KOSOVO i METOHIJA-RANA KOJA KRVARI...

[Пркос]

BEOGRAD 24. 07. 2010

PRESS


Amerikanci žestoko pritisli: Grčka će priznati Kosovo?!
Grčka bi mogla uskoro, već tokom avgusta, da prizna lažnu državu Kosovo, saznaje Press u odlično obaveštenim diplomatskim krugovima u Beogradu


PRIJATELJSTVO JE PRIJATELJSTVO, ALI INTERESI SU INTERESI... Grčki premijer Jorgos Papandreu i šef srpske diplomatije Vuk Jeremić

Vlast u Atini se nalazi pod velikim pritiskom EU i SAD da prizna Kosovo posle „presude" Suda u Hagu, a Grčka istovremeno pokuš ava i da što bolje „istrguje" i za priznanje Kosova dobije što više ekonomske pomoći! U diplomatskim krugovima naglašavaju da je Amerikancima jako stalo da Grci „izdaju braću Srbe" i priznaju Kosovo, pošto se veruje da bi grčko priznanje dovelo do velikog talasa priznanja! Trgovina priznanjem - Grčka jeste pod velikim pritiskom da prizna nezavisnost Kosova i to traje već više od dve godine. Ali, Grčka je sada i u velikim ekonomskim problemima koji prete da parališu zemlju.

Zato, vlada u Atini poku- šava da iz priznanja Kosova izvuče što više koristi za sebe i svoju ekonomiju. S jedne strane, Grčka ima ogromne ekonomske probleme i treba joj pomoć, a s druge strane, SAD i EU su svesni da bi eventualno grč- ko priznanje Kosova izbilo Beogradu bitan pregovarački argument iz ruku. Dakle, reč je o ozbiljnoj trgovini - navodi sagovornik Pressa. On smatra i da će mišljenje MSP da Deklaracija o nezavisnosti Kosova ne krši međunarodno pravo samo ubrzati da Atina prizna nezavisnost Prištine.

- Ne zna se tačno kada bi Grčka mogla da donese odluku o priznanju Kosova, ali to se očekuje pre Generalne skupštine UN koja počinje polovinom septembra - kaže naš izvor.

Sagovornik Pressa ističe da će evetnualno grčko priznanje nezavisnosti Kosova biti veliki diplomatski udarac za Srbiju, jer je reč o nama uvek naklonjenoj i prijateljskoj zemlji. On podseća da je predsednik Srbije Boris Tadić tokom posete Grčkoj u junu od predsednika Karoljasa Papuljasa dobio uveravanja da Atina neće promeniti svoj stav, ali i da je bilo primetno da se premijer Jorgos Papandreu nije izjašnjavao o pitanju Kosova.

a
SVI TRAŽE DIJALOG SRBIJE I KOSOVA

- Ministar spoljnih poslova Španije Migel Anhel Moratinos izjavio je da stav Madrida da ne prizna nezavisnost Kosova nije promenjen. On je dodao da mišljenje MSP „otvara novu fazu" u rešavanju pitanja Kosova kroz dijalog sa Srbijom.

- I Ministarstvo inostranih poslova Kipra potvrdilo je da će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i da neće priznati Kosovo posle odluke MSP. Kiprani pozivaju Srbiju i Kosovo „da obnove dijalog u okviru Rezolucije 1244".

- Rumunija je potvrdila da neće priznati jednostrano proglaš enu nezavisnost Kosova, i oni su pozvali na obnavljanje dijaloga Beograda i Prištine.
Prema njegovim rečima „mala je verovatnoća" da će posle odluke MSP Kosovo priznati i ostale četiri članice EU koje to do sada nisu uradile - Španija, Kipar, Slovačka i Rumunija (pogledaj okvir).

- Za razliku od Grčke, ostale članice EU koje ne priznaju vladu u Prištini imaju velike unutrašnje probleme, a upravo ti problemi su glavni razlog zbog koga ne priznaju Kosovo - navodi sagovornik Pressa.

Grčka: Ništa novo Na pitanje da li će Grčka promeniti stav i uskoro priznati Kosovo u ambasadi te zemlje u Beogradu kažu da „nema promena u stavu zvanične Atine".

- Nemamo ništa novo da saopštimo kad je reč o Kosovu, jer nema promene stava. Vlada Grčke trenutno analizira savetovano mišljenje koje je saop- štio Međunarodni sud pravde u Hagu - rečeno nam je u ambasadi Grčke.

EKIPA PRESSA

[Пркос]

Умире ли савест човечанства
Антоније Ђурић


Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни? Подигни чело, погледај смело, слава те зове на оно тужно Косово поље... Написана пре више од једног века, још у доба Обреновића, ова тугованка племенитог Словенца Даворина Јенка као да је данас упућена Србима. Што ћутиш... ћутиш, Србине тужни! Одавно нема Даворина Јенка, а нема више ни оних славом овенчаних хорова чији су громки гласови допирали до слуха српске нације. Затурила се, у овој тмини, и химна Богу правде - певају је, увек уз стрепњу, још само поједини црквени хорови...


Нема више никога ко би поновио заповест врховног команданта српске војске, краља Александра Крађорђевића: „Срби, свом снагом браните своје огњиште и српско племе!“

Нема ни пуковника Михаиловића, који је у судбоносном времену у првим данима немачке окупације, одаслао поруку свету: „Не признајемо капитулацију!“

Ни легендарни мајор Драгутин Гавриловић нема двојника, нема наследника који би усред крвавог разбојништва поновио његову заповест: „Тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима! Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао! Јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да бринете за своје животе - они више не постоје. Зато, напред у славу! У јуриш! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!“

Нема ни пуковника Миливоја Стојановића, команданта Гвозденог пешадијског пука Моравске дивизије, који се на ватреном положају први сусрео са казненом експедицијом коју је предводио бечки генерал Оскар Поћорек. И пише царски генерал српском пуковнику, и тражи да уклони своје војнике како не би узалуд проливали своју крв, јер ће он, надмени аустроугарски војсковођа, за три дана умарширати у српску престоницу. А пуковник Стојановић по истом емисару овако отписује: „Поћорече, царски већиле / душа ми је од Косова стара / тврдо срце у горскога вука / командант сам гвозденога пука / не бојим се цара ни ћесара!“

Поћорекова казнена експедиција кажњена је тако што је стрмоглавце бачена у Дрину.

После невиђеног пораза, из бечких највиших кругова препоручено је Поћореку да би најбоље било да изврши самоубиство. На то је он овако узвратио: „Хоћу, убићу се, али ћу се убити тек онда када који други аустријски генерал победи српску војску!“

Тако су наши очеви и дедови бранили своју слободу и своју независну државу.

Нема ни Василије Вукотић, кћерке сердара Јанка Вукотића, која на Мојковцу, држећи чврсто пушку уз раме, овако шапуће: „Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом часу тог боја, на овај велики празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш... Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, кршеве твоје љубим, не дај се! Нека Шваба памти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао!“

Нема ни Патријарха српског Гаврила Дожића, који у судбоносним мартовским данима 1941. године упути поруку свеколиком Српству: „Драга моја духовна децо, понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима. Ако је дошло време умирања, умримо часно бранећи све хришћанске светиње као милиони верника пре нас!“

Ова беседа преко Радио Београда и отпор претећем фашистичком насиљу одвешће и патријарха Дожића и владику Николаја Велимировића у злогласни логор Дахау.

Све око Србије данас пенуша, ври, кључа, але и вране на српско племе, а у Србији - мук.

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Sledi nastavak

[Пркос]

nastavak



Окружен тим муком, и загледан у преплашена лица, честити српски прота Војислав Билбија, који Богу и роду српском служи у Холандији, и који, кад год узмогне, долази у отаџбину, али никада празних руку, упитао се: има ли Срба у Србији? Неко је забринутом проти дошапнуо да Срба има, али да се вешто крију!

Крију ли се Срби у Србији?

Крију ли се Срби у свету?

Кажу да нас у отачаству има нешто мало више од осам милиона и да нас у свету, на свим континентима, има између три и четири милиона. Нема мора које расути Срби нису залили својим сузама и нема земље коју нису потрусили својим костима. Наша су гробља највећа, наш бол је најдубљи, Србе и данас прогоне са својих огњишта.

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

А Срби у овом судбоносном времену стварно ћуте. Ћуте у Чикагу - тамо их је, кажу, највише; ћуте у Сиднеју и Мелбурну, не оглашавају се у Бечу и Паризу, не јављају се у Бриселу и Женеви, у Јоханесбургу и на Новом Зеланду, умукли Срби у Лондону и Берлину...

Да имам моћ, позвао бих Србе широм света да бране своје достојанство и посведоче оданост отаџбини. Рекао бих: Срби, ма где живели, изађите на улице, на тргове, зауставите саобраћај, ухватите неког пролазника за руку, додирните му раме, загрлите га братски и упитајте: умире ли савест човечанства? Може ли свет да буде спокојан, да гледа како један мали народ прогоне, убијају, отимају његову земљу? И то усред цивилизоване и демократске Европе!

Замислите, за тренутак, када би, рецимо, у Француској оних пет милиона дошљака из арапских земаља почело да истерује своје домаћине из њихових домова, да силују њихове кћери, да пале њихова поља, да руше њихове храмове, да отимају њихову имовину. Замислите када би дошљаци заузели пола Париза или неку област у Француској, прогласили себе већинским народом и на туђој земљи створили неку своју независну државу! Било је ових дана жестоких притужби полиције и дошљака, било је паљења кућа и аутомобила, насртаја на француске грађане, али је полиција, на општу радост демократских земаља, све брзо смирила хапшењем и увођењем полицијског часа у крајевима у којима је избила побуна... То се на Косову и Метохији догађа читав један век: изгон Срба, убиства, рушење и паљење српских светиња. Колико год је у минулом веку Србија водила одбрамбене ратове, бранећи своју слободу и своју независну државу, толико су Шиптари били на страни њених нападача и окупатора! И сада би, уз помоћ и сагласност европских и светских моћника, на српској земљи, на српским костима и на срушеним и спаљеним црквама и манастирима, да створе своју независну државу!

Узалуд ћемо тражити одговор на питање има ли ишта савесно у свету.

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Нисте ви који сада ћутите само деца ваших мајки и очева, ви сте синови и кћери отаџбине! Чујете ли њен вапај? Видите ли плач српске нејачи којој шиптарски терористи побише очеве и мајке? Видите ли мајке и очеве са црном марамом на глави и црним флором око рукава? Видите ли мрак у коме живе, лимене контејнере без струје, видите ли српску децу без хлеба и са страхом у очима? Видите ли срчане српске монахе како вапију за Божјом правдом на згариштима својих светиња, па и оних увршћених у сам врх светске културне баштине? Питајте свет: јесу ли јад и чемер, беда и глад, изгон, заседе и потере нови симболи слободе и демократије којима се дичи Европа на почетку трећег миленијума? Подсећам вас на једну кратку, али веома потресну причу из моје књиге За част отаџбине. Настала је на Солунском фронту, а дуго су је причали француски, британски и грчки официри. Увелико се говорило о синовима генерала Павла Бошковића, резервним официрима који су у многим бојевима посведочили јунаштво и частан однос према својим војницима. Али, у једној љутој бици оба генералова сина истовремено задобише тешке ране, па се нађоше у савезничкој болници, у којој је било на стотине српских и француских рањеника. Кад је чуо за њих, један француски лекар изразио је чуђење: зар су и генералски синови у првој борбеној линији? Зар и они тако гину? Српски рањени сељак из Шумадије, покуша да му то овако објасни: „Видиш, господине докторе, сви ми имамо различите очеве, али имамо само једну мајку - отаџбину. Ето, за ту мајку гинемо сви без разлике.“

Отаџбина вас не позива у рат - зна Србија да је рат највеће људско проклетство, не позива вас да демонстрирате против народа земаља у којима живите; изразите им благодарност на гостопримству; отаџбина вас позива да не ћутите. Огласите се у новинама, на телевизији, на трговима и улицама. Кажите сваком човеку да ми нисмо племе варвара, нисмо распојасана руља која отима туђе. Ми смо витешки народ који је од памтивека своју врхунску етику уграђивао у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије. Никад Срби нису своју срећу заснивали на несрећи било ког народа и појединца. Ни Срби, бранећи своју слободу и своју независну државу, нису прелазили туђе границе.

Нисмо ми измислили гиљотину, нисмо ми изазвали грађански рат у Америци који је трајао шест година и у коме је пало шест стотина хиљада америчких глава; нисмо ми имали концентрационе логоре и нисмо ми пројектовали крематоријуме за спаљивање живих људи.

Пружите свету доказе наше племенитости и благодарности - и на зло и на добро добрим смо узвраћали.

Кажите свету да смо једини народ на земљиној кугли који је другом народу подигао споменик - подсетите их на онај величанствени споменик захвалности француској нацији на Калемегдану у Београду.

Кажите им да смо једини народ на свету коме је непријатељ подигао споменик - покажите им споменик који је чувени немачки војсковођа, фелдмаршал Макензен, у Кошутњаку подигао браниоцима српске престонице. Кажите им да је Београд одликован орденом француске Легије части и Карађорђевом звездом с мачевима. Легију части уручио је српској престоници лично француски маршал Франше Д’ Епере.

Кажите свету да оба ова ордена носи и мученички град Шабац који је у оба светска рата био први на удару аустроугарске и немачке оружане силе.

Једини смо народ на свету коме је један странац, племенити Швајцарац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог светске репутације, завештао своје срце: оставио је аманет да се, после смрти, његово срце извади и похрани у малој српској капели на врху Кајмакчалана, где почивају кости српских ратника с којима је делио зло и добро. Изједначени у племенитости, изједначени у праведној борби, изједначени у незабораву.

Подсетите свет на заповест коју је поменути фелдмаршал Макензен изговорио својим до зуба наоружаним трупама пред напад на Краљевину Србију: „Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.“

Подсетите свет и на тадашњу заповест врховног команданта српске војске регента Александра Карађорђевића: „Јунаци! Окрвављене наше реке, Сава и Дунав, сведоци су ваше неограничене љубави према отаџбини, вашег самопрегора, ваших нових херојских подвига. Отаџбина је поносита и сигурна кад јој на бранику стојите ви, њени толико пута опробани ратници. Ви сте витешки дочекали непријатеља. Ви сте га зауставили на прагу отаџбине. Пребаците га преко крвавих река, које је пошао да пређе, и покажите му да је земља Србинова огањ који сажиже непријатеља, а нашим великим савезницима да је огањ који загрева топло и искрено друга и пријатеља.“

Продирући дубље у само срце Србије, Макензен је у долини Мораве упитао своје генерале знају ли ко су прави суверени земље Србије. „Како не бисмо знали“, рекли су у један глас генерали, „па то је краљ Петар Први.“ На то Макензен каже: „Варате се, господо, варате се. Погледајте ове шљивике поред обале и међу њима ове беле куће. У њима живе српски сељаци. Они су прави суверени Србије. Зато је овако фанатично воле и овако јуначки бране.“

Готово у исто време, високо оцењујући етику српског војника и његову истрајност у борби за слободу, немачки цар Виљем Други рекао је: „Штета што тај мали српски народ није мој савезник!“

Такви су били наши очеви и дедови. И наше мајке.

Подсетите свет на врхунску етику племените Јевросиме, мајке Марка Краљевића, која свом сину овако саветује: „Немој, сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога Истинога. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу.“

Узалуд ћете прелиставати светску историју: такав пример нећете наћи!

sledi nastavak

[Пркос]

Подсетите свет на етику Златије Гредељевић, неписмене сељанке из Биоске, села под планином Таром, која испраћа четири сина у рат и овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину. Слушајте своје стрешине, али не заборавите мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенима ма чије војске помозите да преболе ране, кући се не враћајте покуњена чела.“

Не заборавите учитељицу Драгу Јанковић, у чију се кућу насилно беху уселили окупаторски војници. Кад су је упитали зашто је у црнини, рекла је: „Жалим мајку Србију која ме хлебом хранила.“ А кад окупаторски официр, скидајући са зида везени грб са српском тробојком, и газећи га, рече да Србија више не постоји, она подиже грб, пољуби га и смело рече: „Варате се, господине, Србија постоји, она је жива и живеће!“

И она и њено четворо мале деце одведени су у логор.

Подсетите наше француске пријатеље на Милунку Савић, која је на својим поноситим грудима носила две француске Легије части и две Карађорђеве звезде с мачевима. Кад се, тешко рањена на Солунском фронту, обрела у француској болници у Бизерти, чувени адмирал Гепрат завапио је поред њене постеље: „Оздрави, сине, Француска те моли.“

Србија то није заборавила: и данас једна улица у Београду носи име адмирала Гепрата.

Није она крилатица „брат је мио ма које вере био“ настала у Савету Европе, никла је из душе српског народа. Пружите нашим пријатељима Французима и свету доказе о томе. У Тијеу, близу Париза, на Српском војничком гробљу, међу хиљаду крстова, истиче се један споменик са полумесецом. Ту су Срби сахранили Есад-пашу, турског војсковођу албанског порекла. Генерала Есад-пашу Топтанија и његову армију заробила је српска војска у Балканском рату. Његова војска је, разуме се разоружана, а Есад-паши и његовим официрима дозвољено је да носе сабље. Тако је од љутог српског непријатеља, Есад-паша постао његов велики поштовалац и пријатељ. У својству министра унутрашњих послова и војске у албанској влади, Есад-паша је, у јесен 1915. године, упутио ову наредбу својим сународницима: „Чујте Арнаути и Турци, кроз Албанију пролази српска војска. Војска, као војска, тражиће од вас да купи храну. Српски војници немају другог новца сем папирне банкноте од 10 динара. Али, знајте да је она равна турској меџедији. И ко покуша да побије њену вредност, уједаће се онде где се нико не уједа!“

Не само што „Арнаути и Турци“ - како их назива Есад-паша - нису послушали свог министра, него су на сваком кораку убијали и пљачкали изнемогле српске војнике.

Есад-паша је трагично окончао свој живот: због поштовања које је указивао српском народу, убили су га у Паризу албански терористи...

На градском гробљу у Чачку постоји необичан споменик, можда јединствен у Европи: на високој пирамиди од плавог камена, на њене четири стране истакнута су четири верска симбола: православни крст, католички крст, исламски полумесец и јеврејска шестокрака звезда. Споменик је подигнут на захтев српског Удружења официра и ратника, а његовом откривању присуствовали су изасланици Француске, Енглеске, Белгије, Италије, Немачке, Бугарске, Румуније и Турске. Сви су указали почаст својим сународницима палим у ратовима на тлу Србије.

И овај камени споменик, подигнут пре више од седам деценија, речито говори да су Срби поштовали све нације и све религије.

И сада, ево, занемарујући Божју и људску правду, убијајући сопствену савест и савест човечанства, поједини моћници, умишљајући да су они, а не Бог, господари живота и смрти, приписују српском народу особине варвара! Без трунке стида и одговорности, претећи силом, све нам отвореније поручују: „Пристаните да косовско-метохијски Албанци, који су протеривањем Срба постали већина, на вашој земљи остваре своју независну државу, а ми ћемо вам поклонити улазницу за Европску унију!“ Па, збиља, ко би на то, при чистом разуму, пристао? Који би народ на свету, показујући тапије на сваку кућу, на сваку светињу, на свако парче земље, пристао на такву отимачину? И који би Србин пристао да с пасошем иде у део своје отаџбине да види Пећку патријаршију, те Дечане и свету Грачаницу, да види Богородицу Љевишку, да види своју спаљену кућу, преорано гробље својих предака, да види Призрен, негдашњу престоницу српских царева, да гледа умукла звона на српским храмовима? И којој смо ми то Европској унији потребни овако осакаћени и сломљене кичме, без очињег вида, без своје земље и својих светиња?

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Ћутањем, кукавичлуком и удворичким понашањем нећемо изазвати самилост моћника, који туђом земљом награђују терористе, а ако одлучно и неопозиво кажемо НЕ насиљу и отимачини, изазваћемо поштовање света! Хоће ли се свет, помињући Србе, упитати: какав је то народ који ћути док му отимају комаде отаџбине?!

Срби у овом судбоносном времену углавном ћуте, мада, мора се то рећи, не ћуте неки са српским именом и презименом. Да не би реметили свој лични мир и да би сачували земаљско благо, отето од народа, показују спремност да подлегну уценама и дају више него што се тренутно тражи. Тако један несрећник поодавно уверава српски народ да су Албанци остварили свој циљ, да је Косово већ њихова независна држава. Други изјављује „да ће Србија бити модерна држава са Србима или без њих“ /!/, а трећи, окићен докторском титулом, открива нам „да је Космет обично парче земље!“ Само што нам не каже: „Па нећемо ваљда да се потресамо због тог обичног парчета!“ Четврти каже да се Косово може и продати.

Осим честитих и срчаних монаха и још непокланих Срба са Косова и Метохије, нико им није одговорио да Косово није парче обичне земље. Косово није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице; нису ни виногради које су наши преци засадили, а руке потомака неговале; није ни костурница, ни непрегледна, нису само древне светиње, ни рудно богатство... Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето Причешће и Свети завет: спремност умирања у борби за слободу и мржња на ропство.

Косово је непресушни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују снагом и Истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти радије изабрали смрт као вечни живот, као вечно памћење.

Ето, то је за Србе Косово, а не парче обичне земље.

sledi nastavak

[Пркос]

nastavak


Срби су пет стотина двадесет три године из дана у дан у цркви, у школи, у дому и пољу, у радости и жалости, о Слави и свадби, говорили једни другима о Косову. И када, најзад, после пет векова српска војска изби на Косово, паде ничице и стаде љубити земљу праотаца својих, Косово би ослобођено, али српски војници не оскрнавише ниједну богомољу, не порушише ниједан споменик, не преораше ниједно гробље, не запалише ниједну кућу, не разорише ничије огњиште, не уцвелише ничију мајку, не силоваше ничију сестру... Они само завојевача са прадедовског огњишта протераше.

Не слави Србија пораз у Косовском боју пре шест векова, она слави НЕПОКЛЕК пред освајачком силом.

Знају Срби да сила Бога не моли. Могу нам силом отимати драгуље отачаства, могу нас осакатити, могу нас протеривати са наших огњишта, могу нас разарати бомбама, могу нас лишити и хлеба насушног, али нам никад не могу убити памћење! Знају Срби да је све пролазно и да је вечан само Бог.

Шта ће Срби урадити ако нам отму најкрстоноснији драгуљ отачаства? Хоћемо ли државне заставе спустити на пола копља? Хоћемо ли на своје куће подићи црне барјаке, хоћемо ли око руке и на реверу носити црни флор? Хоће ли Срби на овај начин изразити најдубљу жалост због трагичне смрти савести човечанства?

Знају Срби да Бог силу не воли. И да ће Његова бити последња.

Kada bi bar svaki Srbin ovo procitao !!!!


http://pravoslavlje.spc.rs/broj/936/...ecanstva/print

[sani]

[sani]

Kosovo je Srbija! Stagod ko da kaze...ebem im sudove i sve ..
Ostaje srpsko tako sto cemo na pokolenja prenositi sve kosovsko srce, pesme...sve da se ne zaboravi nikada.
To kazem ja, vojvodjanka. To znaju moja deca. To ih ucim da na svoju decu prenesu.
Bozija i srpska ce poslednja biti.

[Пркос]

Kosovo je Srbija! Stagod ko da kaze...ebem im sudove i sve ..
Ostaje srpsko tako sto cemo na pokolenja prenositi sve kosovsko srce, pesme...sve da se ne zaboravi nikada.
To kazem ja, vojvodjanka. To znaju moja deca. To ih ucim da na svoju decu prenesu.
Bozija i srpska ce poslednja biti.

Tako je Sani!!!

[sani]

tako je sani!!!

kosovo je srbija, ne razumes ti to druze sudija..

[sani]

[G]

Još nisam spreman napisati ništa na ovoj temi a da ne bude psovka,kletva ili zakletva !!!

Kosovo naše sudije zemaljske oteti htedoše.

Oprosti postojbino srpska što te predadosmo bez kapi krvi...
Takvi nam vladari sada vladaju a nisu ni poslednji ni prvi !
Kada vreme dođe i pomogne Sveti Đorđe
Na anteni tenka zastavu ću doneti istu onu koju sam morao skinuti !
Ako i ne budem u tenku ja, biće krv moja i naredna generacija .
Rađajte žene vitezove ne kilavce i gmazove!
Ja jednoga viteza spremam samo jednoga jer više ih nemam!




Uz Božiju pomoć jedna od ovih sablji će biti na čelu kolone !

[Пркос]

Pocelo je sa jednom lazi...

Pogledajte...

[Пркос]

[Пркос]

http://www.daysmadeoffear.com/

[misticlady]

draga prkos ovo je sve tako teško za gledati...ni svetinju našu nisu poštovali,grobove naših predaka...nšu duhovnost...osećam samo veliku tugu...

[Пркос]

draga prkos ovo je sve tako teško za gledati...ni svetinju našu nisu poštovali,grobove naših predaka...nšu duhovnost...osećam samo veliku tugu...

Jeste Misti tesko,bolno ...i ne sme se nikada zaboraviti...

[G]

Sedam godina od ubistva srpskih dečaka u Goraždevcu

U Goraždevcu kod Peći danas je obeležena sedma godišnjica terorističkog napada albanskih ekstremista u kome su na obali reke Bistrice, na kupanju ubijena dva srpska dečaka, a ranjeno još četvoro mladih.




U Goraždevcu je danas održan pomen ubijenim dečacima Panteliji Dakiću i Ivanu Jovoviću.



Pomen je u crkvi rođenja presvete Bogorodice u Goraždevcu služio vladika lipljanski Teodosije koji je rekao da je danas, sedam godina posle tog ubistva, svima teže jer su oni koji zločinci i dalje na slobodi.

Pomenu su prisustvovali meštani Goraždevca, a ove godine nije bilo predstavnika srpske vlasti i međunarodne zajednice.
Predstavnik opštine Goraždevac Ranko Zdravković je rekao da su meštani očekivali predstavnike Vlasti iz Beograda.



"Sećajući se na dan pre sedam godina kada su teroristi i zlikovcu pucali na decu koja su se kupala na Bistrici samo zato što su srpska deca, i samo zato su što sa roditeljima ostala da žive na svojim ognjištima, naše srce je tužno jer to je veliki bol, kako za roditlje Ivana i Pante, tako i za ceo naš narod", rekao je vladika.



"Spremni smo da pored svih nedaća i opasnosti kroz koje prolazimo svima kažemo da su naši koreni duboko ovde i da nas vetrovi neće oduvati sa ovih prostora", poručio je vladika.



U oružanom napadu koji se dogodio 13. avgusta 2003. godine pored Jovovića (19) i Dakića (12) koji su ubijeni teško su ranjeni Đorđe Ugrenović (20), Bogdan Bukumirić (14), Marko Bogićević (12) i Dragana Srbljak (13).

Ovaj monstruozni zločin šokirao je celu Srbiju i naišao na oštre osude međunarodnih predstavnika, ali je istraga i danas na početku.


Tog vrelog letnjeg dana, 13. avgusta 2003., oko 100 dečaka i devojčica iz srpske enklave Goraždevac u Metohiji stiglo je na obale obližnje reke Bistrice u potrazi za osveženjem i druženjem u vreme školskog raspusta.


Hteli su da na trenutak zaborave surovu stvarnost koju žive od dolaska međunarodnih trupa 1999. godine - izolovani, u okruženju Albanaca, bez slobode kretanja i stalnom strahu od napada.



Bezbrižna i uzbudljiva letovanja u kojima uživaju njihovi vršnjaci, presekli su rafali iz pravca albanskog sela Zahač.


Teroristi su ispalili 90 metaka i na licu mesta ubili Ivana Jovovića, dok je Pantelija Dakić preminuo u pećkoj bolnici.



Teško ranjen Marko Bogićević tada je prebačen u bolnicu na severu Kosovske Mitrovice gde je hitno operisan. Metak mu je pokidao tkivo iznad kuka i potpuno oduzeo desnu nogu, tako da se i danas otežano kreće.


Najteže ranjen Bogdan Bukumirić zadobio je sedam prostrelnih rana, dok mu je jedan metak okrznuo članak leve noge.

* Osim Bukumirića, sve žrtve napada albanskih ekstremista i dalje žive u Goraždevcu, gde je pre rata bilo 2.000 Srba, a sada 850

Kola hitne pomoći u kome je jedva davao znake života napali su Albanci na putu do francuske bolnice u južnoj Kosovskoj Mitrovici, gde mu je izvađena slezina.


Samo zahvaljujući upornosti srpskih lekara i vlasti, Bukumirić je prebačen na VMA u Beograd, ali sa velikim zakašnjenjem i zbog toga se njegovo stanje iskomplikovalo, a život bio ugrožen - u komi je bio šest dana i preživeo četiri teške operacije.


Zločin u Goraždevcu osudili su šefovi UNMIK-a i Kfora, predstavnici EU, SAD, Francuska, Rusija, kao i kosovski zvaničnici.



Portparol Stejt departmenta u to vreme Tom Kejsi nazvao je ubistvo i ranjavanje srpske dece svirepošću i ocenio da su "oni koji su počinili zločin protiv nevine dece neprijatelji mira" i da su "napali budućnost Kosova".


Predstavnici Srbije i Crne Gore zatražili su odmah vanrednu sednicu Saveta bezbednosti UN, a sahrani ubijenih dečaka u Goraždevcu prisustvovali su tada premijer Srbije Zoran Živković i potpredsednik vlade Nebojša Čović.


Uprkos tome, albanski teroristi su 17. avgusta ponovo pucali na petoro srpske dece u centru Goraždevca, ali, srećom, niko nije stradao.

* Komesar UNMIK policije Štefan Feler izjavio je posle zločina da će "prevrnuti svaki komad zemlje kako bi pronašao ubice dece"

Tokom prve istrage pretreseno je 100 kuća na području Goraždevca, a 75 osoba ispitano je u vezi sa napadom na srpsku decu. I pored nagradi od milion evra, koju je raspisao UNMIK za pronalazak ubica, optužnica još nije podignuta.


U međuvremenu je formirana radna grupa istražitelja sa zadatkom da preispita sve stare i prikupi nove dokaze, ali napretka u istrazi nema.


Predstavnici srpskih vlasti smatraju da su, kao i u drugim slučajevima kada se radi o zločinima počinjenim nad Srbima, na Kosovu i Metohiji zakazali predstavnici međunarodne zajednice, dok se u lokalnoj srpskoj zajednici pitaju da li se radi o neefikasnosti ili prikrivanju zločina.

Izvor : Blic

[lider]

[G]

Političke igrice oko Pećke patrijaršije

Predsednik Tadić jedini je zvaničnik iz Srbije kome je Priština zvanično odobrila da prisustvuje ustoličenju patrijarha Irineja u Peći. Pitanje odlazaka i neodlazaka je političko, a ne versko, ocenjuju analitičari.


Pećka patrijaršija

Patrijarh SPC Irinej

Prema dosadašnjim informacijama, na ustoličenje 45. srpskog patrijaha Irineja neće doći niko od predsednika država iz regiona gde deluje Srpska pravoslavna crkva, a spisak političara iz Srbije koji bi da prisustvuju ceremoniji tek treba da odobri Euleks uz saglasnost kosovskih vlasti. Za sada se zna da će predsednik Srbije Boris Tadić prisustvovati ustoličenju 3. oktobra u Pećkoj patrijaršiji, a srpski mediji špekulišu da nijedan drugi funkcioner iz Beograda neće dobiti zvaničnu pratnju do Pećke patrijaršije iako su kosovske vlasti najavile da će biti „fleksibilne“. Za sada su neki stranački lideri najavili da će otići na ustoličenje.



Činjenica da niko od pozvanih premijera i predsednika država gde SPC ima eparhije nije najavio dolazak – ipak je, tvrde pojedini analitičari, značajna politička poruka. Premijer i predsednik Crne Gore Milo Đukanović i Filip Vujanović su odbili „zbog ranije preuzetih obaveza“, kosovski zvaničnici Hašim Tači i Fatmir Sejdiju, nakon polemika da li su pozvani ili ne, javno su rekli da nisu ni mislili da idu, dok se iz Slovenije i Hrvatske niko ne oglašava.



Pregovori, izbori i crnogorska crkva



Dobar poznavalac crkvenih prilika Jovan Janjić za Dojče vele kaže da je čin ustoličenja već dosta ispolitizovan i da jedan deo odgovornosti snosi i SPC jer nije na vreme počela sa pripremama. „U to vreme su izbori u Bosni i Hercegovini i očekivani razgovori između Beograda i Prištine. Zato postoji vaganje kod političkih predstavnika kako će se njihov dolazak odraziti, jer to nije samo duhovni događaj već ima i širi društveni značaj“, kazao je on.



Jovan Janjić kaže i da su Đukanović i Vujanović odbili da dođu na ustoličenje pre svega iz političkih razloga i odnosa prema kosovskoj nezavisnosti, ali i zbog unutrašnjih odnosa u samoj Crnoj Gori, odnosno odnosa prema Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi.



Crkva ne traži predsednike


Verski analitičar Živica Tucić za Dojče vele kaže da ne treba politizovati pitanje ko će, a ko neće doći na ustoličenje, jer je to isključivo verski čin. „Patrijaršija je poslala poziv vladama Srbije, Crne Gore, BiH, Slovenije, Hrvatske – to su teritorije gde su eparhije. Ako neko ne dođe ne treba praviti politiku od toga. Ne treba ni insistirati da neko dođe. To je stvar tih vlada koga će poslati, a mislim da ni crkva ne insistira da to budu predsednici država“, kazao je Tucić.



On je objasnio da ima 14 pravoslavnih crkava i da to ne znači da će svaku zastupati poglavar, već da će neko doći i u ime poglavara, a i vlade šalju svoje opunomoćenike, te da ne bi bilo dobro da niko od predstavnika tih država uopšte ne dođe. I Janjić i Turić su mišljenja da će sam čin ustoličenja proteći bez većih problema i tenzija.



Prema najavama, u Peći neće prisustvovati niko od – Amerikanaca. Ambasador SAD na Kosovu Kristofer Del je kazao da na ustoličenju neće biti predstavnika SAD jer on, jednostavno, nije pozvan. Američki ambasador je objasnio da njegova koleginica, ambasadorka u Beogradu Meri Vorlik, neće ići na ustoličenje jer – nije predstavnik svoje države na Kosovu.



Autorka: Vesna Rajković, Beograd

Odg. urednik: Nemanja Rujević Izvor :

[G]

Кфор тихо одлази

Нико не сме превише гласно да утврђује датуме одласка својих војника са Косова, али сви то потајно желе.





Премијерка Словачке Ивета Радичова обишла је пре неколико дана словачке војнике у оквиру снага Кфора у бази Сајковац на Косову чије ће повлачење почети 1. децембра. Словачка сада има на Косову једну пешадијску чету са 145 војника. Вести о могућем смањењу броја својих војника у Кфору најављује и Чешка, која сада има на Косову једну пешадијску чету са 393 војника.

Иако су министри одбране земаља НАТО-а у јулу ове године на састанку у Бриселу закључили како не треба журити са смањењем бројног стања Кфора и да не треба утврђивати никакав тачан датум и програм смањења и преобраћања Кфора у мисију одвраћања, неке земље имају своје посебне планове. Наиме, министри одбране држава НАТО-а нагласили су на том састанку да су нужне додатне политичко-војне процене безбедносне ситуације да би се донела одлука о смањењу трупа Кфора на Косову са садашњих 9.900 припадника на 5.000 и прелазак те мисије на фазу „одвраћања”. Истовремено, министри су закључили да, „упркос повременим безбедносним инцидентима на Косову, општи развој и даље иде у ваљаном смеру ка већој безбедности и стабилности, као и снажнијим локалним институцијама”.

Дакле, од некадашњих 55.000 војника Кфора, који су на Косово ушли под амблемима и заставама УН, сада имамо 9.900 припадника Кфора. Без амблема и застава УН. Са амблемима и заставама НАТО-а. Нико не сме превише гласно да утврђује датуме одласка својих војника, али сви то потајно желе. Но, проблем је НАТО формула „заједно смо дошли, заједно одлазимо”. Осим тога, ту су и контрадикторности, шта раде, на пример, словачки војници на Косову, где бране независност државе коју влада Словачке не признаје.

„На Косову смо изразито неутрални, на терену нема контрадикторности. Добијамо наређења од главног команданта Кфора у оквиру плана 10501, који опет прима наређења од Савета НАТО-а”, рекао је за лист „Паис” пре две године пуковник Хосе Асеведо Еспехо, командант 19. контингента шпанских снага. Он је тада имао под својом командом 585 војника. Како у Шпанији нису имали баш велико разумевање за ту врсту неутралности, Мадрид је повукао своје војнике са Косова. Образложење је било да они тамо немају шта да бране. У складу са шпанском пословицом „Дошли су Маври и смрвили нас, јер бог помаже лошима када их има више него добрих”. Двоструко више важи када су лоши још и богати и моћни.

Снаге Кфора учествују у обуци нових косовских оружаних снага по стандардима НАТО-а, а које треба да броје до 2.500 војника. Словачка, Румунија и Грчка изразиле су своје резерве према том плану, јер те земље не признају независност јужне српске покрајине. НАТО је створио и специјални фонд за финансирање обуке и куповину наоружања за нову косовску војску.

„Србија се противи да НАТО обучава косовске снаге безбедности. Инсистирамо да Кфор остане у оквиру свог тренутног мандата и да не пружа никакву помоћ у изградњи институција самопроглашене државе Косово”, рекао је за агенцију АП у мају 2008. године генерал-потпуковник и тадашњи начелник Генералштаба Војске Србије Здравко Понош...

Кфор, дакле, дискретно одлази и без формуле „заједно смо дошли, заједно и одлазимо”. Остаће снаге „одвраћања”, симболичан број војника САД, Француске, Италије и Немачке, тек да се зна ко је тамо газда. Уз нарастање најновије армије на свету –косовске...

Мирослав Лазански

----------------------------------------------

Финска повлачи 30 војника

Министар одбране Финске Јири Хакамијес изјавио је у суботу у Приштини да ће та земља из контингента од 50 војника на Косову повући 30, оценивши да на Косову влада одржив мир, пренео је Танјуг. „Желим да похвалим тренутну ситуацију одрживог мира. Задржаћемо негде око 20 војника који ће наставити са својим радом. Кфор је успешна прича, Косово је пример како може да се постигну резултати, упркос тешкоћама”, рекао је Хакамијес након састанка са командантом Кфора Ерхардом Билером. Повлачење својих војника са Косова најавила је и Словачка. Кфор је ове године смањен са 15.000 на 10.000 војника.

објављено: 04/10/2010 Извор : ПОЛИТИКА


Moj komentar:

NATO/OTAN đubradi ne treba da budu negde da bi sejali smrt...Sa ovim avionima su nas već ubijali...Šta ih sprečava da to rade ponovo???



Jedino oni koji su i ova dva o kojima se priča poslali u blato...jedan je F-117 a drugi B-2 ... Balegi je u blatu i mesto...