Herman Hesse

[Bisernica]

Herman Hese (1877-1962), nemački književnik, od 1923. švajcarski državljanin, 1946. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.


The Nobel Prize in Literature 1946
"for his inspired writings which, while growing in boldness and penetration, exemplify the classical humanitarian ideals and high qualities of style"


Hese je gradjanin sveta i vizionar budućnosti, neophodan svakom pojedincu koji oseća potrebu za radikalnim menjanjem svojih nazora, svoje ličnosti i načina života. Piše jednostavno i nadahnuto, iskreno i poetično. Hese lako i brzo osvaja čitaoce svojom neposrednošću, istinitosću, magičnim prizvukom svojih rečenica i mudrim porukama svog ogromnog životnog iskustva.

Odlučivši u dobi od 13 godina da bude "pesnik ili ništa",Hesse je u početku pisao romantične pesme i priče.
1896, njegova pesma „Madona" pojavila se u jednom Bečkom časopisu.
1899. godine izdao je knjigu pesama „Romantične pesme" i knjigu sa kratkim pričama "Sat posle ponoći".
Obe su prošle finansijski katastrofalno.
1903.godine ugledni izdavač Semjuel Fišer objavio je prvi Heseov roman "Peter Kamencid",i od tada je Hese mogao da živi kao slobodan umetnik.
Nakon što je s prvim romanom stekao slavu, oženio se sa Marijom Bernouli i naselio se kraj jezera Konstanca. Sa njom je imao tri sina. Ovde je napisao roman, „Ispod točka", koji je objavljen 1906. godine. A potom se opet posvetio pesmama i kratkim pričama.
1907. “S ove strane”, pripovetke, pojavljuju se kod S. Fišera, Berlin. Hese gradi i useljava se u sopstvenu kuću.
“Na Erlenlou” u Gajenhofenu.
1908. “Susedi”, pripovetke, pojavljuju se kod S. Fišera, Berlin.
Početkom 20. veka svet je ponovo otkrio dela Artura Šopenhauera, za koja se zainteresovao i Hese. Počeo je da otkriva budizam i teozofiju, te obnovio svoju staru želju da poseti Indiju. Ovo je period u kojem se udaraju temelji jednog od njegovih najboljih romana, „Sidarta", koji će, doduše, izaći tek 1922. godine.
1910. godine izdaje treći roman, „Gertruda", za koji će sam kasnije tvrditi da predstavlja njegov umetnički „pobačaj".
1911. “Uzgred”, pesme, pojavljuju se kod Georga Milera, Minhen. Putovanje u Indiju sa prijateljem slikarem Hansom Šturcenegerom.
1912. “Stramputice”, pripovetke, objavljene kod S. Fišera, Berlin. Hese napušta Nemačku i sa porodicom se preseljava u Bern (Švajcarska) u nekadašnju kuću prijatelja slikara Alberta Veltija.
1913. “Iz Indije”, zabeleške s puta po Indiji pojavljuju se kod S. Fišera, Berlin.
1914. “Roshalde”, roman, pojavljuje se kod S. Fišera, Berlin. Početkom rata Hese se prijavljuje kao dobrovoljac, ali biva odbijen zbog nesposobnosti i dodeljen Nemačkom poslanstvu u Bernu, gde u službi “Nemačkog staranja o zarobljenicima” snabdeva lektirom stotine hiljada ratnih zarobljenika i interniraca u Francuskoj, Engleskoj, Rusiji i Italiji, izdaje i rediguje zarobljeničke časopise (npr. “Nemačke internirske novine”) i osniva svoje izdavačko preduzeće za ratne zarobljenike (“Izdavačka kuća književne centrale za nemačke ratne zarobljenike”) u kome se od 1918. do 1922. pojavljuju 22 sveščice.

[Bisernica]

Besmrtnici

Propinje se ka nama i ključa
huk života iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svest zaobruča,
krvav dim sa pirova dželata,
grč naslade,srca koja tuku
neutolnom požudom,splet ruku
zelenasša,prosjaka,pirata,-
oh,taj uskomešani ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj
blud i grubost spleću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se, pa se ispljuvava
smišlja novi rat dok pesme piše,
rasplamsali bordel ukrašava,
mota,ždere,kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dečijeg sveta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.

Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čoveka i žene.
Vaše grehe,pohote,ubojstva,
vaše strepnje i nade u spas,
ravnodušni i puni spokojstva,
gledamo,ko sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prožima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled,
kolo zvezda bez prestanka kruzi.
Dok gledamo mirno na vaš greh,
koprcanje i jad neizrečni,
nepomičan naš je život večni,
hladan,zvezdan naš je večni smeh.


knjiga"Stepski vuk"

[Natali_Uvil]

In Secret We Thirst


Graceful, spiritual,
with the gentleness of arabesques
our life is similar
to the existence of fairies
that spin in soft cadence
around nothingness
to which we sacrifice
the here and now

Dreams of beauty, youthful joy
like a breath in pure harmony
with the depth of your young surface
where sparkles the longing for the night
for blood and barbarity

In the emptiness, spinning, without aims or needs
dance free our lives
always ready for the game
yet, secretly, we thirst for reality
for the conceiving, for the birth
we are thirst for sorrows and death

[Bisernica]

3. novembra 1914. godine napisao je esej „O prijatelji, ne tim tonom", u kojem traži od nemačkih intelektualaca da ne srljaju u nacionalizam. Bio je ubeđeni pacifista. Nemačka štampa ga je oštro napala, velika većina prijatelja se distancirala od njega, a preteća pisma su postala svakodnevna pojava.

Usled novonastalih nevolja, kao i problema u braku, Hese je počeo da odlazi na psihoterapiju kod J.B. Langa, učenika Karla Gustava Junga, da bi kasnije lično upoznao i samog Junga. Jungovo učenje ostavilo je dubok utisak na Hesea, i za tri nedelje, u periodu septembar-oktobar 1917. godine piše „Demijana". Roman će objaviti tek po završetku rata, 1919. godine i to pod pseudonimom Emil Sinkler. Inače, Jungova ideja o dualnosti ljudske prirode, njegov sistem introvertnosti i ektrovertnosti, kolektivnog nesvesnog i sistem simbola, ubuduće će obeležiti Heseovo stvaralaštvo. Ove godine objavio je i zbirku kratkih priči „Čudne vesti sa Druge Zvezde".

Iste godine, nakon što mu se žena oporavila od nekoliko nervnih slomova, Hese se razvodi. Preselio se u grad Montanjola, gde je započeo sa slikanjem.
1922. godine objavio je svoje remek-delo „Sidarta", koje se bavi Budinom mladošću i emigrirao u Švajcarsku, čije državljanstvo je dobio 1923. godine.

1924. godine oženio se pevačicom Rut Venger. Ovaj brak od početka nije funkcionisao i brzo se raspada, a Hese piše možda svoje najbolje delo - „Stepski vuk", objavljeno 1927. godine. U ovom delu se bavi duhovnom samo-realizacijom pojedinca.

Ubrzo nakon uspeha sa ovim romanom, Hese se odriče osamljenosti i ženi se jevrejkom Ninon Dolbin Auslender, sa kojom ostaje do kraja života.
1930. godine izlazi roman „Narcis i Zlatousti". U njemu je suprostavio intelektualnog asketu, koji se zadovoljava ustanovljenom religijom, i umetničku, senzualnu potragu za ličnim samoostvarenjem. 1932. godine izašlo je „Putovanje na istok", a godinu dana ranije započeo je sa radom na svom poslednjem romanu „Igra staklenih perli".

[Bisernica]

Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje
koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. To uopšte i ne treba prijatelju,
da čeznem za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga.
Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se.

Igra staklenih perli

[Bisernica]

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola…

A sna nema.

…Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš.

Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe…

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.

Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

H.Hesse - Besane noći

[Bisernica]

Uvidevši kakve užase može doneti nacizam, on ponovo podiže svoj glas, a 1933. godine pomaže Tomasu Manu i Bertoltu Brehtu da odu iz Nemačke.
Još od 1910. godine kada je počeo sa pisanjem recenzija knjiga, Hese je podržavao i pomagao brojne jevrejske autore, ali kada je napisao članak za „Frankfurter Zeitung", Hesea su optužili da podržava nacizam. Ipak, do kraja 1930-tih, nemačke novine su prestale da objavljuju njegove tekstove, da bi na kraju njegova dela bila potpuno zabranjena.
1943. godine objavljuje svoj poslednji i najduži roman „Igra staklenih perli", za koji će 1946. dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Hese se ponovo bavi dualnošću ljudske prirode, misaonog i aktivnog života, a ovoga puta u centru zbivanja se nalazi neverovatno nadareni intelektualac. Inače, primetno je da je glavni lik u svim Heseovim romanima osoba po mnogo čemu slična svom autoru, i to ne samo duhovno, misaono i iskustveno, već i po životnom dobu. Neki sugerišu kako u njegovim romanima sam Hese govori iz različitih likova, što je, zapravo, posledica njegovog istraživanja ljudske prirode i potrebe da sukobi njene različite strane, kako bi ih razjasnio i sebi i drugima. On sebe secira i različite aspekte svoga bića suprostavlja kako bi pronašao svoju suštinu.

1946. godine objavio je esej „Ako se rat nastavi...". Inače, po završetku Drugog svetskog rata, Heseova produktivnost je značajno opala. Ponovo se vratio pisanju pesama i kratkih priči i više nije objavio ni jedan roman.
Umro je 9. avgusta 1962. godine.
Njegova popularnost se obnavlja krajem 1960-tih, kada njegove romane otkriva nova, hipi generacija, koja u njima pronalazi uporište za svoje ideje. Potraga za ličnim prosvetljenjem, što je Heseova preokupacija, posebno u romanima „Sidarta", „Putovanje na istok" i „Narcis i Zlatousti", poklapala se sa idealom hipika. Takođe, „Magični teatar", scena iz „Stepskog vuka", interpretirana je u nekom obliku psihodelije pobuđene drogama.

Dragan Matić

[Bisernica]

U najvažnijoj sceni sna,u sekvenci bezobzirnog ratnog hira
(gde delo opet dobija posebnu mitsku snagu),sažeta je sva besmislenost rata.
Tu se ubijanje nameće i sprovodi tako da njegov izvršilac nikad ne gubi sa lica
tobožnju masku čedno-ciničke bezazlenosti, a njegov pokolj deluje kao jedina moguća apstraktna projekcija samoodbrane u njenom preventivnom postupku.
Sva histerija rušenja i uništenja dovedena je do apsurda specifičnim postupkom neposredne identifikacije počinioca sa pokoljem kao automatskim i mehaničkim reagovanjem koje se samo po sebi razume.Taj cinično-apsurdan način na koji Hari sudeluje u pokolju pokazuje svu besmislenost i mehaničku slepoću ratovanja i uništavanja,slepu stihiju rušilačke strasti uopšte,te tako posredno,ne deklarativno,deluje humano.
To je moderan postupak kreacije humanizma:ne uzima se stvar sa strane,posmatrački,spolja,tj.deskriptivno iz središta posmatrača,već u identifikaciji sa počiniocem,te tako,kroz prividnu identičnost sa antihumanim,samo to antihumano dovodi se do totalnog apsurda prirodnim razvijanjem u svim aspektima koji su mu imanentni i dostupni jedino iz njegovog sopstvenog jezgra.
Time je potpuno negiran klasičan postupak“prethodnog“ gađenja i užasavanja koje stvara nepremostivu distancu do antihumanog i daje ga u verziji sa njegove antipodne posmatračke tačke,ne u neposrednom zračenju iz njegovog sopstvenog središta.

Tako se u haotičnom razmahu i histeričnoj bujici „bezazlenog“ubijanja i pravljenjem ubilačkih zaseda svemu i svakome sa obe strane velikog druma života,kojim svako mora da prođe,ulazi u srž ratnog haosa kao oličenog apsurda,kao oživljenog prepotopskog robot-čudovišta čija je besmislenost,automatizovana zaslepljenost ubijanja smrtonosnija od njegovih ubilačkih hitaca.


Predgovor koji je napisao Zoran Gluščević za roman
"Stepski vuk"

[Bisernica]

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al' nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah,zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je djavolu dam.


Stepski vuk
(stihove prepevao Branimir Živojinović)

[Bisernica]

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Mozete da se slozite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas čini srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

Herman Hesse "Umetnost dokolice"

[Bisernica]

Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo groždje u kolaču svetske istorije,oni takodje
spadaju u njenu pravu supstancu,izvesno,i nije nimalo lako ni prosto,kao što bi se mislilo,
razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana.Kod prividno velikih,izgled
veličine daju istorijski trenutak u njegova tumačenja i prilaženja,ali ima istoričara
i biografa,a kamoli novinara,kojima to tumačenje i zahtevanje jednog istorijskog
trenutka hoće da kaže - trenutni upeh pojavljuje se već kao znak veličine.Omiljene
figure takvih istoričara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator,ili kurtizana
koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili rdjavim raspoloženjem jednog vladara sveta.
A idealno raspoloženi mladići vole,obrnuto,najviše tragično neuspele,mučenike,
one za trenutak suviše rano ili suviše kasno došle.................


Herman Hesse - Igra staklenih perli

[Bisernica]

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žedj bila ugašena,
jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.

[Bisernica]

Imao bih da pričam o mnogo čemu lepom, nežnom i vrednom ljubavi iz moga
detinjstva, o svojoj zakriljenosti kraj oca i matere, o detinjskoj
ljubavi i prilično razigranom živovanju u blagoj, dragoj, svetloj
okolini. Ali mene zanimaju samo oni koraci koje sam učinio u svom
životu da bih dopro do sebe samoga. Sve lepe tačke gde sam se odmarao,
sva srećna ostrva i rajeve, čija mi draž nije ostala nepoznata,
ostavljam da počivaju u sjaju daljine, i ne žudim da još jednom stupim
u njih.

I zato govorim, dok se još zadržavam na svom dečaštvu,
samo o onome novom što mi se dogodilo, što me je teralo napred, što me
je otkidalo od ranijeg.

Ti podstreci dolazili su uvek iz "drugog
sveta", i uvek su donosili sa sobom strah, prisiljavanje i nečistu
savest, uvek su bili prevratnički i dovodili u opasnost mir, u kome bih
bio rado ostao da prebivam.

Nastupile su godine kada sam morao
nanovo da otkrijem da u meni samom živi neki pranagon, koji je u
dopuštenom i svetlom svetu morao nikom poniknuti i sakrivati se. Kao
svakog čoveka, tako je i mene osećanje čulnosti koje se lagano budi,
spopadalo kao neprijatelj i razarač, kao nešto zabranjeno, kao
zavođenje i greh. Ono što je moja radoznalost tražila, što mi je
stvaralo snove, radost i strah, velika tajna puberteta, to nije nimalo
dolikovalo brižljivo negovanom blaženstvu moga dečjeg spokojstva. Činio
sam kao svi ostali. Vodio sam dvostruki život deteta koje više nije
dete. Moja svest živela je u onom što me je okruživalo i što je bilo
dopušteno, moja svest je poricala novi svet koji se pojavljivao na
obzorju. Ali sam pored toga živeo u snovima, nagonima, željama podzemne
vrste, preko čega je onaj svestan život gradio sebi sve bojažljivije
mostove, jer se detinji svet u meni rušio. Kao gotovo svi roditelji,
tako ni moji nisu pritekli u pomoć životnim nagonima koji su se budili,
ali o kojima se nije govorilo. Oni su samo s neiscrpnom brižljivošću
pomagali moje beznadežne pokušaje da se oporekne stvarnost, i da se i
dalje ostane u detinjem svetu, koji je postajao sve nestvarniji i
lažljiviji. Ne znam da li u tome roditelji mogu učiniti mnogo, ne
prebacujem svojima ništa. To je bila moja lična stvar — da iziđem sa
sobom na kraj i da nađem svoj put; i ja sam svoju stvar izveo rđavo,
kao većina lepo vaspitane dece.

Svaki čovek preživljuje tu
teškoću. Za prosečnoga je to ona tačka u životu kad zahtev za vlastitim
životom dolazi u najoštriji sukob sa okolnim svetom, kad put unapred
mora da se izvojuje u najgorčoj borbi. Umiranje i ponovno rađanje, što
je naša sudbina, mnogi doživljuju samo jedanput u životu, prilikom
raspadanja i laganog rušenja detinjstva, kad sve što smo zavoleli hoće
da nas napusti, i kad najedanput osetimo oko sebe samoću i smrtnu
hladnoću vasione. I mnogi i mnogi nasuču se zauvek na ovaj sprud, i
celog svog života privežu se bolno za ono što je u nepovrat prošlo, za
san o izgubljenom raju, koji je najgrđi i najubitačniji od svih snova.

Hese - Razbojnik

[Bisernica]

Nije naš zadatak u tome da se približimo jedno drugom, kao što se ne sastaju ni Sunce i Mesec, ni more i kopno.
Nas dvoje smo, prijatelju dragi, Sunce i Mesec, mi smo more i kopno.
Naš cilj nije da se slemo jedno s drugim, ve' da saznamo jedno od drugoga i da jedan u drugom naučimo videti i poštovati ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

Herman Hese - Narcis i Zlatousti

[Bisernica]

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje.
Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u
dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti
nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...

Herman Hese

[kojica]

"Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i
može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji
su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga
naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored
drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi
koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam
čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli
uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom
neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u
jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako
ima svoj udes, i ničiji nije lak."

[kojica]

"Ako bismo morali vladati, mi to ne bismo čini sa snagom i naivnošću koje su potrebne
pravom vladaru, a takođe bi pritom brzo bili zanemareni i naša prava oblast, i naša
najspecifičnija briga - nega uzornog duhovnog života. Za vladanje nije nikako potrebno
da se bude glup i sirov, kako su povremeno mislili sujetni intelektualci. Za vladanje je potrebna
neslomljena radost za delatnoscu upravljenu prema spolja, strast, identifikovati sebe sa ciljevima i
svrhama i izvesno takođe neka brzina i nedvoumljenje u izboru puteva ka uspehu".

"Igra staklenih perli"

[kojica]

”Vama je često bio dosadan sopstveni život, stremili ste za tim da odete odavde, je li
tako? Vi žudite da napustite ovo vreme, ovaj svet i ovu stvarnost i da uđete u jednu
drugu stvarnost koja bi vam više odgovarala, u svet u kome ne postoji vreme. Učinite
to, dragi prijatelju, ja vas na to pozivam. Vama je poznato gde se on krije, poznato vam
je da je svet koji tražite – svet vaše sopstvene duše. Samo u vama samom živi ona
druga stvarnost za kojom žudite.”

Stepski vuk

[kojica]

"Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se
ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i
mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da
saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj
drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.“

Narcis i Zlatousti

[kojica]

„Ah, sve je nerazumljivo i u suštini tužno, iako je i lepo. Ništa se ne zna. Živi se tako i
ide po zemlji, ili se jaše kroz šume, a poneke stvari gledaju coveka sa tolikim
ocekivanjem i obecavanjem, tako bude cešcnju: neka zvezda uvece, neki plavi zvoncic,
neko jezero zeleno od ševara, oci nekog coveka ili neke krave, i ponekad se cini kao da
se istog trenutka mora desiti nešto dotle nevidjeno, a ipak odavno priželjkivano, kao da
sa svega mora spasti koprena; ali onda to prolazi, i ništa se ne zbiva, i zagonetka se ne
rešava niti iskrsava tajna carolija, i na koncu ostariš i izgledaš prevejan kao otac
Anselmo ili mudar kao opat Danijel, a možda ni tada još ništa ne znaš i dalje jednako
cekaš i osluškuješ.“

Narcis i Zlatousti