Najlepši Ljubavni Stihovi

[Bisernica]

Ko sam ? Šta sam ?

Ko sam?
Šta sam?

Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput,ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,
zato što sam mnoge ljubio,bolećiv,
zato usput,ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene reči.

"Draga moja","mila","znaj,doveka"
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovekovu biću
istine,bez sumnje,nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja ,neshvaćene tuge.
Ti si ,moja gipka,lakonoga brezo,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
vezan protiv želje,utonem u seti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Ko sam?
Šta sam?
Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.


Sergej Jesenjin

[Bisernica]

Reci, kad bi moj osmah bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih još jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
mogao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?

M. Crnjanski

[Bisernica]

Povratak

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;

Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići

Dobrica Cesarić

[Rosa]

Melankolicni madrigal -
Manuel Bandeira

Ono sto ja u tebi obozavam
Tvoja lepota nije.
Lepota je ta sto se u nama krije.
Lepota je pojam jedan.
I lepota je tuzna.
Po sebi ona tuzna nije,
Vec po krhkosti i nesigurnosti koju u sebi krije.
Ono sto ja u tebi obozavam,
Tvoja nadarenost nije.
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
--Slobodna ptica uvrh planinskog neba treptava,
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
Svega sto se u srcima ljudi u stvari krije.
Ono sto ja u tebi obozavam,
Nije ljupka muzika tvoga glasa,
Koja se stalno obnavlja svakog casa,
Drazesna i vazdusna kao misao tvoja,
Koja zbunjuje i smiruje osjecanja moja.
Ono sto ja u tebi obozavam,
Mati, koju sam izgubio, nije.
Ni sestra, koju sad zemlja krije,
Ni mrtav otac nije.
Ono sto ja u tebi obozavam
Nije nagon materinstva duboka,
Otvoren kao rana u srcu tvoga boka.
Ni tvoja cistota. Ni tvoja necistota.
Ono sto ja u tebi obozavam -- neka mi bol i utehu nosi!
Ono sto ja u tebi obozavam zivot je koji prosi.

[naki]

"I opet mi duša sve o tebi sanja"

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tamni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizreka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gled'o ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih ce nova zagrmiti jeka...

Aleksa Šantić

[dreamer]

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Miroslav Antić

[naki]

Kada mi nedostajes



Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostajes...

Miroslav Antic

[pranjic]

BILJANI R.

Ja sam vetar, možda orkan.
Večito izgubljen u mračnim skandinvskim šumama.
Ne donosim ni pobedu ni poraz, samo beskrajnu borbu i prašinu vojnicima na Istoku.
Lomim grane starim hrastovima u tihim zimskim noćima, zastrašujem raspevane ptice toplim letnjim danima.
Nečujno se povlačim u suton među zgrade i betonske pločnike, jedino doba kada sam miran.
U suton si najlepša, u suton se krijem uz tebe godinama.
Ne mogu da odolim da ne obrišem kapi kiše sa tvog lišća, da ne očistim ogledala zvezdama.
Verujem da postoji proleće kada ću stati pokraj tebe, lakonoga brezo.
Kada ću se pretvoriti u živo biće, kada će iskra svetlosti zasjati na mom novom čovekolikom licu.
Jer ako me tada obgrliš tvojom krošnjom, nežnim i blistavim dlanovima, postaćemo jedno.
Oblaci će nestati u beskraju iznad nas, nestaće prokletstvo koje me nosi tumaranju nepoznatim svetom i prljavim ulicama tuđih gradova.
Jutarnje Sunce postaće tvoje srce, tvoje srce-moja vatra.
Zajedno ćemo goreti sve dok postoji senka pod nama.
Ne zaboravi.
Vetar sam pre nego što te dodirnem, lakonoga brezo.
Sećam se oronule Biblioteke u Petrogradu gde sam pokupio tvoje ime, krijući ga og Sergeja, donosim ga tebi.
Kao i druge darove koje ti pružam.
Zlato je moja pesma.
U kosu ću ti uneti sve mirise polja lavande koja sam preleteo na putu ka tebi.
Vlasi će ti biti sprane ledenim kanadskim rekama.
U tvojim očima nastaniću vesele delfine iz prostranih mora Pacifika.
I više neću leteti.
Neću leteti, rušiti trošne kolibe afričkih plemenskih vođa i plašiti umorne konjanike u Patagoniji.
Osećam da si samo ti dovoljno jaka da me ukrotiš.
Zaustaviš.
Ostaću zauvek zarobljen i umiren u tvojim rukama, mom najdostižnijem snu.
Ostaće priča o tome kako sam nekad bio divalj.
Ostaće priča o tome kako si ukrotila vetar, mozda orkan.

V. Pranjić

[Bisernica]

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....


Jovan Dučić

[Bisernica]

Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

Jovan Dučić

[Bisernica]

Zavolela je nekakvog Faona,
Mornara vanredne lepote,

Koji je, mada mlad,
Mrzeo liriku.
A naročito Sapfiske ode...

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,
Ti, koja si obuzdala toliko demona,

Kako pokorna u njegovom zagrljaju!
Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,
Slavuj u očima gluvog?


Marija Pavlikovska Jasnoževska

[Sagacity]

Sreća

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.


Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.


Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.

Desanka Maksimović

[Bisernica]

Ja sam imao lampu
A ti svetlost
Ko je prodao fitilj?


Prever

[Keti]

Ako zaspim,sanjacu te....
Ako se probudim,videcu te....
Ako te vidim,zaljubicu se....
Kazi mi molim te,sta da radim sa tobom!?

[Vltava]

PESMA

Kaži mi, kad bih te jednom zgrabio
i stopala ti izljubio,
ne bi li posle toga malko hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.

Nikita Stanesku

[Bisernica]

Plava bluza

Plava bluza, oko i plavo i meko
Nikakvu istinu dragoj nisam reko'.
A draga me pita: jel' mećava veje?
Da spremim postelju, da se peć zagreje?
A ja dragoj velim: noćas s' neba plava
Neko belim cvećem k'o da zavejava.
Pripremi postelju, nek se peć zagreje,
Bez tebe u duši vejavica veje.

S. Jesenjin

[Bisernica]

Miriše na leto.
Na neku novu noć
pijanu od ćutanja,
što će da nas otrezni.

Oprostiće nam sve ta noć,
tamna od sjaja u očima,
daleka od naše blizine.
Oprostiće nam sve.

Tražiće nam da govorimo,
ako smo ćutali
i da ćutimo,
ako smo govorili.
Tražiće nas,
da u sebi nadjemo sebe.

I mirisaće baš ovako kao sad,
na ranjene snove
i mrtve leptire,
što opet mogu da polete
na lakim krilima
u vir vetra,
snagom orlova
i osećajem slobode,
kad je mi
jedno u drugom osetimo.

Upamtiće nas ta noć,
uvek će želeti da nas se seća,
jer će zavoleti slutnje i nemir
i dodire još više.
Upamtiće svaki tren.

I mirisaće baš ovako kao sad,
na neosnovane nade,
parčiće nekih drugih naših noći,
mirisaće na istopljenu plastiku
naših skinutih maski.

by plavicvet

[DaDole]

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine

~Mit o ptici ~

M.Antić.

[Bisernica]

Ponovo ti govorim ljubavi moja


Ponovo ti govorim ljubavi moja
posle putovanja i svog života pusta,
ljubavnu pesmu ponovo ti pisem
posle pesama iskustva.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
onaj kom je bilo premalo da voli
ponovo je ovde pred vratima tvojim
i ponovo spreman da te moli.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
počeo sam sjajno da ponižavam i grešim
gotovo pri kraju i gotovo mrtvac
na početku tu sam da se tešim.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
na obratnom putu pretvorenim u tamu
posle sedam mora i vlastite zemlje
došao sam umret u tvom stanu.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
negde sam već bio, sad ostavljam sve to
da ti posle sreće, hrabrosti i znanja
da ti posle sveta vratim tvoje mesto.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
posle lošeg društva, vina, noćas stojim
sam pred tvojim licem spreman da ti kažem
kao prvi puta opet: Ja te volim!

Pero Zubac

[Bisernica]

I ti ćeš me slušati

U ovoj velikoj tišini kamo stiže
zora iz luka magle, oknima
neke strane kuće ja ću govoriti
o životu izgubljenom poput sna
i ti ćeš me slušati zatvorena u svojoj studeni,
sklapajući polako vjeđe, modra.
Zatim će na zemlju sići mir
tvojih ruku, konačno nepovrijeđen
i ne plašeći se da bude uznemiren,
i vjerovat ćemo da nosimo sa sobom,
s prvim nadama, neki drugi život:
dasku glasa sada već udaljenog
kao što je i mrtvi mjesec jutra.


Alfonso Gatto