Najlepši Ljubavni Stihovi

[причалица]

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u noj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para volela…
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gde, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

ovu pesmu ću da zapamtim...a ko je autor?

[причалица]

Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.

branko miljković

[причалица]

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Matija Bećković

[причалица]

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.

Matija Bećković

[Slovenska]

Jednom u gradu ko zna kom

Jednom u gradu ko zna kom
Ti ćeš imati topli dom...

I prozor s vidicima bez dna
i sobe pune dečjeg sna.

A ja,ne pitaj,o ja ću tada
Prestati već da budem mlad.

I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.

Jednom u gradu ko zna kom
svetleće u noći tvoj topli dom.

Slobodan Markovic ( Libero Markoni )

[причалица]

Ti si moja, ipak

Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom
Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao
Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim


Matija Bećković

[причалица]

pesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Ili je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.

Al' ja,
u krčmu svratio,
a ona
ne znajući - prošla.
Ne znam.

Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da ,mora da je tako...

Miroslav Antić

[причалица]

OPOMENA

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi

i ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo - tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne

i samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Miroslav Antić

[Kovač]

Kad zaboraviš nedelju
Gwendolyn Brooks

A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom
A naročito kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram raditi, i srećna sam ...
I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doći!
Kad to zaboraviš kažem ...

I kako si psovao ako bi neko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak;
U stvari, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom uglu, na nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile sa testeninom, ili pile sa pirinčem, i salata,
pa raženi hleb i čaj, i kolačići sa čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš ...

Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteni u nedeljno svežoj posteljini
I nežno se slivali jedno u drugo ...

Kada, kažem zaboraviš sve to,
Tada možes reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio.

[причалица]

Balada o prolaznosti

Kad lutali smo svijetom
k'o raspršeno sjeme
govorili smo sebi
to je za neko vrijeme

I ne znajući da smo
na izgubljenom brodu
mi vikali smo "Kopno"
a gledali smo vodu

Kad ljubili smo kratko
u tuzi kišne noći
govorili smo za se
da ljubav tek ce doći

Kad rađala se sreća
i čekala je slava
pomišljali smo opet
to nije ona prava

Kad prijatelja nema
a dani idu sporo
govorili smo za se
da vraćaju se skoro

Gdje najviše smo dali
dobijali smo manje
al' mislili smo to je
tek privremeno stanje

Putovali smo dalje
kad davno već smo stigli
tek počeli smo nešto
a dugo već smo bili

I ostali smo tako
kraj odlazeće vode
nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode

U započetoj priči
u ljubavi bez traga
jer svakoj smo se kući
približili do praga

Dok vjerovali još smo
da samo put se mijenja
mi rekli smo si "Zbogom"
govorec' "Doviđenja"

arsen dedić

[причалица]

KRAJ

Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada
da ostavim jednu nostalgiju dugu
pa sve kada prođe, da se sećaš tada
sa bolom na sreću, sa radošću na tugu

Hoću moja ljubav, kad sve jednom prođe
da u tebi umre, kao u dan sivi
što mre grm ruža: miris koji dadne
to je bolna duša koja ga nadživi.

I kad ovi dani za svagda prohuje
i kad opet htedneš čuti moje ime
hoću da se ono u tvom srcu čuje
ko šapat poljupca i uzdisaj rime.

miroslav antić

[Bisernica]

Ne diraj moje godine
Ne igraj se mojim rukama
Ostavi moje usne...
Najbolje bi bilo za tebe
Da odeš
Da otvoriš vrata
Ostaviš tu kafu koju pijemo
Zaklopiš knjigu i
Pokupiš tih svojih deset sličica
Iz raznih razdoblja tvoga života.

Zasto me gledaš tako bezobrazno
Tako toplo i nemirno
Tebi ću, evo, samo tebi ću
Otkriti tajnu...
Jer te želim spasiti od sebe i tuge
Ja sam rođen u godini
Loše berbe
I što možeš od mene dobiti
Samo suzu na kraju.

Zato ti kažem
Pokupi sve te tvoje nežnosti
Skini poljupce sa mojih usana
Ne ostavljaj te mirise na jastuku
Jer tako te volim
A rođen sam u godini loše berbe
I znam da će sve to
Loše završiti...


Željko Krznarić

[причалица]

"Mi smo se suvise sretali..."


Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.


miroslav antić

[причалица]

BEOGRAD

1.
Neću da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokažem
da je pravo što si bacila svoje belo dete pod voz onog proleća.

2.
Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlečim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

3.
A pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao sto je ova dimljiva
restoracija i nase večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

4.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me
i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

5.
Posle tebe će ostati iste ulice, i deca što uče u školi da crtaju proleće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

6.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

7.
Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške,
i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

8.
Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoći. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,
ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahaću dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz čovečanstva.

Miroslav Antić

[Kovač]

ZENA KOJA SPAVA


sjedim nocu na krevetu i slusam te kako
hrces
upoznao sam te na autobuskoj stanici
i sada zacudjeno gledam u tvoja ledja
bolesno bijela i prosarana
djetinjim pjegama
dok lampa oguljuje neizrecivu
tugu svijeta
nad tvojim snom

ne vidim ti stopala
ali pretpostavljam da su to
najsarmantnija stopala

kome pripadas?
da li si stvarna?
mislim na cvjetove,zivotinje,ptice
sto izgledaju vise nego dobro
i tako blistavo
stvarno

ti si ipak samo zena, svi smo
predodredjeni da budemo
nesto. pauk, kuvar, slon. kao da je
svako od nas slika sto visi na
zidu galerije.

- a sada se slika okrece
na ledja i
preko obline ramena
vidim 1/2 usta, jedno oko i
skoro cio nos.
ostatak je skriven
ali znam da si savremeno,
moderno
zivo djelo
mozda ne besmrtno
ali vodili smo
ljubav.

molim te nastavi da
hrces.

Čarls Bukovski.

[Kovač]

Za malecku

ona dole peva, svira na svojoj
gitari, mislim da je srećnija nego
obično i drago mi je, ponekad malo
poludim i surov sam prema njoj.
teška je četres’pet kila
ima tanušne zglobove a njene su oči
često istinski tužne.

ponekad me moje potrebe
čine sebičnim
sve mi to preplavi
razum
a nikad nisam bio
vešt
u izvinjanjavanju.

čujem je kako peva
sada je
već duboka noć
i odavde
vidim
svetlosti velegrada
prijatne kao
zrelo voće iz bašte
i ova je soba
spokojna
tako čudno
kao da je čarolija postala
nešto sasvim
normalno.

Čarls Bukovski

[причалица]

Begunica

Dođi, proleće,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca sreće šuma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dođi u naletima nemira usred lišća
i cveča koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noć,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljnih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bučnom gradu,
oslobodi reč ugušenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnaži našu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Sećam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo počeo, ćudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao žice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kiše.
Ona je bila krišom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeći se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho ušla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okreće iglu u tišini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kiše.
Jedan čas kišnog popodneva,
punog senki, pesme i tišine.
Ništa drugo.

Te noći ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronašao sam reči
koje sam uzalud tražio vazdan.
Jest, iz nedara noćne tišine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reči mi izmiču
sada kraj si kad mene.

Zadrhtaću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajući se,
prepoznaću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znaću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
pređašnjeg života.
Reći ću:
čar tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvećala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan čovek između drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleća.
Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajuci kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večito.

Gazeći travu na stazi, začuh:
''Poznaješ li me?''
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
''Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice''
Ona odgovori:
''Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti''.
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Poćutah trenutak, a zatim zapitah:
''Jesi li iscrpla sav teret suza?''
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plač
imao vremena da nauči
govor osmeha.
''Nekada'',
prošapta ona,
''govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu''.
Zbunjen, rekoh:
''Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav''.
I uzimajuci njenu ruku u svoju,
dodadoh:
'' I ti si se promenila.
Nekadašnji bol postao je vedrina''.

Srećan sam što me ne gledaš
više sažaljivo.
Zlokobna čar noći
i odjek mojih reči
koje kazuju zbogom,
prestrašene od očajnog naglaska,
dovele su me do ivice plača.
Ali dan će se roditi,
moje srce ce biti opet tvrdo,
i neće biti više vremena za suze.
Ko kaze da je zaborav nemoguć?
Samilosna smrt buja
u samom srcu života,
obuzdavajuci njegovu ludu
želju za trajanjem.
Burno more na kraju otpočine
u svojoj pokretnoj kolevci;
šumski požar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid će pokriti
živa trava i cveće nasmejano
na suncu.


Rabindranat Tagore

[Bisernica]

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene već se rdjom žute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotničke pute.

Ja ne znam gdje sam? Nešto tamno slute
umorne oči. Noć je. Topla. Plava.
Tako je tesko kada stvari šute
i kad se miješa prošlost, san i java.

Pa gasim staru lampu, sklapam oči.
Nitko mi neće u posjete doći,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga žena.

Naslonim glavu na krilo samoći
i slusam zvižduk vlakova u noći.
— O, gdje si sada, gdje si, Bezimena?


Gustav Krklec

[Kovač]

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.

M.Antić

[Bisernica]

AKO ME ZABORAVIŠ

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

(nije mi poznat autor,
mada mislim da je Neruda))