Odlomak iz omiljene knjige - strani autori

[Bisernica]

U okviru svetske književnosti,tema na kojoj se mogu ostavljati odlomci iz knjiga stranih autora,koji su nam iz nekog razloga omiljeni.Misli pojedinih autora se mogu ostavljati na temi Kapi UMA.
Pa da krenemo

Čovek rodjen u Veneciji od siromašnih roditelja, bez bogatstva i bez ijedne od onih titula koje u gradovima odvajaju znamenite porodice od običnog naroda, ali obrazovan po milosti božijoj, po običajima onih koji su predodredjeni za nešto sasvim drugo nego što su poslovi kojima se bavi prost svet, imao je nesreću da u dvadeset i sedmoj godini padne u nemilost vlasti; a u dvadeset i osmoj imao je sreću da pobegne iz svetih ruku pravde čiju kaznu nije drage volje podnosio. Srećan je grešnik koji na miru može istrpeti zasluženu kaznu i njen kraj čekati strpljivo, pomiren sa sudbinom; nesrećan je onaj drugi koji, pošto je zgrešio, nema hrabrosti da plati za svoju krivicu i poništi je, istrpevši svoju kaznu do kraja. Taj Venecijanac nije bio trpeljiva osoba. Pobegao je, uprkos tome što je predvideo da se tim bekstvom izlaže opasnosti da izgubi život, sa kojim bez slobode ne bi znao šta da radi. A možda i nije toliko razmišljao, nego je pobegao slušajući samo, kao što čine najbednije životinje, puki glas prirode. Da je ta vlast, od čije kazne je pobegao tako htela, zacelo bi ga uhapsila još na putu, ali se ona nije potrudila da to učini i pustila ga je, tako da je neoprezni mladić iskusio kako se iz želje za slobodom, čovek često izlaže mnogo surovijim zgodama i nezgodama nego što je prolazno ropstvo. Zatvorenik koji beži, kod onoga koji ga je osudio nikada ne izaziva bes, nego sažaljenje, zato što, onako slep, svojim bekstvom pojačava svoje muke, odriče se dobra koje predstavlja povratak u otadžbinu i ostaje zločinac, kao što je to i bio i pre nego što je počeo da ispašta zbog svog zločina.

Djakomo Kazanova - "Dvoboj"

[markovacevic]

Covek neprestano stice nove prijatelje,a nije prinudjen da bude s njima iz dana u dan.Kada vidjamo stalno ista lica na kraju ona uvek postaju deo naseg zivota.A kada to postanu deo naseg zivota,onda zele i da nam ga izmene.I Ako ne bude po njihovom,nije im pravo.Jer svaki covek ima tacnu predstavu kako bi trebalo da zivimo svoj zivot.

Paolo Coelho-- Alhemicar

[Bisernica]

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.


Salman Ruždi - "Tlo pod njenim nogama"

[Bisernica]

Hereja: Treba braniti svet ako želimo u njemu živeti!

Kaligula : Ne trudi se... Svet je nevažan! Onaj koji to uvidja
zadobija slobodu. Mrzim vas jer niste slobodni! Vi koji vrlinu
prodajete, a sanjate o sigurnosti kao što devojka sanja o ljubavi,
vi koji ćete umreti u strahu ne znajući da ste lagali celog života...


Albert Kami - "Kaligula"

[Bisernica]

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

A sna nema.

...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

...

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

...

''Umetnost dokolice'' (Besane noći) - Herman Hese

[Bisernica]

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.

I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.

- A nije?

- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.

- Sta hoces da kazes?

- Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.

- A nije tako?

- Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.

- A zatim?

- Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.

- I onda?

- Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.

- I sta se dogadja?

- Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.

- Kakva tuga.

- Da.

- Ali nije neizbezno, zar ne?

- Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.


Andrea de Karlo - "Pravi život"

[Bisernica]

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi?
Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni džbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

E.M.Remark-Trijumfalna kapija

[kojica]

''Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino
ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće
izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami
sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan
istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na
dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra
otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i
jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga
zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali
najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se
menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo,
preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima - ali sve je to
prolazno, i ne ostavlja trag..''

Paolo Koeljo - ''Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala''

[Ciciban]

" Mislio sam danas mnogo o Ani. Imam neko osobito secanje kao da nas rastavljaju kopna i mora. Izgleda mi da je Plosov negde u Hiperborejskim predelima, na kraju sveta. To je obmana one vrste kad se licni utisci smatraju kao stvarno stanje stvari. To nije Ana udaljena od mene, nego se ja udaljujem sve vise od onoga Plosovskoga, kome je ranije ona ispunjavala sve misli i srce . Ne znaci to da se moje osecanje prema njoj sasvim ugasilo. Analishuci ga, opazam ipak da je ono izgubilo svoj aktivni karakter . Pre nekoliko nedelja voleci, hteo sam nesto, sada, voleci, necu nista. Oceva smrt je razbila jedinstvo moga osecanja. Tako bi isto bilo , na primer , kada bih pisao neko knjizevno delo , pa kad bi me unutrashnji ,a nesrecni dogadjaji odvojili od njega. Nego to nije dovoljno! SVe su sile moga duha bile doskora zategnute kao tetiva na luku, a sada pod uticajem nedaca velike vaznosti , pod uticajem ove bl;age klime , ovih nebesa, ovog mora, koje ljushka kao da uspavljuje , presle su u stanje odmora. Zivim , kao sto rekoh, zivotom biljnim ; odmaram se kao covek beskrajno umoran i obuzima me dremez kao da sam jednako u toplom kupatilu.

Nikad se nisam osecao manje sposoban za bilo kakav posao i sama mi je pomisao na to neprijatna . Izmishljajuci za sebe devizu , izmislio bih: " Ne budite me ! " . ........................


A zar ti mislis da se ja smrti ne bojim? Bojim se posto neznam sta je tamo i vidim samo tamu bez granica , pred kojih se stresam . Ne znam dali je tamo nistavilo ili neki zivot bez prostora i vremena ili mozda neki medjuplanetni vetar nosi duhovnu monadu sa zvezde na zvezdu i ubrizgava je u sve nove stvorove; neznam jeli tamo neizmerni Nemir ili Mir , isto tako neizmeran , a tako savrsen kakav samo Svemoc i Svedobrota dati mogu.
Ali kad si ti zbog mog "ne znam" umrla - onda kako ja mogu da ostanem i da zivim ?
I sto se vise bojim , sto vise neznam utoliko pre te nemogu tamo pustiti samu - ne mogu, Ana moja - idem. Neka ostane posle nas samo cutanje.


Bez Dogme - Sjenkjevic

[Ciciban]

Dok je sjedeći pored glinene kuhinjske peći s bezazlenom spokojnošću
očekivao da kava uzavre, pukovnik oćuti kako mu u utrobi niču otrovne gljive i
smrdljiva perunika. Nastupio je listopad. Loš početak dana, čak i za čovjeka njegova
kova koji je prebrodio bezbroj ovakvih jutara. Punih pedeset i šest godina -
od završetka posljednjeg građanskog rata - pukovnik je podredio čekanju.
Listopad bijaše jedna od rijetkih stvari koja je redovito stizala.
Ugledavši ga gdje donosi kavu u spavaću sobu, pukovnikovica podigne
mrežu protiv komaraca. Noću ju je spopao napadaj astme, pa ju je izjutra
savladao bunovni drijemež. Ipak se pridigla i primila šalicu.

Pukovniku nema ko da pise - Markes

[Пркос]

Alber Kami "Pravednici"


Da! Ja sam dobro razumeo vaš SISTEM! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. (Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo...Kažem vam, izgubljeni ste.Već ste pobedjeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku - gledajte mene - neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludist, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima."


Sve najnužnije namirnice biće ubuduće na raspolaganju svima,
to jest, deliće se na male i jednake delove svim gradjanima koji budu mogli dokazati svoju lojalnu pripadnost novom društvenom uredjenju.

Sve se vatre moraju pogasiti u 9 sati naveče i niko neće moći prebivati na javnom mestu ili hodati ulicama grada bez propusnice, propisna oblika, koja će se izdavati samo u izvanredno retkim slučajevima i prema nahodjenju.

Najstrože je zabranjeno pružati pomoć bolesnim osobama, ako to ne znači dojavljivanje vlastima koja će se o njima pobrinuti. Potkazivanje medju članovima iste porodice posebno se preporučuje, te će biti nagradjeno dodeljivanjem dvostrukog obroka hrane, nazvanog "dnevnim gradjanskim obrokom".

Glazbena uvertira čija središnja tema podseća na sirenu za uzbunu.
Zastor se diže. pozornica je u potpunom mraku.
Uvertira završava, ali tema uzbune ostaje, kao daleko brujanje.
Iznenada, u dubini, sa leve strane pozornice, pojavljuje se kometa i polagano se kreće prema desnoj strani.
Kometa osvetljava, poput kineskih sena, siluete više ljudi koji su okrenuli ledja publici, nepomični, nagnuvši glave prema kometu.
Odzvanja četiri sata. Dijalog je gotovo nerazumljiv, nalik na mrmor.

- Kraj sveta!
- Ne, čoveče!
- Ako svet umre...
- Na kolena, ovo je komet zla...
- To je znak rata...
- To nije nikakav znak.
- Kako se uzme.
- Dosta! To je vrućina. U naše se doba više ne veruje u znakove, šugavče! Srećom smo suviše razumni...
- Ti suviše toga prezireš... Štedi svoj prezir, trebaće ti.
- Meni ništa ne treba. Prezira imam do smrti. I ništa ovozemaljsko neće nikad biti iznad mene, ni kralj, ni kometa, ni moral! Ne želeći više ništa ja sam iznad svega.

[Bisernica]

Moja Kordelija!
Kako bih te mogao zaboraviti?
Da li je moja ljubav delo secanja?
Čak da je vreme izbrisalo sve, i samo secanje, naši odnosi ostali bi tako živi,
tebe ipak ne bih zaboravio. Ako bih tebe zaboravio? Koga bih onda trebalo da se sećam?
Pa samog sebe sam zaboravio da bih se tebe sećao; ukoliko bih, dakle, tebe zaboravio,
prinuđen bih bio da se samog sebe sećam, ali u trenutku kada bih mislio na samoga sebe,
morao bih se tebe setiti.
Ako bih te mogao zaboraviti!

Seren Kjerkegor - Dnevnik zavodnika

[Bisernica]

..Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti.

MARKES - Sto godina samoće

[Пркос]

Erih Marija Remark "Crni obelisk"


"Čudna je stvar, ali kad bi se preživeli samo upola brinuli o mrtvacima dok su živi, kao što se brinu onda kad ovi od toga nemaju nikakve koristi, mrtvi bi se sigurno rado odrekli najskupljeg mauzoleja - no, takav je čovek: stvarno ceni samo ono što nema."

[Пркос]

Salman Ruždi "Tlo pod njenim nogama"


"Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj."

[Bisernica]

Kad bi naša ljubav ovisila o vremenu i prostoru, onda bismo, svladavši vreme i prostor, upropastili i našu ljubav!
Svladamo li prostor, ostaje nam samo OVDE. Svladamo li vreme, ostaje nam samo SADA.
Zar ne misliš da ćemo se na tom putu, između Sada i Ovde, ipak povremeno susretati???

Richard Bach - Galeb Jonathan Livingston

[Bisernica]

Shvatila sam da često ne postoji druga prilika; bolje je prihvatiti darove koje nam nudi svijet. Ako treba nekom ili nečemu da budem vjerna u životu, prije svega moram biti vjerna sebi. Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me je da niko ničim ne gospodari, da je sve iluzija – a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrijednosti. Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posjedom (što se meni već bezbroj puta desilo), shvati da mu zapravo ništa ne pripada. I ako mi već ništa ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vrijeme baveći se onim što nije moje: bolje je da živim kao da je danas prvi (ili posljednji) dan mog života.

Ljubav je uvijek nova. Nije važno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u životu jer se stalno suočavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvijek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana našeg postojanja. Ako je uskratimo sebi, umrijećemo od gladi gledajući žudno u drvo života, a nećemo imati smjelosti da pružimo ruku i uberemo plodove. Treba tražiti ljubav, ma gdje ona bila, čak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedjelje razočarenja i tuge.
Jer onog časa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takođe polazi nama u susret!
I spasava nas.

Koeljo

[Bisernica]

Gdje počinje nezadovoljstvo? Čovjeku je toplo, ali dršće. Nahranio se, a ipak ga muči glad. Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da jos više podbode nezadovoljstvo, tu je vrijeme, prokleto Vrijeme. Konac života nije sada tako strašno daleko - čovjek ga može vidjeti, kao što vidi more kad se popne na brijeg - i njegov duh kaže:

"Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta volio?"

Sve ovo je, naravno, osnova čovjekova najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave.

"Što je značio moj život do sada i što može značiti u vremenu koje mi je ostalo?"

I tako dolazimo do opake otrovne strijele.
"Kakav je bio moj udio u velikoj utrci? Koliko ja vrijedim?"

I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovjek nešto duguje čovjeku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovjek daje, njegovo je mjerilo.

J.Steinbeck - Slatki četvrtak

[Sandokan]

Ni jedan covek nije ostrvo, sam po sebi celina;
svaki je covek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako Grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj;
smrt ma kog coveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvacen covecanstvom.
I STOGA NIKAD NE PITAJ ZA KIM ZNONO ZVONI;ONO ZVONI ZA TOBOM".

[Bisernica]

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

Gi de Mopasan