где си пошла с крмељиве очи
Ми смо држава у којој су патриотизам и национализам постали озлоглашени.
То су речи које не користе интелектуалци и грађани првог реда.
То је понижавајуће.
Томе нас уче годинама.
Полако, тихо, скоро неприметно.
То је у фразама, провлачи се скоро свакодневно у емисијама, на вестима, митинзима.
Волети своју земљу и свој народ је срамота.
Јер, ми смо ништа ако нисмо у ЕУ, ако нам требају визе.
Ми смо непожељни ако не испунимо све захтеве који се само гомилају.
Чини ми се да свакодневно чујем како смо на добром путу...
Десет година смо на неком хебеном путу, померамо се милиметар по милиметар,
и наша вредност као народа се мери евроцентима по киловат часу, бензину, члановима нових закона, сарадњи са овом или оном квазиинституцијом.
Кад нас чипују, ми смо на добром путу. Кад заћутимо, ми смо на добром путу, кад направимо рацију, ми смо на добром путу.
Кад нађемо 150 килограма хероина на граници, ми смо и даље на добром путу.
Али никако да стигнемо. Увек недостаје корак или два. И кад мислимо да смо коначно стигли, нађе се неки камен да нас спотакне.
И никако да постанемо вредни и цењени као народ.
Само још ово, само још оно.
Вазда недостаје неки "кључни моменат".
Недостаје да коначно постанемо народ вредан поштовања.
Мудрост се састоји у томе да се баци у море што мањи део товара да би брод пловио лако.
meni se ebe za vize i evropu.
obišla sam svet odavno. ali, kosovo obilazim još uvek.
sećam ga se kad je bilo bez kfor-a, a i sad sa kfor-om....onda su nas šiptari kamenovalli, ali nas niko nije od toga branio...a sad ipak ne smeju to da rade. pokušavam da kažem da ovaj nacionalni minimum koji traje neko vreme ništa nije spram budućnosti, spram onoga što mora i treba da se desi - a to je da kosmet jeste srpski, da je to naša Sveta zemlja i da nema te sile zemaljske koja može da se suprotstavi Božanskom na kosmetu.
s te strane je moje srce i moja duša mirna.
a to - pare, vlast, ovo-ono...za to mi se ebe.
ko je jednom otišao u dečane ili gračanicu zna o čemu pričam. to su mesta za večnost. sve drugo je nižerazredno.
где си пошла с крмељиве очи
neeeeeeeeeeee ratt opeet
- Zašto nosiš taj glupavi zečji kostim?
- A zašto ti nosiš taj ljudski kostim?
Марко, који рат опет у твојим годинама?
Ти се ниједног рата не сећаш.
Види овако...
Мој деда је још жив.
Родио се за време Првог светског рата, априла 1916. године.
Други светски га је затекао у војсци.
Видео је, додуше на телевизији, али му није било свеједно, грађански рат 91.
А онда доживео и бомбардовање.
Преживео је све.
Од пегавог тифуса до даљински навођене ракете.
И он ће ти рећи како је омао леп живот.
Дивну ћерку која га и сад гледа, унуке и праунука.
Радио је, путовао, радовао, живео.
Не треба да имаш толики страх од рата.
Ово је наша земља, другу немамо, и не треба да седимо мирно и посматрамо како се распарчава.
Ми можемо физички побећи одавде, мислећи да смо се спасли.
А да ли смо?
Мудрост се састоји у томе да се баци у море што мањи део товара да би брод пловио лако.
to ti misliš da se ja ničega ne sećam..
- Zašto nosiš taj glupavi zečji kostim?
- A zašto ti nosiš taj ljudski kostim?