Herman Hesse

[kojica]

„Misticari su, ukratko i pomalo grubo receno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode
predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova,
slikari bez kicice, muzicari bez tonova. Medju njima ima veoma darovitih i plementih
duhova, ali oni su svi, bez izuzetka, nesrecni ljudi. I ti si mogao da postaneš takav.
Umesto toga si, bogu hvala, postao umetnik i zavladao si svetom slika, gde možeš biti
stvaralac i gospodar, mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe.“

Narcis i Zlatousti

[kojica]

"Nema zaštite od prolaznosti, onda si kao pečurka u šumi koja se danas preliva lepim
bojama, a sutra trune. Gledaš da sazdaš spomenik prolaznom životu, onda moraš da se
odrekneš života, onda si samo još oruđe, onda se, doduše, nalaziš u službi
neprolaznoga, ali pri tom se sušiš i gubiš slobodu, obilje i slast života."

Narcis i Zlatousti

[kojica]

''Čovek stari i detinje lice dobija bradu i bore, a čakšire stiču rupe; za tili čas postaneš ružan i nemio
gost, a umesto mladosti i nevinosti samo ti još glad viri iz očiju. Tada je vreme da očvrsneš i da nešto
naučiš o svetu, inače ćeš se naći na bunjištu i psi će pišati po tebi.''

Narcis i Zlatousti

[kojica]

'Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu, i
mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet za njega nije postojao, on nije više video plavo
nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i
on je osiromašio i postao bedan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je mnogo ranije hteo
da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo. Tada on
oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila
je i privlačila, i lepa žena je morala joj se povinovati, i došla je i on je stajao raširenih
ruku da bi je privukao sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila,
i on sa grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet. Ovaj je stajao
pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, sveže i
divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije
jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i
rasipala veselost kroz njegovu dušu-on je voleo i pri tome našao sebe samog. Većina
njih pak vole da bi pri tome sebe izgubili."

Odlomak iz "Demijana"

[kojica]

''Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od
emocija. Novac nije ništa, moc nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su
nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni
uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca, bilo je
bolesnika punih volje za životom koji su se negovali do samog kraja, i bilo je zdravih
koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo
da voli i ziveo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona
su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onom ko je poseduje, vec onom ko
ume da je voli i da joj se divi…'

Srecan je ko ume da voli

[kojica]

''Kako je dobro i istinito to što si mi pisala, i kako bolno odjekuje tvoja ljubav, poput večitog jada,
poput većitog prekora. Ali ti si na dobrom putu kada meni, a i samoj sebi, priznaješ svako osećanje
svog srca. Ali nemoj ni jedno osećanje nazvati malim, ne nazivaj ni jedno nedostojnim! Dobro je,
veoma dobro svako, pa i mržnja, i zavist, i ljubomora, i svirepost. Ne zivimo ni od cega drugog doli od
naših bednih, lepih, predivnih osećanja, i ako bilo kome medju njima nanosimo nepravdu, to je zvezda
koju smo ugasili…''

Srecan je ko ume da voli

[kojica]

''Šta je upravo istinski živi čovek, to se danas svakako zna manje nego ikada, te se zato
ubijaju u gomilama ljudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo
jedanput. Da mi nismo još nesto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se
može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne
bi imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije on sam, nego je on jedinstvena,
sasvim osobita, u svakom slučaju vazna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta
ukrštaju samo jedanput na taj nacin, i nikad vise.

Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god
živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je
otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna šta je čovek. Mnogi to osećaju i stoga umiru lakše. Život svakog
čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze.
Nijedan čovek nije bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane; poneko potmulo,
poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga
rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, vec ostaje
zaba, ostaje guster, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba.

Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke
naše, svi mi potičemo iz istog ždrela; ali svako kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj
vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako kao pokušaj i hitac iz
dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas
može da protumači samo sebe samog...''


Demijan

[kojica]

''Živi se tako i ide po zemlji, ili se jaše kroz šume, a poneke stvari gledaju čoveka sa
tolikim očekivanjem i obećavanjem, tako bude čeznju neka zvezda uveče, neki plavi
zvončić, neko jezero zeleno od ševara, oči nekog čoveka ili neke krave, i ponekad se
čini kao da se istog trenutka mora desiti nešto dotle neviđeno, a ipak odavno
priželjkivano, kao da sa svega mora spasti koprena, ali onda to prolazi, i nista se ne
zbiva, i zagonetka se ne rešava, niti iskrsava tajna čarolija, i na koncu ostariš i izgledaš
prevejan kao otac Anselimo ili mudar kao opat Danijel, a možda ni tada još ništa ne
znaš, i dalje jednako čekas i osluškuješ..''

Narcis i Zlatousti

[kojica]

„Prirode tvog kovа, snаžnih i nežnih čulа, nаdаhnuti ljudi, sаnjаlice, pesnici, ljubаvnici,
gotovo uvek nаdmаšuju nаs ostаle ,nаs ljude od duhа.
Vi vodite poreklo od mаjke. Vi živite u obilju, vаmа je dаtа snаgа ljubаvi i sposobnosti
doživljаvаnjа. Mi, ljudi od duhа, iаko često izgledа dа uprаvljаvаmo vаmа ostаlimа i dа
vаs vodimo, ne živimo u obilju, mi živimo u pustoši.
Vаmа pripаdа izobilje životа, vаmа sok plodovа, vаmа vrt ljubаvi, lepа zemljа
umetnosti. Vаš zаvičаj je zemljа, nаš idejа. Vаšа opаsnost je dаvljenje u čulnom svetu,
nаšа gušenje u bezvаzdušnom prostoru. Ti si umetnik, jа sаm mislilаc.
Ti spаvаš nа grudimа mаjke, jа bdim u pustinji. Meni sijа Sunce, tebi sijаju Mesec i
zvezde, tvoji snovi su o devojkаmа, moji o dečаcimа.“

Narcis i Zlatousti

[kojica]

''Kada se drvetu potkreše krošnja, iz korena izbijaju novi izdanci,
tako se često duša obolela u cvatu vraća u prolećno doba začetka
i detinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i
nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz korena,
ali je to samo prividni život i iz njih nikada neće izrasti stablo.''

Pod točkom

[Ciciban]

"Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušam proživeti ono što je samo od
sebe htelo da izbije iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško?
Često sam pokušavao da naslikam snažan Ijubavni lik svoga sna. Ali mi nije
nikad polazilo za rukom. Da mi je to pošlo za rukom, ja bih tu sliku poslao
Demijanu. Gde je on bio? To nisam znao. Znao sam samo da sam s njim povezan.
Kada ću ga ponovo videti?
Prijatan mir onih nedelja i meseci iz vremena Beatričina davno je prošao.
Tada sam zamišljao da sam dostigao jedno ostrvo i da sam našao mir. Ali tako
je to uvek bilo tek što bi mi jedno stanje omililo, tek što bi mi neki san
prijao, odmah bi svenuo i iščileo. Uzaludne su bile žalopojke! Ziveo sam sad
u vatri neutoljene čežnje, napregnutog iščekivanja, što me je često činilo
potpuno divljim i izbezumljenim. Sliku moje usnule dragane viđao sam pred
sobom često još jasnije nego da je živa, mnogo jasnije negoli svoju rođenu
ruku, govorio sam s njom, plakao pred njome, preklinjao je. Nazivao sam je
majkom, i klečao pred njom u suzama, nazivao sam je draganom i naslućivao
sam njen vreo poljubac koji utoljava sve želje, nazivao sam je đavolom i
bludnicom, vampirom i ubicom. Ona me je mamila ka najnežnijim Ijubavnim
snovima i ka raspusnim bestidnostima, ništa joj nije bilo odveć dobro i
dragoceno, ništa odveć zlo i nisko.
Celu tu zimu proživeo sam u unutrašnjoj buri, koju mogu teško da opišem. Bio
sam odavna svikao na samoću, ona me nije pritiskivala, živeo sam s
Demijanom, s kopcem, sa slikom velike prilike iz moga sna, koja je bila moja
sudba i moja dragana. A bilo je dovoljno da se u tome živi, jer je to
otvaralo vidike ka velikome i prostranome, i sve je nagoveštavalo Abraksasa.
Ali, nijedan od tih snova, nijedna od mojih misli nije me slušala, nijednu
nisam mogao prizvati, nijednoj nisam mogao po svom nahođenju da dam njenu
boju. One su dolazile i odnosile me, one su moj život vodile.
Stoga sam spolja bio zaštićen. Od Ijudi se nisam plašio, to su i moji
drugovi iskusili, i ukazivali su mi pritaje
no poštovanje, usled čega sain se često smešio. Kad sam hteo, mogao sam
većinu njih vrlo dobro da prozrem i da ih time pokatkad zaprepastim. Samo
sam to hteo retko kad, ili nikad. Uvek sam bio zauzet sobom, uvek sa samim
sobom. I najčežnjivije sam žudeo da i ja najzad jednom proživim nešto, da
nešto iz sebe dam van, u svet, da siupim s njim u dodir i borbu. Poneki put,
kad bih uveče jurio kroz ulice, i ne bih mogao od nekog nemira da se vratim
kući do ponoći, poneki put bih tada pomislio da upravo sada moram da sretnem
svoju draganu, da će ona proći na obližnjem uglu, da će me doviknuti sa
obližnjeg prozora. Poneki put mi se činilo sve to nesnosno mučno, i bio sam
spreman da oduzmem jednom sebi život.
U to vreme našao sam jedno neobično utočište >slučajno<, kako se to kaže.
Ali ne postoje takvi slučajevi. Ako čovek koji nešto nužno traži, nađe to,
što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj, nego on sam, njegova rođena
žudnja i moranje odvode ga tamo."

Demijan

[Bisernica]

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednoga puta,
nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovek nije nikad bio potpuno on sam, ali
svaki teži da to postane,poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume.
Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rodjenja, sluz i ljušturu
jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje
gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac
prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svi
mi potičemo iz istog ždrela ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži
svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas
može da protumači samo sebe samog.


Demijan

[Bisernica]

Igra staklenih perli

Muziku svemira i muziku majstora
U strahopoštovanju spremni smo slušati
Na čistu svetkovinu poštovane duhove
Obdarenih vremena prizivati.

Puštamo da nas uzdigne tajna
Magične formule,na čijem su se području
Ono bezgranično,besno,život,
U jasne slike zgrušali.

Poput sazvežđa odjekuju kristalno,
U službi njima bio je našeg života smisao,
Iz krugova njihovih pasti ne može niko,
Do prema središtu svetom.

[Bisernica]

Bez Tebe

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da če toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zbezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti.

[Bisernica]

Ne smem sebe nazvati čovekom koji je došao do saznanja. Bio sam tragalac,
i još sam to, ali ne tragam više po zvezdama i po knjigama, počinjem da
osluškujem ona učenja kojima šumori krv u meni. Moja povest nije prijatna,
nije slatka i skladna kao izmišljene priče, ima ukus besmisla i pometnje, ludila
i sna kao i život svih onih ljudi koji više ne žele da se obmanjuju.

Demijan

[Bisernica]

POGREŠNO SHVAĆENI PESNIK
(Odgovor u jednoj anketi)

Ne ljutite se što na vaše pitanje o pogrešno shvaćenom pesniku neću odgovoriti direktno.Naprezao sam se izvesno vreme ali, kako je moje sećanje rđavo, potrebna imena mi ne padoše na pamet. Prizivao sam prošlost, misleći na pesnike ranijih vremena, na one koji su u svom vremenu bili krivo shvaćeni a to su još i dan-danas,
na Žan Pola, Brentana, Arnima, ovoga i onoga, a potom sam iznenada primetio da drugih pesnika, krivo shvaćenih, uopšte i nema.
Pesnik, ta već sama po sebi sumnjiva pojava, ima, čini se, u okviru ljudske gomile izrazitu sudbinu da bude pogrešno shvaćen. Čini se da je to njegova istinska i glavna misija. Naravno da se to ne odvija uvek u gruboj formi usamIjeničke askeze u nezagrejanim potkrovljima ili u ne manje omiljenoj formi ludila. Ima pesnika čija se pogrešna shvaćenost sastoji u tome što nisu čitani. Takvi su danas svi veliki nemački
pesnici. Neki imaju sreću da im knjige dožive desetine i stotine izdanja, što ne znači da su time manje pogrešno shvaćeni. Ne postaji, naime, istinsko priznanje, opšte priznavanje poeta od strane normalnih ljudi — to je samo fikcija književnih
istoričara. Pesnikova misija, suština, sastoji se u prepoznavanju ljudi u njihovoj slučajnosti i menjanju, u postavljanju njihovog sna o čovečanstvu i poimanja sudbine čoveka na mesto slučajnog čovečanstva. Tako je činio Dante, tako je činio Gete, tako je činio Helderlin; tako čini svaki pesnik, želeo on to ili ne, znao ili ne. Pesnik koji, gubeći naivnost, postaje svestan suštine svog dela, ima stoga samo dva izlaza iz neizdržive situacije: tragični kraj, napuštanje ljudskog, ili bekstvo u humor. Svi veliki pesnici išli su i jednom od ove dve staze: treća ne postoji.
Duboka je i tragična ludost našeg, ljudskog bitisanja to što je čovečanstvu uopšte i potreban pesnik: ono ga čak voli i ceni, najčešće precenjuje, ali, čini se, ono ipak nikada ne razume pesnike, ne sledi njihov poziv i ne usuđuje se da ozbiljno prihvati njihova dela. Ako bi čovečanstvo bilo bez pesnika, igra života bi izgubila i najveću draž. Ali, ako bi čovečanstvo ozbiljno shvatilo svoje pesnike i sledilo ih, izgubilo bi ravnotežu i propalo. Potrebno je mnogo ozbiljnosti, mnogo plitkog idealizma, morala i gluposti l da bi se održala egzistencija čovečanstva i gurao njegov dalji opstanak. Pesnici se stoga moraju uvek pogrešno shvatati, takođe i oni najpoznatiji i najomiljeniji: stalno mora neko i od stvaralaca da oduzme sebi život i neki Helderlm da postane umobolnik.
Postoji mnogo pesnika kojih nema. Mnogo je i pesnika koji u sebi sadrže samo kap, samo jednu od deset strofa. Ali, svi oni, bez obzira da li svet poštuje njihovu slavu ili smrt od gladi, pogrešno su shvaćeni i moraju to ostati.
(1926)

[Bisernica]

O PREVODIMA

Čini se da lepa ideja o svetskoj književnosti u prevodu na nemački postepeno prelazi u karikaturu.Kod esteta i bibliofila, kao i kod fabrikanata robe za široku potrošnju, sve je češće u modi postupak iznošenja na tržište proizvoda uglavnom niže vrednosti. Najavljuju se bučno, s manirom otkrovenja. Neki od ovih prevoda sigurno imaju vrednost i smisao pa je sasvim razumljivo da pesnika snažnog talenta to mami
da na nemačkom jeziku iznese potvrde, francuske, španske i italijaneke poezije.. Među brojnim prevodima Verlena, Bodlera, Kardučija, Heredije, Ferhairena i Brauninga, neki su doista talentovani, premda su gotovo svi načinjeni radi ponovnog uživanja samih pesnika-prevodilaca, pošto je njihova ukupna vrednost normalna. Talenat se
nalazi u momentu borbe dva jezika čiju isprepletanost i napon razume zapravo samo onaj koji lično radi na njima. Suština jedne pesme u stihovima, kod prevoda sa romanskih jezika, redovno se gubi i prilikom najboljeg prenošenja;
u najboljem slučaju, sadrži nešto novo, nešto što sa originalom ima srodnosti samo još u atmosferi. Prevesti, na primer, dobar italijanski sonet na nemački, tako da ostane stroga forma koja nece silovati rečima, naprosto je nemoguće. Pesnik pritom može mnogo da nauči i možda je korist sadržana u tome. Ali, original gubi suštinu.
Uz ove umetničke prevode ima i bezbroj nekorisnih prevoda osrednjih francuskih i drugih
inostranih romana. Oni su štetni u svakom pogledu.
Priča o »svetskoj književnosti« postaće smešna čim se stekne uvid u bibliografiju naših prevoda,u masu šunda i poluumetnina, a bez ijednog dobrog i kompletnog Gogolja, Flobera, Turgenjeva i drugih. To pada na dušu našim izdavačima koji upravo na ovom području deluju čudnovato nedogovoreno i neplanski.
(1908)

[Bisernica]

MAGIJA KNJIGE

Od mnogih svetova koje coveku nije poklonila priroda već ih je stvorio njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reči, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko
želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja
duhovnih nasleđa našeg života i mišljenja još uvek ne izražava našu čednost.
Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je posedovalo samo sveštenstvo; beše velika
i neuobičajena stvar ako bi se kakav mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi. Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijsko aristokratskom uređenju znacilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić.
Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije. Samo još u religijama postoji pojam »svetog«, knjige koja se otvara; ali, pošto danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja Biblije kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom službene zakletve polaže ruka na Bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali, sa drugog, obezvređivanje i vulgarizovanje duha. Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka. Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju jeftinu cenu knjige i što svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam »knjige « izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg istreb-
ljenja knjige; naprotiv, što se određene potrebe za zabavom i narodne potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem pijanstvu napretka
nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su večne. Pokazaće se da
formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi.
(1930)

[Bisernica]

Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

[Bisernica]

Ne postoji druga stvarnost osim one koju imamo u sebi samima.
Stoga većina ljudi živi tako nestvarno, zato što slike izvan sebe
smatraju za stvarnost, a svoj vlastiti svet u sebi ne puštaju nikako
da dođe do reči. Pri tom se može biti srećan, ali ako se jednom sazna
ono drugo, onda se više ne može izabrati da se pođe putem većine.

Herman Hese