ovu temu moram da otvorim, otvaram je svuda gde stignem... šta ću, jače je od mene :raz_127:
Miris Beograda, oh, pa to moze biti prica o citavom jednom zivotu:
Miris bureka sa visnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace; Miris vlaznih lesnika u Botanickoj basti i miris naseg straha dok ih krademo i bezimo preko ograde od pobesnelog cuvara; Pomesani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca I roza sedefastog laka za nokte komsinice iz dvorista; Miris ajvara i prvih tresanja; skripanje najlonki na halter nase majke dok ponosna vodi nas tri u setnju, na baklave kod “Medjeda” i miris njene male tvrde kozne tasne model Dzeki O, i miris njenog majusnog crvenog karmina koji lezi unutra i koji ona vadi drvcetom sibice.
Miris sumraka i lubenice sa prasecim repovima koje je nas otac znalacki kucka i osluskuje i onda prti jedan dzambo primerak na svoja visoka ramena, smejuci se, dok mi trckamo za njim Drincicevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulicevom vencu, sire po ulici kestenova, zajedno sa mirisom pohovanih snicli, i przene kafe i zvucima radio prenosa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalistu na Tasmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave I spektakla u Takovskoj kad proviri Ckalja ili Dragan Lakovic iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave, pomesan sa mirisom gulasa od bubrega sa kajmakom u vrucoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim laznim biserima u izlozima, i miris otmenosti u cuvenoj obucarskoj radnji “Kralj” u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprzenog ulja u “Manjezu”, i girica u “Poletu”.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok lezimo na svim nasin juznim morima ispod Cukarice;
I onda, miris tisine i svecanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vracaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjuci se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru, miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja sa mirisom neba u junu I prvim poljupcima.
Miris “Jelen” grasevine u Medjunarodnom pres centru i miris vaznosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka-Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije Beograd crnih vina, vrelih strasti, zacina i ljutine; Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomocnosti.
I, zatim, svi oni uzasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, licnih i politickih, mirisi uzanih tekstova po novinama, mirisi serpi i lonaca pomesani sa mirisom mraza i gripa.
Beograd tuznih Novih godina, opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglasen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruza i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i grozdja, mirisi tamjana i divnih crkava, miris straha i nade na licima neduznih obicnih ljudi, zacinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opustenosti i grca.
Svi oni odlasci i opijajuci miris povratka.
Miris Beograda, to je prica.
Mirjana Bobic Mojsilovic
[size=10pt]A, ja? Šta da kažem?
MIRIŠIM NA BEOGRAD.[/size]