Не ради се о самоћи, већ о избору.
Поента је да полако све прелази у парадокс.
Да жене више саме не знају шта желе.
Само слушам изјаве и питам се...
Ја сам самостална. Не, ја не вадим новчаник кад је мушкарац у друштву.
Ја њему да кувам? Нек плати вечеру.
Наравно да ћу да му се супротставим у друштву кад мислим да није у праву. Ах, тако чезнем за правим џентлменом...
Све могу сама. Сутра ћу да зовем Марка да ми помери онај ципеларник. (мислим, ципеларник може и твој син да помери)
Питање теме није шта је еманципација. Сви смо толико паметни да умемо да изгугламо дефиницију.

Већ како је жене доживљавају у односу према мушкарцима.
Е па ја стварно не знам шта хоће. А верујем да ни мушкарци немају појма.