (по новом календару) 1828. године и била је једна од најзнатнијих личности у српском народу. Вук Стефановић Караџић ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. Његош је говорио о тој лепој и младој девојци; „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Кнез Михаило био јој је више но заштитник: одан пријатељ. Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чуства права“. Ђорђе Рајковић јој је посвећивао своје стихове. Иван Мажуранић, прослављени песник Смрти Смаил-аге Ченгића, долазио је да је види. Јован Суботић силазио је са своје висине славом овенчанога песника и говорио са њом као једнак са једнаким. И ван скромних граница српске књижевности било се чуло име ове необичне девојке: Јохан Габриел Сајдл посветио joj једну пријатељску песму; са Лудвигом Аугустом фон Франклом била је у преписци, и у својој старости песник је сачувао верну и нежну успомену на пријатељицу из младих дана; чешка приповедачица Божана Њемцова њена је пријатељица са којом се дописује. Листови су доносили њене слике, по свима крајевима причало се о песникињи из Фрушке горе, људи су долазили да је виде.
Као даровито дете сеоског попа у Врднику објављивала је већ у својој тринаестој години, 1847 у Сербском народном листу прву песму. Она је била жарки родољуб („жарка родољубица“) и поздравила је пламен који је 1848. био захватио целу стару Европу као прву светлост младе слободе српске. Певала је о „славенској липи“, као о „дрвећу слободе“ у Француској, Книћанина и његове добровољце са фесовима и са кубурлијама за појасом, војводу Стевана Шупљикца, за којега су се толике наде везивале, све јунаке трагичне и крваве Буне. У оделу од три народне боје, она је ишла пред народним поворкама које су из Фрушке горе стизале у Вуковар. Када су се ствари окренуле рђаво по Србе, када су се са висина Фрушке горе могла видети бачка села у пламену, и када се сваки час очекивао прелаз Мађара у Срем, осамнаестогодишња девојка, која је читала Шилерову Јованку Орлеанку, заветовала се да ће са гитаром у руци отићи у српски логор и песмом распаљивати гнев и храброст српских бораца.
И од 1848. њено име се сусреће у српским листовима и часописима онога доба, у Војвођанци, Седмици, Шумадинци, Фрушкогорци, доцније у Даници, и безимено у Путнику и Комарцу. Њене песме изилазе у три маха 1850, 1855, и 1869. године, и она се поздравља не само као лепа нада но као украс и понос целе српске поезије.
Јаким националним осећањем она је имала пуно право да своме имену дода и реч „Србкиња“. Кад је говорила о старој слави српској, вели Франкл, „глас би јој звучао некако свечано-елегично“. Своју учитељицу, одрођену Српкињу, која јој је била рекла: „ти си врло даровита; штета што си од рацке породице", Милица је тако загрејала, да су обе проводиле ноћи, читајући јуначке песме српске, историју српску, и плакале над пропалом старом славом српском.
Куда ме сада одвлачи чувство?
У поље тужно, у поље пусто,
Великом гробу среће и славе,
Јунака дични', царске главе,
Ах, свако Српче које се роди
Срце га прво Косову води...
Своме пријатељу Франклу пише она о српском народу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма да није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа“. „Српкост“ и „љубав к роду“, то је главна, ако не и једина жица њене лире. Као и сви који су певали у њено доба, она велича спомене старе славе и сјаја, Душана и његове походе и победе; она тужи над гробовима где су покопане наде српске, лије сузе над Косовом, над мртвом главом честитога Кнеза и плахога Милоша Обилића. Она велича ускрс народа српског, Карађорђа, Хајдук-Вељка, Милоша Обреновића.
Она је била једна од оних врло ретких наших песника тога доба који су имали симпатија за Србију. Наши романтичари, чак и Љубомир П. Ненадовић, унук и син хероја из борбе за ослобођење, имали су љубави и песама само за кршеве Црне Горе и њене јунаке, a Србија им је изгледала обична, земаљска, недостојна да се њени истрајни напори и прозаично напредовање опевају на једној романтичарској лири. Милица Стојадиновић је волела Србију, „моју праву отаџбину“, вели у једном писму, то „мало число у слободи“, тај „одлом од великог царства“, драгу земљу где „слободе дрво цвета“, драгоцену залогу боље будућности народне.
Када је 1862. отпочело бомбардовање Београда, она је као на крилима долетела у Београд, и из вароши по којој су лежала мртва телеса и где је ваздух мирисао на барут, она пише своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике србске, и не могу вам речима представити, како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видим јунаке из војевања Ђорђевог и Милошевог, тако сваком из очију говори одушевљење и жеља ударити се што пре са косовским врагом. Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они'! Кад сам у вече полазила, чисто би' плакала, што одлазити морам“.
Сва је њезина поезија родољубива, општа, поучна и пригодна. Она сасвим припада старијем нашем песничком нараштају, оном који је певао четрдесетих година 19. века. Она цени Његоша и хвали Бранка Радичевића, али га жали као жена, његову младост, оне сузе и венац Вукове кћери на гробу у Марксовом Гробљу. Песници које она чита и уздиже то су код Немаца Хердер, Клопшток и Геснер, поред Гетеа и Шилера, a од српскнх Јован Ст. Поповић, Ђорђе Малетић, Никола Боројевић, Јован Суботић. У њеком дневнику „У Фрушкој гори“ сама је описала једну наивну, готово детињасту романтичарску сцену. Дошао joj je у походе Суботић са својом младом женом. „Песникова љуба“ вели своме мужу: „Станите, певче, да вам ваш венац прочитам", и чита му стихове које му је Милица посветила. Он, увек свечан, затегнут и сујетан, пружа joj руку, и са олимпијске висине говори: „Ја се радујем и поносим што ми га је ваша рука исплела“. A она му одговара: „Жао ми је што нисам тој дичној глави умела лепши савити венац“.
Она је јако, необично, за наше прилике и за наше жене, јединствено волела књижевност. Из љубави за поезију, она је промашила цео свој живот, и била жртва књига и једног књижевног вишег сна живота. Поезија њена је сувише пригодна и „објективна“. Добра „песмотворка“ имала је осећања али се брижљиво чувала да оном што је интимно, лично, њено, даде израза. Врло су ретки колико толико топлији и бољи стихови у њезиној ладној стихованој прози. И ретке оазе су њене песме као она На смрт једној лепој сеоској девојци умрлој 2. марта 1855.
Можда једина добра родољубива песма њена то је Србско Војводство, испевана 1867:
У Фрушкој гори близу код Сиона
У задужбини мајке Ангелине,
Ту мрачног гроба отварају с' врата
Деспота Ђурђа сужнога да приме.

Ту лежи деспот; име, власт деспотску
Заједно с њиме покри земља црна.
Милица Стојадиновић оставила је трајнији спомен својим песничким дневником У Фрушкој гори, писаним од 3. маја до 22. септембра 1854, и изданим у три свеске, прва 1861. у Новом Саду, друга 1862. у Земуну, и трећа 1866. опет у Новом Саду.
Дању заузета домаћим пословима, читањем или девојачким сањаријама, она је увече, у тишини, у својој мирисној соби девојачкој, бележила утиске које је дан оставио на њену осетљиву душу, уносила своја писма Љубомиру П. Ненадовићу, Вуку Караџићу, преводе из Франкла или Балзака, народне песме и приповетке, рефлексије о садањем васпитању младих девојака, цео један млад, свеж живот, сву своју осетљиву и књигама загрејану душу.
Тај живот младе песникиње има поезије, поред свега прозаичнога оквира у коме се креће. Она је кћи сеоскога попа, сама живи сеоским животом и хвали се својом „селском простотом“. Она шије кошуље, плете чарапе, тка на разбоју, пере рубље, меси хлеб, надгледа како се виноград окопава и трава плеви. Она се добро осећа у тој сеоској атмосфери, у мирису планинскога ветра и босиљка из мале баште. Ујутру крупним очима својим она гледа буђење живота на селу који су сеоски петлови огласили, слуша блејање оваца, рикање волова, пуцање бичева, песме копача ранилаца. Она воли тај прост свет и има топлих симпатија за сељака, „на кога труде Бог благу росу и плодну кишу шаље.“ Она обилази болеснике, учи сеоске девојке женским радовима, пише молбе онима који имају посла са судом, родитељска писма момцима у „солдачији,“ а када прође селом, голуждрава сеоска деца лете јој у сусрет и у наручја.
Слободне часове она проводи у страсним читањима, и никад не може да се нажали што нема времена да се сва преда сновима и илузијама које књиге дају, да подигне свој вазда отворени дух, и да испуни своју немирну девојачку душу. Она заборавља на своју ситну егзистенцију кћери сеоскога свештеника, читајући Гетеа, „евангелиста нашег столећа“, мрачног и поетичног, „са раздробљеним срцем“ Бајрона, осећајнога Жан-Жак Русоа и патетичнога Шилера.
У њеном дневнику љубав према народу и љубав према простом животу и природи сливају се у складну целину. Она је задахнута идејама Жан-Жак Русоа. Свршила је „обершул“ у Варадину, била на „изображењу“ код једне „васпитатељке, пореклом Мађаркиње и благороднице,“ научила је немачки и свира у гитар, али она не воли то помодно, туђинско „воспитаније,“ сав тај „отров западне цивилизације.“ Она хоће да српска девојка у првом реду буде Српкиња, родољубива, побожна, скромна и радна, да воли свој матерњи језик, своју прадедовску веру, природан живот, благе нарави. Она се поноси тиме што у кући ради као и обична сеоска девојка која књигу није у руци имала. „Мало прије, вели она, да је дошао тко, би зачуђено погледао кад ми мама рече: „Иди умеси једну питу за ручак“. „Јер то свету није познато, да ја и сем писања што радим и радити умем, већ ме праве да сам слепа код обадва моја лепа бистра србска ока“.
Она сматра за велику несрећу народну што „учена и отмена класа" упада у „ништедржање“ вере и цркве и што се за мерило образовања почиње узимати неверовање. „Ја се срдим“, вели она, „на нашег великог песника Његоша, што је казао, да се не пита како се ко крсти, већ чија му крвца греје прси. Нема од тога ништа: ко се како крсти, онако му дишу и прси, то нас бар искуство учи“.
Била је сарадница многих листова и прва је жена ратни извештач. Њену репортажу под насловом Срце и барикаде из Београда, који је 1862. био поприште ратних сукоба, објавио је Маџарски дневник исте године. Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је и умрла 25. јула 1878. године, потпуно заборављена у крајњој беди. Кости су јој 1905. године пренешене у Пожаревац и положене у заједничку гробницу. У Врдник је постављен споменик, рад вајара Јована Пешић, 1905. године, поред манастира Сремске Раванице. Касније, 2009. године, споменик је поново премештен и сада се налази у кругу манастирксом. Савремена критика Милицу сматра предводницом плејаде српских песника. Њена лирика се сматра „основом српског сентиментализма“ и везом српског песништва са Европом тога доба. (приређено према чланку Јована Скерлића)

[Пркос]

„Милици у походе“ и књижевна награда „Милица Стојадиновић Српкиња“



Милица Стојадиновић Српкиња
Сваког октобра, Милици у част, одржава се песничка манифестација „Милици у походе“ (2003. је била 27. пут). Ова манифестација се одржава неколико дана и има програме у Новом Саду, Буковцу (њена родна кућа) и Врднику (месту где је живела). У оквиру програма од 1994. додељује се и престижна књижевна награда за поезију „Милица Стојадиновић Српкиња“, њу додељује Завод за културу Војводине Војводине за комплетан књижевни опус.


Милица Стојадиновић Српкиња
Аница Савић-Ребац: ХЕЛЕНСКИ ВИДИЦИ
(Летопис Матице Српске, год. 1926, књ. 308, св. 1-2)
Предели и душе узајамно стварају једно друго. Милица Стојадиновић Српкиња спада међу творце предела српске домовине. Један дах снажне, скоро величанствене идиличности прожима Фрушку гору у души Миличиној: јер је природа домовине горостасна и вечна за оног ко је гледа душом. Брегови Фрушке, преко којих је прешао један далеки дах античке складности, нису високи узрастом, но душом коју су примили и дали. Фрушка, мајка Миличиних снова, сија и данас кроз Миличин Дневник, са чудним раним зорама, са паганском срећом у шуму летњих киша и са страсном меланхолијом шумске јесени треперећи скроз Миличином тајанственом младошћу.
Она и њена природа су једно. Она је била срасла са природом своје домовине као нимфа са својим дрветом. Њој се људски живот привидно смешио, али ју је морао обманути и уништити. Њена је душа била сроднија души њеног најмилијег дрвета, њене мареле на јутарњем брежуљку, него комшгакованом људском животу. Да је могла да се не одваја од свога дрвета! Али нимфа није чак ни знала да ће јој то одвајање донети смрт. Душа чудесно једноставна, сва од једне чисте праве линије, у својој једноставности ипак загонетна, као њена природа, и као ова скромна и чаробна, она је у један мах очарала сва срца. И данас још ми јој можемо приступити, и приступамо јој највише срцем, и још више но своје савременике то вито стабло девојачко, потреса нас изгубљена нимфа којој су сви људски пути били пресечени. Њена је меланхолија тако разумљива, и била је неизлечна, сасвим природно, јер шта је њој људски живот могао дати? Требало је да се појави, да проговори, па да ишчезне међу сестринским стаблима у фрушкогорским шумама, да и даље, као што је чинила у младости, заједно са њима дочекује сунце са истока и испраћа га до запада. И они који су је знали у чарима њене младости oпope и озбиљне, као бечки књижевник Франкл, и они који су је виђали тек као сломљену душу, као др Милан Савић, говоре о њој из очарана срца и са искреним пијететом. И као што је се сећамо данас, уверени смо да неће ни у будућности бити заборављена дирљива слика девојке која инаугурише књижевни рад жена у нашој новој књижевности. Она је свакако дубоко слутила своју тешку и чудну судбину. Меланхолија њенога Дневника двострука је: елементарна туга нимфе која је срасла са природом, и као што се са њоме весели:
Плаво небо сад се ено ведри,
На њега се моја душа смеши,
тако се и смуга у њеним мутним часовима; и туга девојке која предосећа да се мора срушити живот сазидан на сну и илузијама. Тим је предосећањем, поред несвесне љубавне чежње, тешка њена мајска туга, међу трешњама пуним плода које се румене као бокори ружа с пупољцима. Даљина се прелива од Цера до Авале. Срем и Србија сливају се у њеној чежњи, али кукавица пева песму пролазности. Откуда ју је тако рано осетила? Њен сан о великом српском народу био је једна виша стварност, али не храна за свакидашњицу; а њена улога у животу српског народа приказала се као илузија. Њено је име лепо и значајно. за српску културу, али у другом правцу но што је она очекивала. Та млада де-војка од 24 године осећа да ће снови и илузије да одлете, осећа где се диже из лепоте Маја она горчина quod in ipsis floribus angat. Осећа да ће најзад кадтад свему што јој је драго морати рећи:
Ево рај остављам, без кривње и греха.
Гранате јабуке су се сплетале у дубоку сеницу, склониште љубичица и змија, виногради су се надносили један над други у земљи затишја царских манастира, а над даљним Београдом, у прозирне вечери, чинило се да се беласа висока круна царева. И све се то огледало у њеној прозирној души, у чистоти њених интелектуалних и сентименталних тежња. Њена најинтензивнија осећања, љубав према природи, родитељима и народу, била су потпуно искрена, наивно-непосредна, примитивно снажна. Поезију је сматрала најдостојнијим изразом тих осећања, и зато је певала. И као што је била искрена у певању, била је искрена у ћутању. Њена дискретност о љубави била је искрена и природна као њено певање о природи и народу. Из тог симпатичног певања и дражесног ћутања, из ведрине која избија и меланхолије која осваја, састојала се њена младост и њено дело. Она је слутила да је ово двоје у њој повезано, нимфа је била везана за пролеће, и потпуно је резигнирала иред студени живот. То је велика штета са књижевне стране, јер је тада тек требало да почне за њу озбиљан рад.
- Као лирски песник она је остала неупућена и неизрађена; њени књижевни пријатељи гледали су прво њен рад кроз сјајну копрену њене личности; касније, кад је нестало пролетњих илузија, нестала је за њих и она сама. Али та слабост коју носе у себи мкоге њене лирске песме не умањује њену чар. Њена је душа била једна целина, створена додуше више да осећа него да ствара, мање да утиче својим делима (то би било одвећ индивидуално-човечански), а више сама собом, као што приличи цвету, дрвету или нимфи. Па ако Миличини стихови и немају много непосредне лепоте, они одишу трагичношћу њеног живота тихом и интензивном, фаталношћу коју је осећала на себи ова душа у смерним размерама своје судбине, и искреним човечанским дрхтајима. Разумљиво да се она много боље могла да изрази у облику који тражи мање концентрисана уметничка напора. Зато је њен дневник У Фрушкој гори сасвим апартно дело у српској књижевности; тихо и несвесно, лепотом душе која је у њему говори, он се развио у књигу која има позитивних уметничких квалитета. У њој су природа и душа једно, имају исти ток, песникиња са природом живи и умире. Овај је Дневник права Година душе. Кратка година: од Маја до Октобра, од ходова кроз румене мајске зоре - којих се сећа, уочавајући леп контраст, у „тамној хладовини" великоварошког јутра у Бечу - па преко јунских вечери кад се изненада кроз тишину захори песма:
Ивањско цвеће, петровско!
и шарени се барјаци залепршају кроз вечерњи зрак, и преко јулских дана кад већ лежи у крстинама сведено жито, „први издисај зеленог лета", преко августовских бура и ведрина, до оног скоро величанственог предвечерја бербе којим књига завршује, правом уметничком нотом. Да ли је то нарочито тражен ефекат? Ми очекујемо опис саме бербе: јесењу тешку сласт и песму винограда, а она даје осећање краја пред још пуним ризницама, у потезима смерне идиле чудну стрепњу пред дахом вечности.
Грожђе се румени и плави кроз лишће које је већ јесен заданула; онде се жути гуња, онде се румени зимска крушка ил' јабука, а све је последњи природе дар. Овде-онде видиш самотног пудара где стазама ходи или бичем пукне на црно јато чворака. По високим трешњама бели се на мотки подигнут дрвени витлић, који најмањим ветрићем покренут окреће се и даје од себе гласа који се по тишини природе надалеко чује. Кад се вече спусти, онда се укажу расејане пударске ватре које трепте као какве велике звезде.
Ова је партија лепа и за себе, а још је лепша у целини књиге, као завршна песма Године душе. Кад једном дођу боља времена за српску књижевност, без сумње ће се прештампати ова дражесна књига, коју је сада скоро немогуће набавити, и читаће је сви који воле природу и прошлост нашег народа. Јер сем душе младе песникиње, она нам износи пред очи и српско друштво 50-их година, и интересантне прилоге народној поезији и фолклору, и у томе свему један елеменат Миличине душе који нисмо још споменули: хумор. Слике из друштва ређају се пуне несташлука и комике, а народних прича и песмица има сасвим делициозних.
После ове књиге, која је штампана тек 5-6 година пошто је написана, настају за Милицу све тужнији дани. Већ идуће, 1855. год., она пише Последње врсте:
Нек сунце сија, нек цвеће цвета,
Сва моја мила нек краси места,
Али за мене ишчезло све је, -
Осећања је усахло море.
И неколико година касније: „Мој је душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ја сам мртва." Иако гa је свакако имала и касније, као што пока зују писма Ђ. Рајковићу, и разговор са М. Шапчанином, изгледа да је права Милица збиља ишчезла са оним вилинским летом. Не на Марковом гробљу у Београду, њено је срце остало у Фрушкој, и куца и данас још у неком замишљеном храсту. У предосећању пролећа које опет мора доћи, оно се шири и можда сада пева песму љубави коју није смело да пева у грудима девојке. И зато бар сада можемо да је замислимо као нимфу која се ипак пробудила љубави, и кроз росно јутро дозива драгог. За живота, ни месечна ноћ у самоћи није могла да јој измами друго признање но то да не може да призна:
И ја бих гласа имала тога,
K'o многи песник у песми својој, -
али она је фатално морала да ћути о љубави. Дискретна љубавна песма је ипак поздрав Љубомиру Ненадовићу:
Али што рече у песми твојој
Да јесу наше хладне груди,
Веруј ми то је лажна скромност,
Јер лиру твоју свако љуби.
А као фрагмент неиспеване љубавне песме звуче речи из једног много познијег писма:
Ко зна које кврге судбе њега вежу,
И који се тешки пути пред њиме протежу.
Тајна њених љубавних осећања нестала је заједно са Милицом у дивљем даху планинских мириса.
Елементарно као природу волела је Српство - нимфа је била и српска вила, елементарно, као са природом, срасла је са Српством. Била је свесна да у тој љубави ни за ким не заостаје. Она је носила ту љубав с поносом као невидљиву круну. У месечини евоцира сјајну визију српске прошлости: Песма једног вечера. Ту је визију Лаза Костић дигао међу саме звезде у песми Коло. У тешкој тузи последњих врста остаје један ведар акценат:
Срећно да си ми Српство за навек!
Ово је свег мог живота одјек,
Јер су песмама умукли гласи.
Она је свесна дубоког јединства Војводине са Србијом, и не дели их ни у срцу ни у песми. Војводина је Србину „сопствена земља", као и Србија; но док о Србији говори са дивљењем и нежним тепањем:
О, Србијо, ал' си лепа
Лепа као венац цвећа, -Војводина је болна и трагична, песма о њој је пуна тешких суза:
У задужбини мајке Ангелине
Врата се опет отворише гроба,
И покрај Ђорђа несрећног деспота
Леже нам у гроб и Стефан војвода,
А српска вила у црно завита
И сад цвили над тим гробовима,
Гробове тужна Србу показује:
Гле, ово ти је сва Војводина!
Но Авала зрачи у „тешку таму фрушког брда" са обећањем слободе и потпуног јединства. У целом колу родољубивих песника из Војводине, нико то обећање није осећао јаче од Милице Српкиње.
А у том оствареном јединству ничије сећање не би било драже Миличиној души од сећања најмлађих српских интелектуалки, студенткиња београдског универзитета. Она је страсно желела да се српска жена што више издигне културом и радом. „Ми смо пред будућношћу!" писала је она године 1854. Данас је се сећају оне које су сада пред будућношћу, али за њу и за њено доба значе будућност и остварење далеких снова. Њихово је сећање најлепши момент који је доживела успомена Милице Стојадановићеве у уједињеној домовини.