Nestale civilizacije

[Bisernica]

Kultura Sumerana trenutno se smatra najstarijom razvijenom kulturom čovečanstva. Njeni su kraljevi osnovali legendarni grad Ur, u Kaldeji, a prema drevnim rukopisima i legendama, doživeli su astronomsku starost. Samo prvih deset sumerskih kraljeva, tvrdi se u zapisima na glinenim pločicama, vladali su (i živeli, dabome!) ni manje ni više - već 456.000 godina!Malo vrovatno,ali tako piše




Da rukopisi ne varaju?!

Pre nego što potražimo odgovore na ova pitanja i razmotrimo ih u svetlu današnjih naučnih dostignuća, pokušajmo saznati ko su, zapravo, bili Sumerani? Odakle su stigli? Otkud im neverovatno astronomsko, matematičko i tehničko znanje? Kako to da se njihovo izračunavanje Mesečeve putanje razlikuje od naših najnovijih rezultata samo za 0,4 sekunde? Kako su uspeli da izračunaju da godina traje 365 dana, šest časova i 11 minuta, što se od današnjih računa razlikuje samo za - tri minuta?! Kako se može objasniti činjenica da su se služili s 15-znamenkastim brojevima, kada je, recimo, i za stare Grke već od 10.000 započinjala beskonačnost? Na jednoj glinenoj krhotini na brežuljku Kujundžik pronadjen je rezultat nekog drevnog računa s brojčanom vrednošću od - 195.955.200.000.000!

[Bisernica]

Godinama kasnije mnogi naučnici, od arheologa do matematičara i fizičara, pokušavali su da odgonetnu šta je tako fantastično velika cifra mogla da znači drevnim Sumerima. Rešenje je našao američki naučnik francuskog porekla Moris Šatelen. U svojoj knjizi "Jesu li nam preci stigli iz Svemira?" Šatelen objašnjava:

"Sumeri su bili izvanredni astronomi. Poznavali su period revolucije i konjunkcije svih planeta, čak Urana i Neptuna, i podelili su solarni dan na 86.400 sekundi, dakle, 24 sata od 60 minuta sa po 60 sekundi. Shvatio sam da misteriozni broj sa Kujundžika mora da bude neki vrlo dug vremenski period izražen u sekundama. Izračunao sam da broj predstavlja tačno 2.268 miliona dana od po 86.400 sekundi svaki. To je već bio dobar početak, ali mi je bilo jasno šta treba da znači tako dug vremenski piriod, više od šest miliona godina, dakle duži od čovekovog postojanja na Zemlji. Srećom, setio sam se da su Sumeri, izmedju ostalog, znali za astronomski fenomen sada poznat pod nazivom unapredno pomeranje ravnodnevinica, koji pokreće osovinu rotacije naše planete oko ekliptičnog pola za 9,450.000 dana ili oko 26.000 godina.
Tada sam doživeo najveći šok u svom životu. Otkrio sam da 2.268 miliona dana sasvim tačno predstavlja 240 ciklusa unaprednog pomeranja ravnodnevnica sa po 9,450.000 dana svaki! Drukčije rečeno, sveti broj sa Kujundžiika je predstavljao 240 ciklusa rotacije godišnjih doba oko zodijačkog kruga, ali izražen u sekundama, umesto u danima ili godinama, kako to čine današnji astronomi."

[Bisernica]

Tako sam shvatio - nastavlja dalje Šetelen - da je ta više nego fantastična cifra od 195.955.200.000.000 sekunda upravo čuvena 'velika konstanta' našeg planetarnog sistema koju su astrolozi i astronomi pokušavali da otkriju tokom gotovo dve hiljade godina, a koju su, neverovatno, njihovi drevni preci izračunali još pre - 64.800 godina!"
Ali, nije to jedino što zbunjuje naučni svet kada su u pitanju drevni stanovnici plodne Mesopotamije! Kultura Sumerana prepuna je zapanjujućih zagonetki, koje će još dugo golicati maštu hladnokrvnih istraživača i arheologa.
Pretpostavlja se da su Sumeri napisali prve knjige na svetu, da su znali za statički elektricitet i električnu struju, služili se galvanskim baterijama i galvanoplastikom. Poznavali su i mnoga znanja iz oblasti optike, a pretpostavlja se da su čak znali i za mikroskop. Lako je moguće da su poznavali i tajnu levitiranja i da su se služili antigravitacionim instrumentima!
I njihova znanja iz astronomije, bila su više nego fantastična. Znali su da se naš prirodni satelit okreće oko naše planete a Zemlja oko Sunca. Znali su za Uran i Neptun, mada je ova prva planeta samo u vrlo retkim prilikama vidljiva golim okom, dok se Neptun nikada ne može videti. Njihova učenja podsećaju nas da Mars ima dva satelita, Jupiter četiri, Saturn sedam, a Uran dva i da komete dolaze i prolaze u pravilnim vremenskim razmacima.

[Bisernica]

Sumeri su znali, a znali su to i Egipćani i Maje, da se sve planete i njihovi sateliti istog datuma i u istoj tački svakih 2.268 miliona dana, to jest svakih 6,300.000 godina od 360 dana nalaze u istoj ravni na nebu!
Na jednoj od mnogobrojnih glinenih pločica što su otkrivene u ovom veku, neki sumerski zvezdoznanac je nacrtao pored Meseca dve zvezde - Alfu i Betu iz sazveždja Blizanaca! Sudeći prema njihovoj poziciji, slika na pločici je prikazivala nebeski svod od pre — šest hiljada godina!
Ovo nije bilo teško utvrditi. Naime, Sunce se danas, za vreme jesenje ravnodnevnice nalazi u sazveždju Ribe, a u vreme procvata sumerske civilizacije, ono se uistinu nalazilo u sazveždju Blizanaca. I dalje, lagano kretanje nebeskog svoda ostvaruje puni krug za 25.920 godina, a ta ista cifra pojavljuje se i u mnogim starim sumerskim tekstovima.
Ali, ni to nije sve. Znali su da je nebeski svod fiksan, a da se planete pomeraju u odnosu na njega. I dalje: njihova znanja iz astronomije prevazilazila su čak i naš planetarni sistem i zadirala su mnogo dalje - do zagonetne zvezde Sirijus B, koja je tako sitna da je zvanično (da li i ponovno?!) otkrivena tek sredinom 19 veka, tačnije 1862. godine, i to teleskopom s promerom od 40 centimetara!
Da misterija bude veća Sirijus B je, zapravo, "beli patuljak" na kome je materija od koje je sačinjen silno zgusnuta i fantastično teška. Prema podacima koje nudi savremena astronomija masa Sirijusa B dostiže 0,98 mase Sunca, a prečnik te zvezde je svega dva i po puta veći od prečnika naše planete. Upravo to prouzrokuje fantastičnu gustinu, a samim tim i težinu: jedan kubni centimetar Sirijusa B težak je gotovo — pedeset tona! (astronomski atlas)

[Bisernica]

Sumerska pločica sa klinastim pismom (oko 2500. god. pre n.e.)

Zanimljivo je istaći da su klinasto pismo koristili svi narodi stare Mesopotamije:Sumeri,Vavilonci,Asirci,Hetiti i Elamićani.
Tek od tada se svetu otkrivaju kultura,običaji,kao i pravni propisi
i akti tog starog sveta.

[Bisernica]

Nemački filolog Grotefend započeo dešifrovanje klinastog pisma.Taj posao su uspesno završili englezi Hinks i Roulinson.Mesopotamsko pismo je nazvano klinasto zbog načina pisanja(pisaljkom od metala ili trske utiskivali su se znaci na vlažnu glinenu pločicu koja se potom sušila na suncu).

Sva saznanja o narodima,kulturi i civilizaciji Istočnih despotija,isprva su se zasnivala na spisima grčkih istoričara,geografa i putopisaca.Posebno treba da se istakne grčki geograf Strabon(I vek pre n.e.),i grčki istoričar Herodot,"Otac istorije"(484.-424.god. pre n.e.).Herodot je napisao obimno delo pod nazivom "Istorija",koje je obuhvatalo podatke o gotovo svim narodima i državama njemu poznatog sveta,pa i o Mesopotamiji.Nedostatak grčkih izvora je bio upravo u tome što su se većim delom zasnivali na mitovima i legendama,pa im verodostojnost nije bila osigurana,ali su ostali kao jedini prozor u prošlost sve do početka 19. veka,tačnije 1802.



Pločica sa fragmentom epa "Gilgameš" pisana klinastim pismom

[Zazijavalo]

Ovo genijalno štivo prezeto je sa http://www.maturskiradovi.net/

Maturski radovi.

[Bisernica]

Sve one koje zanima nešto o istoriji sa linka koji je dat
ne moraju da se muče ,radovi iz istorije su na ovoj strani ....

http://www.seminarskirad.org/radovi/istorija.html

možda tu nadju i nešto o Sumeranima ,pa dodaju..
bilo bi dobro proširiti znanja

[Tomica]

ja sam cuo za neku atlantidu kazu da je to bila najbolja civlizacija do pre 15 iljada godina
mi ni danas nismo nista za nji
pricali mi onomad pred zadrugom neki uceni ljudi

[dr.Kadžija]

Kultura Sumerana trenutno se smatra najstarijom razvijenom kulturom čovečanstva. Njeni su kraljevi osnovali legendarni grad Ur, u Kaldeji, a prema drevnim rukopisima i legendama, doživeli su astronomsku starost. Samo prvih deset sumerskih kraljeva, tvrdi se u zapisima na glinenim pločicama, vladali su (i živeli, dabome!) ni manje ni više - već 456.000 godina!Malo vrovatno,ali tako piše




Da rukopisi ne varaju?!

Pre nego što potražimo odgovore na ova pitanja i razmotrimo ih u svetlu današnjih naučnih dostignuća, pokušajmo saznati ko su, zapravo, bili Sumerani? Odakle su stigli? Otkud im neverovatno astronomsko, matematičko i tehničko znanje? Kako to da se njihovo izračunavanje Mesečeve putanje razlikuje od naših najnovijih rezultata samo za 0,4 sekunde? Kako su uspeli da izračunaju da godina traje 365 dana, šest časova i 11 minuta, što se od današnjih računa razlikuje samo za - tri minuta?! Kako se može objasniti činjenica da su se služili s 15-znamenkastim brojevima, kada je, recimo, i za stare Grke već od 10.000 započinjala beskonačnost? Na jednoj glinenoj krhotini na brežuljku Kujundžik pronadjen je rezultat nekog drevnog računa s brojčanom vrednošću od - 195.955.200.000.000!

Sve ovo se može objasniti više nego očiglednom zatvorenošću umne šeme čovečanstva u okvire - ''mi smo civilizacija, mi smo nešto najnaprednije što je ova planeta videla & doživela''.
Naše slikovite predstave i slikovito shvatanje izgleda prošlosti potiču od ilustratora i kasnije holivuda. Istoriji nas uče od malih nogu, kad deca nemaju razvijen kritički stav i nemaju svesno pripremljena pitanja na nova saznanja, već znanje prihvataju u obliku u kojem im je dato, to se utiskuje, ne dovodi se više u pitanje i vremenom to znanje postane sastavni deo prizme kroz koju se posmatra svet. Zato većina ljudi koji su kao deca bili izloženi zvaničnoj istoriji i interpretaciji iste, kasnije u životu ne preispituju masu ''činjenica'' koje znaju, već sva svoja dalja znanja koja stiču u životu grade na slici koja im stoji utisnuta od malih nogu. Na taj način ljudi postaju, što se kaže, zadojeni i posle im je vrlo teško da prime ma kakvo novo saznanje, shvatanje ili perspektivu, jer su njihovi receptori za istinu odavno popunjeni istinama koje je neko drugi za njih osmislio i sve to lepo upakovao i servirao pod imenom 'školski program'.
Današnji astronomi i astrofizičari tek počinju da naziru i otkrivaju sve ono što su sumeri znali, ali to je informacija nepojmljiva svima koji svoj pogled na svet baziraju na, za ocenu na pamet naučenom, konvencionalnom znanju.
1850. godine su pronađene sumerske glinene tablice, ali tome nije posvećena velika pažnja, i tako je ostalo do dan danas, bar što se zvaničnih tokova istorije i nauke tiče. Skoro sve od priča sa tih tablica se nisu uklapale u, za to vreme, novonadolazeću religiju zvanu Nauka, pa su morale biti odbačene, jer nije bilo po programu religije da ljudi veruju recimo u dugovečnost sumerskih kraljeva, tj bogova. Nova religija je donela jednu novu vrstu verovanja, a to je da je prvobitni oblik života na planeti nastao slučajno i onda se evolutivno razvijao na taj način da neki od potomaka tog prvobitnog oblika života sada sede i čitaju ove redove

[Bisernica]

Sve ovo se može objasniti više nego očiglednom zatvorenošću umne šeme čovečanstva u okvire - ''mi smo civilizacija, mi smo nešto najnaprednije što je ova planeta videla & doživela''.
Naše slikovite predstave i slikovito shvatanje izgleda prošlosti potiču od ilustratora i kasnije holivuda. Istoriji nas uče od malih nogu, kad deca nemaju razvijen kritički stav i nemaju svesno pripremljena pitanja na nova saznanja, već znanje prihvataju u obliku u kojem im je dato, to se utiskuje, ne dovodi se više u pitanje i vremenom to znanje postane sastavni deo prizme kroz koju se posmatra svet. Zato većina ljudi koji su kao deca bili izloženi zvaničnoj istoriji i interpretaciji iste, kasnije u životu ne preispituju masu ''činjenica'' koje znaju, već sva svoja dalja znanja koja stiču u životu grade na slici koja im stoji utisnuta od malih nogu. Na taj način ljudi postaju, što se kaže, zadojeni i posle im je vrlo teško da prime ma kakvo novo saznanje, shvatanje ili perspektivu, jer su njihovi receptori za istinu odavno popunjeni istinama koje je neko drugi za njih osmislio i sve to lepo upakovao i servirao pod imenom 'školski program'.
Današnji astronomi i astrofizičari tek počinju da naziru i otkrivaju sve ono što su sumeri znali, ali to je informacija nepojmljiva svima koji svoj pogled na svet baziraju na, za ocenu na pamet naučenom, konvencionalnom znanju.
1850. godine su pronađene sumerske glinene tablice, ali tome nije posvećena velika pažnja, i tako je ostalo do dan danas, bar što se zvaničnih tokova istorije i nauke tiče. Skoro sve od priča sa tih tablica se nisu uklapale u, za to vreme, novonadolazeću religiju zvanu Nauka, pa su morale biti odbačene, jer nije bilo po programu religije da ljudi veruju recimo u dugovečnost sumerskih kraljeva, tj bogova. Nova religija je donela jednu novu vrstu verovanja, a to je da je prvobitni oblik života na planeti nastao slučajno i onda se evolutivno razvijao na taj način da neki od potomaka tog prvobitnog oblika života sada sede i čitaju ove redove

Složila bih se sa ovom konstatacijom,moguće je da se može reći da je ovakav status kod većine prisutan,ali ima i onih koji se pitaju i traže odgovore.
Imati potrebu za novim znanjem ima uvek onaj koji zna koliko ne zna,većina na žalost misli da zna mnogo ili čak sve ,a onda iz te zablude nastaje i indiferentan odnos prema nečem što je ili novo ili nerazumljivo.Ovo bi moglo biti i pitanje koje bi bila podloga za neku *filozofsku* raspravu,zašto ljudi nemaju sumnju ,zašto većina prihvata ono što je opšteprihvaćen naučni stav.Da li zbog toga što nisu svi stručni za svaku raspravu,ili zbog toga što se ne žele opterećivati nečim za šta nemaju ni dovoljno vremena ni interesovanja?! Ja volim da znam ,sve ono što ne znam,a valjda svaka potreba za novim znanjem proističe iz svesti o neznanju i svaka tema postavljena na ovom forumu je posledica takve potrebe.
Svako verovanje je podložno preispitivanju,nakon kojeg se verovanje ili učvrsti ili poljulja.Moje jedino verovanje koje ne želim da poljuljam je da čovek uvek može biti bolji !
Hvala na komentaru ,drago mi je da se neko uključio sa nekim ozbiljnim stavom.

[PRCKO]

Prokuplje, 14. oktobra - Na arheološkom nalazištu vinčanske kulture u Pločniku kod Prokuplja otkriveni su temelji kuće iz šestog milenijuma pre nove ere. Temelji dužine od šest do osam i širine od četiri do pet metara iz perioda neolita, koje je ekipa Narodnog muzeja Toplica iz Prokuplja otkrila tokom radova, najbitniji su rezultat ovogodišnjih istraživanja na lokalitetu vinčanske kulture u Pločniku.

Iako se prema prvim istraživanjima vidi da je kuća u više navrata gorela, sačuvano je dosta keramičkog posuđa, sekira i drugi bakarni predmeti. Po rečima Julke Kuzmanović-Cvetković, muzejskog savetnika, ovo nalazište ukazuje da kuća zapravo predstavljala metaluršku radionicu, u okviru naselja čiji su se meštani bavili metalurgijom.
Osim temelja kuće, na podu je pronađen komad bakarnog lima( ), ali i veliki broj polomljenih posuda od pečene zemlje. Bakarni predmeti pronađeni tokom dosadašnjih istraživanja samo su deo asortimana koji je pripadao nekadašnjem naselju vinčanske kulture u Pločniku, koje je, pretpostavlja se, bilo spona između ovog kraja Srbije s Kosmetom i ostalim delovima zemlje.

http://www.nadlanu.com/Dynamic/Novos...oryID,326.html

[PRCKO]

Pločnik – kolevka evropske metalurgije

Pločnik kod Prokuplja – Arheološko nalazište iz kamenog doba u selu Pločniku kod Prokuplja sve više pobuđuje pažnju naše, ali i svetske naučne javnosti. Svi su izgledi da će uskoro i turisti dolaziti jer je počela izgradnja naselja koje će biti verna kopija onog od pre sedam i po milenijuma koje je tu pronađeno. Ovih dana se nastavlja i arheološka kampanja kod železničke stanice, gde je bio u davna vremena industrijski centar. Na osnovu geomagnetnog snimanja, arheolozi su na tragu ostataka još jedne kuće.

Od kolikog je značaja ovo nalazište govori i činjenica da su opisi predmeta nađenih u njemu i saznanja koja pomeraju granice ljudske istorije sve više prisutna u naučnim časopisima širom sveta, a nedavno je i ugledni „Tajms” na skoro celoj strani objavio fotografiju figure devojke nađene na ovom nalazištu. Gaspođica iz Pločnika, kako su je naučnici nazvali, pleni savršenstvom izrade, kao da je reč o najveštijem vajaru našeg vremena, a rađena je, kažu arheolozi, oko 5.500 godina pre naše ere! Pri tome, predstavljena je devojka koja ima odeću, frizuru i nakit kao da je model savremenih modnih kuća. Ona je vitkog struka, sa naglašenim bokovima i grudima, što se i danas ceni, sa mnogo sitnih pletenica u kosi, takozvanih dredova, sa mini suknjom prelepih šara, ogrlicom koja se verovatno izrađivala od bakra...

Nalazi bakarnih predmeta u Pločniku najveće su iznenađenje. Sve je više naučnika koji se slažu sa mišljenjem akademika Borisava Jovanovića, naučnika poznatog u svetu po arheologiji metalurgije, da je Pločnik veliki centar i kolevka prerade bakra, ne samo na Balkanu, nego i u čitavoj Evropi. Time se pomera granica saznanja o počecima metalurgije, odnosno metalnog doba, za dva do tri milenijuma. To potvrđuje oko 40 do sada otkrivenih predmeta od ovog metala koji je čovek prvo počeo da topi i koristi za izradu upotrebnih i ukrasnih predmeta.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultu...urgije.lt.html

[dr.Kadžija]

Svako veliko naučno otkriće je propraćeno prikladnom veselom/neobičnom/simpatičnom pričom, protkanom slučajnostima i čudesnim sticajima okolnosti, koja će otkriće učiniti interesantnijim i prijemčivijim širem auditorijumu. Tako se npr. Arhimedu javilo u kadi, Njutnu pod jabukom, engleski hemičar C.R. Wright je slučajno zaboravio da na šporetu kuva morfijum sa anhidridom sirćetne kiseline pa je dobio heroin, a otkriće jedne od najpoznatijih nestalih civilizacija istorijski je zapalo Gideonu Mantelu, akušeru po profesiji, geologu i paleontologu po hobiju. Ona vesela, simpatična priča koja je okruživala Mantelovo otkriće je ta da su 1822. godine, za vreme radova u geološkom nalazištu Negde u Nekim Šumama u Engleskoj, u obližnjem selu trebali njegova akušerska znanja, a za to vreme Gideonova žena, Mari An Mantel je iskopala fosilni ostatak zuba od kojeg je kasnije počela da se razvija cela priča o davno nestaloj civilizaciji.(1851. godine Gideon je priznao da žena uopšte nije bila sa njim i da je on pronašao fosilni ostatak). Treba pomenuti i to da je Mantel 1820. godine našao neke velike zube koji su imali odlike zuba biljojeda, ali ih je u tom trenutku interpretirao kao da su pripadali nekom velikom krokodilu. Kasnije, 1821., predložio je ideju o mogućnosti postojanja ogromnog reptila biljojeda u tim slojevima, a 1822. je došlo do otkrića ''zuba'' u šumama. U maju te godine je Geološkom društvu u Londonu predstavio svoja otkrića ali su ga članovi društva odbili sa obrazloženjem da je u pitanju verovatno rog nosoroga iz Tercijara. Jedan od članova društva je bio i Vilijam Baklend, profesor geologije na Oksfordu, a on je 1824. godine objavio publikaciju imena ''Notice on the Megalosaurus or Great Fossil Lizard of Stonesfield'' u kojoj je ''obrađen'' fosil vilice neke životinje (pronađen 1815. ogdine, a stoji u muzeju Oksforda od 1818.) koju je Baklend nazvao Megalosaurus.



U međuvremenu, 1823. godine Čarls Lajel, poznati geolog, poznat kao autor ''Principa geologije'' je Mantelove fosile dao poznatom francuskom prirodnjaku Žoržu Kuvijeu koji je prvi put za fosil takođe rekao da je verovatno u pitanju rog koji pripada nosorogu, a godinu dana kasnije, 1824. Mantel je ponovo slao fosile Kuvijeu, dopunjene sa još pronađenih kostiju, i tad je Kuvije utvrdio da su fosili definitivno reptilski, i da je sva verovatnoća da je u pitanju biljojed. On je to i objavio u novom izdanju njegovih 'Recherches sur les Ossemens Fossiles' 1824. godine. Priznao je svoju prethodnu grešku da je u pitanju fosil nosoroga, i praktično je na taj način uveo Mantelova otkrića novog guštera u naučni krug. Pomenuti Vilijem Baklend je 1824, na jednoj izložbi Mantelovih fosila, takođe potvrdio da su u pitanju fosili reptila, on je tvrdio da je u pitanju neka vrsta Megalosaurusa, roda koji je on ''definisao'' par meseci pre te izložbe, ali je izričito odbijao da je u pitanju biljojed. Međutim, njegova varijanta nije zaživela.
Dalje, Mantel je pokušavao da pronađe nekakvu vezu između fosila i modernih, postojećih vrsta reptila upoređujući zube. Istraživanjem, uz pomoć Semjuela Stačberija, došli su do zaključka da su fosili zuba jako slični zubima iguane (samo što su naravno dosta veći ), pa je tako Mantel u svom radu od 10.2.1825 prvi put ostavio pisani trag o tim fosilima.

Novu vrstu je nazvao Iguanodon, kombinujući iguana i odon/odontos, zub na grčkom. On nije imenovao vrste, to je 1829. prvi uradio Fridrih Hol koji imenovao Iguanodon anglicum, a kasnije je to preimenovano u I. angelicus.
1832. godine Mantel pronalazi fosile koje je označio da pripadaju rodu Hylaeosaurus. To je treći po redu koji je pronađen, posle megalosaurusa i iguanodona.
1834. godine Mantel dolazi do fosila nađenih u kamenolomu kod grada Maidenstone u Engleskoj. Po saznanju informacije da u kamenolomu ima interesantnih fosilnih ostataka, Mantel se zaputio tamo, ali pre nego što je stigao od miniranja u kamenolomu je urušen i upropaćen veliki deo fosilnih ostataka, ali je pronađeno dosta kostiju u jednom kamenom bloku.

Ovaj kameni blok, tj kosti iz njega su po prvi put omogućili konkretniju rekonstrukciju skeleta, kao i prve umetničke doživljaje kreatura kojima su skeleti pripadali.
Ovo je Mantelova rekonstrukcija na osnovu pronađenih fosila

međutim, on je tu napravio grešku (kako se kasnije ispostavilo), stavljajući onaj ključni zub na vrh nosa iguanodona.
1841. godine ser Ričard Oven, biolog, anatom i paleontolog je tri roda - Megalosaurus, Iguanodon i Hylaeosaurus, tvrdivši da imaju zajedničke strukture kičme, grupisao pod zajedničko ime Dinosaurus, što u prevodu sa grčkog znači strašni gušter.
1854.godine je održana velika Crystal Pallace izložba, za koju je angažovan skulptor Bendžamin Hokins da napravi replike od kamena do tada poznatih dinosaurusa. On je Društvu za Umetnost priložio i dve slike na kojima je grafički predstavio svoje replike dinosaurusa


OReplika iguanodona, specijalno urađena za tu Crystal Pallace izložbu:

gde se vidi da je to stvorenje na 4 noge koje ima ''rog'' na nosu.
Ovo je ilustracija Iguanodona iz 1859. godine u nekom prirodnjačkom žurnalu

Dalje, 1854. godine, Semjuel Bekles je prijavio pronalazak otiska troprstog stopala, za koje se pretpostavilo da je pripadalo nekom dinosaursu


Kasnije je Bekels pronašao fosil zadnjeg ekstremiteta mladog iguanodona i pokazao je to otkriće Ričardu Ovenu. Kosti stopala su upućivala na to da je bilo trporsto i iste veličine kao prethodno pronađeni otisak stopala. 1858. godine Ričard Oven definitivno povezuje fosil ekstremiteta sa tropsrstim otiskom u svom radu 'Monograph on the Fossil Reptilia of the Wealden Formation Part IV'.
Ovaj korak je omogućio Tomasu Haksliju, koji je bio zagovornik darvinove pretpostavke da ptice i dinosaurusi imaju zajedničkog pretka, da 1868. godine izbaci svoju pretpostavku da je iguanodon imao dovoljno razvijene i snažne zadnje udove da bi mogao da se održava na njima, tj dao je pretpostavku da je iguanodon bio dvonožni dinosaurus.
To se i potvrdilo 1877. godine, kad su u rudniku uglja Bernisar u Belgiji na dubini od 321m pronađena 23 cela fosila skeleta iguanodona i 8 nekompletnih skeleta. Iskopavanja je predvodio i nadgledao Luis Dolo, a on je i objavio rad o pronalascima i rekonstruisao je skelete dinosaurusa. Rekonstrukcija je rađena u crkvi, jer je to bilo jedino mesto sa dovoljno prostora da se to uspešno uradi. Prva rekonstrukcija je objavljena 1882. godine. Ovo je slika na kojoj je prikazana rekonstrukcija skeleta u crkvi.

Po pronalasku fosila u Bernisaru, i nakon rekonstrukcije, postalo je sasvim jasno da je iguanodon bio dvonožni reptil. Dve vrste su identifikovane, manji I. mantelli i veći, novopronađeni I. bernissartiensis

Rekonstruisani skelet I. mantelli iz Bernisara, iz 1884, nalazi se u Royal Museum of Natural History u Briselu. Za ovo se pretpostavlja da je prva objavljena ilustracija rekonstruisanog skeleta.
1895. godine British Museum of Natural History je za svoje potrebe uradio gipsanu kopiju skeleta

a bazirano na ovom skeletu, nastala je ilustracija iguanodona, koja se nalazi u odeljku o reptilima u Royal Natural History, delu Ričarda Lajdekera

U knjizi 'Poreklo ptica' Gerharda Heilmana iz 1927. godine nalazi se ova ilustracija iguandona

Međutim, u istraživanjima kičme iguanodona rađenim 1992/93, stručnjaci su došli do zaključka da
iguanodoni ipak nisu hodali uspravno kada odrastu, dok su mladi pretežno se dvonožno kreću, ali kada odrastu ''postaju'' četvoronožni, a dvonožni položaj koriste samo prilikom ishrane.

U British Museum of Natural History su prilagodili skelet ovom ''novom'' otkriću, kojim se priča u suštini vraća na prvobitni koncept četvoronožnosti koji su u startu predstavili Mantel i Oven.
Ovo je ukratko bio (d)evolutivni razvoj priče o jednoj vrsti dinosaurusa, sa kojom je započeto otkrivanje jedne davno nestale civilizacije, kojoj je posvećena čitava jedna oblast nauke, koja se danas praktično zasebno izučava, a to je evolucija dinosaurusa. U okviru te priče se takođe nalazi i podatak da su dinosaurusi izumrli pre oko 65 miliona godina, posle velike katastrofe koja je zadesila planetu. Uspostavljanjem tog podatka kao validnog, koji se putem školskog programa predstavlja i utiskuje kao opšteprihvaćena istina, dolazi se do logične činjenice da od 65 miliona godina pre nove ere pa sve do sredine 19. veka naše ere, svo svesno i nesvesno stanovništvo planete koje je živelo u tom periodu nikako nije moglo da zna za postojanje dinosaurusa (jer njih je jelte, otkrila i definisala napredna zapadna nauka).
Ovde još treba pomenuti i Roberta Plota, profesora hemije sa Oksforda, koji je još 1677. u radu ''The Natural History of Oxfordshire'' postavio sliku fosila velike kosti(dinosaurusa).

Plot je znao da je u pitanju deo butne kosti iznad kolena, ali niko u to vreme nije mogao da (u)tvrdi kojoj životinji je pripadala. Robert Plot je bio uverenja da je u pitanju kost od ogromnog čoveka, a neki su govorili da kost potiče od slona. 1763. godine R. Brooks je imenovao tu kost kao Scrotum humanum. Kasnije još dosta sličnih kostiju nađeno u tom području, od kojih jedna i pomenut fosil vilice Megalosaurusa, pronađen 1815. godine.

Mislim da sam dosta sam tupio o periodu od početka 19. veka pa naovamo, tj o periodu od kad je religija zvana nauka počela da zauzima svoje mesto na sceni i polako da osvaja srca obožavatelja
Sad ćemo malo da izađemo van okvira školskog programa i da vidimo šta nam je svo svesno i nesvesno čovečanstvo koje je živelo u periodu od 65 miliona godina pre n.e. pa do sredine 19. veka n.e. ostavilo u amanet putem crtanja, pisanja i usmenih predanja
Samo pre toga da navedem jednu činjenicu o funkcionisanju ljudksog uma, nekima poznatu, nekima ne...čovek ne može da izmisli ništa što je u potpunosti novo i neviđeno, čovek može da smisli nešto novo i neviđeno samo kombinovanjem postojećih utisaka, doživljaja i znanja. Primera radi, do sada je na planeti identifikovan određen broj tipova tela u životinjskom svetu i recimo da neki crtač za potrebe horor filma treba da nacrta nekakvo čudovište. Crtač neće moći da nacrta ništa novo što nije viđeno do sada, potpuno nepoznato ljudskom umu, već će samo moći da nacrta čudovište proizvoljno kombinujući sve što već postoji i što je viđeno, za šta se zna. To takođe podrazumeva da čovek ne može da izmašta bilo šta što je njegovom umu nepoznato, već mu se i mašta takođe svodi na kombinovanje postojećih utisaka.

A šta su ljudi imali do pojave rekonstrukcije prošlosti od strane zvanične nauke?...nezaobilazan motiv u legendama, umetnosti, literaturi i folkloru skoro svih naroda na svim kontinentima. World Book Encyclopedia iz 1973. godine kaže - svaka narod i nacija su ih imali u svojoj mitologiji...jedina bića koja imaju zapanjujuću sličnost sa dinosaurusima su zmajevi (i slična stvorenja reptilske orijentacije )Kao što već pomenuh zapisi, priče i crteži su značajan faktor u donošenju suda o tome kako je izgledala prošlost. Oni nam daju uvid šta su ljudi iz nekog doba radili, čime su se bavili, kako su razmišljali, kako su doživljavali svet. Istina je da je pojedini izvori ne moraju da daju precizan ili realan odraz onoga što se dešavalo, ali ovde je slučaj takav da širom sveta, praktično kroz sva vremena i kod skoro svih naroda imamo jedan te isti lajtmotiv, a to se nikako ne može nazvati slučajnošću ili nečijom bujnom maštom. Do sada se pokušavalo da ovaj fenomen bude ''objašnjen'' preko univerzalne ljudske mašte, instikta, nasleđenog podsvesnog sećanja, potreba nasleđa i sl, ali je sve to vrlo neubedljivo i plasirano je kako bi se zaštitila važeća priča, ona po kojoj je slučajno došlo do dugotrajnog samoorganizovanja neorganske materij0e u organsku što je dovelo do stvaranja prvobitnog oblika života, a kasnije i prvobitnog organizma sposobnog za razmnožavanje da bi na kraju iz svega toga nastala kompleksna samosvesna bića.

Aboridžini svoje legende i mitove o prošlosti nazivaju Vreme Sna. Između ostalog, u tim pričama se govori o strašnim velikim stovrenjima, od kojih neka veoma podsećaju na dinosauruse i još neke druge preistorijske životinje. Aboridžini nisu ostavljali pisane tragove o svojoj istoriji, već su znanje, tradiciju i priče prenosili usmeno sa generacije na generaciju. Ovakav način prenošenja i čuvanja informacija ne može da seže u prošlost više od nekoliko hiljada godina, a da ne dođe do gubitka prvobitne infomacije ili neprepoznavanja originalne priče.
Opšte je poznato da su zmajevi glavni simbol Kine. Nalaze se na umetničkim delima, građevinama, narodnim svečanostima, grnčarstvu. U Kini i Mongoliji su pronađene stotine fosila raznih vrsta dinosaurusa. Otkriće ovih kostiju je u kineskoj literaturi zapisano oko 1000 godina pre prvog pomena fosila u zapadnoj literaturi. Kineska reč za dinosaurusa - konglong, znači užasni zmaj.
Anasazi indijanci, koji su živeli u periodu od 1300 do 400 godine pre n.e., na stenama su ostavili slike raznih životinja, među kojima ima i dinosaurusa. Jedna slika predstavlja brontosaurusa i to vrlo slično kako ga današnja nauka predstavlja (ovaj petroglif se danas nalazi u Natural Bridges National Monument parku).



Na zidovima Velikog Kanjona je 1879. godine otkiven crtež na steni koji su tkđ načinili indijanci


Ovo mesto je posetila i naučna ekspedicija na čelu sa dr. Čarlsom Gilmorom, kuratorom Paleontologije kičmenjaka Nacionalnog muzeja u SAD. Publikacija koja je objavljena potom, pod imenom Doheny Scientific Expedition, govori o činjenici da je ''neki preistorijski čovek načinio crtež dinosaurusa na zidovima Velikog Kanjona'' (beličasta rupica na početku repa na crtežu je trag od metka, jer je neko koristio crtež kao metu).

U Koloradu, u oblasti Montroze, postoji još jedan petroglif gde je zabeležen dinosaurus koji su sačinili Fremont indijanci.


Inke su pripremali oslikano kamenje za ceremonijalne pogrebe. Dr. Havijer Kabrera i njegov otac pre njega su do sada otkrili preko 1100 primeraka tog kamenja. Prvobitno je pronađeno kamenje za koje se pretpostavlja da potiče iz Nasca kulture






...zbog tehničkih nemogućnosti ovde se nije moglo dalje...pa se priča nastavlja u novom postu

[dr.Kadžija]

Kabrera je kasnije otkrio razne predmete u Nasca grobovima koje datiraju od oko 700. godine naše ere, a koje takođe imaju interesantne motive na sebi












Nedaleko od južnoameričkih Naska lokacija su otkrivene arheološke lokacije Moše indijanaca koji su naseljavali sverni Peru u periodu od 100-700 godine naše ere.




Kultura Čupikuaro indijanaca je takođe vrlo interesantna. Ona je bila zastupljena na području Meksika u periodu od 800. godine pre n.e. do 200. godine naše ere. 1945. godine nemački arheolog Valdemar Julsrud je otkrio zakopane glinene figure u podnožju planina El Toro i Čivo, obe na suprotnim stranama grada Akambaro. Ukupno je pronađeno oko 33 000 figura, među kojima se nalazi i dosta figura dinosaurusa. 9 godina kasnije, 1954, meksička vlada je poslala svoja 4 najpoznatija arheologa da istraže ovaj slučaj. Oni su pronašli još figura prilikom svojih istraživanja i zaključili su da Julsrudovo otkriće autentično. Međutim, u zvaničnom izveštaju koji je objavljen oni su tvrdili da ovo otkriće mora biti obmana jer su zajedno pronađene figure ljudi i dinosaurusa. Neke od pronađenih figurica:




1955. godine, Čarls Hepgud, profesor antropolgije na Univerzitetu Njuhempšira, je detaljno ispitivao ove figurice, uključujući i metod određivanja starosti metodom radioaktivnog ugljenika. Tri testa koja su urađena dala su rezultate starosti - oko 1640 godina pre n.e., oko 4530 godina pre n.e. i 1110 godina pre n.e.
Uzorak od 18 ovih figurica je nešto kasnije podvrgnut termoluminiscentnom testiranju na Univerzitetu Pensilvanije i sva testiranja su pokazala starost od oko 2500 godina pre n.e. Ali, svi rezultati su na kraju odbačeni iz razloga jer je bilo figurica dinosaurusa među njima. 1990. godine je bio još jedan pokušaj da se skrene pažnja na ove figurice, rađena su opet testiranja metodom radioaktivnog ugljenika koja su pokazala starost između 1500 i 4000 godina...ali i taj put su ovi dokazi odbačeni i ''pobijeni činjenicom'' da je sigurno u pitanju obmana jer su prisutne figurice dinosaurusa. Ako se ima u vidu očigledna činjenica broja, raznovrsnosti i preciznosti ovih figurica, kao i njihov značaj, više je nego očigledna bila potreba mejnstrim nauke da figurice prikaže kao lažne ili kao obmanu.
Odavde priča ide tragom figurice koja se nalazi na poslednjoj sličici u donjem desnom uglu...krilati zmaj/zmija
Red Pterosauria je sastavljen od dva podreda - Rhamphorhynchoidea(dugorepi pterosaurusi) i Pterodactyloidea(kratkorepi pterosaurusi). Podred Rhamphorhynchoidea je sačinjen od nekoliko rodova od kojih je jedan Scaphognathus. Ovaj rod sačinjava jedna jedina vrsta koja je do sada poznata - Scaphognathus crassirostris. Ta vrsta je jedina dugorepa vrsta sa skeletnom krestom na glavi. Oni su tkđ imali i pljosnato proširenje poput lista ili lopatice na kraju repa, za koje se smatralo da mu je koristilo za kormilarenje tokom leta. Do sada su poznata dva fosilna primerka, jedan odrastao primerak i drugi, mladi primerak, koji je potpun fosil, jer mu je pronađen ceo rep koji nedostaje odraslom primerku. Fosili su pronađeni u krečnjaku u blizini Colnhofena u Nemačkoj.


Ovo je rekonstrukcija pronađenog fosila mladog primerka.


Herodot je bio jedan od najpoznatijih istoričara starog veka, poznat po tome što je pokušavao da dokaže skoro sve priče ili izveštaje koje je čuo. Koristio se unakrsnim proverama i ispitivanjima izveštaja zarad što veće pouzdanosti informacija. U svojoj ''Istoriji'' je zapisao sledeće - 'Postoji mesto u Arabiji, smešteno u blizini grada Buto, u koje sam otišao pošto sam čuo o nekim krilatim zmijama, i kada sam stigao tamo video sam kosti i kičme zmija u takvom broju da je to nemoguće bilo opisati. Oblik zmije je kao kod vodene zmije, ali je imala krila bez pera i, koliko je to moguće, nalik krilima slepog miša.'' Takođe je zapisao i sledeće u opisu Arabije : 'Krilate zmije, male veličinom i raznih oblika, čuvaju drveće koje rađa tamjan, u velikom broju oko svakog drveta. Ovo su iste one zmije koje upadaju u Egipat'....i još - 'početkom proleća, krilate zmije lete iz Arabije prema Egiptu, ali ibisi, jedna vrsta ptica ih sreće u prolazu i ne dozvoljavaju zmijama da prođu, nego ih ubijaju''. Josef Flavijus, jevrejski istoričar, u njegovim 'Jevrejskim starinama' pominje krilate zmije i njihovo neprijateljstvo sa ibisima. Postoji još najmanje desetak zapisa o krilatim zmijama u starom veku, Aristotel u 'Historia Animalum', Ciceron u 'De Natura Deorum'...naučnik Džon Gercen je pronašao četiri egipatska pečata. Tri opisuju ibisa koji lovi pterosaurusa, a četvrti predstavlja lov pterosaurusa na neku gazelu.

Procenjeno je da je ovaj pečat starosti između 1300 i 1150 godina pre n.e. i trenutno se nalazi u Institutu za arheologiju na Univerzitetu Tel Aviva.
Postoji jedan rimsko-aleksandrijski novčić koji prikazujue pterosauruse sa krestom na glavi, krilima i dugačkim repom. Na prednjoj strani novčića je rimski car Hadrijan, i novčić se datira na 137-138 godinu naše ere. Car Trajan je takođe iskovao novčić, oko 117. godine naše ere, na kojem su krilate zmije sa krestom i vuku dvokolice.


Francuski naučnik Prosper Alpin je u periodu od 1851. do 1854. godine napisao 'Prirodnu istoriju Egipta' u kojoj je zabeležio sledeće: ''Ne postoji ništa sigurno o bazilisku, ali smo ipak čuli priču da postoji mala zmija, dugačka kao palmova grana, koja ima rep debljine kao mali prst. Imala je malo parče kože, kao krestu, na svojoj glavi, i na sredini leđa dve opne smeštene na jednoj i drugoj strani koje su služile kao krila, da bi kretanje bilo mnogo brže. Veliki broj ljudi je rekao da ove zmije žive u velikom broju u blizini izvesnih jezera u kojima Nil ima svoje izvorište. Ljudi ne putuju blizu ovih jezera, jer je dobro poznato da ove zmije predstavljaju opasnost. Ovo je ono što su rekli Egipćani koji putuju u Etiopiju i Nubiju.''
Krilata znija, tj Scaphognathus je prikazan i na Đenovskoj mapi sveta iz 1457. godine, upravo na jezerima na kojima izvire Nil


Takođe se nalazi i na Bordžijinoj mapi sveta iz 1435. godine


Jedna francuska rezbarija u drvetu iz 16. veka takođe prikazuje ''krilatu zmiju''


Postoji priča koja datira iz decembra 1691. godine, koja kaže da je u blizini Rima, u pretežno vlažnim predelima živeo zmaj koji je terorisao lokalno stanovništvo. Crtež skeleta ove životinje je sačuvan u posedu majstora Kornelija Mejera


Na jednom nemačkom taliru iz 1622. godine jasno se vidi vitez kako kopljem probada krilatog zmaja, što je simbologija i kod Georgija

[dr.Kadžija]

ne znam šta se ovo zbilo ... evo ga nemački talir


a sad mala pauza

[dr.Kadžija]

...Edvard Topsel, engleski prirodnjak i jedan od 5 najznačajnijih zoologa Evrope u 16. veku u svojim radovima na nekoliko mesta pominje krilate zmije:
''Zmaja ili leteću zmiju donetu francuskom kralju Fransisu, ubio je ašovom jedan seljak kada ga je ova napala. Ovo stvorenje su videli mnogi učeni i dostojni ljudi, čije je mišljenje bilo da se ono nije rodilo u toj zemlji već da je doneto vetrom iz neke strane zemlje.''
''Među Pirinejima postojala je okrutna vrsta zmija čija dužina nije prelazila 4 stope, čija je debljina bila kao ljudksa ruka i kojoj su krila rasla sa strane''
''Kardanela je u svom delu De Varietate Retum opisao zmije sa krilima koje je video u Parizu. Kardanel je rekao da su imale dve noge i mala krila. Glava je bila mala i nalik na glavu zmije. Boja im je bila jarka i bile su bez dlake ili pera. Rečeno mi je da su donete iz Indije.''

1887. godine, nemački arheolog Robert Koldevej je vršio istraživanja drevnog grada Vavilona i našao je na zidovima rezbarije lavova, bikova i zmajeva. Takođe su pronađene i figurice pomenutih životinja na nekim mestima u ruševinama Vavilona. Vavilonci su zmaja zvali siruš. Po jednoj staroj priči, oni su čuvali i obožavali nekog zmaja u svom hramu sve dok ga nije ubio prorok Danilo. Koldevej je nakon svojih istraživanja 1918. godine izjavio - 'Iguanodon iz belgijskih naslaga krede je usko povezan sa zmajem iz Vavilona'. Pored siruša, u Vavilonu je bilo i verovanje u čudovište imena Tiamat.
U Ontariju, indijanci iz plemena Kri smatraju jezero Meminiša domom strašne ribolike zmije.
Hjuronski zmaj iz legende se zove Angoub, a Činuk indijanci iz Britanske Kolumbije su verovali u zmaja imena Hiačukaluk. Na istom tom području postoji i verovanje da je jezero Sašvap stanište zmaja imena Ta Zam'a.
Herkul, Persej i Apolon su pobeđivali zmajeve, u danskom epu Volsunga Saga, heroj Zigurd ubija strašnog zmaja Fafnira. U nordijskoj mitologiji, za veliko jasenovo drvo imena Igdrazil se mislilo da održava ceo Svemir. Ono je imalo tri korena, od kojih se jedan pružao u oblast mrtvih, gde je zmaj imena Nidhog neprestano glodao ovaj koren drveta. Nordijci takođe imaju zabeleženu priču o čuvaru blaga Reingolda, zmaju Lindvurmu kojeg je ubio heroj Zigfrid.
Staroengleski ep Beovulf ima zmaja čuvara blaga, koji je bljuvao vatru i bio visine oko 15 kada je izmeren nakon smrti. U biblijskoj knjizi o Jovu, koja se smatra jednom od najstarijih biblijskih knjiga, opisuju se dve životinje - behemot i levijatan koje podsećaju na dinosauruse. Zbog nedostatka adekvatnog poređenja sa stvorenjima koja danas žive, u većini prevoda biblije(i u našem) ta dva stvorenja se pominju kao slon ili nilski konj (behemot) i krokodil (levijatan). U knjizi po Jovu, 40:12, za behemota se kaže da ''diže rep svoj kao kedar'', a i slon i nilski konj imaju izrazito kratke repove, tako da svakako nisu te životinje u pitanju.

Duboko u džunglama Kambodže se nalaze hramovi i palate Kmerske civilizacije. Jedan od tih hramova, Ta Prohm, ima na kamenim statuama i reljefima zabeleženo detalj stvorenja neverovatne sličnosti sa stegosaurusom







U selu Girifalko, u oblasti Karia u Turskoj, posle zemljotresa 1971. godine je pronađena ova figurica


za koju je utvrđeno da je stara najmanje 3000 godina i pretpostavlja se da potiče od predgrčke civilizaije iz Kalabrije. Takođe je pronađena 'slika' stegosaurusa na grnčariji.


U Holandiji, u Leiden National Museum of Antiquities, se nalaze artefakti, koji su predstavljeni i u knjizi The Art of Indonesia - The Art of Ancient People. Stari Sumatrani su ostavili nekoliko umetničkih dela a koja uključuju dugorepe, dugovrate životinje sa krestom na glavi

koje podsećaju na hadrosauruse, konkretno na koritosaurusa.

Na ovoj slici su predstavljeni pterosaurus, ratnici koji jašu neku životinju koja podseća na dinosaurusa, i porodica dinosaurusa


U knjizi se nalazi i fotografija drvene skulpture, kao i likovni prikaz vrste dinosaurusa Parasaurolophus, kljunoliki dinosaurus sa krestom.

Na drvenoj skulpturi izgleda kao da ljudi jašu na leđima ovog dinosaurusa.

U Kini je pronađeno dosta predmeta koji potiču iz perioda vladavine dinastija - Han, Zu, Šang, Vei.







Doslovce na svim kontinentima i svim civilizacijama i kulturama postoje ostaci crteža, rezbarija i simbola zmajeva, dinosaurusa i sličnih reptilskih stvorenja.








...

[Пркос]

Lemurija, izgubljena zemlja


Da li su Lemurijom upravljali vrhunski magovi ili device kraljevske krvi?
Tamilski pesnici opevali su život sa dinosaurusima u vremenu pre velike kataklizme. Oni koji su odrastali pre dvadesetak godina, dobro pamte priče o izgubljenim zemljama i kontinentima. Lemurija je uvek išla u paru sa zemljom Mu i Atlantidom. I dok je Mu uglavnom bila kreacija mašte Džejmsa Črčvorda, manje poznata Lemurija je bla jednako obavijena misterijom kao i Atlantida. Kako je Atlantida bila jedna od vrhunskih zagonetki okultne tradicije zapada, teozofi su prisvojili Lemuriju iz mitologije južne Indije.

Tokom 19. veka, smatralo se da je Lemurija kopneni most izmedju Indije i Afrike ili produženi jug Indije ka Antarktiku te da je, poput Atlantide, desetak hiljada godina pre nove ere nestala u morskim talasima. En Arbor, profesor istorije sa univerziteta Mičigen, smatra da je ovde više reč o kulturnom gubitku i razočaranosti, jer se moderna naučna i intelektualna racionalizacija nauke "odriče istine koja je nekada bila važna i odbacuje čuda koja su svojeveremno okupirala, u svetu natopljenom magijom, misterjom i udivljenjem." Ona smatra da preokupacija takvim gubitkom "manifestuje sebe u fascinaciji izgubljenim domovinama, skrivenim civilizacijama i zaboravljenim ljudima" i da se to ogleda u poetici, politici, ideologijama, čak i u naukama.

U svojoj fascinantnoj studiji o Lemuriji, profesor Sumati Ravasvami sledi sudbinu izgubljenog sveta, njegove zagovornike i šampione i one koji su razočarali svoje pristalice bijući izgubljene bitke. Prema Ravasvamiju, Lemurija je bila skup ljudi i stvari drugačijeg vremena. Bio je to paleosvet, zemlja daleko pre našeg vremena, gde su kroz guste šume lutala krda dinosaurusa. Taj mitološki pejzaž oblikovan je ljudskim umom koji je žudeo za jednim takvim mestom.

Ponovno pokretanje pitanja postojanja takvog sveta, dogadja se gotovo koincidentno sa trenutkom kada se paleodiscipline - aspekti istorije prirode, geologije, zoologije i antropologije - pojavljuju kao najprestižnije nauke 19. veka. I zaista, traganje za "izgubljenim kontinentima" bilo je neophodan antidot nametnutoj suvoparnosti ovih nauka, baš kao što su one bile reakcija na prethodnu tradiciju romanse i maštovitosti.

Za razliku od Atlantide (priču o njoj pominje Platon), Lemurija je rodjena na krajnje naučni način. Sve do 1774. godine, obrazovani svet je sledio stav biskupa Ašera, smatrajući da je naš svet star oko 6 000 godina. Ali te godine je francuski grof i naučnik Bufon shvatio da 6 000 godina nije dovoljno vremena koliko je potrebno nekim geološkim procesima da nastanu i razviju se, pa je ponovo počeo da računa i došao do cifre od 75 000 godina. Usledile su još brže i učestalije revizije, zasnovane na sve pažljivijim geološkim posmatranjima strukture formiranja naše planete. Ipak, tek je revolucionarna Teorija o Zemlji Džejmsa Hatona iz 1788. konačno suočila zvaničnu nauku sa sopstvenom zatucanom religioznom prošlošću.

U svojoj studiji je pisao o "nestajanju svetova" bez razočaravajućeg početka i kraja, o planinama koje se troše i nestaju i morskom dnu koje se uzdiže dok se slojevi formiraju jedan iznad drugog. Opisujući konstantne promene i veću dubinu vremena, Haton opisuje i katastrofu - kopna tonu u morske dubine - to je gotovo naučni eho biblijskog mita o Nojevom potopu, a nova otkrića u paleontologiji i arheologiji na taj njegov spisak dodaju i nekada živa bića - ljude i životinje - kako se uzdžu iz tame vremena, dostižu svoj vrhunac i izumiru.

Uskoro je katastrofizam ustuknuo pred teorijama velikih racionalista poput Darvina, koji su zastupali tezu da su geološki i evolucioni procesi bili dugi i postepeni. Toj grupi pripada i Filip Skleter, engleski zoolog koji je istraživao zbog čega ima više vrsta lemura na Madagaskaru nego u Indiji i Africi. U svom radu iz 1864. Skleter je zaključio da mora da je postojao kopneni most izmedju dva kontinenta, a da je Madagaskar njegov jedini preostali deo koji se još uvek izdiže nad morskim talasima. "Predlažem da se kopneni most nazove Lemurija", napisao je Filip Skleter. Zapravo, on je pretpostavio da je i Afrika, takodje, ostatak tog izgubljenog kontenta koji se prostirao u dužinu sve do Amerike, čime je objašnjavao i neke sličnosti izmedju majmuna Novog Sveta i lemura Starog Sveta.

Medju daleko opskurnijim primerima, jeste i lik Darvinovg rivala Alfreda Valasa - kasnije će postati kritičar ideje o ulozi "izgubljenog kontinenta" u rasprostranjenosti životinjskih vrsta - a koji je upotrebio isti argument 1859. da bi objasnio anomalije kod faune na udaljenim istočnim ostrvima, baš kao što je to učinio i Edvard Forbs 1846. objašnjavajući sličnosti faune na ostrvima srednjeg Atlantika. Zapanjujuće kako to možda zvuči danas, ali čak i veliki biolog Ernst Hekel je 1870. napisao da je izgubljeni kopneni most Lemurija, najverovatnije kolevka ljudske rase. Korisnost ove ideje bila je toliko popularna, da se lično Darvin požalio na preterano umnožavanje kontinenata koji se uzdižu i tonu.

Iako je kasnije ova teorija napuštena, Lemurija je utrla put jednoj drugoj revolucionarnoj teoriji - Vegenerovim plutajućim kontinentima. Sudari velikih ploča zemljine kore, stvaraju upravo onu vrstu potresa i cunamija koja uzrokuje potonuće kontinenata, te u potpunosti zadovoljavaju katastrofičare. Filip Skleter bi bio oduševljen da je, vek ranije, znao za takvu mogućnost. Njegov drevni superkontinent bi bio preimenovan u Gondvana, a veza sa Lemurijom priznata od strane zoologa. Ova hipotetička domovina "karike koja nedostaje" - obično je nazivana Indo-Okeanija ili Indoafrički kontinent, ili redje Lemurija. Čak se i za ostrva Mauritaniju i Sejšale govorilo da su samo vrhovi potonulog kopna.

Takve ideje opstale su sve do 1939. godine, kada je jedna anglo - egipatska ekspedicija prokrstarila okean i uz pomoć eho sondiranja zaključila da u toj oblasti "ne postoje nikakvi dokazi o hipotetičkom kontinentu Gondvana niti o zemljouzu Lemurija". Krajem 19. veka kada je planetarna geologija pretrpela značajnu reviziju, ideja o Lemuriji privukla je strasno zapadnjačke okultiste, koji su je ubrzo naselili precima modernog čoveka koji su posedovali gotovo magijske moći.

Najpoznatija medju okultistima i svakako najuticajnija bila je Helena Blavatska, čija je knjiga Razotkrivena Izida iz 1877. postala središte njenog teozofskog pokreta (iako je Lemuriju relocirala u Pacifik ). Njen sledbenik V.Skot-Eliot (knjiga U izgubljenoj Lemuriji iz 1904.), koristeći se metodom vidovitosti, opisuje nestali kontinent kao rajski vrt u kome čovek koegzistira zajedno sa mezozoičkim dinosaurusima i reptilima.

Zaveštanje ove neobične sinteze nauke i okultizma, uticalo je na porast interesovanja za Platonovu Atlantidu i zemlju Mu. Zapravo, nagovešteno je da su neki Lemurijanci preživeli katastrofu i dočepali se obala današnje Kalifornije, ponovo stvorivši svoju civilizaciju u podnožju planine Šasta - svete planine američkih Indijanaca iz te oblasti koji su, naravno, potomci Lemurijanaca. Ovo verovanje je bilo opšte prihvaceno i preživelo je nekoliko Nju Ejdž pokreta, uključujući poklonike letećih tanjira, reinkarnacije, astralnih putovanja, medijumskog transa i izgubljenih svetova.

Profesor Ramasvami pominje i tradicionalnu legendu Tamila o njihovoj potopljenoj domovini Kumarinatu, koja se nalazila oko 11,250 km južno do Indije i Šri Lanke. Još pre paleonaučih i teozofskih rasprava postojale su priče o potopljenim zemljama i kontinentima, ali se oduvek smatralo da su to tek mitovi maštovitih naroda. Kada su nova otkrića naterala zapadnjačke naučnike da napuste ideju o izgubljenom kontinentu, tamilski intelektualci su spremno prihvatili naučnu Lemuriju kao izgubljenu domovinu proto-Dravidijanaca. Za njih, ona objašnjava misteriju porekla Dravida na jugu Indije (smatra se da su Arijevci stigli kasnije) kada na severu nije bilo nikakvih tragova njihovog prolaska. Ideja da su tamilski preci migrirali sa severnog kopna koje je potonulo medju morske talase, sve do 1981. je bila uvršćena u zvanične školske udžbenike i svako ju je dete naučilo već u osnovnoj školi.

Jedan uvaženi učenjak, N.C.Kandiah Pilai, stvorio je novi mit (za decu) od starih elemenata: da su Kumarinatuom vladale devičanske kraljice koje su obožavale majku boginju u obličju Kanijakumari koja se bori protiv demona. Zemlja je takodje identifikovana kao legendarni Tamilakam, dom dinastije Pandija (koja je vladala jugom Indije većim delom prvog milenijuma) i proslavljenih pesnika koji su kroz poeziju sačuvali istoriju. Neki od milosrdnijih kritičara pripisali su tamilsku sklonost ka "izgubljenom poreklu" istorijskom ratnom haosu koji je vladao tokom perioda dinastije Pandija i pogrešnim pretpostavkama da će uspomena na potopljenu domovinu (ideja koju nisu osporavali) možda zaista biti utkana u mit. Medjutim, kada su medjunarodne kulturne različitosti postale aktuelne, puna težina zapadnjačkog naučng skepticizma obrušila se na "dravidsku zemlju iz snova" poput najnovije kataklizme. Kako profesor Ramasvami navodi: "Bilo je neprihvatljivo da su tamilski govornici, a kamo li ljudska bića uopšte, živeli rame uz rame sa dinosaurusima na kopnu koje se protezalo sve do Antarktika, a da niko drugi osim tamilskih pesnika nije preživeo da o tome peva."

[Cruz]

Tiahuanaco

Tiahuanaco je prastari pretkolumbovski grad u bolivijskim Andama, koji je skoro 500 godina bio vjerskom i političkom prijestolnicom Tiahuanaco kulture (500.-1200.) koja se smatra najvažnijom kulturom koja je prethodila Inkama. Nalazi se na zapadnim bolivijskim visoravnima u južnom dijelu bazena jezera Titicaca (bolivijski departman La Paz), oko 72 km zapadno od La Paza i na nadmorskoj visini od 3.850 m.
O značenju imena se još raspravlja. Prema mišljenju profesora A. L. Kolata izvorni naziv je bioTaypikhala, što je aymarski za “kamen u središtu”, čime se aludiralo kako je ovaj grad središte svijeta. No, pravi naziv grada je izgubljen jer njegovi stanovnici nisu imali pismo.
Tiahuanaco je upisan na UNESCO-v popis mjesta svjetske baštine u Amerikama 2000. godine jer "njegovi monumentalni ostaci svjedoče o kulturnom i političkom značaju kulture koja se razlikuje od svih ostalih pretkolumbovskih kultura Amerika".

Vrata Sunca, Bolivija

Tiahuanaco je u početku sagrađen kao jedan od brojnih gradova sa malim hramovima oko 1200. pr. Kr. Ti gradovi kvadratičnih kuća spojenih pravilnim popločanim ulicama, koji su ovisili o stadima, lovu, ribolovu i nešto poljoprivrede (krumpir, kukuruz,breskve, oka i kinoa), dijelili su kontrolu nad ovim područjem do otprilike 400. godine.
U to vrijeme grad je počeo preuzimati kontrolu i uključivati ostale gradove u čvrsto kontroliranu jezgru regije koja je kasnije postala carstvo Tiahuanaco. Počele su se koristiti lame za uzgoj vune i kao transportne životinje, počele su se praviti alatke od bakra i specijalizirali su se obrtnici, organiziran je sustav navodnjavanja koji je doveo do procvata poljoprivrede i neizravnog uzdizanja vladarske elite koja je kontrolirala trgovinu vunom od velikih krda alpaka. Njihovo bogatstvo je dovelo do izgradnje velikih javnih građevina od kamena koje su raskošno ukrasili lokalni majstori, ali i popločanih cesta koje su povezivale Tiahuanaco s vazalnim gradovima, kao što je Wari u Peruu (koji će kasnije postati njegov rival).
Tijekom slijedećih nekoliko stotina godina, Tiahuanaco je imao snažan utjecaj na južne i srednje Ande kroz mješavinu strategije kolonizacije, neizravne kontrole i trgovačkih veza koje su se protezale od zapadne obale do istočnih džungli današnje Bolivije, Čilea i Perua. Trgovački putevi ljama (camellones) su se rasprostirali na više od 65 km², širine preko 6 m i isprekidani vodovodnim kanalima širine 3 m svakih 200 m. Kanali su pored primarne vodovodne uloge služili i kao rashladni uređaji tijekom dana, što je pridonosilo boljim uvjetima krhke mikroklime poljoprivrednih polja.
Tiahuanaco je doživio vrhunac oko 800. godine kada se rasprostirao na području od oko 6 km² s oko 70.000 kuća u kojima je živjelo oko 125.000 stanovnika. Opadanje grada je započelo u 11. stoljeću, a potpuni kolaps se dogodio u prvoj polovici 12. stoljeća iz nepoznatih razloga. Znanstvenici odbacuju teorije o invaziji i ratnom pustošenju grada, te pretpostavljaju da su razlozi bili klimatske promjene koje su dovele do slabih uroda i slabljenja centralističkog sustava kako su njegovi dijelovi stjecali neovisnost.
Grad je prvi opisao španjolski konkvistador i samoproglašeni "prvi kroničar indijanaca", Pedro Cieza de León, 1549. godine kada je slučajno naišao na grad tijekom potrage za Inka gradom Qullasuyuom.
Danas su stare adobe kuće prekrivene modernim kućama, ali je obredno središte uglavnom sačuvano. No, arheološki lokalitet i muzej su u opasnosti od propadanja zbog nedostatka planova iskapanja, bespravne gradnje općinskih vlasti i nemogućnosti ostvarenja projekta konzervacije kojega u potpunosti financira japanska van-proračunska organizacija Funds-in-Trust.

Glave u zidu potonulog hrama


Statua monaha

Jezgra drevnoga grada sastoji se od niza ogromnih monumentalnih skulptura. Najveća je piramida Akapana, kamenom obložen terasasti humak dugačak oko 200 m i visok 18 m, okružen kanalom, koji sadrži središnje tzv. potonulo dvorište. Iskapanjem je otkriveno kako je izvorno bio obložen plavim kamenom i da je imao hram na vrhu, što je uobičajeno kod srednjoameričkih piramida. Zidovi manjeg potonulog hrama (Templete) su sačinjeni od 48 stupaca od crvenog pješčenjaka i ispunjeni su mnogim kamenim glavama koje nedvojbeno predstavljaju odrubljene glave poraženih neprijatelja, a koje su vjerojatno bile izlagane u hramu.

Statua monaha ispred piramide Akapana

Ostale velike konstrukcije uključuju Kalasayu, ogromnu povišenu platformu dugačku 130 m, te terasasti humak koji svojim oblikom podsjeća na slovo T, poznat kao Pumapunku, a za koji se vjeruje kako je služio kao opservatorij. Ispred njega se nalazi vjerojatno najpoznatiji spomenik, Vrata Sunca, isklesana od jedinstvenog monolita s detaljnim bareljefom glavnog božanstava. Božanstvo je prikazano u raskošnoj halji sa žezlom u objema rukama, okruženo antropomorfnim pticama i stojeći na frizu ljudskih lica. jedno od tumačenja je kako se radi o poljoprivrednom kalendaru. Tu su i dva antropomorfna monolita.
Svojom arhitekturom kamenih blokova i sofisticiranim načelima, Tiahuanacu je jasno utjecao na razvoj kasnije arhitekture Inka.

Hram Kalasasaya


Brod Inka u Tiahuanaco muzeju


Nausnice od sedefa, tirkiza i kore drveta, velicine 11cm, pronadjene u Tihuanacu (iz oko 800.-1200.)

Izvor: Wikipedia.org