Jesu li tetovaže autentičan primer žive umetnosti, ili devijacija društva?!

Tetoviranje je praktikovano u starom Egiptu, Sibiru, medju Eskimima i skoro svim egzotičnim narodima,
a Cezar piše da su divlji Pikti, prastanovnici Britanije, bili goli i tetovirani. U pitanju je običajna, tradicijska,
ritualna i magijska praksa obeležavanja u cilju odbrane od zlih duhova, pridobijanja demona, izlečenja, zaštite
od zmijskog ujeda i zlog oka, ili naznačavanje kojem se plemenu, klanu ili narodu pripada, tj. koje je mesto
tetoviranog na društvenoj lestvici. Danas se tetoviranje pretvorilo u zlo, crnomagijsko, postmoderno otpadništvo
od društva, vid antitradicije i kontrainicijacije. Nekada je tetoviranje socijalizovalo pojedince unutar odredjene grupe,
mornari, vojnici i zatvorenici imaju svoj vizuelni jezik kao što sada u ruskim zatvorima postoji precizno kodirana kožna
ornamentika kojom se robijaš nepogrešivo hijerarhijski pozicionira. U devetnaestom i početkom dvadesetog veka evropski
vladari su tetovirali svoja heraldička znamenja. Kralj Aleksandar Karadjordjević, kako je nedavno otkriveno, imao je na
grudima istetoviranog velikog dinastičkog dvoglavog orla, a u sarajevskom atentatu ubijeni prestolonaslednik princ Franc
Ferdinad takodjer je na prsima imao tetovažu čiji je centralni deo pogodio metak Gavrila Principa.