nastavak:
Obični okeanski talasi su samo vetrom pokretani nabori na površini vode, ali cunami sa okeanskog dna pokreće naviše čitav stub vode. Inicijalni poremećaj se širi u suprotnom smeru od prostiranja raseline, u dugačkim frontovima talasa koji mogu da budu udaljeni i po 500 kilometara. U dubokim vodama, daleko od obale, oni su jedva primetni. Do opasnih visina rastu samo u plitkoj vodi, dok se gomilaju nadomak obale, a mogu da ostanu opasni čak i nakon što, jureći brzinom mlaznog aviona, pređu ceo okean. Cunami, koji je divljao Japanom prošlog marta, jednog čoveka u Kaliforniji odvukao je na otvoreno more i udavio ga; odvalio je blokove leda veličine Menhetna sa ledenih obronaka Antarktika. Cunami, koji je 1960. godine u Minamisanriku uzeo 41 život, bio je izazvan zemljotresom u Čileu magnitude 9,5 – najvećim ikada zabeleženim zemljotresom.Indonezijski cunami 26. decembra 2004. godine pobio je ljude svuda oko Indijskog okeana. Počeo je u blizini severozapadne obale Sumatre iznenadnom, 1.600 kilometara dugačkom rupturom – i zemljotresom magnitude 9,1 – na megarasedu Sunda, raselini duž koje se deo dna Indijskog okeana podvlači pod Indoneziju. Indonezija je bila pogođena više od bilo koje druge zemlje, sa skoro 170.000 mrtvih, od čega više od polovine u Banda Acehu, glavnom gradu severne sumatranske provincije Aceh. Ali svugde oko ovog basena – u Šri Lanki, Indiji i drugim zemljama, sve do Afrike – poginulo je još oko 60.000 ljudi.
Podstaknuto ovom nezapamćenom nesrećom, nekoliko zemalja je počelo da sarađuje na proširenju upotrebe sistema za otkrivanje cunamija, koji je u Sjedinjenim Državama razvio Nacionalni administrativni centar za okeane i atmosferu (NOAA). Ovaj sistem počiva na jednom instrumentu – koji se zove cunametar – usidrenom na morskom dnu, koji meri promene pritiska uzrokovane prolaskom cunamija. Cunametar šalje signal ka površinskoj bovi, koja odašilje podatke ka satelitu, koji, opet, emituje informaciju upozorenja centrima širom sveta.
Do 2004. godine bilo je raspoređeno samo šest takvih detektora, svi u Pacifiku. Nije bilo nijednog u Indijskom okeanu, a povrh toga mnoge zemlje u regionu nisu imale ni nacionalne centre za upozoravanje koji bi mogli da alarmiraju lokalne zajednice. Takva pogrešna politika je imala tragične posledice. Na Sumatri su ljudi imali samo nekoliko minuta za beg, ali cunamiju je bilo potrebno dva sata da stigne do Indije, a tamo je poginulo oko 16.000 ljudi. „Uopšte nije moralo tako da bude”, kaže Parameš Banerdži, geofizičar na Tehnološkom univerzitetu Nanjang u Singapuru. „Tehnički bi bilo relativno lako instalirati sistem za upozoravanje na cunami u Indijskom okeanu.”
Uključujući 6 od 27 planiranih u Indijskom okeanu, trenutno su u svetskim okeanima aktivne 53 detektujuće bove. Dakle, manje je verovatno da će se ponoviti strahote iz 2004. godine, kada je cunami putovao satima, pa ipak iznenadio ljude. Ali na Sumatri bove ne bi pomogle. Ljudi koji žive na obalama u blizini podrhtavajućih raseda ne mogu da čekaju na potvrdu da je cunami na putu, što često i nije slučaj; oni moraju da beže čim udari zemljotres. Japanski sistem za upozoravanje se ne oslanja samo na cunametre, već i na seizmometre – hiljade njih prekriva tu zemlju, što je najgušća mreža igde – kombinovane sa kompjuterskim modelom koji, na osnovu magnitude i lokacije zemljotresa, predviđa skale cunamija.
U martu taj sistem, kojim upravlja Japanska meteorološka agencija (JMA), nije funkcionisao savršeno. Njena prva, ključna procena magnitude zemljotresa, dok se zemlja još uvek tresla, iznosila je 7,9. Naknadne analize su otkrile da je u pitanju bio 12 puta razorniji zemljotres, mangitude 9. Na osnovu predviđanja, izdato je upozorenje na cunami sa talasima od tri ili više metra, a oni su u Minamisanriku dostigli 15,5 metara, a u nekim mestima možda i više. Ali i reakcija stanovništva na upozorenje je, takođe, bila neadekvatna. „Mislim da se ovoga puta mnogi ljudi, koji su živeli iznad markacije najvišeg nivoa koji je voda dostigla tokom cunamija 1960. godine, nisu ni trudili da pobegnu”, kaže Džin Sato. „Mnogi od njih su poginuli.” On smatra i da je zaštitni gradski bedem ljudima pružio lažni osećaj sigurnosti.
Razmere ovog zemljotresa i cunamija su zaprepastile seizmologe. Zemljotres u Indoneziji je otvorio pukotinu od 1.600 km, zemljotres u oblasti Tohoku samo od 450 kilometara – pa ipak, ovaj potonji je dostigao magnitudu 9. Većina geologa je smatrala da Japanski rov ne može da proizvede takve posledice, čak ni u slučaju duže rupture. Tu je okeanska kora stara, hladna i zbijena, te su naučnici smatrali da će se lako podvući pod Japan, ne izazivajući trenje dovoljno jako da izazove tako veliki potres.
Ipak, postojao je pokazatelj da je takav potres moguć. Pre više od jedne decenije, naučnici sa Univerziteta Tohoku u Sendaju su vršili iskopavanja u crnom blatu u blizini njihovog obalskog grada i otkrili tri različita sloja peska koji su se protezali 4,5 kilometara u kopno. Obilje morskog planktona u tim slojevima peska ukazivalo je na to da su ih tokom prethodnih 3.000 godina u intervalima od 800 do 1.100 godina, naneli džinovski cunamiji. Rad ovih istraživača je objavljen 2001. godine u „Japanskom žurnalu nauke o elementarnim nepogodama”. Završavao se upozorenjem: pošto je poslednji cunami pogodio Sendaj pre više od 1.100 godina, izgledi da se uskoro dogodi novi su veoma visoki. Ali za kreatore japanske politike je nepouzdanost tog predviđanja bila previše visoka. Kada se prošlog marta dogodio cunami, naneo je još jedan sloj peska najmanje četiri kilometra u unutrašnjost kopna.
„Smatram da su sve zone subdukcije ’krive dok se ne dokaže suprotno’”, kaže Keri Si. Si, direktor Zemaljske opsevatorije pri Tehnološkom univerzitetu Nanjang u Singapuru, jedan je od vodećih svetkih paleoseizmologa – on prikuplja geološke dokaze koji svedoče o drevnim zemljotresima i cunamijima. On je slabunjavi šezdesetjednogodišnjak, prosede i uredno podšišane kose. Istorijski zapisi, a naročito oni načinjeni modernim instrumentima, ne sežu dovoljno daleko u prošlost, kaže. Oni ne uzimaju u obzir već dugo uspavane pukotine širom sveta koje bi, vrlo verovatno, mogle da izazovu smrtonosne cunamije. „Moramo da pođemo od pretpostavke da je svaka dugačka subdukcijska zona sposobna da proizvede snažne zemljotrese i cunamije”, kaže Si. „Ne smemo da pretpostavljamo da će bilo koji megarased da oslobađa pritisak postepeno i bezopasno.”
On otvara mapu na svom kompjuteru. „Ovo je rased Manila”, kaže pokazujući na liniju koja počinje od zapadne obale Filipina i proteže se severno do Tajvana. „Dug je 1.300 kilometara i sa njim se nije dogodilo ništa značajno u poslednjih 500 godina. Ako rupturira i izazove zemljotres magnitude 9, to bi imalo vrlo ozbiljne posledice duž čitave kineske obale – cunami bi bio usmeren direktno na Hong Kong i Makao. Ne znamo da li će se raspuknuti, ali mislim da moramo da pođemo od pretpostavke da bi mogao. A ima još mnogo takvih oblasti.”
Među njima je i subdukcijska zona Kaskadija, 1.000 kilometara duga priobalna raselina koja vodi od severne Kalifornije do južnog dela Britanske Kolumbije. Geolozi su duž čitave te obale pronašli naslage peska koje je cunami naneo pre 312 godina, 1700. godine. Skorašnji nalazi iz uzoraka jezgra sedimenata morskog dna, po nekim istraživačima, ukazuju na to da se duž kaskadijske rasedne zone tokom proteklih 10.000 godina dogodilo oko četrdesetak zemljotresa, u proseku jedan na svakih 250 godina; drugi istraživači taj interval između dva zemljotresa procenjuju na 500 godina. Većina se slaže da bi, kada ta raselina stvarno bude rupturirala, zemljotres mogao da bude jačine onog koji je pogodio Japan prošlog marta, a da bi cunami do obale mogao da stigne za 20 minuta.
Posledice će umnogome zavisiti od godišnjeg doba, kaže Nejtan Vud iz Geološkog pregleda Sjedinjenih Država u Vankuveru, u državi Vašington. „Severozapadna pacifička obala je većim delom retko naseljena i mnogi su od uzvišenja udaljeni manje od jednog kilometra”, kaže Vud. „Ali leti se tu može naći i 100.000 ljudi na obali. Moglo bi da bude na desetine hiljada mrtvih.”
U Vašingtonu postoji signalizacija za evakuaciju u slučaju cunamija – visoki tornjevi na plažama koji bi emitovali upozorenja i brošure sa informacijama o cunamiju u hotelskim sobama, tik uz Gideonske Biblije. Ali centri za evakuaciju su retki i nemaju svi pristup uzvišenjima. Oušn Šors, letovalište koje je NOAA označila kao „spremno za cunami”, nalazi se na uskom poluostrvu bez ikakvih uzvišenja i sa samo jednim putem sa dve trake za evakuaciju; tamo tokom godine živi 5.500 ljudi, a leti ih je mnogo više. Jedne večeri prošlog leta sam se vozikao po gradu sa Džodi Buržoa, koja je geolog na Univezitetu u Vašingtonu. „Ovi ljudi su osuđeni na propast”, rekla je mrzovoljno.
Ušuškan u moreuzu Padžet iza poluostrva Olimpik, Sijetl verovatno ne bi bio ozbiljno pogođen cunamijem, mada bi svakako osetio podrhtavanje usled kaskadijskog potresa. Ali geolozi su otkrili manje, pliće pukotine u kori koje se protežu ispod moreuza Padžet. „Slika nam je postala jasnija tek u poslednje dve decenije”, kaže Buržoa. „To je veliki, veliki rizik.” Zemljotres iz plitke raseline bi mogao da bude ekstremno razoran, a umereni cunami koji bi krenuo iz voda u neposrednoj blizini Sijetla i koji bi se usmerio pravo na grad, bio bi čak razorniji od nekog džinovskog, koji bi nastao dalje od obale. Nije jasno koliko se često ovakvi događaji odvijaju u moreuzu Padžet. Poslednji datira od pre oko hiljadu godina.