Najlepši Ljubavni Stihovi

[blueangel]

Žak Prever

POLJUBI ME


To je bilo u jednoj četvrti
Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek svetlost
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je na stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega

Osećao se sumpor
Jer tog popodneva uništavali su stenice
Govorila je ovde je mračno
I zagušljivo
I leti i zimi ovde je uvek zima
Božija zvezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim
delovima grada

Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada

Ovde se umire od svega -
od toplote i zime
Ili se smrzavaš ili gušiš
Ovde vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš
Čini mi se umreću ugušena
Imaš petnaest godina imam petnaest
godina
Oboje trideset

Sa trideset godina više nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ljubi me...

[marlon]

ubedljivo najlepshi... ko ne zna nemachki zhalim... neprevodivo.


[size=12px]ERINNERUNG AN DIE MARIE A.... [/size]Bertolt Brecht

[size=12px]
An jenem Tag im blauen Mond September
Still unter einem jungen Pflaumenbaum
Da hielt ich sie, die stille bleiche Liebe
In meinem Arm wie einen holden Traum.
Und ?ber uns im sch?nen Sommerhimmel
War eine Wolke, die ich lange sah
Sie war sehr wei? und ungeheuer oben
Und als ich aufsah, war sie nimmer da.[/size]

[size=12px]Seit jenem Tag sind viele, viele Monde
Geschwommen still hinunter und vorbei.
Die Pflaumenb?ume sind wohl abgehauen
Und fragst du mich, was mit der Liebe sei?
So sag ich dir: Ich kann mich nicht erinnern
Und doch, gewi?, ich wei? schon, was du meinst.
Doch ihr Gesicht, das wei? ich wirklich nimmer
Ich wei? nur mehr: ich k??te es dereinst.[/size]

[size=12px]Und auch den Ku?, ich h?tt ihn l?ngst vergessen
nicht die Wolke dagewesen w?r
Die wei? ich noch und werd ich immer wissen
Sie war sehr wei? und kam von oben her.
Die Pflaumenb?ume bl?hn vielleicht noch immer
Und jene Frau hat jetzt vielleicht das siebte Kind
Doch jene Wolke bl?hte nur Minuten
Und als ich aufsah, schwand sie schon im Wind.[/size]

[sani]

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam-šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...

[sani]

Tuzi mlada, za srce ujeda,
oci gore zivje od plamena,
celo joj je ljepse od Mjeseca,
i ja placem k'o malo dijete.
Blago Andrij' dje je poginuo,
divne li ga oci oplakase,
divna li ga usta ozalise!

Njegos

[blueangel]

SVAKO PUTUJE ZA SEBE


Čitav dan pored prozora,
gleda vetar mlad.
Čeka reč koja samo njemu znači.
I njen korak lak k'o san,
isto k'o "volim te" zvuči "dobar dan".

Kvaka škripi pod prstima.
To je srećan zvuk.
Njena kosa je crvena kao sveža krv.
On svoje lice pretvara u osmeh koji jede bol.

"Pomozi mi da razumem,
koliko treba snage da pogledam u smrt.
Pomozi mi da razumem,
koliko treba snage da se pogledam."

Pogled tužan ga ubija,
nemoć još više boli.
Za još jedan sat bezbrižan ako treba daće sve,
a nema snagu ni za tren,
svako putuje za sebe.

Rekvijem nije muzika,
dugo kipi ta zver u njemu.
Ako je stvarno voli reći će to deset puta.
"I... ja... obećavam...
neću još umreti zbog tebe".

[marlon]

[size=13px]Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretne[/size]š

[sani]

Nisi imala takve oči
Onda kad sam te sreo.
One su iskrsle na tvom licu
Tek kada sam te zavoleo.



M. Bećković

[blueangel]

RABINDRANAT TAGORE
GRADINAR

Ceznem da ti kazem najdublje reci
koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
strahujuc da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju
u sali.

Olako uzimam tvoj bol, strahujuc da bi to
mogla ti uciniti.

Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti
imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da
bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, i govorim
suprotno onome sto mislim.
Ostavlajma bol svoj da izgleda glup,
strahujuc da bi to mogla ti uciniti.

[Пркос]

LJUBAVKad srce zaigra a oko zasjaji
od pomisli nezne i topline neke,
sto obuzme dusu,jurnu osecaji.
ko plima il bujica pomamljene reke.

Tad leteti mogu po plavome nebu,
i gorama bujnim od mojega htenja,
na krilima zanosa zaigrale duse ,
sletecu na grane jes ne probudjena.

Sletecu na krosnju bujnnih osecanja,
od zanosa silna s perom laste male.
iz gnezda od slame napravjenog davno,
gde ljubav je cuvala svoje zelje male. LJUBAV


I necu da stanem zelim da jos letim,
u krilima snage,utkana u njima,
ni vetrovi jaki ne mogu im uzeti,
ono sto u srcu donela je plima.

Svu ljubav sto imam,moja krila mala,
dacu gori,nebu,peni morskog vala,
dacu i i sve slamke pticama iz luga,
da ovlada njima sreca a ne tuga.

Zelim da na nebu zaiskre sve zvezde
za svakog po jedna u sazvezdju srece,
na nebeskim plavim obrisima sjaja,
u srcima ceznje,ljubav nek zavlada.JA[/]

[Пркос]

PUT SRCA
Ti uvek podji gde srce te zove,
medj oblake poleti u srediste duse.
,Pomeri sunce,planine i more
u tajno skroviste do prve bore.

I nikada nemoj zazaliti zoru,
sto svanula budi snove nezne.
Ona samo zeli da ih prva cuje,
dok kosa ne zabeli i zaborav krene.

A kad damar drhti i pocne da bije,
dlanom ga vlaznim umiri i stegni.
Pusti da otkucaj nagovestaj bude,
prethodnica topla ,java snovidjenih.

I idi dalje gde srce te salje,
i ne pitaj zasto ,i da li to hoce.
Budi mu oslonac,podrska,ne breme,
budi mu smernica,putokaz kroz vreme.

Ono sto leti i odnosi k`o lopov,
ukradeno od svih pogleda i reci.
Stani na braniku osecanja svojih,
lepote i ljubavi, trenutaka brojnih.

I zato podji gde srce ti kaze,
prepreke skloni pogledom stene.
Zamajcem oka u skroviste prenesi
ljubavi svoje ,zelje i htenje.
JA

[*Bilja*]

Zar je moguce da nigde na "gugletu" nema ove pesme?
Pa, prekucacu je iz (Zbirke poezije Blaza Koneskog):

IZVOR TVOGA GLASA

Nije vazno to spada u normalni pad,
ni cudesa tijela nisu zasluga osnovna -
za mene vazniji su uglovi tvojih usana
kosina tvoga pogleda je vazna
i uzet ruku, malaksali.

Od svega vazniji je izvor glasa tvoga.

Ali, ti me lisi, ili me nesto lisi, po redu svega toga,
i sve je to prividjenje samo moje misli,
kao snop ogoljenih grancica, vrbovih, zimi
prema sivom nebu
sve je to -
tako suvo, tako crno, jadno tako.

Presusio je za mene izvor glasa tvoga.

[SaleX]

Le jardin

Des milliers et des milliers d'années
Ne sauraient suffire
Pour dire
La petite seconde d'éternité
Où tu m'as embrassé
Où je t'ai embrassèe
Un matin dans la lumière de l'hiver
Au parc Montsouris à Paris
A Paris
Sur la terre
La terre qui est un astre.


Pervert

[Alexanna]

Zaboravi

[gagili]

TAGORE R.- Ceznem da ti kazem...

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci
ali se ne usudjujem, strahujuci da bi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.
Olako uzimam svoj bol strahujuci da mi mogla ti uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te
ali se ne usudjujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikad saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam okolo i zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam svoju bol, strahujuci da bi mogla ti uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek, ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato posebno dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez.

[sani]

Strasno je voleti te na mestu tako krhkom
kao sto je svet.
Mucno je voleti te u tom kraju
punom nesavrsenstva
Gde nas sve lomi i ucutkuje
Gde nas sve vara i rastavlja.

Sofija De Melo Brejner Anderson

[marlon]

off.. ova sani ce da me natera sa stihovima joj njenim da uzNem zilet i da odem u kadu

[majcheki]

Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja rec u sumu i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si zudnja. Ostaj nedostizna, nema i daleka jer je san o sreci vise nego sreca. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca. Srce ima povest u suzi sto leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo sto dusa prosneva. Poljubac je susret najlepsi na svetu. Od mog prividjenja ti si cela tkana, tvoj plast suncani od mog sna ispreden. Ti bese misao moja ocarana, simbol svih tastina, porazan i leden. A ti ne postojis, nit' si postojala. Rodjena u mojoj tisini i cami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.[/]

Dučić

[Ambasador]

Te stihove moze da cuje samo ONA !!!!

[Maca]

sta hoces jos od mene...

da, evo, uzmi...
evo ti moji snovi, i moje nade, i moje skrivene zelje...
evo ti ih...na...

pa radi s njima sta zelis...

mozda kupis parce lazne uobrazilje za njih, a
mozda ih i prodas na nekoj pijaci perverznog morala...

da, pa evo ti i moj osmeh...
pa i onako mi vise ne treba, zaista...

zaboravila sam i kako se koristi...

evo ti onda i moj glas, i dodir, i zelje i moje boje...
evo ti i moje nebo koje je nekad bilo plavo a onda si dosao ti
i postalo je...sve samo ne plavo..

a kada si vec uzeo moju proslost....
a kada vec mi krades i svaki trenutak sadasnjosti...
obecavam ti....

buducnost ostaje samo meni...
samo meni...
samo meni..
i nikom vise...

jer dala sam ti sve sto sam mogla...
sve sto sam imala...
a buducnost nikada necu imati...
jer je niko nema,
samo sadasnjost.

[Sibi]

DOPADAŠ MI SE KAD ĆUTIŠ

Dopadaš mi se kad ćutiš jer kao da si odstuna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odlutale
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija

Dopadaš mi se kad ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ, leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čujeć i glas te moj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno sa ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takođe ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kad ćutišjer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.

P.Neruda