srBska sarana

[slonce]

elem...oni sto su mu na svadbi bili i danas su njegovi gosti...kako rece pesnikinja

nestrpljivo iscekivajuci dolazak svestenika ucesnici tuzne povorke prosipaju po itisonu i ispijaju ko zna koju za pokoj dushe...rodjaci,prijatelji,komsije,poznanici...tis kaju se ka odru da pozdrave po poslednji put veselinka sto se prestavi Bogu...i da se sklone od kishe...uz reci kako nebo place nad pravednikom...i trpajuci u drveno odelo razne ponude za put...po starom nasem obicaju...kovanice,bombone,grickalice,cigare,avoka do...bez obzira na cinjenicu da onaj sto se izlezava nije ni pusio...a kako stari srpski seljak uzivotu nije ni video juzno voce...gurajuci i gazeci pritom uplakanu rodbinu sto kroz suze govori da nisu u testamentu...nastavak sledi...

[Vragolanka]

Mene uhvati neki smeh na tim saranama, ne mogu da se obuzdam, pa moram da se pravim da plačem, ako već ne mogu da se sklonim. I uvek mi je problem šta ću obući, niti svetlo, niti kratko... ne ide... a od smeha mi se ionako razmaže šminka, tako da ni to ne koristim u takvim prilikama.
I, da... to je ponekad jedini način da se familija okupi.

Ja se izvinjavam ako sam prekršila neki običaj.

[Kovač]

Mene uhvati neki smeh na tim saranama, ne mogu da se obuzdam, pa moram da se pravim da plačem, ako već ne mogu da se sklonim. I uvek mi je problem šta ću obući, niti svetlo, niti kratko... ne ide... a od smeha mi se ionako razmaže šminka, tako da ni to ne koristim u takvim prilikama.
I, da... to je ponekad jedini način da se familija okupi.

Ja se izvinjavam ako sam prekršila neki običaj.

Nisam niti Frojd,niti Jung,ali ti se curo plašiš smrti.

[Vragolanka]

Nisam niti Frojd,niti Jung,ali ti se curo plašiš smrti.

A na svadbama plačem, jel to znači da se radujem životu?

Grešiš, sinko.

[sani]

Evo ja o 1. cinu.
Kuca u selu..u Sremu..
DakleM, pokojnica, moja baba, poz 85 god, lezi na odru..

U susednoj sobi moj brat, ja (u 7. mesecu trudnoce) bratova novopecena supruga, Hrvatica.
Ljudi dolaze vec po scenariU iz 1. cina..mi slusamo kuknjavu..tek odjedared se zacuje najstrasnija piska i vriska..AJOOOOOOOOOOOOOOJ STRIIIIIIIIINA MOJA, KAKO CU JA BEZ TEBE!!???..I TRALALLAA

Kod nas u sobi vec napela se atmosfera..meni u stomaku igra, ocu da puknem od smeha..
Na to moj brat upita snahu, valjda u pokusaju da sad kao sve bude ozbiljno i dostojanstveno.."..A jel, duso, jel kod vas Hrvata placu kad neko umre..? (misleci valjda pri tom da li ima tog obicajnog naricanja, samo se covek bas nije dobro izrazio).
Na to ga ona pogleda ko da je pao sa Marsa.."Ma neeeeeee, kod nas je opstenarodno veselje.."
I ljudi moji..nastane takav neopisiv ,prigusen i nezaustavljiv smeh..svo troje smo se gusili sa sve maramicama na licu
Boze ..oprosti nam :pop:

[marlon]

ovo poslednje da... za familiju blizu i dalju. ono prebrojavaju se ko jos mrda.

ali, opet ne mozes razmisljati kao neko ko je tako odgajan. na zapadu isto imas obicaj da posle sarane svi odu u kafanu ili u kuci preminulog spreme klopu i chit chat parti naravno bez kuknjave i narikaca ali to je sustinski isto manje vise. pije se za pokoj duse, mozda ne stavljaju novac ili cigare ali stavljaju neku stvar koju je pokojnik voleo... ne znam, malo mi degutantno da pisem, jer mi pradeda imao 13 cerki od kojih su 9 umrle dok je on bio na frontu.... i kad covek pogleda te male seoske grobove zarasle u korov jedno pred drugog svaki smisao gubi znacaj... na selu se groblja prave negde u pm znaci dok dodjes do njega moras da se zlopatis... ima neceg paganskog u svemu ali bolje i to nego se diciti cistim... jer nista nije cisto i normalno u takvim trenucima

[slonce]

...iako na kapiji po svakom pravu i paznji lepo docekan...dolazak coveka u crnom pored svih teatralnosti prolazi isprva relatino neopazeno...provlaceci se medj ljude rumenih obraza i ucaklelih ociju od grejanice i ljute...ka bliznjima pokojnika radi dogovora oko pomena,cene...i imena preminulog...
u dvoristu se okupljaju raznoseci lagano svece dok snose pokojnika u raskosnom sanduku od tesanog chamovog drveta...pop celiva svoju izguzvanu i prlicno izmascenu kamilavku koja kao sirena privlaci machke iz celog komshiluka...i dok narod uporno pokusava rasterati ove male krznene,iskezene stvorove,sa tendecijom da ih odere i nabije na kolac da ne bi omele putpokojnika...sveti otac dize kandilo praveci svojevrsnu dimnu zavesu oko sanduka dok pojedini okupljeni kaslju,suznih ociju...a neki cak i menjaju boju...da li od mirisa tamjana...na sto neki pogrugljivo kazu_vidi komunjaru_ ili ih samo sustize rakija...i klateci se na nogama...pokusavaju da odrze gorecu svecu...dok molitva poje_i blagoslovi raba svojego upokoj_ ...

[slonce]

...podizu blazenopocivsheg na volovska kola a zivotinje,kao da znaju da njihovog gospodara koji ih je od kilo šenice odranio i zaklanjao od kishe i grada ako ih ala(srBska narodna rec za nepogodu pracnu gradom) zatekne u polju sebe izlazuci riziku...i sluteci same svoj skori suzanjski zivot...ili kraj istog...od novog gospodara-naslednika...jedva pod udarcima stapa krecu...i troma povorka vuce se ka obliznjoj crkvi...gegajuci blatnjavim sokakom do obliznjeg asfaltiranog puta.neki stari FAP nevoljno staje da ukaze postovanje i neskrivajuci nezadovoljstvo glasno gunjadnje dopire do naroda...sam krstonosha...po obicaju unuk...stezuci zube i pesnice zeli da se razracuna sa ovim drznikom...ali ocito su ga neki rodjaci preduhitrili dok izvlace zabezeknutog i nesrecnog kamiondziju iz kokpita svojg trosnog ponosa,sto je njegov otac uz svu muku,krv i znoj svojih prijatelja koje je nasamario,kupio.povorka nastavlja dalje ka svetom hramu lokalnih zitelja...mestu i radosnih i neveselih okupljanja...ostavljajuci popriste kratkotrajnih nesuglasica za sobomna zacelju isluzenih vojnika ovog marsa neki komentarisu neprijani malopredjasnji dogadjaj...neki se podsmevaju istom...neki kukaju kako ih sve zivo boli...dok drugi vicu ajde brze...da ga ispratimo vec jednom...a oni na celu okrecu se vikuci na ove da cute,da se strpe,da postuju red...i strasnu sudbu u zivotu posle zivota...sto bi moja baba rekla...tesko onom koga nema...

[kojica]

Pop koji se redovno ništa ne pita i pored koga stoji najstarija baba iz ''plemena''
i šapuće mu šta da radi.
Fantastičan prizor.

Ne znam kako se drugi saranjuju, al meni je srbska sarana nešto najsavršenije.
Mislim da bi iz srpskih običaja pre sahrane, za vreme sahrane i nakon sahrane,
zapadni ''stručnjaci'' koji vode grupne terapije imali mngo toga da nauče.

Kada komšije donose poklone koje ubacuju u sanduk i šalju svojim umrlima,
do deluje malo blesavo, ali time pokazuju da u svojoj patnji nisi usamljen.
Nisi jedina osoba na svetu koja je izgubila nekog dragog.
Narikače mogu da iritiraju samo one koji ne umeju suzu da puste, pa se ljute
i besne i psuju.. sve rade samo da ne zaplaču..
Zdravo je isplakati se i treba im zahvaliti što nam pomažu.
Ko bi uzeo nešto da pojede nakon sahrane, da nije običaj (kako u kom selu)
da domaćin sedne za sto i odvoji u jedan tanjir ručak za pokojnika, pa se
onda posluži i on i ostali?
Time što ćemo popadati od gladi, nećemo pomoći pokojniku da se vrati.
Pa onda onaj fantastičan običaj da se hrana iznosi jednom nedeljno na groblje.
Tom prilikom spremimo nešto lepo za jelo i ''podelimo'' sa dragim bićem koje
je otišlo. Podelimo hranu i sa ostalim ljudima koji su nekoga izgubili.
Porazgovaramo sa nekim ko proživljava isto što i mi.
Depresija?
Nema se za to vremena. Neka je uštogljenim zapadnjacima i snobovima.