Beograde, dobar ti jutar

[misticlady]

U nedelju 27.03. u Beogradu bice odrzan anti-NATO skup kao podrska libijskom narodu i Moameru El Gadafiju. Okupljanje pocinje u 16h u parku Manjez (iza SKC-a) odakle ce ucesnici simbolicno prosetati do rusevina bivseg Generalstaba u Nemanjinoj,simbola NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Skup ce biti uredno prijavljen policiji koja ce isti i obezbedjivati.
Takodje bice obavesteni i mediji koji ce propratiti skup.

Pozivamo sve vas da prisustvujete ovom vaznom dogadjaju koji ce pokazati da srpski narod nije zaboravio NATO agresiju na svoju zemlju ,kao ni podrsku Libije tokom te agresije.

dobro vece voljeni grade

[marabu]

U nedelju 27.03. u Beogradu bice odrzan anti-NATO skup kao podrska libijskom narodu i Moameru El Gadafiju. Okupljanje pocinje u 16h u parku Manjez (iza SKC-a) odakle ce ucesnici simbolicno prosetati do rusevina bivseg Generalstaba u Nemanjinoj,simbola NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Skup ce biti uredno prijavljen policiji koja ce isti i obezbedjivati.
Takodje bice obavesteni i mediji koji ce propratiti skup.

Pozivamo sve vas da prisustvujete ovom vaznom dogadjaju koji ce pokazati da srpski narod nije zaboravio NATO agresiju na svoju zemlju ,kao ni podrsku Libije tokom te agresije.

dobro vece voljeni grade

Kakav nam je mentalitet, ne bi me čudilo da dođe samo > šaka jada < ljudi .... Na šalost, mi Srbi imamo pamćenje samo do jednog petka !

Laku noć voljeni grade

[misticlady]

NEPRISTOJNA PONUDA - AUSTRIJANCI PONUDILI 950 MILIONA EVRA
Nepristojna ponuda: Za „Telekom" ni milijarda
15 minuta - „Telekom Austrija" jedini se javio na tender, i to petnaest minuta pre isteka roka, ali za 51 odsto vlasništva srpskog operatera ponudio samo 950 miliona evra


Kompanija „Telekom Austrija" jedina je dostavila ponudu za kupovinu 51 odsto akcija „Telekoma Srbija", ali ona iznosi samo 950 miliona evra, što je znatno ispod tražene sume od 1,4 milijarde! Austrijanci, doduše, nude dodatnih 450 miliona evra kroz investicije u sledeće tri godine, ali izvesno je da Vlada Srbije neće moći da prihvati ovu ponudu.
Radna grupa za prodaju „Telekoma Srbija" otvorila je juče kovertu sa jedinom ponudom, koja je stigla samo 15 minuta pre isteka predviđenog roka, u 13.45 časova. Odluka naše vlade o ovoj ponudi znaće se u ponedeljak.
Pet dana za analizu
- Rok za analizu ponude je pet dana, tako da će se Radna grupa izjasniti o njenoj valjanosti sledećeg ponedeljka. Treba reći da je bitan element ponude cena od 1,4 milijarde evra. Austrijanci su je, međutim, podelili na dva dela, od kojih je kupoprodajna cena 950 miliona, a ostatak je investicioni plan - kazao je šef Radne grupe Vuk Đoković.
Minimalna cena za većinski paket akcija „Telekoma Srbija" bila je 1,4 milijarde evra, a na prodaju je ponuđeno 31 odsto državnih akcija i 20 odsto u vlasništvu grčkog operatera OTE. U „Telekomu Srbija" juče nisu znali da kažu da li je ponuda austrijske kompanije ispravna.
TA: Nismo ispunili uslove
„Telekom Austrija" saopštio je juče da je za 51 odsto akcija „Telekoma Srbija" ponudio od 800 do 950 miliona evra i da time nije ispunio minimalne uslove tendera. Kako se navodi u saopštenju „Telekoma Austrija", koji je vlasnik mobilnog operatera „Vip mobajl" u Srbiji, ponuda je usledila nakon detaljne analize i procene poslovanja i imovine „Telekoma Srbija", navodi se u saopštenju.
Prema procenama i podacima „Telekoma Austrija", prihodi „Telekoma Srbija" u 2010. godini iznosili su 1,16 milijardi evra, dobit pre oporezivanja, kamata i amortizacije (EBITDA) iznosila je 483 miliona evra, a dugovanja kompanije 609 miliona evra.

- Ako „Telekom Austrija" nije ponudio 1,4 milijarde evra, ne znamo kako bi to moglo da bude prihvatljivo. I mi smo začuđeni i čekamo da vidimo šta će odlučiti Vlada - rekli su nam juče u srpskom „Telekomu".
Konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević objašnjava da je ponuda Austrijanaca jednostavno neprihvatljiva.
- Vlada je sama utvrdila minimalnu cenu po kojoj će prodati 51 odsto akcija „Telekoma Srbija". Ova ponuda je za trećinu manja od predviđene cene, a investicije nemaju nikakve veze s tim. Kada kupite kuću, vi plaćate samo za nju takvu kakva je, a ne i za njeno renoviranje koje ćete kasnije uraditi. Neprikladno je što se uopšte priča o razmatranju ponude jer je ovde reč o dve trećine tražene cene - ističe Kovačević i naglašava da je čitav postupak oko prodaje „Telekoma" loše organizovan i da je samo jedna ponuda stigla jer su potencijalni kupci doznali da se taj postupak radio mimo Zakona o privatizaciji.
- Nekoliko puta su produžavani rokovi. Mogli smo da čujemo neobične izjave o velikom broju ponuđača, što očigledno nije bilo tačno jer su to bili samo oni koji su tražili dokumentaciju, ali nisu i davali ponudu. Jedan od razloga za nezainteresovanost potencijalnih kupaca jeste i to što su saznali kako je dovršeno prenošenje kapitala na državu i šta se dogodilo sa infrastrukturom, kao i šta o tome misli javnost u Srbiji - objašnjava Kovačević i dodaje da se potencijalnim kupcima sigurno nije svidelo što je u poslednjem momentu uključena u ponudu i prodaja grčkog dela kapitala.
- Bilo je razumnije na samom početku razmisliti i dogovoriti se sa Grcima, jer ovde je čudno što nije bilo prava preče kupovine drugog ulagača, što je uobičajeno kod prodaje ove vrste - kazao je Kovačević i dodao da je sada nepotrebno pričati o tome šta bi po zakonu trebalo uraditi.
- Vlada može da uradi šta hoće. Ipak, smatram da se ova ponuda ne sme prihvatiti i tačka - kategoričan je Kovačević.
Pogrešne procene
S druge strane, ekonomista Goran Nikolić smatra da, s obzirom na deo koji bi pripao Srbiji za 31 odsto akcija koje su u njenom vlasništvu, ova ponuda Austrijanaca i nije znatno manja.
- Da je „Telekom Austrija" ponudio za akcije 1,4 milijardi evra, Srbiji bi pripao 851 milion evra, a sa ovom ponudom Vladi bi išlo 797 miliona miliona, što je za samo 54 miliona evra manje.
Ivana Zigic

dobar dan grade moj

[misticlady]

nek se bar deca raduju

RENOVIRANJE - RASPISAN TENDER ZA IZVOĐAČA RADOVA
Novi prozori u četiri vrtića na Paliluli
Grad Beograd finansiraće kompletnu zamenu fasadne stolarije u palilulskim vrtićima "Veseljko", "Pahuljica", "Boško Buha" i "Slavujak", u kojima trenutno boravi oko 1.150 mališana.


Prema najavama gradske sekretarke za dečju zaštitu Ljiljane Jovčić, svi projekti za tekuće i investiciono održavanje su završeni, a u toku je proces raspisivanja tendera za izvođača radova, kome će biti ponuđeno da zameni dotrajale drvene prozore i vrata u sva četiri objekta.
- Ponuđači će imati mogućnost da konkurišu za sve ponuđene vrtiće i time ćemo napraviti značajnu uštedu, jer se podrazumeva da ćete dobiti povoljniju cenu ukoliko se radi više objekata u isto vreme. Očekujemo da ćemo najkasnije za 60 dana imati izvođača koji će krenuti sa radovima kako bi oni do septembra i prijema novih mališana bili završeni. Nova stolarija obezbediće bolju izolaciju, uštedu toplotne energije i bolje zagrevanje samih objekata, a biće urađeno i osvežavanje fasada - izjavila je Ljiljana Jovčić, i dodala da grad dosta pažnje posvećuje investicionom održavanju, kako bi svoj deci obezbedili bolje uslove za boravak i rad u vrtićima.
Vrtići kojima predstoji obimno uređenje nalaze se na Karaburmi i u naselju Kotež, dok je "Slavujak" ujedno i najveća predškolska ustanova na Paliluli koja brine o 500 mališana. U vrtiću "Boško Buha" na Karaburmi svakodnevno boravi 250 dece, dok u "Veseljku" i "Pahuljici" u Kotežu dnevno bude i po 200 mališana.
- Fasadna drvena stolarija u svim objektima je dotrajala i stara više od 30 godina, a površina koja će biti zamenjena u modernu aluminijumsku stolariju jeste oko 2.000 kvadratnih metara za sva četiri objekta. Planirano je da se po izboru izvođača radova svi objekti rekonstruišu u isto vreme, da se radovi intenziviraju vikendom i tokom letnjeg perioda kada je manje dece, kao i da se deca ne iseljavaju iz objekta - izjavila je za "Beoinfo" Radmila Brekić, direktorka PU "Boško Buha".

[misticlady]

[marabu]

... moj voljeni grade ...

[misticlady]

umiva te sunce voljeni grade

[marabu]

Agencija: Beta
26 Mart 2011



VELIKIM BEOGRADSKIM KARNEVALOM PROSLAVLJENO PROLEĆE ....





BEOGRAD - Martovska "Beogradizacija Beograda" kojom se simbolično proslavlja dolazak proleća počela je u 12 sati Velikim beogradskim karnevalom.

Povorka je krenula sa ugla Knez Mihailove i Rajićeve ulice i kretala se do trga ispred "Ruskog cara", gde je svirao orkestar Garde. U povorci su koračala deca iz beogradskih vrtića, volonteri "Dadova" i Novobeogradske kulturne mreže, artisti na štulama i klovnovi, a predvodio ih je orkestar policije i konjičke patrole.

"Beogradizacija Beograda" je akcija oživljavanja kulturne scene grada i očuvanja tradicionalnih vrednosti koju grad Beograd, u izvršnoj produkciji "Dadova", sprovodi već osam meseci svake poslednje subote u mesecu.





Beograde .... najlepši grade na svetu !

[misticlady]

Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu…


uzivaj u prolecu moj rodni grade

[marabu]

***

[misticlady]

[misticlady]

skadarlija IX vek
Kao što Pariz ima svoj Monparnas, tako i Beograd ima svoj boemski kutak — Skadarliju. Nekada, u doba prvog srpskog ustanka, u Skadarliji su bile prazne poljane.
to je bila boemska cetvrt u kojoj su stanovali mnogi književnici, glumci, slikari, kompozitori i novinari: Jakšić, Zmaj, Brzak, Mile Pavlović, Jovan Skerlić, Toša Andrejević — Australijanac, Vela Nigrinova, Rucović, Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić, Antonijević — Đedo, A. G. Matoš, Fotije Iličić-Stari Fočo (koji je izeenada 1911. gadine umro na ulici) i Miodrag Rajčević — Čvrga, obojica direktori putujućih pozorišta.recitovalo se,pevalo,sviralo,udvaralo,razgovaralo,druzilo...j os uvek senke njihove setaju tom kaldrmom i cuje se tihi sapat zaboravljenih poeta...zivi jos skadarlija i zivece u srcima nas beogradjana

[marabu]

Beograd treba umeti voleti ! Laku noć najlepši grade ...


***

[marabu]

PRVI TRAMVAJ .......





Krenuo je kroz Beograd pre 119 godina.... kada je i osnovano Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd !
Na liniji Kalemegdan - Slavija, 14. oktobra 1892. godine prošao je prvi tramvaj na konjsku vuču, kakve su imali samo Njujork, Pariz, London i Berlin.Prvi električni tramvaj je uveden 1894. godine na relaciji Terazije-Topčider, a posle 10 godina elektrifikovana je cela tramvajska mreža.

Autobuski saobraćaj uveden je 1928. godine, prvi trolejbus se pojavio posle rata, 1947. godine na Prvomajskoj paradi, a prva trolejbuska linija je otvorena 22. juna na potezu Kalemegdan-Slavija.
Dvadeset godina od uvođenja prvog tramvaja, 1912. godine, Beograd ima ukupno osam linija javnog prevoza na kojima je pomoću 24 tramvaja i 12 prikolica tokom godine prevezeno čak 7,5 miliona putnika. Nova etapa sledi 1927. godine, kada su u prevoz uvedeni autobusi.

Trolejbusi su se prvi put pojavili 1947. godine, na liniji Kalemegdan-Slavija.
U sećanju je i 1961. godina, kada je iz Engleske stiglo 160 „lejland" autobusa, koji su godinama prevozili građane i postali simbol našeg grada.

Izvor: Beogradska arhiva...


****

[misticlady]

zar samo keks i ja volimo beograd?evo jedan lep tekst pa ako volite beograd,procitajte ga

Ne znam odakle da počnem... da li da se vratim u daleku prošlost 1875... ili na jedan hladni decembarski dan 1975... ili da odem malo dalje na 15. decembar 2005.....
Beograd za mene ima posebno značenje. To je grad u kojem sam se rodio, išao u školu, doživljavao prve frustracije, razočarenja, ljubavi, prijateljstva, radosti, borio se za njega, mrzeo ga... Doživeo ga kao živo biće jednom rečju... On za mene jeste posebna država sa svojim posebnim uređenjem, posebnim načinom razumevanja, posebnim načinom funkcionisanja i disanja. Beogad živi 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, 52 sedmice u godini... Beograd se širi poput živog organizma i upija u sebe svaki uticaj sa strane i svaki pokušaj osvajanja osujećava, tako što to osvajanje proživljava, prežvakava i pretvara u dio sebe, kao dio svoga posebnoga šarma i određenu, ne baš uvjek uspešnu vrstu kvaliteta. Kroz vrijeme raste, menja se, prilagođava.... ali živi i mimikrijski se pretvara u vrijeme čiji je dio... Pravi Beograđani su potpuni nacionalisti, za njih riječ beogradski pašaluk nije uvreda i ne vide u njoj ništa loše, čak šta više, ne znaju šta kog vraga Beograd i dalje traži sa ostalim dijelovima zemlje, kad već neće u potpunosti da ga prihvate kao dio sebe i da se u potpunosti utope u njega... U Beogradu se ljudi zapravo i rađaju, čak iako su se prije toga rodili već negde drugde....
Pa opet, čudni su ti Beograđani. Kao da one koji su mu najznačajniji i koji su mu dali najveći dio duše svoje, za njega postaju samo zrno prašine na velikom prostiraču. Kako inače drugačije protumačiti spomenik Knezu Mihailu, koji Beogradu dade i slobodu i Muzej i Pozorište, a ipak ga svi znaju kao Konja? A opet, postoji i podjela na Stare i Nove Beograđane, pa tako, kako vrijeme prolazi i generacije se mjenjaju, ali navike ostaju iste. Oni koji su rođeni i rasli prije II svetskog rata, sve su ulice poslije rata nazivali predratnim imenima (u internoj komunikaciji, jer se, tada drukčije nije smjelo), a oni pak što su rođeni i rasli prije poslednjih balkanskih ratova, opet sve ulice nazivaju predratnim imenima (mada sad i ne moraju mnogo da paze, jer svako priča šta mu se ćefne).
Neka od mojih prvih sjećanja sežu u vrijeme kad sam živio ispod Narodnog Pozorišta. Tada mi je život u blizini pozorišne zgrade sam po sebi pričinjavao velike radosti, kada sam šetajući se, ili odlazeći u prodavnicu, kod stražnjeg ulaza u pozorište gledao one silne dekoracije i kulise koje su unosili ili iznosili pozorišni radnici. Pa i kad su srušili stražnji dio, da bi ga renovirali, obnovili i napravili ga većim i veličanstvenijim, Pozorište nije izgledalo kao umorni starac na postoperativnoj nezi, već kao gorostas koji je došao na kuru uljepšavanja i sad čeka da se uzdigne gordo u svojoj veličini i sjaju. Mislim da je to ono što u suštini odlikuje Beograd i njegove znamenitosti – jedna vrsta nametljive gordosti koja se prezire sve do onog trenutka dok se ne postane dio nje i kada se potpuno prihvata i uživa u njoj...
Kad sam bio mali nisam imao puno drugara. Možda zato što sam bio stidljiv, a možda zato što sm bio izbirljiv, ali najvjerovatnije pomalo od oba. Zato sam najviše volio da se igram sam. Ali nikad nisam bio sasvim sam, jer mi je Beograd uvjek bio tu da se družim s'njim i da istražujem njegove tajne.Skoro cijelo djetinjstvo proveo sam sam, igrajući se sa njim. Istraživao sam dvorišta, ulice, zgrade i, najvažnije od svega, Kalemegdansku tvrđavu. Na njoj tražio puteljke, prolaze, prečice i maštao o tome da sam kralj, a da je Tvrđava moje kraljevstvo.Bivao pun modrica, ogrebotina, kažnjavan zbog toga, ali sam oduvijek volio Kalemegdan, a on mi je tu ljubav uzvraćao...Pa, zatim, kad bih se umoran od lutanja i igranja vraćao kući, uvijek sam birao novi put i tražio druga lica grada.
Tako sam zavolio i Knez Mihailovu, zapravo, ona mi je oduvijek i bila draga, pogotovo kad su je renovirali i zabranili vozilima da borave u njoj, te je postala Naša Pešačka, sa ogromnim prostorom za šetnju, šarenim izlozima i nasmijanim licima. Ovdje ću, opet napraviti malu digresiju. Naime Beograd je najljepši kad je pun ljudskih lica i kad vozila nestanu sa ulica. Pešačke zone, najpre „oslobođena" Knez Mihailova, a zatim i svake prve subote u mjesecu, sa nekim dugoročnim planom da se to proširi na stalno Maršala Tita (sadašnja Kralja Milana), daju Beogradu čistog zraka, te se osjeća kako on slobodnije diše, a samim tim i širi neko ozračje koje uveseljava i oraspoložava ljude....
Još jedno omiljeno sjećanje iz djetinjstva su mi vješalice na žaru kod „Znaka Pitanja" i stari kockasti stolnjaci i uopće čitava atmosfera te stare kafane koju upotpunjavaju komšiluk Saborne crkve i konaka Knjeginje Ljubice. Kasnije, kad sam bio malo veći, krenuo sam u Kolarčevu zadužbinu na Viši kurs iz engleskog jezika. I ne samo to, već „Kolarac" pamtim i po nedjeljnim promenadnim koncertima klasične muzike koji su oplemenjivali moju dušu, smirivali želudac i širili mozak.
E sad ovdje ide jedna celina koju je jako teško razdvojiti... To je potez od Studentskog trga sa Kapetan Mišinim zdanjem (Rektoratom) i Filo (Zofskim i Loškim) fakultetima, preko Studentskog parka i spomenicima Dositeju i Josifu Pančiću, Višnjićeve ulice i turbeta na vrhu, Dositejevog liceja i Instituta za strane jezike (gdje sam stek'o prva znanja stranih jezika) i uopšte kako se više pokušavam suziti na jedan dio, tako se sve više širim, nezadrživo tim Dorćolom koji se u mojim mislima proteže od istočne granice Kalemegdana sa ulicom Tadeuša Košćuškog, preko Dušanove ulice, Francuske i opet nazad u Vase Čarapića, pa do Kalemegdana, čitavoga toga kraja koji diše jednim ritmom, koji samo oni koji žive i duže borave u njemu mogu osjetiti. To je duša Beograda i njegova puna zrelost, vrijeme njegovoga najblistavijega i najponosnijega sjaja koje i danas obitava u tome čarobnome brijegu i odatle se poput čudotvornog napitka razliva na ostale dijelove grada...
Iako nije fer kad nekoga voliš da biraš trenutke kad ga „najviše" voliš i reći da ga voliš kad god, ja ću ipak napraviti presedan, (a mogu to jer smo jako bliski, a i Beograd je odveć star (u onom smislu kad starost donese smirenost, zrelost i gospodsku otmjenost) i odabrati proljeće kao omiljeno godišnje doba u njemu, jer je i on tad ponovo dječarac u kratkim pantolama koji jurca po ulicama i nanosi osmjehe na lica. E tad u proljeće ga volim u svako doba dana, čak i kad kiša pada (a ja ne volim kišu), a ostalim godišnjim dobima zna nekad i da me smara.... Npr. u ljeto ga volim u kasopopodnevim – predvečernjim – noćnim satima, kad krene da isijava toplotu akumuliranu preko dana, toliku da čak legnem na asfalt i tako se skroz stopim s'njime. U jesen mi je tužno drag, kad krene da gubi lišće sa svoga drveća i kad pošalje košavu koja poludi od bjesa koji u sebi ima neku katalizirajuću funkciju, ali koju je jako teško dokučiti – možda tek kad bi košava bila dovoljno jaka da nas sve ponese u zrak i povede putanjama samo njoj znanim, bi mogla da nam ispriča priču, kao što je pticama priča. A ptice, golubovi, vrapci, vrane, galebovi i još mnoge koje obitavaju u Beogradu, tu priču znaju i nesebično je djele sa nama, samo što smo mi postali gluhi da je čujemo...
Drugo pitanje oko koga se mnogi glože je, koji dio Beograda je Najbolji, Najljepši, NajNajNaj...
Prema tome gajim određenu vrstu rezerve i ne mogu se osjećati pripadnikom dijela grada, jer mi je svaki njegov dio podjednako drag i za svaki me veže neka posebna uspomena. Pogotovo zato, što dok sam živio u njemu, stanovao na raznim mjestima Beograda... Rođen na Savskom Vencu u Proleterskih BrigadaJ.... kao beba živio na Neimaru i Autokomandi, onda vrtić i školovanje proveo, kao što već spomenuh, ispod Narodnog Pozorišta, srednju školu završio na Zelenom Vencu, a živeo na Zvezdari ispod Cvetka, višu školu na Košutnjaku, živeo na Miljakovcu, fakultet na Novome Beogradu, živeo u Zemunu... i onda napravio pun krug, vratio se na Dorćol i poslije toga u bijeli svijet....
Zato sad sa odmakom, vremenskom i prostornom distancom gledam na svoj grad i vidim ga u punoj ljepoti... Jer koliko god čovjeka nervirao, iritirao, gušio i rastuživao, Beograd umije i može i da razveseli, oraspoloži, odmori, oplemeni, nauči i ohrabri... I zato o njemu se može pisati kao o živom biću... A ja znam da će mi on oprostiti, ako sam nešto ružno rekao o njemu, jer njegovo srce je, i pored gordosti i dovoljno veliko da prihvati svaki sud, makar bio i neugodan za čut...
VOLITE BEOGRAD KAO SEBE SAME!
Branislav Đaković
Travnik, 2008




hvala ti branislave

[marabu]

Definitivno ne bih da nikom advokatišem ali ... ako neko nema volje da piše, ne mora uvek da znači i da ga ne voli !
Mada, toliko je se u taj predivan grad dofukljalo onih ... koji su sa prijavom stana od pre deset ili dvadeset godina sebe pod odmah etiketirali ,,beograđanima,, a isti ... danas su prvi pljuvači šta u njemu valja ili ne, tako... da mi uopšte ni ne smeta ako neko ne voli Beograd ili ne piše o njemu .
Kao što napisah u prethodnom postu ... >>> Beograd treba znati voleti <<< !!
A stvarno mogu ga vole ... jedino (pravi) beograđani ....





SRPSKA PRESTONICA - U CIFRAMA .....................


Zna li prosečno upućeni Beograđanin, koliko naša prestonica ima ulica, kafana, novih pijaca, gde se nalazi najstarija kuća ili gimnazija, koliko nas stranaca posećuje, gde živi najviše mladih i starih sugrađana I SVE DRUGO I OSTALO ? …

Radoznalost najčešće traje vrlo kratko i izgubi se, na žalost, u svakodnevici !

Sa 10 centralnih i sedam prigradskih opština, za Beograd bi se moglo reći da je, u poređenju sa drugim srpskim gradovima, država u državi. Novi Beograd kao najmnogoljudnija opština ima stanovnika gotovo kao Novi Sad, dok se Palilula po prostranstvu može porediti sa Požarevcem ....

Najviše gradilišta niče na Novom Beogradu, Voždovcu i Zvezdari. „Srpski Menhetn”, nekadašnja najveća spavaonica, ima i najviše zelenih površina – 347 hektara, a ovde su, kao i na Vračaru, najskuplji kvadrati stambenog i poslovnog prostora.

Prema popisu stanovništva 2002. godine (podaci Republičkog zavoda za statistiku) u Novom Beogradu živi najviše mališana do sedme godine, kao i onih koji su ušli u sedmu deceniju života.

U Starom gradu nalazi se najstarija kuća, u Zemunu gimnazija…a broj ulica u gradu približio se broju od 8.000.

Nedostatak slobodnog vremena, otuđenost, saobraćajni kolapsi i odumiranje sitnica koje život znače –najizražajnije sukarakteristike savremenog doba u metropolama, pa se mnogi, recimo, s nostalgijom prisećaju starih dobrih kafana, bioskopskih predstava, čuvenih ćoškića za noćne rasprave i sedeljke...

A kafane? Devedesetih godina prošlog veka mesta za dobru kapljicu i čašicu razgovora, samo u društvenoj svojini bilo je 224, a do 2006. ostalo ih je svega 30! Tako bar piše u publikaciji „Beograd u brojkama” u izdanju Gradskog zavoda za informatiku i statistiku.

Umesto kafana, na zadovoljstvo mladih i tugu starijih, niklo je između 800 i 1.000 kafića ...

Crveni i plavi karirani stolnjaci, „zlatne” i „srebrne” limene pepeljare i zvuci starogradske muzike, izgubili su, tako izgleda, trku sa vremenom. Posete stranih turista takođe su cvetaletih godina.

Tada je u naš grad pohrlilo 426.109 svetskih putnika, da bi posete stranaca sve do 2001. bile prepolovljene. Ruku na srce, u poslednjih nekoliko godina strani jezici, turistički vodiči, bakice i dekice sa širokim osmehom i fotoaparatima oko pojasa, sve su češća pojava na ulicama glavnog grada.

Opet, svaka opština je priča za sebe, sa svojim nedostacima, problemima, prednostima...Tako, ako je verovati podacima ove iste publikacije, Beograd je od 2001. do 2006. dobio 18 novih pijaca.
Na 48 različitih mesta prodavci svoje stalne mušterije svakodnevno dočekuju sa svežim namirnicama. Veliki tržni centri postali su i naša realnost, a za kupoholičare – raj na zemlji. Od 30 „sveimajućih” dućana Beograđanima nije lako da izaberu pravi.

Bez obzira na to što kanalizacije nema na 40 odsto teritorije, od 2001. do 2006. godine podaci kažu da je vodovodna mreža produžena za 463 kilometra.
Godišnje se povećava i dužina električne mreže i javne rasvete za po 30 do 40 kilometara. Za pet godina broj priključaka na gas je povećan za 10.059, a ugašeno je 25 individualnih kotlarnica...


Izvor: Politika


***

[marabu]

Druga priča iz beogradske varoši ...





Z E R E K !! ...


Drugu polovinu beogradske trgovačke čaršije čini Zerek. Zerekom se zvala današnja Ulica kraja Petra od raskršća sa Uzun-Mirkovom ulicom pa naniže sve do Dušanove ulice. To je najcentralniji deo i najživlja ulica starog Beograda. Dok je u onome delu ka Sabornoj crkvi, koji se zvao Glavna čaršija, bilo i grosista i velikih radnji i magacina, dotle su se na Zereku sabrale sve zanatlije i radnje na detalj. Pa i po samim nosiocima firmi bilo je izvesne razlike između Glavne čaršije i Zereka. Dok u Glavnoj čaršiji preovlađuje potpuno hrišćanski elemenat - Srbi i Cincari - dok se u toj čaršiji nalazi svega jedan nehrišćanin, Ruso, saraf, dotle je Zerek mešavina svih vera i svih rasa: Srba, Cincara, Turaka, Jevreja, Jermena i Bošnjaka Muslimana, ako ove treba izdvojiti kao zaseban elemenat.

Uostalom, Zerek je i najstarije beogradsko naselje. Svi Turci, erlije, tu su imali svoje kuće sakrivene u duboke bašte. Sem njih, a ispod Dušanove ulice pa sve do Jalije bila je poznata jevrejska mahala. Jedva pokoji Cincarin starosedelac ako je tu ranije imao kuću. Tek od odlaska Turaka iz Beograda počeli su Srbi i Cincari (a naročito ovi poslednji) da otkupljuju turska imanja i da naseljavaju Zerek.

Zerek je turska ili jos verovatnije arapska reč. Po jednome tumačenju, koje je i u literaturi zabeleženo, ta reč znači: mudar, pametan, trezven, bistar. Ona se kao pridev dodaje imenu čoveka koga cene kao mudra i pametna. Tako će reći: Zejrek-Mahmud, Zejrek-Ismail itd. To tumačenje pretpostavlja da je u tome kraju Beograda stanovao nekada kakav zejrek i bio toliko popularan da je svoje ime prostro na ceo kraj.

Ovo mi tumačenje izgleda i proizvoljno i neozbiljno. Meni nije poznat primer da su Turci po ličnim osobinama (pridevu) nekoga čoveka davali imena mestu; oni su ga davali samo po ličnome imenu (kao i mi: Petrovac, Mihailovac, Aleksandrovac). Zejrek je verovatno termin koji obeležava izvesan oblik ili formaciju tla. Interesantno je da i u Carigradu postoji mahala koja se zove Zejrek i da i ona počiva na padini kao i naš Zerek. Postoji i u Maloj Aziji mesto koje se zove Zerek. Izgleda vrlo verovatno da su stanovnici toga mesta u Aziji naselili onu mahalu u Carigradu, kada su ga Turci osvojili i izabrali sebi sličan teren kakav je onaj u njihovome gradu. Tako je isto moguće da su ti Zerečani iz Carigrada došli zatim u osvojeni Beograd i istovetnome terenu dali ime Zerek.

Po tome imenu nazvana je i džamija, koja je u tome kraju postojala, Zejrek-džamijom, iako je ona za turske vladavine imala zvanično ime Bajrak-džamija. Ta džamija i pod tim imenom i danas postoji i služi Alahu.

Pokušaćemo ovde da rekonstruišemo Zerek šezdesetih godina prošloga veka kako bi se stekla što bolja slika toga interesantnoga kraja naše prestonice.

Kada stanete na raskršće Uzun-Mirkove i Kralja Petra ulice, leđima okrenuti Savi a licem Dunavu, onda je s vaše desne strane bio ovaj red radnja i dućana u to doba:

Na samome uglu bila je radnja čuvenoga Jovana Papa-Naska bakalina. Do Papa-Naska bila je znamenita firma Braća M. Bodi koju je osnovao ćir Guša Bodi, čija je porodica i danas još vrlo prostrana i ugledna. Ma koliko čovek toga doba, ćir Guša je polagao jako na prosvećenost i vaspitao je svju decu tako da mu je kćerka Anka, koja se udala za Svetomira Nikolajevića, tadanjeg mladog profesora Velike škole, bila jedna od najotmenijih i najobrazovanijih dama u Beogradu.

Do gazda-Guše bio je neki terzija čijeg se imena ni ja ni stariji od mene ne mogu da sete. Do toga terzije bila je radnja Jove Kujundžića, oca Janićija Kujundžića, koji je docnije, u doba kada je ta manija nastala, promenio svoje ime i nazvao se Milan Kujundžić a, po nazivu jedne zbirke svojih pesama, dodao svojem imenu i prezimenu još i nadimak "Aberdar". Milan Kujundžić Aberdar bio je jedan od najagilnijih i najoduševljenijih učesnika omladinskoga pokreta, profesor Velike škole, predsednik Narodne skupštine i ministar prosvete. Bio je šurak naučnika Stojana Novakovića.

Do Jove Kujundžića bila je radnja Joze Tenešdžije koji je trgovao sa carigradskim espapom. Do Joze Tenešdžije bio je Tefa, bakalin, pa onda G. i G. Nuša. Jedan od ortaka ove firme bio je Kir Geras, onaj kojega je Stevan Sremac ovekovečio u svojoj priči istoga imena. Do G. i G. Nuše bila je radnja Antonija Simića, zatim jedan Muhamedanac koji je držao bošnjačku robu i do njega gazda Marko Mitrović sa carigradskom robom. Do gazda-Marka bila je jedna turska kafana. Tu je bilo tada i jedno sokače.

Odmah posle sokačeta bila je radnja gazda-Pešikina. Ta porodica i danas još ima živih članova u Beogradu. Do Pešike je bila sitničarska radnja Maclijaha Buli a do Bulija kolonijalna radnja Dimitrija Kumanudija, oca Koste Kumanudija, profesora univerziteta, ministra i predsednika Narodne skupštine. Do Kumanudija držali su radnju neki Bošnjaci, braća koja su prodavala bosansku robu. Do Bošnjaka bila je ugledna radnja sinova Bajrama Mahmuda a do njih Pešikine magaze. Do Pešikinih magaza bila je radnja Mace pekarke a do nje Mate Klozera. Do Mate Klozera bila je duvandžinica Stojana Dančevića a do ove apoteka Delinijeva. Do apoteke je bio čuveni Davičov han a zatim dućan Nikole Džange koji je držao Nikola Kiki. Na uglu, na današnjoj Dušanovoj ulici, kafana Tala Stefanovića, kraće zvana Taletova kafana, koje ime i danas nosi. Tale Stefanović je otac publiciste i književnika Pere Taletovog.

Taletovom kafanom završava se desna strana Zereka od Uzun-Mirkove do Dušanove ulice.

Levu stranu Zereka, kada se pođe od današnje Uzun-Mirkove ulice, počinje ćir Nikola Šonda (otac fabrikanta čokolade i bankara Mihaila Šonde), a do ovoga Dangalo pamuklijaš, otac poznijega p-pukovnika Koste Naumovića-Dangala. Do Dangala je bila trgovina Mate Jovanovića, jedina na Zereku koja je imala firmu na evropski način. Ta firma je glasila: "Trgovina Mate Jovanovića kod pastirke". Do Mate je bio poznati Fiča jorgandžija a do ovoga čitav niz, četiri li pet, pamuklijaša gde se po ceo dan na ćepenku drndala vuna. Iza ovih pamuklijaša bio je sokačić a preko sokačića bakalnica Dume Jane, oca poznatoga beogradskog sudije Ðorđa Jane. Do Dume je bio čiča Vasiljko papudžija a do ovoga Andreja berberin. Do berberina je bila kuća ćir-Ničina a odmah do nje znameniti Pelivan, preteča svih današnjih Pelivanovića koji su se toliko razmnožili po Beogradu. Do Pelivana je bila Hodžina kafana a zatim prostrana poljana na kojoj je bila i džamija, ova koja se i danas održala.

Ispod poljane na daljoj strmini Zereka, ka Dorćolu, bio je najpre Tone piljar a do njega kuća Stojana Dančevića, pa onda magaza Petre Džehane i do nje dućan Petra Ðeme koji je imao dva sina, jednog poznijeg apotekara i drugoga Vasu, darovitog boema koji je umeo pisati dosta uglađene stihove te je ispunjavao dugi niz godina stupce svih humorističnih listova.

Do Ðeminoga dućana bile su magaze Mace Dukine a do ovih Nestor Kalupdžija. Do Nestora Kalupdžije znamenita Ðozina kafana a odmah do nje Milutinova kafana. Iza ove druge kafane bio je mali sokak a preko sokaka opet kafana Jovana Dere. Do te kafane bio je Blagoje bakalin a do njega Dimitrije buregdžija. Iza ove buregdžinice pa sve dole do Dušanove ulice bio je čitav niz telalnica.

Dole, u Dušanovoj ulici bile su kasapnice i ribarnice.

Eto takav je izgledao tadanji Zerek, sav u ćepencima i sa niskim kućicama čiji se krov rukom mogao dotaći. Bilo je i nekoliko dvospratnih ali turskih kuća; jedina dvospratna ciglom zidana, propisne visine i za današnje doba, bila je kuća Dimitrija Kumanudija. Interesantno je da su prva dva dućana na vrhu Zereka s leve strane, koje su držali Jovan Papa-Nasko i Mihailo Šonda, bili ostaci stare dubrovačke čaršije i zidani sasvim po dubrovačkom načinu, kamenom sa zasvođenim vratima. Ti su dućani dugo trajali i tek ih je posle svetskoga rata zbrisala nova moderna građevina koja se na tome mestu podigla.

Danas se Zerek, ponevši novo ime Ulice kralja Petra, preobrazio i po njemu se ponosito uznose četvorospratne građevine - ali u njemu nema više onoga života i onoga šarenila kakvo je bilo polovinom prošloga veka.


Autor: Stari , dobri B.Nušić


***

[marabu]

Beograde - NAJLEPŠI GRADE .... opet te je ogrejalo sunce i mi koji te volimo ....



A na današnji dan, pre 70 godina, na sam dan Uskrsa, Beograd, kojeg su jugoslovenske vlasti proglasile za otvoren grad, razoren je u napadu bombardera nacističke Nemačke .




Nemački vojnik piše na bombi "Srećan Uskrs"


Za napad na Beograd, komanda nemačke 4. vazdušne armije je tog 6 Aprila 1941. godine izradila poseban operativni plan pod šifrom „Kaznena odmazda“. Ovim planom bilo je predviđeno bombardovanje ne samo vojnih objekata u Beogradu , već i mnogih civilnih ciljeva, sa namerom da se takvim terorističkim napadom što više uništi glavni grad Jugoslavije i nanesu što je moguće veće žrtve.

Tačan broj žrtava nikada nije precizno utvrđen. Procenjuje da je stradalo oko 4.000 građana Beograda koji je tada imao oko 370.000 žitelja.

-------------

Memorijalni koncert biće održan DANAS, u 20.00 časova u Velikoj dvorani Zadužbine Ilije M. Kolarca u Beogradu, a prisustvovaće učesnici Drugog svetskog rata, preživeli zatočenici logora smrti, visoki zvaničnici Srbije, članovi diplomatskog kora i druge ugledne ličnosti.

Tom prilikom, premijerno će biti izvedeno delo "Adagio doloroso" Miroljuba Aranđelovića Rasinskog, namenski komponovano povodom obeležavanja 70. godišnjice početka Drugog svetskog rata na tlu Srbije.


***

[marabu]

LAKU NOĆ BEOGRADE ...... MIRNO ... SPAVAJ

[marabu]

Treća priča iz beogradske varoši ................






ULIČNI FENJERI ..........


Kako se pod Turcima naš glavni grad nije osvetljavao žitelji su bili primorani da noću idu sa fenjerima. Docnije, kada se pod knezom Milošem, varoš počela izgrađivati, na predlog dućandžija, Petar Lazarević, upravnik Beogradske policije, izveštava pismom od 27. aprila 1830. godine kneza Miloša o uvođenju prvog uličnog osvetljenja. Lazarević liše: „Trgovci ovdašnji, koji dućane drže više puta pretstavljali su mi tužbu na pazvante da čaršiju ne čuvaju, a više puta dućani su razbijani od lopova. A oni badava plaću primaju, od svaka dućana po trideset para, i po dvadeset para. Govore da bi voleli da mi postavimo našu patrolu i da plaćaju kao što su pazvantima plaćali. Ja odma učinim naredbu te se naruče 10 fenjera, pak na svakom ćošku, svaku noć, da gore. Trošak za fenjere i sveće, što he goreti naplaćivaću od dućandžija. Jednog pandura policija ima, a uzeću još jednoga koga he varoš plaćati paž svaku noć sa policijom da idu u patrolu i da dućane od vatre čuvaju".

Iz gornjeg pisma se vidi da su prvi fenjeri postavljeni 1830. godine, a već 1846. godine nije nijednog bilo. Hroničar „Srbskih novina" u broju od 26. novembra 1846. godine žalio se na takvo stanje, jer „zaista je nepristojno za građane beogradske da u glavnoj varoši Knjaževstva serbskog nema još ni jednog fenjera noću". Pitanje osvetljenja ulica često je raspravljano na opštinskim sednicama. Po tadašnjim shvatanjima „pošten svet noću spava", a tražiti da se ulice osvetljavaju za sumnjiva lica koja noću tumaraju, za bekrije i njima slične, izgledalo je tadašnjim ljudima nerazumljivo. Ako je baš reč o odlasku na kakvo javno poselo, zabavu, bal, lako je poneti fenjer i videti put, govorili su naši stari odbornici. Po podacima iz „Srbskih novina" godine 1856. bilo je u celom Beogradu svega dva opštinska fenjera: jedan na samoj Opštinskoj kući, a drugi na Terazijama.

Po „Zapisima" Koste Hristića, (1852—1927) dolaskom njegovog oca Nikole Hristića (1818—1911) za upravnika grada Beograda, oktobra 1856. godine opština je nabavila šest novih fenjera. Sračunato je da ti fenjeri neće koštati hiljadu forinata, pa je taj izdatak raspoređen na četiri stotine kuća u ulicama u kojima su ti fenjeri namešteni. Tako je svaka od tih četiri stotine kuća platila za nabavku fenjera po pola dukata, a održavanje i paljenje palo je na teret opštinoki. Početkom decembra upravnik je naredio da do Nove godine sve gostionice, mehane i kavane moraju ispred svojih radnji namestiti fenjere, pod pretnjom da će se inače sve te radnje zatvoriti. Kako su se naredbe energičnoga upravnika Hristića morale uvek izvršavati, tačno i bez pogovora, to je na Novu godinu 1857. godine, pored ranijih, osvanulo još tri stotine šezdeset fenjera i varoš bila „sjajno osvetljena".

Godine 1860. Nikola Hristić je izdao naredbu da samo otmeni gosti mogu se zadržavati po kafanama do 11 sati uveče, a posle tog vremena NIKO se ne sme naći na ulici bez fenjera. Ostali, kalfe i sluge, najdalje do 9 sati uveče morali su biti kod svojih kuća.

Od tada su fenjerdžije, čim padne mrak, kretale u varoš noseći u ruci kantu gasa i o ramenu kratke merdevine. Fenjerdžija je lam-pe punio petroleumom, prstom bi iščistio garavi cilinder, fitilj useknuo i zapalio ga. Dok je trajalo gasa u lampi, dotle je lampa gorela.

U vreme uvođenja elektrike 1892. godine u Beogradu je bilo više od tri stotine fenjera. Po stenografskim beleškama sa sastanka Opštinskog odbora varoško ulično osvetljenje stajalo je Opštinu godišnje oko 40.000 dinara



***