Odlomak iz omiljene knjige - strani autori

[Bisernica]

Samo sam o tebi pričala, sa puno ljubavi i tuge, samo tebe volim i slepa sam za druge, dani su mi dugi i prazni,
bez imalo svetla i sjaja,bez nade, bez iluzije. Ja svoj bol ne nosim kao otvorenu ranu, da je drugi vide. U sebi bol gnječim i
čvrsto ga držim, ne dam mu da pređe preko usana, a sreća svoje razloge ima koje razum će teško da shvati, jer jedino srce
može da nam kaže ko bi trebao da se vrati!

Minuti su dugi,kada srce boli, jer sve u životu čuva onaj koji voli dok mene od tebe dele velike daljine. Bože, da li mi ime bar
nekada spomene?! Eh, da mogu u ove sitne sate, kada me misli navedu na tebe, da tiho nečujno kod tebe svratim, i tebi za
ljubav poljupcem uzvratim!

Ono što ću tireći neka ostane tajna između tebe i mene, dva srca prividno spojena zlatnom niti... I opet guši osećaj da te nemam,
da ti zagrljajem ne mogu pokazati gde pripadaš, niti ljubiti lice anđela.
Ostajem verna molitvi da osetiš šta je prava ljubav i kako se voli do smrti!

Diana D. -"Naša ljubav"

[Bisernica]

Ništa nikada ne počinje.

Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.

Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.

Tako paganin biva posvećen, tragično postaje smešno; veliki ljubavnici se razneže, a demoni se pretvaraju u igračke na navijanje.

Ništa nije postojano.

Lađica plovi tamo-amo, činjenica i mašta, um i stvar utkani u ustrojstva kojima samo ovo može biti zajedničko; da je negde između njih skriven filigran koji će vremenom prerasti u neki svet.

Clive Barker - Utkani svet

[Bisernica]

Ima u meni bunar iz kojega zahvatam. Nije moj, samo ga je meni neko poverio. Katkada je suv, katkada neiscrpan.
Ne mogu zadržati nijednu njegovu kapljicu. U ovom bunaru svetluca voda života.
Saslušaću te, ali će biti i onoga što neću dobro primiti. Možda zato što mi nedostaje, ili imam obilnije. Dovoljno je ako
sebe prihvatiš. Tako ćemo imati zajedničko ishodište. Svako ima svoju nemoć koja se ne može poreći. Možeš potpuno
postojati: ako nema poricanja, ako na sve možeš reći da.


Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

[Bisernica]

Znači, to bi bio sav njen život? Jedan obećavajući početak, onda, u sredini, period obasjan zvezdama, zatim padanje u bezdan i,
najzad, jedan odvratan kraj, iznenadan, bez upozorenja. Sa groznim osećajem junakinje jedne nedovršene priče...
Čudno. Kažu da u trenutku umiranja čoveku pred očima prolaze svi važni događaji iz njegovog života. Nikol, zapravo, vidi samo
jedan prizor: jednu plažu koja se proteže u nedogled, na kojoj nema ništa osim dve osobe koje radosno pokazuju rukom u njenom
pravcu. Uspeva da raspozna njihova lica. Prvo je lice jedinog čoveka koga je ikada volela i koga nije znala da zadrži. Drugo je lice njene
kćerke, koju nije znala da zaštiti.

Gijom Muso - Zato što te volim

[Bisernica]

Kaligula:- Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja?
Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova! Samoća! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion:- Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula:- To je istina, Scipione.
Scipion:- Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula – Ima.
Scipion: -A to je?
Kaligula:- Prezir.

Alber Kami – Kaligula

[Bisernica]

U autobusu je sedeo odmah iza vozača i razmišljao o tišini snega. Tako bi nazvao ono što je u sebi osećao da je to bio početak neke pesme. Tišina snega.

Da nije bio umoran od putovanja i da je malo više pažnje obratio na velike pahulje koje su sa neba padale kao ptičija pera putnik do prozora mogao bi da predoseti
da se približava jaka snežna oluja i možda bi još od početka shvatio da je krenuo na putovanje koje će mu promenuti čitav život, pa bi se vratio natrag.


Šta ja radim na ovom svetu pomislio je Ka. Ovako izdaleka pahuljice izgledaju tako žalostivo,a takav mi je život. Čovek živi, troši se, nestaje.Pomislio je kako istovremeno i nestaje i biva:voleo je sebe, s ljubavlju i tugom pratio je put kojim je poput kakve pahulje napredovao njegov život. Njegov otac upotrebljavao je miris posle brijanja –setio ga se. Setio se hladnih stopala u papučama svoje majke koja je u kuhinji spremala doručak dok je on njuškao taj miris, jedne četke za kosu, slatkog ružičastog sirupa za iskašljavanje koji su mu davali da pije kad bi se noću probudio kašljući, kašike u ustima, svih onih malih stvari što čine život, jedinstva snega, pahuljice...

Orhan Pamuk, Sneg

[Bisernica]

Telo, ljubav, smrt- to troje čini samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt, da, oboje je puteno,
i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija! Ali smrt, razumeš, ona jednim delom ima vrlo rđav glas, ona je
nešto bestidno, zbog čega se crveni od srama; a sa druge strane to je sila vrlo svečana i vrlo veličanstvena- mnogo
uzvišenija nego veseli život koji pravi pare i nabija mešinu- mnogo dostojnija poštovanja nego napredak koji neprestano
blebeće- zato što je smrt istorija i plemenitost i pobožnost, i ono večno i sveto što čini da skinemo šešir i da hodamo na
vrhovima prstiju...A isti tako, i telo i ljubav prema telu su nešto nepristojno i neprijatno, i telo pocrveni i pobledi na površini
svojoj usled straha i stida od sebe samog. Ali ona je isto tako velika slava dostojna obožavanja, čudesna slika organskog
života, sveto čudo običaja i lepote, a ljubav prema njemu, prema ljudskom telu to je isto tako krajnje čovečansko interesovanje...


Tomas Man, Čarobni breg

[Bisernica]

Vreme se sastoji od dve gromade koje se podozrivo merkaju: prošlosti i budućnosti. Između njih majušno,
uklješteno, nervozno, drhtavo, kao nekakav žele ili patišpanj, stoji nešto što neprestano nestaje: sadašnjost.
Sasvim je jasno da sadašnjost ne postoji. Sadašnjost je granica, asimptota, mit. Ona postoji samo kao namera,
kao uspomena. Ona je potpuno odsutna. Samo što izgovorite sadašnjost, hitronoga sadašnjost već je prošlost.
Sadašnjost je samo pena, ona opšiva talas prošlosti koji preplavljuje budućnost.

Jedan od omiljenih Borhesovih pesnika negde je napisao:
Trenutak u kome govorim već je daleko od mene.

Žan d' Ormeson - Priča Jevrejina lutalice

[Bisernica]

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni.
Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce
naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne te iste knjige! Nikada nisam saznao da li ih
prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine.
Ja, međutim, ne verujem u sudbinu kao fatum, kao što je to u grčkoj tradiciji, ili kao što veli naš tango:" Od sudbine niko ne pobeže."
Jer da je tako, zašto bih vam ovo pisao? Mislim da nam je sloboda namenjena da bismo ispunili određenu misiju u životu; a bez slobode
ništa nema svrhe. Štaviše, mislim da je sloboda, koja nam je nadohvat ruke, veća od one koju se usuđujemo da okusimo. Dovoljno je čitati
istoriju, tu veliku učiteljicu, da bi se videlo koliko je puteva čovek uspeo da prokrči svojim rukama, u kojoj meri je ljudsko stvorenje menjalo
tok stvari. Svojim pregalaštvom, ljubavlju, fanatizmom.

Ernesto Sabato, Otpor

[Bisernica]

Rod ljudski nije podložan neograničenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizički i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni.
Bilo je vreme kada naša planeta nije bila pogodna za čoveka: ona je bila suviše topla i suviše vlažna. Doći će i vreme kad mu više neće pogodovati: biće suviše hladna i suviše suha. Kad se sunce bude ugasilo, što ne može izostati, davno pre toga zemlja će biti biti bez ljudi. Poslednji biće isto tako nesposobni i glupi kao što su bili prvi. Oni će zaboraviti sve veštine i sva znanja. Oni će se bedno ispružiti u pećinama, ukraj glečera čije će providne gromade tada klizati nad isčezlim ruševinama varoši u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe biće izumrle od zime: i jele će vladati same na sleđenoj zemlji.
Ovi poslednji ljudi, očajni, ne shvatajući da su to, neće ništa znati o nama, ništa o našem geniju , ništa o našoj ljubavi, a ipak oni će biti naša novo rođena deca i krv naše krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubalnji, održeće im još neko vreme prevlast nad merdevinama namnoženim oko njihovih pećina. Narodi i plemena biće isčezla pod snegovima i ledom, sa varošima ,putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojaće. Žene, deca, starci, ukočeni jedan preko drugog, videće kroz otvore njihove pećine kako se nad njihovim glavama tužno uspinje jedno tamno sunce po kome će, kao po ugarku koji se gasi protrčavati riđi plameni, dok će zaslepljujući sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto šta će se videti: ali, u svojoj gluposti, oni čak neće znati da vide nešto.Jednoga dana, poslednji od njih ispustiće bez mržnje i bez ljubavi u dušmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja će produžiti da se kotrlja, noseći kroz ćutljive prostore pepele čovečanstva, Homerove poeme i uzvišene odlomke grčkih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikakva misao više neće poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se duša toliko usuđivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko može reći da druga kakva misao neće doći do svesti o sebi i da taj grob u kome ćemo mi počivati neće biti kolevka jedne nove duše? Kakve duše, ja ne znam. Duše insekta, možda.

Anatol Frans - Epikurov vrt

[Bisernica]

Treba li spaliti Frojda? Uvek je moguće pokušati. S Isusom, Marksom i Ajnštajnom, Frojd čini jevrejsku četvorku koja je zasigurno napravila najveći haos u svetu,
naoružan, kao i ostala četvotica, jedino svojim duhom. Ali ono što su sva četvorica ubacili u mozak i svest svih nas, uključujući i one koji veruju da ih to nimalo ne
dotiče, prožima naše sveukupno ponašanje, pa čak i naš rečnik. Onda, pošto se već mora ziveti sa njima, bolje je pokušati upoznati ih kako bismo ih, ako je moguće,
prevazišli i videli šta dolazi posle. " Svi mi gacamo po blatu, a retko poneki gledaju zvezde", podvlači Oskar Vajld. Oni što gledaju zvezde vode igru...

Lu Andreas- Salome nije niti model, niti primer koji treba slediti, već je jednostavno prva žena koja je uspela da živi u skladu sa svojim bićem.

Fransoaz Ziru - Lu, priča o slobodnoj ženi

[Bisernica]

Moj se život sastojao od samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspjeh ne oduzme radost, jer nije uspjeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži posljednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne mjeri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno uporedjujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.

“Kad duša umre”, Lajoš Zilahi

[Bisernica]

Na žalost, nismo bića koja lebde u mehurima od sapunice, srećne lutalice u vazduhu: postoji jedno pre i posle u našim životima, i to pre i posle jeste klopka u koju smo uhvaćeni kao plen u mreži. Kažu da krivicu očeva ispaštaju sinovi, krivica dedova pada na unuke, a ona pradedova na praunuke. Ima nekih istina čiji je smisao oslobođenje, i onih drugih koje nas užasavaju. Ova moja, pripada drugoj kategoriji. Gde se završava taj lanac krivice? Kod Kaina? Mora li da se ide tako daleko? Šta se krije iza toga? U jednoj indijskoj knjizi sam pročitala da je sve u moći sudbine, dok je snaga volje samo privid. To me je umirilo, ali listajući dalje pronašla sam da naša sudbina nije ništa drugo do rezultat naših prošlih radnji, što znači da, ipak, sami određujemo svoju sudbinu. Opet sam bila na početku. Gde je rešenje, pitala sam se. Koju nit treba razmrsiti? I da li je u pitanju nit ili niz? Može li da se preseče, da se prekine, ili smo zarobljeni zauvek?

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

[Bisernica]

Do ovog trenutka oko mene su se razvijale razne stvari čiju uzajmanu povezanost ne znam.
Nisam čestito uspela ni da ustanovim njihove uzroke, ni smer u kome se kreću. Ja sam u
sve to posledično bila upletena. Ali sad je dosta. Od sada nadalje će biti drugačije od ovoga
do sada. Više neću da budem marioneta ničije samovolje.
Od sada nadalje, postupaću sledeći samo jedno pravilo koje za mene postoji, odnosno samo
svoju volju. Ma šta u tome bilo dobro, a ma šta bilo loše, od sada nadalje ja sam uzrok, i ja sam pravac.

Haruki Murakami - "1Q84"

[Bisernica]

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučio sam da biti voljen ne znači nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Herman Hesse - "Srećan je ko ume da voli"

[Bisernica]

Ja imam dom

Svi oko mene bolesni su od života u Hrvatskoj. Prijateljica me nazvala jer je u robnoj kući otkrila čizme po pedeset kuna. Navukle smo ih ali nam od toga nije bilo bolje. Gledale smo čizme na svojim nogama, pogledale jedna drugoj u oči i zaplakale. Pred desetak žena koje su poput nas mislile da se sa pedeset kuna može kupiti sreća.

Prijateljica je izvukla karticu. U kafiću smo svaka popile dvije tople čokolade, preračunato u čizme, u grlo smo stresle čizme i pol. Ja sam izvukla karticu. Ana je rekla da bi bilo bolje da nismo popile onu čokoladu nego smo trebale kupiti još jedne čizme i usrećiti neku nesretnicu. Možda.

Smijale smo se histerično dok smo jedna drugoj nabrajale: moram platiti karticu, a ja struju, vodu, telefon i plin. Zašto je ovako zahladilo? Nemam maloj za pokaz, ni za tenisice, moje se dijete na sudu već deset godina bori protiv oca koji joj ne da njen dio kuće a banke ljude bacaju na cestu u roku od deset dana.

U Ukrajini gore nebo i zemlja, da li bi požar pomogao Hrvatskoj? Ne bi, misli Ana, ukrajinsku vatru krenuo je gasiti Tonino Picula. Tonino Picula? Što može ugasiti Tonino Picula? U kakvom svijetu živimo kad Tonino Picula rješava teške svjetske krize? Dok je živio u Velikoj Gorici nismo znali da je u stanju učiniti išta osim svoga psa izvesti u park na pišanje.

Ana pada u komu kad god mora ući u market. Zašto je hrana skuplja ovdje nego u Italiji? I telefoni su skuplji i sirupi protiv kašlja i umjetne suze i lupocet i telefonski impulsi. Sve je kod nas skuplje nego u onoj Evropi u kojoj mi nismo. Riječka bolnica je u raspadu. To brine i Anu i mene jer smo u godinama kad ti je bolnica sve češće drugi dom.

Ana misli da su Primorci pizde, pizde nad pizdama kad nisu u stanju zapaliti Rijeku onako kako Ukrajinci pale Kijev i najzad pritisnuti naše korumpirane političare uza zid i prisiliti ih da izgrade bolnicu na koju čekamo od kada je ovim krajevima vladao pokojni Franc Jozef. Ja sam protiv bilo kakvog nasilja koje uključuje onog Piculu kao mirotvorca. I smrt je bolja od toga.

Srela sam medicinsku sestru koja mi je obećala da će me ubiti kad odlučim da mi je svega dosta. U bolnici u kojoj radi nema vate ni toalet papira ni pokrivača ni posteljine ni hrane ni zavoja, ni sterilnih operacijskih sala ni zidova koji se ne ruše. Mladi žele van, van, van iz ovog sranja od zemlje u kojoj takozvani ljudi u potrazi za srećom poput zombija bauljaju od šaltera do šaltera, od kontejnera do kontejnera, od šanka do šanka, od ambulante do ambulante.

Šta je sreća, pitam Anu. “Želim se riješiti dugova prije nego umrem.” Trenutno me veći dugovi ne muče jer žvačem pokojnoga oca i pokojnu majku. Hvala bogu da su umrli pa s vremena na vrijeme prodam ono što su mi ostavili. Ako uskoro ne umrem ne da ću pojesti leševe svojih staraca nego ću požderati samu sebe.

S jedne strane to me baca u bedaru, s druge, drago mi je što me vlastita djeca neće žvakati. Ipak, jedina sam sretna osoba među ljudima koje poznajem. Baš sretna. Kad sjednem za komp i napišem tekst pa mi se netko javi iz Kanade, Splita, Toronta, javila mi se čak i žena iz Singapura koja je u vlaku čitala moj tekst…

Tu mi sreću nitko ne može oduzeti. ****š čizme! Osjećam se živom dok mlatim po tipkovnici. Danas sam pročitala pjesmu koju mi je poslala “Veronika”.

Ja nemam dom

Gruba smrt oca mi odnijela
Grubi ljudi majku mi skrhali
Grube noći haljinu časti mi skinule
Gruba crkva boga mi razdjevičila
Gruba država domovinom mi se nahranila
I gdje je onda moj dom?

Jadna Veronika. Moj dom je tamo gdje je Veronika. Moj dom je tamo gdje ste svi koji mi se javljate.


Vedrana Rudan - Kako umrijeti bez stresa