Kad beba dođe na svet, ona u sebi sadrži čovekovu suštinu, o kojoj neće biti reči sada
, a tek kasnije vremenom počinje da se formira ličnost tj Ja, isključivo pod spoljašnjim uticajima. Malo dete, tj njegovo Ja, je onakvo kakvo jeste, iskreno, neiskvareno, nezaraženo virusom realnosti u koju kasnije mora da se uklopi. Tokom odrastanja polako počinje deoba tog Ja, jer procesom učenja o svetu oko njih deca dobijaju komande, u početku od roditelja, kasnije i od okoline - da određena dešavanja i životne situacije zahtevaju drugačije ponašanje od onog na koje je dete inače naviklo...tu i tu, ili tad i tad se treba ili ne treba ponašati ovako ili onako...i tako se lagano ali sigurno stvaraju nova mala Ja, koja dete treba da izvlači na površinu u datoj situaciji ili okolnostima. Kada dete odraste, kao rezultat se dobija ličnost sastavljena od mnoštva malih Ja. Ta čovekova unutrašnja podeljenost je rezultat onoga što mu je spoljna realnost direktno uslovila. Zbog toga svako od nas ima određeni repertoar uloga koje igra pod uobičajenim životnim okolnostima. Za svaki tip situacija u kojima se tokom života nalazi, ili se može u njima naći, čovek ima po jednu ulogu. Ali ako ga stavite na trenutak u drugačije okolnosti, ćovek nije više u stanju da nađe odgovarajuću ulogu i na kratko čovek postaje on sam
. Proučavanje uloga koje igramo tokom života predstavlja veoma koristan deo samospoznaje. Svako ima ograničen repertoar uloga tokom života, a to zavisi isključivo od spoljašnjih okolnosti. Čovek za sebe misli da je uvek jedno jedinstveno i celovito Ja, ali nikad nije jedno, već je mnoštvo manjih Ja ili manjih grupa Ja - jedno ili dva Ja za porodicu, jedno ili dva Ja na poslu, jedno Ja za prijatelje u kafani gde se slušaju narodnjaci, jedno Ja za fensi prijatelje koji posećuju fensi mesta, jedno Ja za poznanike, jedno Ja za komšije, jedno Ja za forum...a možda čak i neko Ja koje je zainteresovano za uzvišene ideje
. Postoje i neka Ja koje na površinu izvlače toplota, Sunce, lepo vreme, potom neka Ja koje na površinu izvlače hladnoća, kiša, sneg, druge asocojacije, druga osećanja, druge aktivnosti. U čoveku ne postoji ništa što je sposobno da kontroliše ova Ja, uglavnomn zato što ih čovek i ne primećuje (jer mu je pažnja uvek usmerena ka spolja, tj od sebe), čovek stalno živi u poslednjem Ja koje je trenutno na površini. Koliko puta vam se desilo da jednog dana u određenoj situaciji ili okolnostima date nekome neko obećanje, a sutra ste već zaboravili na to obećanje, ili onom Ja koje je izvučeno na površinu sutrašnjim spoljnim okolnostima ne pada na pamet da ispuni dato obećanje? U različitim životnim trenucima, čovek se potpuno identifikuje sa nekim od tih Ja, i nije u stanju da razluči sebe od malog Ja. Problem za čoveka nastaje ako ga nešto izbaci iz koloseka, oseća se veoma nelagodno, i iz sve snage pokušava da se što pre vrati nekoj od svojih uobičajenih uloga (to je onaj već pominjani autotrankvilizaccioni sistem
). Čim se vrati u uhodani kolosek, odmah sve teče glatko, a osećanja napetosti i neprijatnosti nestaju. Kada čovek ne igra nijednu od svojih uobičajenih uloga, ili kada ne može da nađe odgovarajuću ulogu u svom repertoaru za datu situaciju, čovek se oseća go. Hladno mu je, stidi se i želi da pobegne od svih.
Upravo zbog ove čovekove necelovitosti tj. zahvaljujući podeli na puno malih Ja, od kojih svako deluje i priča u ime celine, čovek ne poseduje ono za šta inače misli da poseduje, a to je volja
. Čovek nema volju u pravom smislu te reči, ono što čovek naziva voljom je u stvari samo skup želja (sastavljen od pojedinačnih želja svakog malog Ja), a kraća ili duža trajnost tih želja se naziva slabijom ili jačom voljom...pa vi sad vidite