Не бих да неко помисли да генерализујем, вређам или омаловажавам.
Ја сам само очајна.
Е, сад, кад сам се оградила да почнем.
Да ли ја то немам среће, па срећем мушкарце који неће ни да се потруде да буду
мушкарци, џентлмени, глава породице, мајстори...
Просто речено, да буду оно што треба да буду – јачи пол.
А да неко не помисли нешто брезобразно, ево и примера из живота:
(који ни случајно није усамљен)
Прегорео ми је осигурач на колима, и ја, као немоћно женско, замолим своје колеге да ми помогну.
Први је рекао да нема појма ни где су осигурачи. Ја му одговорим да је неспособан, а он мени да ће да ми покаже како је способан. Е онда се стварно није провео добро и сад не причамо. Е тако.
Други ме је питао где сам се паркирала. Е, може жена да га види с прозора па ће да буде љубоморна (а није била љубоморна кад сам јој радила дипломски, а)
Трећи ме упутио на своју жену, каже, она се боље разуме. (јбт, како га не би срамота)
Четврти, пети и шести ми дадоше број неког сервиса и при том се посвађаше који је бољи.
Ја им рекох – кад сте ми доносили своје компјутере на поправку ја вам нисам давала визит карте сервиса
И тако, на крају баладе, замених сама. Ништа једноставније.
Али остаде питање које ме мучи...
Јер, навикла сам да мушко буде мушко у свакој ситуацији.
Не кажем да треба да буде свезналица, али зар нису мушкарци ти који воле да се играју техником, да отворе, погледају, чачну. Па и ако забрљају, нема везе. Тако се најбоље учи.
Све ређе и ређе срећем мушкарце који су то што треба да буду и за шта их је природа створила – јачи пол. И питам се, где ово води?
С друге стране, видим да су жене преузеле много на себе.
Сад је само питање, шта је старије – кокошка ил јаје.
Да ли се мушкарци повлаче због доминације жена или су жене приморане да преузму све улоге због мушкараца.
А ја... ја сам била принуђена. И никако ми се то не свиђа.