Odlomci iz omiljene knjige - domaći autori

[Bisernica]

Biti jedno

Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…

Nebojša Jovanović

[Bisernica]

Da li ću i ja kao Sv. Augustin spaliti svoje knjige i napisati Knjigu. Sada samo plačem i plačem čim pomislim na nju i njen život, porodični život. Taj život je završen: moja baka, moja tetka, moja snaja, moja sestričina, sada i ona. Kad ona ode biće gotovo zauvek. Moraću da je pustim da ode. Moja prijateljica Ana piše mi: moraš, i znam da je u pravu. Moramo da pustimo naše majke da odu, čak i onda kad nemamo ćerke, majkama je potrebno slobodno vreme i prostor. Drugačije ga nikad nemaju, za života živeći sa muškarcima i decom u muškom svetu. Dok odlaze, saznaju da nikad nisu bile slobodne ali im to ne smeta, ništa drugo ne traže nego nekoliko minuta starog života, sa nama oko njih. Nikad neću zaboraviti njeno lice. Tajna želja moje ćerke kad je bila mala bila je da umre sa mnom, njenom mamom, zajedno. Kako je rasla, promenila je želju, da ja, njena mama, umrem sa njom, tako da živimo duže… Ali moram da je naučim, sada kad postaje devojka, da mora da me pusti, tako što ću ja nju pustiti prvu da ode. Moja majka mene nikad nije pustila, bila je sa mnom dok sam bila beba, dete, odrasla žena, živela je moj život za mene, umesto mene… otela mi je moj život, da bi me zašitila, da bi nadoknadila svoj izgubljeni život u nekom drugom vremenu i društvu. O da, pisala sam knjige protiv moje majke i muškaraca i žena kakva je ona bila, ali evo me sada kako s njima umirem, sa njom. Još uvek ih volim i pisaću o njima. Oni to zaslužuju, to će biti moja osveta što me nisu na vreme pustili, da živim odvojeno od njih, iako su znali da će prvi umreti. Ili to možda nisu znali? Bili su večni, svemoćni, sveprisutni, kao što sam ih i zamišljala, i još uvek želim da budu. Moja psihoanalitičarka je rekla: tvoja majka je bila hladna majka. Ponavljam, nijedno dete nikad nema hladnu majku, čak ni mrtvu, niti nevidljivu majku. Majka je prostor a dete je centar života. Kao što sam i u drugim trenucima smrti govorila, kažem: volela bih da sam trudna.

Budućnost, sadašnjost i prošlost istovremeno: vreme jednostavno jeste. Smrt živi u meni sa mnom ispred mojih očiju širom zatvorenih. Ja sam Nefertiti, moja umiruća majka, ja i moja još nerođena ćerka. Šta iz svega toga da izvučem? Teoriju relativiteta: bez slobodne volje, budućnost već postoji u paralelnom životu, kao i prošlost. Kvantna fizika: atomska teorija slučajnosti, neizvesnost u izboru puta… Svest čoveka: ne znam da li vreme teče, samo ga osećam. Ljudski um, atom u ljudskom umu, svest povezuje ta tajanstvena dva dela ali ta veza još uvek nije vidljiva. Veza između Nefertiti moje majke i mene.

Jasmina Tešanović - Matrimonijum