ФРУШКА ГОРА ТАНКА ПА ДУГАЧКА КРАЈ ДУНАВА ДРЕМА КАО МАЧКА

[Zaga]

Фрушка Гора је планина која заузима северни део Срема а некада давно је била острво Панонског мора. Правцем исток-запад простире се на дужини од 78 км, а правцем север-југ максимално је широка 15 км. Заузима површину од око 500 км2.
То је ниска планина чија је највиши врх (Црвени чот) на 539 м. Висине веће од 400 м има само централни део планине, док су источна и западна периферија ниже и имају форму платоа.
Тогом дуге историје многи народи и царства су градили своје тврђаве на овом стратршки важном простору. Овде су се кроз читаву историју одвијале велике битке. У долинама потока су скривени многи српски манастири.
Ово подручје је највеће налазиште липе у Европи.Изузетну вредност Фрушке горе представљају шуме храста , букве, липе, граба, тополе и врбе. На великим површинама су воћњаци и виногради.
Од животиња срећу се: лисица, куна, дивља мачка, шакал, зец, срне, дивље свиње, јелени, зец, фазан, дивље патке ,орао крсташ, патуљсти орао, ... Велики број печурки се среће по шумама и ливадама а једна од особености су и орхидеје које се могу наћи на овој дивној планини.

[Zaga]

Манастири

Манастир Гргетег

Манастири Фрушке горе су јединствена група сакралних објеката настала у периоду од XВ до XВИИИ века. Од 35 изграђених манастира до данас је сачувано 16. Као културне и историјске вредности налазе се под заститом УНЕСЦО-а.
Ти манастири су кроз историју представљали симбол националног отпора Срба Турској империји и заштитнике великог националног блага, оличеног у сакралној уметности и архитектури, очувању духа и колективног памћења народа. Данас су активни следећи манастири: Крушедол, Петковица, Раковац, Велика Ремета, Дивша, Ново Хопово, Старо Хопово, Јазак, Мала Ремета, Гргетег, Беочин, Привина Глава, Шишатовац, Кувежедин, и Врдник - Раваница.
Манастир Хопово

По историјским изворима ови манастири су настали у првој половини шеснаестог века, али легенде говоре да су настали у периоду између дванаестог и петнаестог века.
Сви манастири су лоцирани на подручју од 50 километара дужине и 10 километара ширине. Током пет векова они су били кичма духовног и политичког живота Срба. Настали у периоду великих сеоба, манастири су постали центри који су неговали култ последње српске деспотске породице Бранковића, по узору на стару Немањићку династију као историјски узор.
Манастир Крушедол

То објашњава развој духовних вредности у овим манастирима као култ појединачних светаца, чији се остаци чувају у њима. Манастири Шишатовац, Ново Хопово, Врдник - Раваница, Беочин, Привина глава и Јазак још носе последице бомбардовања НАТО авијације 1999.

[G]

НАЦИОНАЛНИ ПАРК "ФРУШКА ГОРА"

Назив Националног парка потиче од назива истоимене планине, а назив Фрушка гора носи у свом придевском облику етник Фруг у значењу "Роман", те на тај начин име ове планине чува успомену на једну етничку заједницу која је давно нестала из ових крајева. Фрушка гора је проглашена националним парком 1960. године, у циљу обезбеђења трајне заштите. Подручје активне заштите обухвата 25.525 км².

http://www.npfruskagora.co.rs/cir/o-nama.html

Мапа Фрушке горе http://www.npfruskagora.co.rs/cir/mapa-fruske-gore.html

[Zaga]

Историја


У праисторијско време, према материјалним остацима добијеним ископавањима, Фрушка гора је била углавном насељена на приобаљу Дунава. У планински масив обрастао шумом човек је залазио само ради лова или тражења привременог склоништа за време опасности. Праисторијски локалитети, који обележавају и прва насељавања човека на овом подручју и карактеришу две миграционе струје, које су се овде сусреле, припадају керешкој и старчевачкој култури (за старији неолит), винчанској култури (за млађи неолит) и металном добу.
У античком периоду, за време старих Римљана, Фрушка гора се називала алма Монс - плодно брдо, што указује да је и у том добу била обрасла шумом и настањена са разноврсном дивљачи.

Овај период историје карактеришу борбе Римљана са Варварима, утврђења, путеви, пристаништа, некрополе и сви облици ратничког живљења, па све до велелепног Сирмијума (Сремска Митровица) - једне од четири римске престонице у III веку. Остаци овог периода налазе се, првенствено, у заштитној зони Националног парка, мада их има (или се очекују да ће бити пронађени) и у шумској зони, где су се људи у античком периоду бавили рударством.
Трагови стабилизације римске империје налазе се, између осталог, и у остацима важног римског пута од Земуна преко Нових Бановаца (Burgunac), Сурдука (Rittium), Сланкамена (Acumicum) и Баностра (Malata Bononia), који десном обалом Дунава води до најсевернијих граница Паноније.

Овај део Панонске низије био је током читаве историје позорница бурних историјских догађаја који су често доводили до нестанка старе и појаве сасвим нове популације људи. Борбе око римских северних граница, пад Сирмијума, надирање Авара и Словена и њихове борбе са Византијом представљају улазак у средњи век, а борбе Авара са Францима (791-796) уводе панонску равницу у сферу експанзије Западног царства. У то доба се учвршћује црквена организација и Срем добија епископију, а затим у XIII веку бискупију. У Баноштру се крајем XII века оснива бенедиктански манастир. Турски упади у Срем од 1390. и 1392. најављују ново немирно поглавље историје.
После дефинитивног уласка у ова подручја Турци су своју власт организовали углавном по градовима, који су као центри власти добијали турски карактер. Тако је Сремска Митровица била највеће муслиманско насеље у Срему. После победе Евгенија Савојског над Турцима код Сенте 1697. године, односно закључења Карловачког мира 1699. године јужни градови и даље остају под Турцима, а живаљ из њих се сели у хришћанску Угарску и, задржавајући се на падинама Фрушке горе, насељава прњаворе подигнутих или обновљених манастира. Турци у Срему остају до краја XVII и почетка XVIII века, када се успоставља аустријска власт.
Од почетка средњег века у ове крајеве надиру многи народи остављајући за собом трагове својих цивилизација. Период који почиње распадом римске а завршава се распадом турске империје, на подручју Фрушке горе остављао је и униставао материјалне трагове присуства Келта, Авара, Хуна, Словена, настанка хришћанства, подизања богомоља, али и формирања утврђења, градова, великих феудалних добара, војне границе и боравка освајача.
Из овог периода до данашњих дана сачувано је сразмерно највише споменика како сакралне, тако и профане (војне и цивилне) архитектуре и они се налазе делом у насељима а делом на ваннасељској територији на читавом подручју Фрушке горе.
Од профаних - јавних објеката значајни су стамбени објекти у насељима, односно читаве насељске целине, као сто су: Сремски Карловци, Петроварадин, Ириг и др, а од сакралних објеката најзначајнији су манастири са својим манастирским црквама и стамбено - производним комплексима. У време када су оснивани, манастири су представљали значајне духовне али и привредне центре. Њихова организациона повезаност (метоси, филијале) и њихови поседи (прњавори) земље и људство, давали су им знатну економску снагу и утицај. Подигнути су углавном у периоду до XВИИИ века, тако да данашњи комплекси и цркве у њима имају мало (или нимало) од првобитне архитектуре, али су првобитне организације комплекса знатно сачуване.
Њихов значај за историју и културу је велики, јер се не ограничава само на верске побуде из којих су настали, већ се проширује и на културне и економске везе које су ти објекти у средњем веку имали. Сем манастирских, постојале су и цркве у насељима. Њима се или изгубио траг или су касније радикално реконструисане.
Фрушка гора је у средњем веку представљала стратешки важан простор, а утврђења, која су на њој и у њеном подножју подизана, контролисала су и бранила широке потезе значајне за економику и политику свих оних који су је почетком средњег века имали у свом поседу, као и оних који су на те просторе претендовали.
Нешто боље сачувана утврђења, истина новијег датума (иако са стрмим темељима) су Илок и Петроварадин. Први је представљао утврђену тачку на крајњим западним обронцима Фрушке горе, а други важан стратешки положај на природно брањеном месту, усамљене, издигнуте стене која задире у Дунав.
У новијем периоду од 1941. до 1945. године читаво подручје Фрушке горе представља поприште борби, склоништа и збегова. Сведоци о догађањима у овом периоду су бројна спомен - обележја од којих је најзначајнији споменик на Иришком венцу.

[Zaga]

Излетишта


Од првог дашка пролећа, када се благе падине оките белим цветовима висибаба, па до одмакле јесени када се цела природа прелива у тоновима жуте и црвене боје јесењег лишћа, Фрушка гора је веома посећена од стране многих излетника и туриста. Да би се обезбедио пријатан боравак на овој планини, Национални парк се брине о уређивању излетишта.
Излетишта на Фрушкој гори су простори најчешће поред саобраћајница, културно-историјских споменика и угоститељских објеката. Осим излетишта, уређују се и простори са којих се пружа могућност уживања у лепим видицима на ужу и даљу околину, какав је нпр. видиковац изнад насеља Врдник.

Са Иришког венца се види пола Бачке, Авала, Цер и друге наше планине. Тај видик је прави лек за све оне који траже мир у тишини и природи. Тек ту човек осети величину и снагу природе и истовремено лепоту живота.
Од излетишта која се уређују, значајнија су: Чортановачка шума, Стражилово, Партизански пут, Иришки венац, Хопово, Главица, Поповица, Змајевац, Летенка, Хајдучки брег, Андревље, Тестера, Цигански логор, Лежимир, Рохаљ базе, Липовача и др. На свим овим излетиштима створени су услови за једнодневни боравак у шуми, шумским пропланцима и на ливадама. Излетницима се овде пружа могућност за активан и пасиван одмор. Сва излетишта су посећена током целе године, а најбројнији посетиоци Фрушке горе су деца из целе Србије.
Боравак на свим излетничким местима је бесплатан. Наплаћује се једино паркинг и ложење ватре на појединим просторима одређеним за ту намену.

[Zaga]

Како стићи

До Националног парка Фрушка гора може се доћи из три правца

Из правца Новог Сада, пут за Руму води кроз Петроварадин и Сремску Каменицу ка Иришком венцу (удаљеном 16 км од Новог Сада), познатом излетишту одакле се лако може стићи до Змајевца, Хопова, Крушедола, Поповице и других излетишта.
Пут који пролази кроз Сремску Каменицу иде узводно поред Дунава ка Беочину, пролази кроз Черевић (удаљен 18 км од Новог Сада) и након пар километара стиже на Тестеру и Андревље - чувена туристичка места на Фрушкој гори.
На путу Нови Сад - Београд постоји одвајање ка Сремским Карловцима, чувеном историјском месту, често званом и српска Атина. Из Карловаца пут води кроз живописне пределе украшене виноградима, воћњацима и шумом, до Стражилова, једног од најпопуларнијих и најпосећенијих излетишта.
Из правца Београда до Националног парка се може доћи путем Београд - Нови Сад до Банстола (62 км од Београда). На раскрсници скренути ка западу, одакле Партизански пут води до Иришког венца (13 км од раскрсинице на Банстолу).
До Фрушке горе се може доћи и из правца Сремске Митровице, идући ка западу ауто-путем Београд-Загреб до раскрснице удаљене 52 км од Београда. На раскрсници скренути десно, проћи Руму и Ириг и након 6 км, од Ирига, доћи до Ирићког венца.

[Zaga]

dobro nam došli na srpsku svetu goru......

[misticlady]

a cija je sveta gora,zar nije srpska?

[Zaga]

Атос је седиште 20 православних манастира и чини аутономну државу под грчким суверенитетом. Само је монасима дозвољено да живе на Светој гори, а тренутно на њој живи око 2.000 монаха.

Према грчком уставу[1], Планина Атос (Власт Свете горе) је политичка самоуправа 20 главних манастира који чине Свету заједницу која управља територијом, а главни град и административни центар, Кареја, такође је и седиште гувернера као представника грчке власти. Духовно, Света гора је под директном јурисдикцијом васељенског патријарха из Цариграда. Поред манастира постоје 12 скитова, мањих монашких заједница, као и многе усамљене монашке келије широм полуострва. Све особе које живе манастирским животом, након што постану монаси, постају такође и грчки држављани без икаквих формалности. Световњаци могу да посете Свету гору, али уз посебну дозволу.
Женама је приступ полуострву потпуно забрањен; чак су и женке домаћих животиња забрањене (с изузетком, кажу, мачака и кокошака које легу јаја од чијих жуманаца се праве боје које се користе у иконописању). Међутим, за време Грчког грађанског рата, Атос је пружао уточиште избеглицама, међу којима су биле жене и девојчице.[1]
У данашње време, манастири Свете горе су неколико пута били погођени пожарима, нпр. у августу 1990. и марту 2004, када је ватра прогутала велики део српског манастира, Хиландар. Због усамљених локација манастира, често на брдима, и због немогућности пружања адекватне противпожарне заштите, штете које су изазвали пожари су често врло велике.


***iz gore navedenog zaključuje se da Sveta gora nije srpska,već je pod jurisdikcijom Grčke....
***Srpskom svetom gorom naziva se Fruška gora zbog velikog broja manastira koji su prelepi,a kojima se ne pridaje dovoljno pažnje...

[Zaga]

Krušedol

Krušedol - mauzolej znamenitih Srba

veza:Beograd-Novi Sad manastir: ženski stanje: aktivan Jedan od najznačajnijih srpskih manastira osnovali su despot Đorđe Branković (potonji monah Maksim) i njegova majka Angelina (žena slepog Stefana Brankovića), a u njemu počivaju posmrtni ostaci mnogih glasovitih Srba. Manastir Krušedol je osnovan od strane despota Đorđa Brankovića (monaha Maksima) i njegove majke Angeline (žena slepog Stefana Brankovića). Smatra se da je njegova izgradnja započela oko 1509. godine. Manastir je tek delimično završen oko 1513. godine, a uz veliku pomoć ruskog velikog kneza Vasilija Jovanovića i vlaškoga vojvode Jovana Wagoja Basarabe. Za vreme njegove izgradnje beogradski i mitropolit "vo vsej sremskoj zemlji" Maksim je imao rezidenciju u Uspenskom manastiru u Beogradu, ali je povremeno dolazio u Krušedol ne bi li nadgledao kako napreduju radovi. I pored svega toga gradnja manastira je išla veoma sporo i nije bila završena skoro pedeset godina. Veliki ugled U vreme smrti Maksima Brankovića (18. I 1516.) manastir još uvek nije bio završen. Još za života on je manastir proglasio sedištem obnovljene sremske eparhije i za svoje posmrtne ostatke predvideo kriptu u kojoj će kasnije i stvarno biti sahranjen. Kako su tu već bile položene mošti njegovog oca slepog Stefana Brankovića i despota Jovana Brankovića (njegovog brata), to je bilo očigledno da je Maksim imao nameru da manastir pretvori u mauzolej Brankovića. To je bilo vreme kada su Turci često upadali u Srem, ali interesantno je to da su manastir obilazili u vreme kada su osvajali Srem (1521-26) i nisu ga uznemiravali. Iako nedovršen i izložen mogućim turskim napadima, manastir je živeo svoj život. Tako je u njemu tokom 1522/23. godine izvršena kanonizacija sv. Maksima (despota Đ. Brankovića), a istovremeno se pišu i neke knjige. Radovi oko manastira su stalno bili u toku i 1546. smatra se godinom kada je manastir bio konačno završen, odnosno tada su bili islikani svi delovi hrama. Manastir je od samog početka uživao ogroman ugled tako da u vreme najstarijeg turskog popisa (1546. godine) raspolaže sa znatnim imanjem i u odnosu na ostale fruškogorske manastire bio je najbogatiji. To se vidi i po tome što su mu Turci 1566. godine (vreme prodaje crkava i manastira) odredili najveću otkupninu od čak 32000 akči. Baš tokom XVII veka kaluđeri iz Krušedola često putuju u Rusiju gde prikupljaju pomoć (1628, 1642, 1651), a izgleda da su u tome imali dosta uspeha i da su namakli dovoljno sredstava jer manastir u 1670. godini broji 90 kaluđera i 12 staraca koji se brinu o imanju. Ipak, život nije bio miran jer oko 1690. godine monasi moraju pred Turcima da se sa dragocenostima sklanjaju u Sent Andreju. Tokom 1697. godine se vraćaju i zatiču manastir manje-više u dobrom stanju. U to vreme manastir ima 50 monaha, sto iskušenika, dijaka i laika. Bilo je očigledno da je manastir i dalje u dobrom materijalnom stanju. "Krušedol je raskošni kaluđerski manastir. Crkva je sagrađena u starom grčkom stilu. Ima popločan pod, kupolu i veoma dobro urađene freske u mozaiku", navodi opat Bonini 1702. godine. Nadalje, kaže se da su mošti sv. Maksima i majke Angeline u istom sanduku i da se njihova tela pokazuju svakom onome ko dođe sa strane. U drugom sanduku su mošti sv. Jovana i sv. Stefana (Brankovića). "Sva ova tela su netljena i pažljivo čuvana. Pokrivena su odelima, prstenovima i žezlima. Kaluđeri dozvoljavaju da se vidi sve osim glave, budući da je njihov patrijarh izričito zabranio da se glave ne otkrivaju nikome, bez obzira ko to bio". Imanje koje je manastir imao u to doba bilo je zaista fascinantno. Samo poljoprivrednog zemljišta je bilo oko 1300 jutara, uz nekoliko sela i mnoštvo vinograda, prihoda od rečnih skela, itd. I pored toga kaluđeri vode strog život; "Najvećim delom godine poste, tj. od prvog novembra do pred sv. kralja Stefana. Osim za vreme nedelja, u tom periodu ne jedu ni jaja, ni ribu, hraneći se travom i kuvanim povrćem na vodi. Ulje i maslac ne upotrebljavaju čak ni nedeljom" kaže opat Bonini (1702). Ovakvo dobro materijalno stanje ne traje dugo jer 1716. godine Turci napadaju i spaljuju manastir. Tom prilikom manastir je ne samo spaljen, razrušen već su svetinje (mošti Brankovića), isekli, razbacali i popalili. Nije prošlo mnogo, a manastir je opet obnovljen. Radovi su započeli 1719. godine. Računa se da su do 1756. godine obavljene skoro sve popravke. 1726. godine podignut je i visoki petospratni zvonik, a te godine vladika Nikanor u manastiru zatiče 90 monaha i 12 staraca koji su brinuli o imanju. Mošti Brankovića Od tada pa do danas i nije bilo mnogo građevinskih izmena na manastirskim zgradama izuzev što je piramidalna kapa nad kubetom crkve u obnovi iz 1901. godine izmenjena lanternom opšivenom limom, a na zgradama konaka su otvoreni nizovi prozora u prizemlju sa severne i istočne strane. Mnoštvo toga postoji u manastiru Krušedol što je vredno da se vidi i opiše. Verovatno da posebnu njegovu draž predstavlja to što je jedan od najstarijih manastira u Fruškoj gori i što je tokom svih ovih vekova uspeo da sačuva stil naše srednjevekovne umetnosti i arhitekture. Tu su svakako i freske. Najstarije su one iz priprate (oslikane 1543. godine) i to od strane nepoznatih majstora. Naos i ostali delovi hrama oslikani su 1545. godine. Polovinom XVIII veka ove freske su bile preslikane novim živopisom, a sve izvedeno u uljanoj tehnici od strane nepoznatih majstora. Majstori krušedolskih fresaka bili su najverovatnije Grci, sa Svete Gore i njenog zaleđa, koji su delovali na teritoriji Vlaške i Moldavije, a autori uljanog zidnog slikarstva Jov Vasilijević sa saradnicima i Stefan Tenecki. Iako su freske neiscrpne za posmatranje, proučavanje, ali i divljenje ipak se smatra da je u manastiru od svega što on poseduje najvredniji njegov ikonostas. On na sebi nosi ukupno 35 ikona, ali i one nisu urađene istovremeno, već potiču iz više različitih perioda. Ne zna se ko ga je izrezbario, ali se pretpostavlja da je izrađen 1653. godine. Treba obratiti pažnju na motive kojima je ukrašen gornji deo ikonostasa; palmete, krinovi i lozica, kojima su dodate rozete. Sve to pripada potpuno tradicionalnom stilu, a i pored velikog broja ovih ukrasa, sve to deluje veoma umereno, ali i rezački znalački i nadasve precizno urađeno. Od njega je uticaj baroka veoma dalek i ne može se primetiti. Ono što se odmah oseti dok se posmatra ova rezbarija jeste duboki osećaj nacionalnog, seljačkog i pastirskog karaktera, pravi srpski karakter. Taj sitni, čipkasti, na čudan način ritmički karakter reza, sve to pomalo podseća na onaj ritam koji imaju naše melodije za narodna kola. Osim toga, svi ti ukrasi podsećaju na one kojima su ukrašene gusle, leleci, ćurkovi i tikvice. Drugi (donji) deo ikonostasa već nije takav i na sebi ima drugih (novih) uticaja. Slikano Raspeće sa pratećim ikonama i Nedremanim okom (!) datiraju iz 1653. godine, dok četiri prestone ikone i slikane dveri potiču iz 1745. Najmlađe su ikone u soklu nastale 1828. godine. Upravo ispred ikonostasa nalaze se kivoti u kojima su smešteni ostaci moštiju svetih Brankovića (Angeline, Maksima, Stefana). Oni su zatvoreni u kivote i izlažu se samo u vreme velikih praznika. Još uvek se dobro sećam da je pre dvadesetak godina u jednom staklenom sudu bila izložena šaka majke Angeline - sasušena, dugih, tankih i finih prstiju. Sretenjska crkva u Krušedolu Ova crkva je prvobitno bila osnovana kao ženski manastir. Između 1512. i 1516. godine podigla ga je Angelina Branković i to nakon svog povratka iz Vlaške. Još 1509. godine ona je poslala svog duhovnika Evgenija ruskom velikom knezu Vasiliju Jovanoviću tražeći od njega pomoć. U svojoj molbi je navela da ima nameru da podigne crkvu posvećenu sv. Jovanu Zlatoustom gde bi smestila mošti svog supruga Stefana i sina Jovana. Mesto za crkvu već ima - kupila ga je za 100 dukata. Veliki ruski knez se ovoj molbi odazvao i poslao kože od samurovine i nešto novca. Osim crkvice sagrađene su i ćelije za monahinje. Večna kuća patrijarha i vojvoda Današnjem posetiocu manastir najviše privlači pažnju kao mauzolej u kojem leže posmrtni ostaci mnogobrojnih značajnih Srba. Između ostalih tu su sahranjeni patrijarh Arsenije III Čarnojević (u pragu crkve, a iznad grobnice je kamena ploča ispisana u zidu), mitropolit Isaija Đaković, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta (u velikom mramornom sarkofagu u priprati sa desne strane), grof Đorđe Branković (u podu priprate sa leve strane), vojvoda Stefan Šupljikac (u podu priprate sa leve strane), kneginja Ljubica Obrenović (u podu na sredini priprate), kralj Milan Obrenović (u kneginjinoj grobnici). Iznad nekih grobnica se nalaze kamene ploče ispisane starim jezikom i pismom, ali uz veoma malo truda sve se može pročitati i protumačiti. U II svetskom ratu manastir nije razaran, ali je njegova bogata riznica dobrim delom raznešena. U toku konzervatorskih intervencija 1962. godine otkriven je živopis na zapadnoj fasadi (Strašni sud), a u pripremi su radovi za obnovu celog manastirskog kompleksa. Slava manastira Krušedol je Prepodobna mati Angelina srpska - 12. (30.) avgusta.

[Zaga]

Grgeteg

Grgeteg - legenda o Zmaj Ognjenom Vuku

veza: Beograd-Novi Sad manastir: muški stanje: aktivan Tvrdi se da je manastir podigao Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni) za svog slepog oca Grgura Brankovića (monaha Germana), ali istoričari to smatraju više legendom nego činjenicom. Kao i kod većine manastira ne zna se pouzdano ko je bio graditelj manastira Grgeteg kao što nije poznato ni vreme njegove izgradnje. Legenda tvrdi da je ovaj manastir podigao despot Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni) ne bi li smestio svoga slepog oca Grgura Brankovića, slepog hilandarskog monaha Germana. Navodi se čak i 1471. godina kao godina njegovog podizanja. No, kako je Grgur Branković umro 1459. godine to se ova priča oduvek smatrala samo legendom. Pretpostavlja se da je manastir sagrađen između 1459. (pad Despotovine), ali pre turskog osvajanja Srema (1521. godine). Čini se da je manastir bio dobrostojeći jer je, u vreme "otkupa" od Turaka, svoje vinograde, bašte, livade i njive otkupio za iznos od 6000 akči, dok su mu godišnja davanja na ime ušura od vina, žitarica i košnica bila povećana na 500 akči. Manastir je očigledno dobro stajao pa opat Bonini navodi da je u 1702. godini imao ukupno 4 mlina, 200 jutara oranica i livada (u njemu je tada boravilo 25 monaha), a po jednoj austrijskoj povelji iz 1706. godine vidi se da je imao ukupno deset vodenica. Stradanje i preporod Tokom 1739. godine Grgeteg je bio pribežište za kaluđere iz manastira Slanci u Srbiji koji su se bežeći pred Turcima sklonili u Grgeteg donoseći sa sobom stvari, odežde i knjige. Po prolasku opasnosti oni su se tamo vratili. Iste te godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg su prenete i njihove prestone ikone. U vreme tursko-austrijskog rata (1683-99.) manastir je paljen 1688. godine, a onda je i napušten, ali od 1691. godine kada je od strane austrijskog cara Leopolda poklonjen Isaiji Đakoviću , počela je i njegova obnova. Manastir je ponovo naseljen, a crkva i konaci su obnovljeni. Isaija Đaković je sagradio crkvu od kamena koja je imala dva kubeta (veće nad malom pripratom i manje nad pevnicom). Pod crkve je bio popločan opekama, a zidovi su samo okrečeni. Postojao je i ikonostas za koga se danas ne zna ni kako je izgledao, ali se čini da je rezbarski rad imao umetničku vrednost. Ikone već nisu bile iste vrednosti jer "Opis" za 12 ikona sv. Apostola jednostavno kaže da su "proste molerie". Možda je i to bio razlog što je 1774. godine Jakov Orfelin preuzeo izradu novih ikona. Postoji tvrdnja da je ceo ikonostas izgoreo u velikom požaru iz 1841. godine, međutim čini se da nije tako. Pronađena je fotografija sa kraja XIX veka gde se ikonostas vidi u sasvim dobrom stanju, što znači da tada nije stradao. Iz nekog razloga on je zamenjen novim koji i danas tamo stoji. Stari ikonostas na sebi ima ukupno 85 ikona, ali od njega je malo šta do danas sačuvano. To stoga što je ikonostas bio zidan tako da su i ikone slikane na zidanoj podlozi. Sačuvane su samo prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Današnji oblik manastir Grgeteg duguje arhimandritu Ilarionu Ruvarcu , poznatom istoričaru koji je dao da se 1899. godine u potpunosti izvrši restauracija crkve i konaka. Novi ikonostas je sagrađen (kombinacija kamena i metala) i živopisan između 1902. i 1904. godine od strane akademskog slikara Uroša Predića. Na ikonostasu je samo 21 ikona. Na prvi pogled ih je malo, ali je zato njihov format povećan. Istovremeno, Predić je podigao prestone ikone iznad carskih dveri (u drugu zonu) nasuprot dotadašnjem običaju da budu u nivou carskih dveri. Osim toga od scena praznika izabrao je samo dva najvažnija : Rođenje i Vaskrsenje Hristovo. Nova crkva je obnovljena između 1898-1901. godine po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Prisustvovali su mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadžić*, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvarac nakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine. Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku više manastira, na jednom divnom mestu sa kojeg se pruža izvanredan pogled na celokupnu okolinu. Odmah u blizini, pod starim borovima, nalazi se otvoreni zvonik (tokom II svetskog rata srušen je manastirski zvonik). Kako se nalazi skoro na najvišoj tački to se njegova zvonjava prostire na veliku daljinu. Biblioteka Sve ovo je veoma stradalo tokom II svetskog rata tako da su osim uobičajenih oštećenja manastirski objekti doživeli i rušenje zvonika. Zvonik nikada više nije obnovljen tako da je manastirska crkva i danas bez njega. Na svu sreću ikonostas nije stradao. Za ovaj manastir je vezano nekoliko interesantnih događaja. U njemu je 1730. godine umro arhimandrit Teodosije Pećanin u 108. godini. Od 17 arhimandrita Grgetega (do II svetskog rata) čak ih je 11 izabrano za episkope, a German Anđelić je imenovan za patrijarha (1881-88). Ono što je danas najlepše u manastiru jeste ikonostas sagrađen uglavnom od mermera (gipsa i kovanog gvožđa) tako da su jedino carske i dvoje sporednih dveri od drveta. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali su zidovi, svodovi i unutrašnjost kupole ukrašeni mnogobrojnim floralnim ukrasima koji već sami po sebi privlače veliku pažnju. Možda nemaju veliku umetničku vrednost, međutim ne može im se odreći lepota i skladnost. U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona - izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone. Dragocenosti manastir nije imao mnogo, ali su one bile veoma vredne. Pred rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas ne nalazi u Grgetegu, već u muzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno). Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. On je danas dosta oštećen. Manastir je takođe posedovao veliku biblioteku koja najvećim delom potiče od arhimandrita Ilariona Ruvarca. U vreme kad je on preuzimao manastir biblioteka je posedovala 904 knjige (svrstane u 414 naslova) od kojih je dobar deo rukopisnih. Tu biblioteku je on nazvao "Starija biblioteka", a on sam formirao je "Noviju biblioteku" koja je brojala 819 knjiga (u 460 naslova). Mesto Ilariona Ruvarca Ilarion Ruvarac - izuzetan istoričar i možda još i veći polemičar je i umro u Grgetegu. Njegov grob se nalazi na manastirskom groblju koje je smešteno na malom proplanku iznad manastira (u neposrednoj blizini velikog belog krsta). Na ovom groblju, okruženom hrastovom šumom, ima desetak kamenih nadgrobnih spomenika među kojima onaj posvećen Ilarionu Ruvarcu ima posebno mesto. Nalazi se na pomalo uzdignutom mestu, usamljen, sa jednostavnim granitnim spomenikom na kojem pišu samo najosnovniji podaci. U II svetskom ratu manastir je teško stradao, a od 1953. godine se postepeno obnavlja. 1988. godine vršeni su konzervatorsko-restauratorski radovi. Slava manastira Grgeteg je Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja - 22. (9.) maj. (? - 20. VII 1708.), prvi "vrhovni" mitropolit karlovački, a ranije episkop aradsko-jenopoljski. Na Saboru u Krušedolu (posle smrti Arsenija III Čarnojevića) 7. I 1708. izabran za prvog vrhovnog mitropolita svih Srba pod austrijskom vlašću. (1832-1905), istoričar, arhimandrit manastira Grgeteg, osnivač srpske kritičke istorijske škole; borio se protiv nekritičke tradicionalne srpske istoriografije. (13. III 1803. Kulpin - 17. VII 1907. Karlovci), mitropolit karlovački i patrijarh srpski (izabran 21. IV 1890.). Osnovao je fond sv. Save sa 20000 kruna. O svom trošku podigao je škole u Dalju, Belom Brdu i Kulpinu, a u Santovu i za Šokce kad su prešli u pravoslavlje. * (1833-1916), književnik, bio sekretar i predsednik Matice srpske.

[misticlady]

najnovije razaranje Fruske gore...sramota za sve celnike sta su dozvolili...zar se na ovaj nacin edikuje nasa mladost o podizanju ekoloske svesti

[ЖениМиСе]

nažalost ja ovakve slike gledam svaki dan uživo !!!