i zaebala sam se, nije Dunja nego Darja je u Tihom Donu... ona sto se udavila u Donu na kraju knjige...
i zaebala sam se, nije Dunja nego Darja je u Tihom Donu... ona sto se udavila u Donu na kraju knjige...
Proleteri svih zemalja, ujedinite se!
Tatius, grčka verzija Tatianis. "Onaj koji postavlja pravila".
jes jes..Nataša!
Pijem da utopim tugu, al' prokleta stvar naučila da pliva.
Proleteri svih zemalja, ujedinite se!
Imam Aleksandru ...,a imala sam i Nevenu
Da je bilo kako treba,imala bih i Ognjena,a možda i Uroša
Dubravku jednu sigurno,a možda bi se zvala i Jadranka
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
ljubomir, stefan, vladimir
где си пошла с крмељиве очи
Haralampije
ilija, mihajlo
- Zašto nosiš taj glupavi zečji kostim?
- A zašto ti nosiš taj ljudski kostim?
stanko, tatjana
где си пошла с крмељиве очи
evo jedan lep tekst na temu odabira imena...pa ako ste raspolozeni procitajte
BRUSLI
Strndža je bio svevoždovački nunčake šampion... mršav, visok i plav. Imao je dobru dušu, ali ne i svoje ja. I Zozon je bio visok, ali i krupan i debeo i sa glavom zbog koje su mu frizeri svoje usluge naplaćivali po aru. Od svoje osme godine trenirao je džudo i ući mu u klinč bilo je isto kao i ući u mešalicu za beton. Sima Smrdousti ili Simon Surutka trenirao je gimnastiku na Difu i jedini je u široj okolini trojke umeo da se baca kao oni iz honkonških akcionih.Vrhunac umeća bio je kada je, i pored duboke koncentracije, pri pokušaja da skoči sa drveta na desetak metara dalji zid u Tabanovačkoj, slomio ruku i »samo« dva rebra. Od tada se specijalizovao za parter na kome je zaista bio maestralan.U jednoj od prvih tuča u nekom dvorištu u Admirala Vukovića, do te mere je neuhvatljivošću dovodio do ludila svog protivnika, inače kasnije prvoklasnog mangaša, da se dotični prešaltovao na Zoleta i tu doživeo potpuni debakl. Najniži, ali ubedljivo najprgaviji član postave bio je D.Vujović iliti Gagi Suza, legenda svih kratkometražnih pregovora tih dana. Kada bi moji argumenti, po njegovom mišljenju, dospevali u ćorsokak, počinjao bi rečenicu: »Da ja tebi dečko kažem nešta...« i pošto je iz diplomatije imao nedovoljan jedan, od tog »nešta« na kraju bi uvek ispadalo svašta. Pošto je kao klinac stalno pizdio i slinio, još tada je fasov'o adekvatan nadimak, koji je kasnije pokušavao da kol'ko-tol'ko koriguje, ali oduvek je bilo i ostaće – Od tebe ne zavisi kada ćeš se roditi i kada ćeš umreti, niti od tebe zavisi nadimak koji ćeš imati u međuvremenu.
Poslednji, ali i najinteresantniji lik iz kraja bio je Žuća, za koga se vezuje i nastanak čuvene krilatice »Ko laže taj i krade«. Krao je maestralno, ali uglavnom ono što mu ne treba, sve dok nije otkrio čari stimulativnih opojnih sredstava, kada mu je to postala potreba i profesija. Ali u tim najranijim, bubuljičavim godinama Žužu je svaki slobodni trenutak koristio ne bi li izbacivao podatke o najne-verovatnijim i najnemogućijim dogodovštinama pre dolaska na Voždovac. To što mu je ćale šljakao negde preko u nekoj od »svrstanih« zemalja Zapada davalo mu je povoda da u početku nas, a kasnije i sve na koje naleti fascinira količinom izmišljotina, ali i energijom s kojom ih prezentira i opisuje. U dugim i dosadnim zimskim večerima između dve krađe gajbica za skije, polivanja hladnom vodom naše, a vrelom staze iz tuđeg kraja i otimanja nečijih sanki, Žule je bio lek za razbibrigu, ali je kasnije počeo da zastranjuje i popio je prvo žuti, a ubrzo potom i crveni karton koji mu je značio izgon iz društva bez prava zamene. Doduše takvu zamenu nije bilo lasno ni naći. Pošto smo svi bili više ratnici podzemlja nego ljubitelji zimskih čarolija, zima je bila negotivniji deo naših života. Nekako smo je i podnosili dok smo bili »limari«, ali čim smo definitivno provalili da Deda Mraz nije taj za koga se izdaje, već da ga dublira neko iz familije ili komšiluka, snegu smo prestali i da se radujemo. Sebi nisam mogao da oprostim ni tu ranu ljubav prema gomili belih (pre dodira sa beogradskim asfaltom) pahuljica, jer sam kasnije povezao da sedobradom debeljku sneg nije ni bio neophodan, pošto je on dobroj deci delio nagrade šatro leteći s krova na krov pomoću nekakvih srndaća. Sećam se i anegdote kada je Žuća u školskom palio neke pionire koji su inače već bili skontali da Dedek Mraz ne egzistira, a na Mikija i Šilju su počeli da sumnjaju, kako je on iz vazdušare skenjao par Božić Batinih bambija pa je ovaj morao da uzme neplaćeno i zato ceo njegov kraj nije dobijao poklone. On se i kleo, gistro u kevu, sve govoreći na kvarno: »Vajke mi« da mu keva ne bi stvarno knjorila jer lagao je taman toliko da nesrećnica od umiranja po ceo dan ne bi mogla ni do pijace da ode. Trebalo je izgleda da se kune u sebe, jer matora mu je još uvek živa, a on se čujem, overdozirao pre par meseci. Ceo život je proveo lažući druge, a umro je lažući sebe i ironija je da je to bila i jedina laž koja mu je ikada i prošla.
E...pa da predstavim i sebe.
Bio sam običan mladić koji se skoro ni po čemu nije razlikovao od ostalih. Skoro...jer iako smo svi bili rođeni na »Voždu« i imali »ić« na kraju prezimena jedino što je mene razlikovalo od drugih bili su moje ime i moj ten. Za razliku od Ivana Gavrića Strndže, Zorana Pavkovića Zozona, Jovice Surutke Simića II (ćale mu je bio I), Smrdoustog i Dragana Vujovića Gagija Suze, ja sam bio Brusli Đorđević. Da...baš kao najveći mag šaolina samo iscela i bez dva e na kraju. Verovali ili ne – Brusli. Još u opštini su ćaletu, Srbi Đoletu, najčuvenijem voždovačkom bacaču barbuta, ponudili alko test i prezentovali sve mogućnosti i neprijatnosti sa kojima će se naslednik susretati pri odrastanju, ali je on valjda u inat kevinoj familiji koja nikad nije mogla da joj oprosti to što se udala za mandova, ostao neprikosnoveno dosledan – Brusli ili nikako.
I mada bi mi, da sam se ja pitao, možda Nikako Đorđević i više odgovaralo, ipak bi Brusli.
"Pazi tramvaj!" by Aleksandar Sasa Jovanovic (2001) - BRUSLI
tankosava i radiša.. bas ko iz filma
sad se setih - miroslav!
sviđa mi se.
где си пошла с крмељиве очи
Sacuvaj me Boze Tarzana i Klintona ...Ja bi jedno lijepo A L E K S A ...
Od prosle godine me nema...Sad sam tu da znate...Tesko Vama...moracete da me trpite...
VIKTOR ...tj...VIKTORIJA
Velicina coveka se ne meri po inteligenciji, vec po KARAKTERU.