Pisma ljubavi - najlepša ljubavna pisma

[Bisernica]

Brindizi,29. april 58. godine

Terenciji

Tulije pozdravlja svoju Terenciju,Tulijicu i Cicerona
Pišem vam redje nego što bih mogao,ne bez razloga;meni je,doduše,svaki trenutak života nesrećan,ali kad god vam pišem ili čitam vaša pisma,toliko mi guše srce,da ne mogu to da izdržim.Kamo sreće da sam manje voleo život!Ne bih video patnje,bar ne u tolikoj meri.Ako mi je sudbina ostavila bilo kakvu nadu da ću povratiti ugled,onda i nisam toliko zgrešio;ako su pak,ove muke večne,onda želim ljubavi moja,da te vidim što pre i da umrem u tvom zagrljaju,kada nam ni bogovi koje si ti najiskrenije poštovala,ni ljudi,kojima sam ja uvek služio,nisu uzvratili zahvalnošću......
O,kako sam nesrećan i jadan! Zar da tražim da dodješ sada kada si bolesna i iscrpljena i telom i duhom? Ili da ne tražim? Da budem,dakle,bez tebe? Mislim da je tako bolje;ako ima nade da se vratim,proveri da li je osnovana i radi na njoj....Čuvaj zdravlje koliko možeš i zapamti da me više pogadja tvoja nego sopstvena nesreća.Terencijo,moja najbolja i najvernija ženo,kćerčice moja najdraža i ti Cicerone,jedina moja nado,budite mi pozdrtavljeni.

[Bisernica]

Drač, 29. novembar 58. god

Tulije pozdravlja svoju Terenciju,Tulijicu i Cicerona
Primio sam od Aristokrita tri pisma koja sam skoro uništio suzama.Skrhan sam tugom,Terencijo moja,a moja sopstevna nesreća manje me muči nego tvoja i naše dece.Mada si toliko nesrećna,ja sam još više,jer muka nam je zajednička,a krivica samo moja.Moja dužnost je bila da izbegnem opasnost prihvatanjem članstva u poslanstvu,ili da se suprodstavim opreznošću i novcem,ili da hrabro poginem.Ništa nije jadnije,sramnije i nedostojnije od ovog što sam učinio.Zato me muči,ne smo bol,nego i stid.Stid me je dakle,što nisam svojoj divnoj ženi i najdražoj deci obezbedio sigurnost svojom hrabrošću i trudom.I danju i noću ,pred očima mi je vaš jad i žalost,kao i slabost tvoga zdravlja;a nada u moje izbavljenje ne čini se velikom.Neprijatelja imam mnogo i skkoro svi me mrze.Teško me je bilo prognati,ali zadržati u prognanstvu ,lako.Ipak,dokle god imate nadu,neću klonuti,dane bi ispalo da sam baš sve ja upropastio.Što se tiče tvoje brige da li sam bezbedan,to uopšte ne predstavlja problem,jer moji neprijatelji čak i žele da nastavim da živim i to ovako jadno.Postupit ću ipak onako kako savetuješ.Zahvalio sam prijateljima kojima si želela da zahvalim.Pisma sam predao Deksipu i rekao sam mu da si me obavestila o njihovoj ljubaznosti.I sam uvidjam,a i svi pričaju da nam je naš Pizon izuzetno odan i na usluzi.Neka bogovi daju da doživim da uživam u društvu sa tobom,našom decom i takvim zetom! Sad nam je jedino ostala nada u nove narodne tribune,i to u prve dane njihove službe; naime,ako se stvar zapusti,gotovo je.Aristokrita sam ti odmah poslao da bi mogla smesta da mi napišeš kako se stvar odvija i kako napreduje.I deksipu sam takodjer naredio da odmah požuri natrag; bratu sam poslao poruku da redovno šalje pismonoše.Baš zato i jesam trenutno u Draču; da bih što brže ogao čuti čega ima novog,a i nisam u opasnosti (uvek sam branio ovaj grad).Kada bude javljeno da stižu moji neprijatelji,otići ću u Epir.Povodom tvog pitanja da li da dodješ kod mene,ja ipak želim da ostaneš tu gde si,jer znam da je veliki deo tereta tebi na plećima.Ako uspete u onom na čemu radite,ja sam taj koji trebada dodje kod vas; a ,ako ne uspete,ne treba dalje ništa da kažem.Iz tvog prvog ili najdalje drugog pisma moći ću da zaključim šta treba da činim.Ti mi samo ,molim te,piši o svemu detaljno; mada bi pre trebalo da čekam neku konkretnu odluku,nego pismo.Čuvaj se i znaj da si mi uvek bila i ostala draža od svega na svetu.Zdravo terencijo moja,čini mi se kao da te vidim i zato me guše suze. Ostaj mi zdravo.

[Bisernica]

Krajem XV veka

Sunočo del Bene

nikad se ne bi moglo potpuno izreći kolika je tvoja lepota; ni ti sama to ne znaš,jer ti ne vidiš sebe u hodu,kako sa svekim korakom sve lepša bivaš.To znaju samo oni čija se želja udvostručava na svaki pogled oka tvog.
Ko te nije video,ne bi po samom čuvenju,nikad mogao zamisliti ono što si: da ni Ovid ni iko drugi nije nikad opisao ženu takve lepote,a da ti nisi prevazišla sve što se reklo.
O čistoćo,o lepoto ovaplodjena !
Ko bi ugledao tvoj pogled zaljubljen,jedini bi od nas znao šta je blažen život.

[Bisernica]

Napoli,krajem 15. veka

Jacobo Sanacaro

Gospodjo,ako Vas straši moj užasan i neskladan lik,kriva je svirepa,nemilosrdna priroda koja je stvarajući pažljivo Vas tako lepu,mene potpuno zanemarila.
Ali,ako Vas je strah moga žalosnog lica i mrka tužna odela što me pokriva,znajte da je bol što ga skrivena nosim,mnogo veći od onog što se vidi.
Tako smo različiti po liku i dejstvu,jer dok Vas moje lice u strah nateruje,ja gledajući Vaše ,živim u raju.

[Bisernica]

Vajmar,28. avgusta (ujutru) 1782.

Johan Volfgang Gete

- Šarloti fon Štajn

Dobro jutro,voljena moja.Nerado izlazim iz jedne godine svoga života koja mi je donela tako mnogo sreće i koja će mi potvrdjeivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna.Za neposrednu budućnost nemamo mnogo želja,samo jednu žarku;da mi ti ostaneš,i da mi ostaneš ista.Zašto si mi baš sada odsutna,pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!
Moj momak žuri.Hiljadu puta zbogom.

[Bisernica]

Jedina,

Vani kiša pada i tmurno je vrijeme, a ja gledam tvoje obrise i zamišljam kako mi tvoje ruke dotiču obraze i usne tvoje kako mi govore riječi najljepše. Toliko je ljudi oko mene, a tako sam sam, bez tebe kao da se ne osjećam, bez tvojih riječi samo sam izgubljen.
Bez tebe kao bez sunca sam, i moj dan je poput noćne vatre što se gasi. Trebam te. U svakom svom trenutku. Trebam te da si tu. Ne moraš ništa govoriti, ne moraš ništa činiti, samo budi tu i diši, da čujem zrak kako prolazi tvojim nosnicama. I da se radujem tvom osmijehu.
Nedostaješ mi. Jer želim te svakog trenutka, bez tebe kao bez duše sam. Sanjam da neprestano si pokraj mene i da te grlim jako, stišćem uz sebe, poljupcima obasipam nježnim… sanjam kako se privijamo jedno uz drugo i ništa drugo nije tako važno kao ove dvije duše koje osjećaju se kao jedna.
Ti znaš da te osjećam u svakom dijelu sebe. Usne moje samo tvoje bi ljubile, ruke moje samo tebe bi grlile. Jer nitko mi te i ništa ne može zamijeniti, nitko mi ne može biti to što ti jesi. Moje srce je ludo, u tebe vječno je zaljubljeno. Moj život je svemir, tvojim bojama obojan. Moje sve tvoje je. Kamo god se okrenem, što god pomislim, tu si ti, jedina i jedinstvena. Jer sav moj si svijet, savršenstvo mojih snova, nebo mojih zvijezda.

Sinoć sam ti krao poglede, promatrao tvoje korake dok si šetala pokraj mene, a ni slutila nisi koliko toga u svom srcu nosim. A sve je tako zapisano u mom pogledu, očima u kojima se oslikava tvoj lik poput zlatnog mora ljubavi, slika koja nikad ne blijedi.
I sve moje riječi tek su prašina, jer ovaj osjećaj koji me tebi nosi most je koji spaja dvije strane vječnosti… tebe i mene.

I sad, dok sjedim u tišini svoje sobe i promatram koliko sam tvoj, i sreća i tuga su tu u meni. Sreća, jer znam da na ovom svijetu za mene postojiš ti, tuga, jer ovih trenutaka nisi pored mene. Ali tvoj lik je tako živ. Tvoj lik je u meni kao i ja sam što jesam u sebi. I milujem te čarobnim rukama ljubavi punim nade u vrijeme koje će biti samo naše, kad ruke će s rukama biti spojene, kad oči će s očima biti stopljene i istim srcem kad budemo promatrali ovaj svijet boja oko nas.
Sve svoje poklanjam tebi, jer vrijedna si svakog mog udisaja. Vrijedna svih boja duge što mi život riše u ovim grudima snenim.


Beskrajno Tvoj.


autor nepoznat

[Bisernica]

3. novembar 1759.

Deni Didro - Sofiji Volan


. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećaoi; vratoo se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate.Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek s4e nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volkim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene aod vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pfre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt saata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nhestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

[Man]

Ovo je nešto malo drugačije. Ovako je savetovao Ovidije:

SAVETI NJEMU KAKO PISATI LJUBAVNA PISMA

Vosak tablice uglačane nek' proba plićak li je,
vosak, poverenik nauma tvog, nek' prvi krene,
nek' ponese slatke reči tvoje, što izraz su onih
što ljube; ti moli, ko god da si, ali ne mlako.
Hektora mrtvog Prijamu molbom ganut Ahilej je
dao; gneva se okane bog kad čuje molbeni glas.
Obećaj, obećavaj! Ta, kome škode obećanja?
Ko god mu drago obećanjima bogat postati
može: nada traje li traje, jednom li poveruje;
varljiva jeste ona, al' ipak boginja zgodna.
Ako pokloniš nešto, smišljeno te odbiti može;
na korist ti biti može, ništa propasti neće;
pa i da ne pokloniš, nek' izgleda k'o da ćeš dati.
Tako gospodara često vara neplodno polje;
tako, da gubio ne bi, neprestano kockar gubi,
i kocka natrag poziva često strastvene ruke.
Vezu bez poklona početi, to napor jeste, i trud,
da ne dâ badava to što dade, davaće vazda.
Pa nek' ode pismo najpre, pero nek' ureže slatke
reči, nek' ispita mis'o i srce, nek' izvidi put;
Pismo na jabuci napisano Kidipu prevari,
moma nevoljna uhvaćena bi rečima svojim.
Obrazuj se lepo, savetujem, o mladeži rimska,
ne samo zato da braniš optuženog što brine;
k'o narod i sudija strog i senat izabran tako
i moma pobeđena biće rečitošću tvojom.
Al' talenat sakrij i rečitost ne nosaj na dlanu;
nek' rečenica tvoja izbegne prazne reči.
Ko, ako nije lud, deklamuje voljenici nežnoj?
Dešavalo se da pismo jak razlog mržnji bude.
Neka tvoj govor uverljiv bude i reči obične,
pa ipak slatke, k'o da tu, prisutan, razgovaraš.
Neće li pismo da primi i nepročitano vrati,
nadaj se, pročitaće ipak i drži se plana.
Vremenom ralici privedu se tvrdoglavi junci,
vremenom nauče konji tvrde uzde da trpe,
gvozdeni se uništava prsten upotrebom stalnom,
propada raonik krivi neprestano u zemlji.
Šta je tvrđe od stene, šta je mekanije od vode?
Pa ipak tvrde stene izdubi mekana voda.
Penelopu samu vremenom, ded istraj, osvojićeš.
Pergam, vidiš, uzeše kasno, al' uzeše ipak.
Pročita li, a odgovor ne da, siliti je nemoj.
Ti gledaj da pročita nežnosti tvoje do kraja.
Što je htela da pročita, želeće na to odgovor
da dâ: sve ide to po svome redu i postupno.
Možda će ti najpre stići pismo obeshrabrujuće
gde traži da je ne salećeš više: boji se tog
što traži, a želi ono što ne traži: da istraješ.
Nastavi, i želja će ti se ostvariti brzo.

(Ars amat. I 435-484)

[Man]

A evo saveta i za nju:

SAVETI NJOJ KAKO PISATI LJUBAVNA PISMA

Nek' reči na čamovim tablicama izmere plićak!
Neka sluškinja spretna donese poslato pismo.
Sagledaj, svaki put kad čitaš, iz samih shvati reči,
da li se pravi ili iz srca pokrenut moli,
i zakratko zatim otpiši. Zastajak zaljubljene
podstiče uvek, ali samo ako kratko traje.
No nemoj se ni lako obećati moliocu mladom,
al' ipak grubo ne odbijaj ono što on želi.
Nek' se i boji i nada! Kol'ko god puta uzvratiš,
nek' mu je sve izvesnija nada, a strah sve manji.
Otmene, al' i obične, svakodnevne, devojke,
pišite reči: jednostavni govor se dopada.
Ah, kol'ko puta ljubavnik neodlučni buknu zbog pisma,
a naškodi neotesan jezik pravoj lepoti!
No, budući da vam je stalo da prevarite svoga
čoveka, ma i da nemate prsten venčani,
tad nek' bliska ruka sluškinje il' roba pismo nosi
i nemojte zalog svoj poveriti robu novom.
Pokvaren je taj, stvarno, koji takve dokaze čuva,
jer kao da na priliku drži oganj iz Etne.
Videh ja nesrećne mome, pobledele od straha tog
kako večito moraju da trpe robove te.
Dozvoljeno je, smatram, podvalu podvalom suzbiti
i zakonski dići oružje na naoružane:
nauči ruka ista raznim načinima da piše
(Ah, crkli oni zbog kojih takve savete dajem!)
i bezbedno nije otpisati na brisanom vosku,
da ne bi sačuvala tablica rukopisa dva.
Nek' izgleda uvek k'o da zaljubljena ženi piše,
ona nek' bude umesto on u pismima vašim.

(Ars amat. III 469-498)

[Bisernica]

tako, da gubio ne bi, neprestano kockar gubi,
i kocka natrag poziva često strastvene ruke.

istina ....
i ljubav je kocka koja jednom bačena ,
uvek *natrag poziva često strastvene ruke*

[Bisernica]

Nek' se i boji i nada! Kol'ko god puta uzvratiš,
nek' mu je sve izvesnija nada, a strah sve manji.
Otmene, al' i obične, svakodnevne, devojke,
pišite reči: jednostavni govor se dopada.

....od njegova vremena do danas,
malo se šta u prastaroj igri promenilo

[причалица]

TATJANINO PISMO ONJEGINU

(EVGENIJE ONJEGIN)

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vasš volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem.
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teška vam je seoska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu nasla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U duši davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar ti i onog trena,
O priviđenje moje drago.
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čeka me nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Završih! Da pročitam, strepim…
Od stida nemam više daha…
Al’ vasa čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…

A.S. Puškin

[Bisernica]

ONJEGINOVO PISMO TATJANI


Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…

Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teske dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom zedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...
Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.


Aleksandar Sergejević Puškin

[Bisernica]

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

Gette - Pismo Šarloti

[Bisernica]

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time
preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti
umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio
pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego
što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne
astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos
tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas
ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto
važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako
silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju
bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom
ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri
zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije
pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto. Svojeručno.

TVoj sluga i prijatelj,
H.R. (Henry Rex)

[Bisernica]

Za gospođu Arabelu Hant

Draga gospo,

Ne verujete da vas volim? Čime sam zaslužio takvu podozrivost? Ako ne verujete
mom jeziku, zašto ne povjerujete mojim i svojim očima? Iz vašeg pogleda zrači
dražest koju moje srce osjeća. Prisetite se samo šta se sinoć desilo. To je,
u najmanju ruku, bio ljubavnički poljubac. Njegova usrdnost, njegova gorljivost
i njegova toplina svedoče da je potekao iz božanskih sfera. A rastapajuća
mekoća i slast vaših usana učinile su ga još božanstvenijim. Uzdrhtalih udova
i grozničave duše, žudeo sam da do poslednje kapi ispijem taj božanski nektar.
Moji drhtaji, moji dahtaji, moja nežna mrmljanja mogli su vam predočiti kakav
ste nemir posejali u meni, nemir usne moje siroto srce i moje rastrzano telo
prožele delikatnim otrovom i neminovnom ali neodoljivom pustoši. Šta se sve
može zbiti u samo jednom danu? Samo jednu noć ranije sebe sam smatrao srećnim
muškarcem, čovekom kome ništa ne manjka, koji polaže velike nade u budućnost,
koji uživa poštovanje uglednih i razboritih ljudi, koji je navikao na hvalospeve
i počasti. Čovekom koji se oseća prijatno i polaskano u društvu svojih poznanika,
svojih doskoro najdražih prijatelja, koji su i sami ljudi od časti i ugleda,
prijemčivi za najistančanija zadovoljstva i blagosloveni svim stvarima koje
život može da ponudi.

Ali mi se sad čini da me je Ljubav, svemoguća Ljubav, u samo jednom trenu
volšebno udaljila od svega što postoji na svetu, ostavivši mesta samo za vas.
Čak i kad sam okružen ljudima, ostajem sam. Toliko ste mi opčinili um da on
više ne može pojmiti ništa osim vas. Čini mi se kao da sam, zajedno da tobom,
o voljena, bačen u neku daleku pustinju (ah, da je to samo istina!) gde, obasut
svim darovima zemaljskim, i tvojim dražima, mogu proživeti svoj mali ljudski
vek u neprekidnoj ekstazi.

Pozornica ovog velikog belog sveta doživela je naprasan i tužan preobražaj.
Oko mene su se sjatili ljudi i pojave bez trunke ljupkosti i samo mi ti
možeš obasjati život. Sva draž koja je nekad postojala na svetu sada se
slila u tebe. I zato se u ovom tužnom a opet tako prijatnom stanju moja duša
ne može usredsrediti ni na šta osim na tebe. Ona samo o tebi misli, samo se
tebi divi, samo se tobom opija, samo od tebe zavisi i samo tebi veruje.

A ako ti i svemoćno proviđenje odbacite moje nade, moj će se život svesti
na puki očaj i beskrajnu patnju.


Vilijam Kongriv
(1670 - 1729)

[Bisernica]

Ja te samo želim, ali ničemu se ne nadam da ne bih patio, jer "svi se ljudi razočaravaju u svojim nadama, varaju u svojim očekivanjima".
Ja se ne nadam pa se zato neću ni prevariti, neću gorčinom govoriti : živeh u zabludi.
I želja je iluzija, ali želja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija bliže stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaže čoveku da se u
stvarnosti održi, a ne da se od nje ogradi.
Moje iluzije su jače, postojanije, no sama stvarnost.
Zašto ne učiniš da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane življi? Učini, ja te molim...


Branko Miljković jednoj Ljiljani Ilić

[Bisernica]

Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedjelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja!
Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube riječima. Htio bi
da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožaana, ma što ti pisao gonjen vremenom tužan ili
veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće izmjeniti tu
ljubav iako je uvijek dobro ne izrazim; da će cvjetati sve ljepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav
stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš.

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj