... ili kako bi je neki možda definisali, kao "ludilo" bez dijagnoze.
Više se odnosi na neprihvaćenost, nerazumevanje od strane okoline, nego na neke radikalne socijalne razlike.
Po mom mišljenju, što si više neprilagošen, to si više "svoj", ne meriš prihvaćenim društvenim parametrima sopstvene stavove i postupke. Prilagođenost na neki način asocira na kalup društva, nisi ono što želiš da budeš, već ono što se od tebe očekuje.
Što se mene tiče, svesna sam svoje neprilagođenosti i ne radim ništa da menjam taj status. Moje mišljenje ne mora da bude mišljenje okoline, sve dok na neki način nisam ugrožena, tačnije dok mi opstanak nije uslovljen. Pitanje je da li će me i to pokrenuti da ublažim stavove. Teško, ali nije nemoguće... motivacija i akcenat su u mom slučaju na emocijama. I to je jedino što me može naterati da se prilagodim.