Uz koje stihove odlepite....

[Bisernica]

Kada se otvorimo ti sebe meni, ja sebe tebi,
kada potonemo u mene ti, u tebe ja,
kada prelazimo u mene ti, u tebe ja,
onda ja jesam ja i ti jesi ti.

Bernhard Šlink

[Sandokan]

Možda sam omašio temu .....

[Bisernica]

Pesma danu koji odlazi

Kako mi je teško
da te pustim da odeš,dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plac,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticam
i tvojim rukama od vetra!

Lorka

[Bisernica]

Poznata ulica mi korake broji.
Hodam lagano, a kao da me nema,
Kiša se prosipa, asfalt tugom boji
Dok oluja nemira u meni se sprema.

Sve je isto drvoredi , kuće.
Ista lica što prolaze kraj mene,
Srce kao ludo u grudima tuče
Uzdah u grudima ko lavina krene.

Godine otišle u neka vremena
Koja nikad više vratiti se neće
Zabluda da sam čvrsta ko stena.
Jer sećanje u meni ponovo kreće.

Proleće naše ovo sad nije
Druge ljubavi cvetaju u njemu
U meni se tajna i dalje krije
Zaboravljena negde u vremenu.

Sa procvalih krošnji miris opija
Okupan kišom prolećnoga jutra
Ovaj trenutak je samo kopija
Jer juče nije nikad kao sutra.

Ponekad seta oživi u duši
Na neko vreme za kojim se žali
U trenu kao da svet nam se ruši
A onda krenemo, tu gde smo stali.

Život je bitka bez završetka rata
I u njemu pobednik ne postoji
I kad otkuca vreme sa njegovog sata
Shvatiš da neko drugi za nas ga kroji.

Zato ne krivim ni mene , ni tebe,
Što nas jedino jos sećanje spaja.
Sačuvaću ovo jutro za sebe
U ovom trenu bez početka i kraja.

nepoznat mi je autor

[Lola]

[Bisernica]

Balada o prolaznosti

Kad lutali smo svijetom ko raspršene sjene ,
govorili smo sebi :to je za neko vrijeme,
i neznajući da smo na izgubljenom brodu
mi vikali smo:kopno,dok gledali smo vodu.

Kad ljubili smo kratko,u tuzi kišne noći
govorili smo za sé da ljubav tek će doći.
Postavljali smo stvari a opet ne zadugo
za sva smo mjesta rekli odredit ćemo drugo.
Kad rađala se sreća i čekala je slava
pomišljali smo opet : to nije ona prava.

Kad prijatelja nema,a dani idu sporo
govorili smo za sé da vraćaju se skoro.
Gdje najviše smo dali dobivali smo manje
al mislili smo,to je tek privremeno stanje.

Kad gubili smo život ,govorili smo neka
i vjerovali čvrsto da pravi tek nas čeka.
Putovali smo dalje kad davno smo stigli
tek počeli smo nešto a drugo već smo bili.

I ostali smo tako kraj vode nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode.
U započetoj priči u ljubavi bez traga
jer svakoj smo se kući približili do praga.

U privremenom redu nekorištenih stvari
ni osjetili nismo da smo i stari,
dok vjerovali još smo da samo put se mijenja
mi rekli smo si zbogom govoreć' doviđenja.

A.Dedić

[mare]

Ljudi često greše oko toga šta je podrška,
misleći da je to aplauz kad se slavi pobeda,
zapravo,
šta će mi bodrenja kada već steknem ordenja,
čemu rame za plakanje,
onda kad je vreme osmeha.

M. Šelić

[Bisernica]

Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

Rilke

[Bisernica]

Mala,velika moja


Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego što je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.


Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.


Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.


A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.
Nisu se vratili.


Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih Marseljeza.
Preko njihovih izrešetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.


Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti…

Izet Sarajlić

[Sarmica]

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

[Sarmica]

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu...

[Bisernica]

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi, dotucavani,
poricani, zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali, poricali, zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se, osmehnuti se, smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas !

Žak Prever

[Bisernica]

Da bih te voleo


Da bih te voleo, sudbini
predao sam svoje srce.
Više se nećeš moći osloboditi
viče se neću moći osloboditi
od kobnosti te ljubavi!

Ne mislim na to, ne osećaš to
ja i ti smo već ti i ja,
kao more i kao nebo,
a nebo i more postoje
bez svoje volje.


Huan Ramón Himénez

[Lady]

U življenju, u trpljenju
Srce blijedi,
Srce vene,
sjena slijedi,
bivšeg mene,
u trpljenju, u življenju.

Izgubih se u traženju.
Ja sam bio,
ja sam i sad.
Nisam bio.
Nisam ni sad.
Izgubih se u traženju.

U lutanju, u snovima,
noć me rubi,
dan me vraća.
Dan se gubi,
život kraća,
u snovima, u lutanju.

U nadanju, u čekanju
život snijem,
a snom živim
Srce krijem,
Srce krivim
što ne živim,
što još snijem,
u čekanju, u nadanju.

Meša Selimović

[Lady]

Onaj sam kog volim

Mislim na tebe
Da bih znao ko sam
Da te zaboravim
Ne bih znao gde sam.

Znam da sam tamo
Gde za tobom čeznem
Držim te na umu
Da se ne izgubim.

Onaj sam kog volim
Taj sam na kog mislim.

Matija Bećković

[Bisernica]

Kad budem trava

Možda će onda bolje da bude
Kada se jednoga dana preselim
U crve i u zemne grude.

Ljuljat ću se u travama veselim,
Mjesečinom i suncem poliven,
Rasitnjen i dobro skriven.

Ništa mi neće ostat od uma,
Nijedna misao mrtvoga duha;
Ja neću imat ni uha ni sluha,
Da slušam tišinu svojega šuma.

Ako me kada stanu i kosit,
Neće mi bola nanijeti kosa -
Jedini teret koji ću nosit
U novom životu biti će rosa.


Dobriša Cesarić

[Bisernica]

Ožiljci

Ožiljci duše su poput godova
siguran znak usijecanja vremena.

Po njima kao s rastojanja
odgonetavamo starosnu dob duše
kojoj svaki ožiljak upisuje po jedan god.



Sad kada smo došli dotle da se osvrćemo
uočavamo samo krugove i slojeve

Mijenjati ne možemo više ništa!
A i čemu?
Svemu što bismo možda i mogli promijeniti
zadana je zakonitost ožiljaka.



Ustvari
možda se duša upravo ožiljcima širi u prostor
možda vječnost i počinje dovoljnim brojem
zadanih godova koji su trajni dio nas.

Antun Šuljić

[Bisernica]

Slovo o ljubavi


Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimović

[mare]

Odjednom, huk ruši muk. Zvuk grubi ubi mi sluh.
Da stupim - kud bih, kad tlu preti potres? Preki poče sud!
Drhte zidovi, tavan - i bezbroj mojih glava,
sablasni roj grimasa, hrli meni - krv mi ledi, shvatam tada
kakva je to zamka: prostor se skuplja, a kad
zgužva se skroz do kraja - zdrobiće me, to mi žele, sad znam!
Nada da ipak sanjam postade bleda i tanka:
stižu mi, nema spasa- smrviće me, nemam kud i tačka!
I baš u taj čas, šansa... u patosu je rupa!
Svest posta budna: shvatih, svetlo u sobi je stiglo otuda!
Sudba mi nudi uzmak, vratih osmeh za uzvrat.
Al' me njena ruka gruba tresnu već sledećeg sekunda, jer
rupa nema dna, nema dna, ne vidi se, nema ga!
Ako skočim, ni pod razno ne mogu preživeti taj pad! I šta sad?
Ovog sveta sav strah spoznah u trenu kad jak
osećaj gadnog kraja dade mi znak da skočim u taj kanal...
prštanje stakla... sada više nema natrag. Kotrljam se kroz sluzav, ljigav tunel bez kraja...
Ta tama grize oko ispod kapka, gmiže kožom, hitro stapa me
s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada...
Padam... i padam... i plačem... i padam...
i najzad... eto kraja.. svetlo! Nada?
Izleteh i premreh i tresnuh o belo
- da li spas, il' opelo? Samo led, dušom celom.
I tad videh, shvatih, teško verovah javi:
moje lice, sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom,
bedno malim, što je iskašljan na taj zid wc-šolje,
zbunjen vapim, hoću gore da se vratim...
I stidim se i gadim, jer sad mi je jasno sasvim
da bejah u svojoj glavi, da sam ispljuvan vani...
Ispovraćao sebe iz sebe, već se u dnu šolje davim...
Onaj nad šoljom - bivši ja - drhti, stenje i žvali.

Marko Šelić

[mare]

Trenutak istine - vi biste nove ristve iskrene?
Mislite,iskren je samo kad vam pokaže donji veš.
"Isti je samo dok u pesme stavlja životni treš:
Snoviđenje,Pismo bratu,Kec - resto je blef!"
A pre smo se pronalazili u njegovim pesmama.
Sad ne razumem blesana,plus pogled mu je tako bolestan..."
Šta ako ti kažem da si baš na pravom tragu s tim?
Čik se sad pronađi,kad se ponovo otvorim.
E,ovako: imam šrinka,tablete za smirenje,
mrlje na koži k'o odlikovanja za sjebane nerve,
dve pakle dnevno,paranoja,depra,**** me jetra
- ali, 'cert svakog vikenda plus plata na dva mesta!
K'o blesav šljakam,pa se pitaj kol'ko para imam danas.
Ali,nisam tako jadan da novčanik u pesme stavljam!
Pošten i radan,stvar kućnog vaspitanja.
Muzika je umetnost,ne vangla za taloženje šlajma,
pa ne ****m pesme tako prazne a prepune love.
Radim,pa zato imam - i što bih trubio o tome?
A ipak,mržnje na tone zato što nimalo nismo isti.
Što iko pizdi,kad nismo na istoj kiši kisli?
Ali,jednog se setim uvek kad me savlada taj nemir:
da ne laju na mene,već na svoju predstavu o meni.
A ona prečesto više govori o njima samima.
Ja mirno spavam,jer bumerang uvek nađe vlasnika.
Storitelujem o čudnim stvarima,o dubljim stvarima,
iz glave čupam nestvarne ljude,činim ih stvarnima.
Ništa bez razloga,nikada bez poruka.
Iskrenost i posvećenost,s razlikom što akter nisam ja.
I tu je problem - u tome što mašiš detalj sitan:
da čovek može biti iskren i kad nije tebi sličan.
Što slušaš samo pesme o sebi,bolje se pitaj.
...a i ako od****š da me slušaš,nećeš mi nedostaješ,
jer moja iskrenost nabodena na sner tu i ostaje.

Marko Šelić