Odlomci iz omiljene knjige - domaći autori

[Sandra]

Valjda zbog kiše, na Trgu Republike nije bilo uobičajene vreve. Prljavožuta gradska rasveta kao da je zalud užežena, konjička figura ispred Narodnog muzeja je stajala u pola pokreta, mlaciću se činilo da bi Knjaz levicom rado povukao kajase, odjahao sa postamenta, samo da je znao kuda pre. Kada ga je vajar Enrioko Pazi potkraj prošlog stoleća lio, desna ruka Mihaila Obrenovića je bila čvrsto uperena prema jugozapadu, simbolično ukazujući na još neoslobođene srpske gradove. Ali, gde sada? Kuda? Svuda?
Odjednom mi se taj spomenik pobede i ponovo zadobijene slave, opervažen svečanim slovima, svakako među lepšim u Beogradu, učini kao bronzom presvučena tuga.
...i ta ga je odzvanjajuća misao držala sve do Filozofskog fakulteta...


***

...knjige su kao sunđeri. Naizgled neznatne veličine, šupljikavo, spužvasto tkivo je kadro da upije nebrojeno mnogo puta, mnogo sudbina, čak da u sebe prihvati čitave narode. Šta su drugo knjige o nestalim civilizacijama, no sunđeri koji su u sebe saželi čitave epohe? Do poslednje žive kapi...dok i sami nisu stali da se suše, da se kamene...

***

...kako sam se jedne večeri, u postelji, zarekla da ću ga voleti do kraja života, tako te reči, tada izgovorene, još stoje u mom jastuku.
Rekla je i pocrvenela.
(kasnije, kada je prvo počela da zaboravlja stvari i gubi pamćenje, a zatim - gotovo i da ludi) .... Jelena je vrativši se iz grada zatekla staricu u sobi biblioteke, na podu, kako nožem za hartiju iz rasporenog jastuka, vadi pero po pero, zagleda ga i odbacuje... ''Nešto sam nekada važno rekla u ovaj jastuk, a sada toga nečega nema!'' - podigla nakratko isplakane oči, te nastavila da prebira. Oslobođena perca su sletala u njenu kosu. Lebdela svuda po sobi. Tamo... I ovamo . . .


Goran Petrović - Sitničarnica kod srećne ruke

[Sarmica]

"Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje."

Borislav Pekic,Misli

[Bisernica]

Nekima se čini da su moje pesme sve iste...
Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste.
Nismo svi svemu dorasli...
Stihovi su uflekali stranice ove knjige kao višnje damastni stolnjak baštenskog stola, i odaću tajnu: oni su pisani obrnuto, na muziku, otud tolika raznolikost i amorfnost mrlja, uprkos vrlo doslednim rimama...
Pade, znači, kula od karata sa čije su osmatračnice Nedorasli taman opazili metričke modle iz kojih moje melodije ispadaju kao vanil-krancle...
Do vraga, počinjem da zvučim kao Kritičar.
U prevodu, najveći krivac što su ipak pomalo sve iste sam doista ja, ali ne toliko Ja Kompozitor, i ne Ja Pisac Tekstova, nego više Ja Pevač Svojih Pesama. Sto trideset i koja pesma dosad! Zamislite reviju na kojoj bi jedan jedini maneken nosio sto trideset i koji model. Pa ne znam kakvi da su modeli...
Sve bi bilo mnogo jasnije da jednu moju pesmu peva neki Šaban u bordo odelu, drugu, recimo, blazirana Rok Princeza Na Zrnu Belog Praška, a tek svaku treću ja...
Jednog dana sve će doći na svoje, to znam, ali prethodno bih morao da nađem malo vremena da umrem, i ispunim još par rubrika u formularu Večnosti, tako da baš ne vapim za tim danom...
Muzičari me (umereno) hvale kao pesnika, a književnici kao pevača, ali i jedni i drugi triput pljucnu i prekrste se terajući me od sebe, čim primete da im se primičem u odrpanoj sivoj kukuljici, zveckajući upozoravajućim zvonom na štapu svog talenta...
Ali, dojave mi Dobronamerni da me je neko od kolega opljuvao u štampi, pa tako saznam da imam i kolege?
Nedavno me je u holu hotela "Maestral" spopao jedan Interpretator, Nosilac Festivalske Spomenice, jedan od onih najokorelijih, što farbaju kosu u crno i povlače se po jutarnjim programima...
Ma, ne dolazi u obzir...
Za njegovo ime ne samo da nema mesta ni na marginama ove knjige, nego ne mogu da ga prilepim ni za korice, kao žvaku...
Potreban mi je više kao maskota svih onih koji kad im stane auto traže kvar na tuđem vozilu...
Vokalni Solista me je, uglavnom, pitao kad ću i ja napraviti jednu pravu pesmu? Dosta mu je tog recitovanja, šta li je? Morao je već jednom da mi kaže šta misli o meni...
Ljudi iz njegovog društva branili su ga time što je malo popio...
U redu je, rekoh...
Ja bih morao puno da popijem da bih rekao šta mislim o njemu, i njima...
A iza svojih pesama stojim...
I ne pada mi na pamet da ih branim...
One su tu da brane mene...
Zato i stojim iza njih...

Bilo bi glupo da kažem kako više nemam onih dvadeset godina?
Imam ih, na sreću...
I još dvadeset i tri sledeće uz njih...
Nazivali su me amaterom kada sam ušao u posao, u međuvremenu su se svi potpisali pod diplomu Velikog Profesionalca koju sam stekao, ali i papirni brodiči napravljeni od ovih stranica poterani su od obale daškom Amaterizma, koji sam eto uspeo nekako da sačuvam u sebi, ljubomorno, kao tajni porodični recept...
Onaj okrugli furnirani sto više ne bi morao da se razvlači, tek par gostiju je preostalo...
A ja naravno nikad nisam maturirao...
Školske 1994/95. godine, u gimnaziji u Senti uradio je to za mene konačno moj mladi prijatelj Adrijan Arsenović, odbranivši sa najvišom ocenom svoj maturski rad iz muzičke kulture na temu: Harmonska i formalna analiza pesama Đorđa Balaševića.
Mom Đoletu, umesto maturske slike u izlogu...
Tek toliko... A ja zaista možda i jesam slab muzičar, kao što se priča...
Ali šta bi tek bilo da nisam?
Ih, brate...
Ko bi nam bio ravan?

Dodir Svile, Đ. Balašević

[Bisernica]

Svaki živi stvor nosi, ne samo teret proteklih godina nego i svega onoga što će doći, samo treba steći vještinu čitanja iz očiju, iz pokreta, razumjeti znakove skrivene u borama na čelu, u skoku kakve zvijeri, prikradanju plijenu, galopu konja, letu ptice.Sve su to znaci, pouzdana slika budućnosti koja je u svemu, u svakoj biljci, svakoj travki, svakom djeliću svakog živog stvora, u mislima koje tek nastaju, u proročanskim snovima, glasovima iz drugih svjetova.
Sve je to vrlo složeno, a složenost zbunjuje. Zašto je Bog stvorio svijet u kojem postoji više vremenskih dimenzija...prošlost, sadasnjost i budućnost, u kojim postoje isprepleteni san i java, radost i nesreća,
milost i nasilje. Prava misao i potpuni život teže ka jednostavnosti. Jednostavnost je otporna, nesalomljiva, jedino se u njoj krije istina, ljubav, snaga. Čemu onda taj složeni svijet gdje je sve nestabilno, podložno brzim promjenama , koje život čine nesigurnim, zlo istrajnim, a nesreću trajnom?

Filip David - " San o ljubavi i smrti"

[Bisernica]

Dragi sine Joco!


Oma ti javljam da smo svi dobro, a bilo nas je i marodni. Strovalijo nas je nazeb, pa nas jos drži balaban. Al mi se ne damo! Deda Paja umalo da nije čundukurcno. čak ga je popa pričestio, u zlu ne trebalo. Još malo kašljuca al će ga proći jerbo svak dan troši po fraklic-dva, kako uvati da mi ne vidimo. A baba Nasta, naočin, guši se u magarećem kašlju, što ce reći, bože'm prosti, da je podetinjila. Mater ti je naveka, ko što znaš, na svoju ruku. Lajava ko kera, pa trlajiše ko navijena. Tu mi sedi na glavi sa'š njeni divani. Vole da olajava komšiluk pa je zapravo ne voledu ni ovi prid kućom a ni oni za kućom. Braca, ko Braca. Momak, pa može štogod naumi. Onomadne o'šo u bircuz kod Salaški i prokardo ćuše, sto smo ga kupili jesenaske na vašaru u Žablju. E, sad kad dodje proleće, pa nek vidi s kim će prezati. Našu Olgu sa mnom sigurno neće! Ja dig'o ruke od svega. Sada nemamo posla, izležavamo se po krevecu po ceo dan i zdravo volemo da čitamo Kalendar jerbo u njemu ima svega i svačega napisato. Sneg deb'o pa se ne vidi ništa s one strane sokaka. A i bolje je, bar ne moram da gledam onog Peru švandravog što nam je priklane sas salcgasom potrovo pola čopora ovaca, kad su ušle u štetu u nje'v kupus. Sud sa šnjim još nije gotov. Otežedu i sudija i Perin fiškal, kurveća posla.
Ko kanda će naderati Pera i platiti sve troškove. Tako mi bar furt divani moj fiškal. Daj bože. Ako se to strefi, oma ću ti poslati koju forintu da imaš na trošak, al da nejdeš ni za živu glavu u kupleraj jerbo ćes od ti Mariški i Juliški fasovati šangir i frenjang, a treba ti se ženiti kad se vratiš iz soldata. Devojaka ode u Salajki i Podbari ima ko pleve, i sve su lepe i naočite i imadu bome dobar štel. Kad se oprave i kad krenu u kolo, sve se bećidu ko ždrebice, bože'm prosti! Onu tvoju štrapađozu, mislim na Milku, što si mi pričo pre neg sto si narukovo, sada šnjom gacari neki dotični iz Pizšdrićeve fajte. A ti Pizšdrićevi su zdravo muškarasti. Valjda si me razum'o.
Ležimo ti ja i mater ti tako noćaske, pa divan okrenuli o toj Milki, pa se čudimo otkuda da ta ista Milka vole mužki svet kad je zdravo muškobanjasta. čak joj rastu i nausnice a i divani ko gospodin popa sas debelim glasom. Ko da se, bože'm prosti, poderala. Imo bi ja tebi pune taljige da nadivanim al me je već zabolela ruka od plajvaza! A materi ti zdravo besna i tera uštruc ko begečka nana pa neće, ni da je ubiješ, da uzme plajvaz u šake. Svi te pozdravljamo i šaljemo ti u koverti dve forinte da imaš na trošak kad budeš išo u varoš da popiješ bar tri čista i cetir brez sode, pa nek te Bog vidi!
Al da se ne oždrkeljaš i da te, nedo Bog, strpadu u buvaru ko kakvog skota i drotoša. Piši nam oma. Evo sada svi plačedu a i meni nije svejedno. Joco, valjda nisi smetno s uma naš atres. Piši. Sine, evo ti sad svi šaljemo poljupce. Onaj što je najdeblji i crven, nije zaoto crven što ti je mati namazala usta sas karminom, vec zaoto sto je otoićke jela sosa a nije obrisala usta.


B. Jovanović - "Salajka koje (više) nema"

[Bisernica]

Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonačan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su naše mogućnosti beskonačne, neograničene, baš kao vasiona?

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.
Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu. Svakom se dogodi.

Slaviša Pavlović - Zavet

[Bisernica]

Doktor: Na šta se žalite?
Pacijent: Na sebe.
Doktor: Na koji deo?
Pacijent: Na unutrašnji.
Doktor: Gde Vas tačno boli?
Pacijent: Svuda.
Doktor: Budite određeniji, molim Vas. Koji organ vas muči?
Pacijent: Duša.
Doktor: Duša nije organ.
Pacijent: Meni jeste.
Doktor: Zanimljivo. Vi ste onda fenomen. A čemu Vam služi taj “organ”.
Pacijent: Da živim.
Doktor: Aha. Čime se bavite?
Pacijent: Dušom.
Doktor: Mislio sam od čega živite.
Pacijent: Od duše.
Doktor: Sveštenik?
Pacijent: Ne.
Doktor: Psihijatar?
Pacijent: Ne.
Doktor: Političar?
Pacijent: Ne živim od tuđe, već od svoje duše. Ja sam umetnik.
Doktor: Zaista? Kojom vrstom se bavite?
Pacijent: Ljudskom.
Doktor: Mislim na vrstu umetnosti.
Pacijent: Umetnost je umetnost.
Doktor: Znači, multimedijalni umetnik?
Pacijent: Sveobuhvatni.
Doktor: Mislite svestrani?
Pacijent: Sveobuhvatni.
Doktor: Hmm… dobro. Imate li hobi?
Pacijent: Pravi umetnik ima samo jedan hobi – običan život.
Doktor: Živite iz hobija?
Pacijent: Da, spavam, jedem, koračam, ličim na sebe…
Doktor: Da li ste ranije osećali tegobe na koje se žalite?
Pacijent: Oduvek.
Doktor: Jeste li pokušavali sa nekom terapijom?
Pacijent: Nisam znao da treba.
Doktor: Koliko imate godina?
Pacijent: Previše.
Doktor: Previše za šta?
Pacijent: Previše za podneti.
Doktor: Znači, umorni ste od života?
Pacijent: Ne od života, od sebe.
Doktor: Kako mogu ja da Vam pomognem?
Pacijent: To sam došao ja Vas da pitam.
Doktor: Vidite, kod mene dolaze i drugi umetnici, čak vrlo poznati i priznati, ali nemaju problem kao što je Vaš.
Pacijent: Oni žive od umetnosti.
Doktor: Zar niste rekli da živite od umetnosti?
Pacijent: Ne, rekao sam da živim od duše.
Doktor: Tačno. Oprostite, a kako se to živi od duše?
Pacijent: Vrlo lepo.
Doktor: A ko finansira taj “vrlo lep” život?
Pacijent: Ja.
Doktor: Nasledili ste?
Pacijent: Da, talenat.
Doktor: Mislim na novac.
Pacijent: Njega dobijam kao nadoknadu za protraćeni talenat.
Doktor: Jeste li sigurni da ne terate šegu sa mnom?
Pacijent: Apsolutno.
Doktor: Vratimo se problemu, koji Vas muči. Opišite, molim Vas, kako Vas to duša boli?
Pacijent: Baveći se umetnošću, celog veka bezuspešno pokušavam to da opišem.
Doktor: Kako, zaboga, očekujete da Vam pomognem?
Pacijent: Kad sam se, svojevremeno, žalio na bol u oku, niste tražili da vam opišem bol.
Doktor: To nije isto, oko je organ.
Pacijent: I duša je.
Doktor: Znate šta, ja ću Vama ispisati uput za psihijatra, pa…
Pacijent: Ne vredi, bio sam.
Doktor: I?
Pacijent: Kaže da sam normalan, a ja se nisam ni žalio na pamet, već na dušu.
Doktor: Čoveče, šta hoćete od mene?
Pacijent: Da me pregledate.
Doktor: Kako dušu da Vam pregledam?
Pacijent: Ne znam, mene boli, a Vi ste doktor.
Doktor: Dobro, pogledaću. Gde Vam je ta duša?
Pacijent: Kod jedne žene.
Doktor: Kako Vas onda boli, kad nije kod Vas?
Pacijent: Zato me i boli.
Doktor: Pobogu, rekoste da živite od duše, a sad mi kažete da je kod neke žene.
Pacijent: Zato i živim. Problem je što boli.
Doktor: Ma, čoveče, Vi ste neozbiljni. Došli ste ovde da me zajebavate! Napustite ordinaciju!
Pacijent: Oprostite, mogu li znati gde je Vaša duša?
Doktor: Ne brinite, moja duša je na svom mestu.
Pacijent: I moja je, ali boli.
Doktor: Ma, idite dođavola!
Pacijent: Bio sam. I on me izbacio.


Goran Tadić

[Bisernica]

Bog i duša, voleo bi da smo mi šumadinci ugledni po čemu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj šljivi i rakiji.

Jedan iz Zagreba, Srbin, raspričao se: nije Srbima u Austriji nista lakše i lepše nego Srbima u Srbiji. I tamo Srbe proganjaju. Apse. Nasrću na kuće i imovinu. Lupaju izloge, rasturaju radnje zanatlijama i trgovcima, Srbima.

Zašto, bre? - pitam ja pred svima.
Kako, zašto? Pa zbog princa Ferdinanda.
Dobro je l' to švabe tako postupaju sa srpskim življem? - pitam.
Ama, kake švabe, radićevci i frankovci.
U Bosni, čujem, jos crnje, Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kuće otimaju...

Čekam da nas sa te strane de su naši manastiri braća dočekaju vrelim olovom. I trebalo bi. Ko nas je zvao da i' oslobađamo? Da je njima do oslobođenja, oslobodili bi se oni i sami.
Šta nam je ovo trebalo, Milutine - gledam onaj jad i propast našu.


Danko Popović - Knjiga o Milutinu

[Bisernica]

Jedno je znati šta je pametno, a sasvim drugo i učiniti to što je pametno.

Riječi su vazduh, kakvu štetu mogu nanijeti?

— Riječi su otrov, od njih počinje svako zlo.

— Onda, da ćutimo!

— Ne treba da ćutimo. Ima se o čemu govoriti, ne napadajući. Pomoći treba, a ne odmagati. Država je to, bolan, hiljadu briga i nevolja, imanje svoje ne možes urediti kako valja, a kamoli toliki svijet. I onda počne neko da zakera, te ne valja ovo, te ne valja ono, e čudna mi čuda! Jašta da ne valja. Pravo je čudo kako išta valja: toliki ljudi, a svako vuče na svoju stranu. Misliš da je lako ovima što upravljaju državom?


Tvrđava - Selimović

[Bisernica]

"LJubavni sat" je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.
Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.
Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.
Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću, a strast se tu na svom dnu gasi.

Milorad Pavić

[Bisernica]

Strašno je za ženu kada ostane sama.kad muž umre još i nekako,boli je ,no se bar ne stidi.Kad je ostavi zbog druge,
i boli je i obrukana je!Znači,našao je bolju,ona nije valjala.No za ženu nema veće nesreće ,no da sahrani svoje dete.
To nedaj Bože ni dušmaninu! - govorila je moja baba Marica.

Ovim naravoučenijem,ovim opštim zaključkom,završavala bi svoje duge,zanimljive priče.Priče istinite,potresne,upozoravajuće,
kojima me pripremala za život.One su bile najveći deo mog vaspitnog prtljaga.Njih sam ,odlazeći iz rodne kuće,ponela umesto
devojačkle spreme,i nikada ih nisam odbacila.
Nanizane poput blistavioh perli neke raskošne ogrlice na istu nit našeg neprekinutog ženskog rodoslova,postale su mala
ogledala u kojima neprestano tražim različite odraze svoje ženske suštine....


Ljiljana Habjanović Đurović

[Bisernica]

Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj: ono preobražava prošlost,
upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlosti (a svaki trenutak je već prošlost;
prokletstvo vremena je upravo u tome što retko uspevamo da uhvatimo i proživimo trenutak, neponovljivost i punoću
sadašnjosti, bez tereta prošlosti i neizvesnosti budućnosti), dakle, govor o bilo čemu treba uzeti sasvim uslovno, kao
mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj taštini, i sasvim malo iskrenosti,
sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju, umesto šećera, sipamo gomilu spletki.

Spletkarenje sa sopstvenom dušom – Marija Jovanović

[Bisernica]

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…
Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga...Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...”

Borisav Stanković -Uvela ruža

[Bisernica]

Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…

Biti jedno – Nebojša Jovanović

[ljubičica]

Grozdan i Grozdana, u crvenim haljinama, silaze niz modri vinograd.Oni, spletenih ruku,kao dva crvena, velika cvijeta sidjose i zastadose nad rijekom, a dva crvena mlaza planuse na rijeci.
Grozdanine grudi drhte i trepere u rijeci. Grozdan joj otkopca kopcu na haljini: Grozdani spade bijela haljina i srebrna zvijezda zasja u plavoj rijeci.
-Grozdana, sto ti drhte noge? - pita sapatom Grozdan, a ona se samo nasmijesi, spusta glavu na njegovo rame i gleda u bijelu zvijezdu na rijeci. Kroz njene plave oci protice plava rijeka.

Grozdanu drhte ruke. On joj otkopca i drugu kopcu, a donja haljina spade na pijesak i na rijeci se zabijeli naga bozica, sa bijelom zvijezdom u kosi.

Grozdana je sva naga, na bijelom tijelu gore joj suncane zrake, tanke, srebrne.

-Grozdana, sto ti drhti dah u grudima? - pita sapatom Grozdan, a ona sva drhti i samo se smijesi, smijesi.

Grozdan klece i poljubi joj grudi. Grudi planuse kao dva crvena cvijeta.

Negdje u klisurama, u suncu, zazvoni bijesan i razgolicen kikot, zacereka se crven, strastven smijeh i vrisnu.

Zivot se rodi u klisurama kao procvjetao zbun.

Grozdanin kikot, Hamzo Humo

[Bisernica]

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Đorđe Balašević - Jedan od onih života

[Bisernica]

Postoje neke neslućene dubine u oceanu naših snova i naših sjećanja
i postoje neke vječite slike u besmrtnosti naše proslošti.
Postoje, neki neponovljivi i slatki mirisi našeg djetinjstva i naših tajni.
I postojimo mi u svemu tome.
Vječito nedorečene misli, ostale su negdje daleko iza nas,
Toliko je toga u nasim malim i kratkim životima nedorečenog i nikada do
kraja, objašnjenog. Toliko toga je nedovršenog i zato mi nekako prirodno
zvuči ta nježna misao, da nas zaista negdje, neko ili nešto, još uvijek čeka?
Možda smo se pravo zaletili, pa ih tek tako ostavili?
Možda ih olako prepustismo zaboravu?
Znam da bi bez njih bili niko i ništa, a - šta smo onda s
njima?
Samo onaj koji nikada ništa nije imao - taj je zasigurno, uvijek na svome.
Jer sveto je sjećanje na moju i našu prošlost i nemoj je dirati.
I zato, nikada ne reci da nema nigdje nikoga da te čeka.
Nikad ne reci da ne znaš ko si i da bi ponekad volio zaboraviti odakle
dolaziš.

"Duša balkanska"

[Bisernica]

Da li ljubav uopšte postoji? Ili je ono što se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, žudno stapanje dva tela
i propadanje kroz bezdan bezumnog užitka, ili vreme između: pomamna, grčevita nada da će se sve ponoviti. Neprestano drhtavo isčekivanje.
Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve što je njegovo: mračne ćoškove navika i ružnu pustoš duše? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti
ga onakvog kakav je? Da li voleti znači naći opravdanje za sve? Ničega se ne stideti, čak ni pred sobom? Sve je to ljubav...


Ljiljana Habjanović - Đurović - Ženski rodoslov

[Bisernica]

A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet
i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan
griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vasa dva
imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je !


Momo Kapor

[Bisernica]

"Probaj", veli, "Bogdane, što ne znaš, pokušaj jednom, pokušaj drugi put, i treći i peti ako treba i budi uporan, ne odustaj, jer jedino tako ćeš naučiti i saznati. Oslanjaj se na sebe. Tuđe iskustvo nikome nije pomoglo. I opet ti kažem: ne odustaj nikad. Padneš li, ustani i produži. Ne broj modrice i uboje, jednog dana ćeš ih blagosiljati."



Svitalo je. Bogdan je pogledao gore uz kulu, klimnuo glavom i zatakao struk bosioka u rupicu između dva tesanika.
"Zbogom, moj učitelju", rekao je glasno i stavio kapu na glavu.
Na obali Dunava bacio je venčić petrovca u vodu. Hteo je nešto da kaže, ali mu se grlo steglo.
Seo je u čun i zaveslao uzvodno.
Nije se osvrtao.


Despot i žrtva, Dobrilo Nenadić