Gilgameš

[kojica]

И баци га к твојим ногама.
Ти си га примила за сина
И ставила уза ме као брата.”
Ришат, господарица мајка,
Зна да тумачи снове
И објасни овако сину, кнезу:
“То што си видео звезде на небу
И како је Ануова војска пала на тебе
Као један човек,
Ти га хтео подићи, но беше ти претежак,
Хтео га стрести, а ниси могао,
То што си га притиснуо као жену
И бацио ка мојим ногама,
А ја га примила као сина,
То значи: доћи ће један јаки.
Као мноштво ратника силне су његове снаге.
Изазваће те на борбу,
Бориће се са тобом,
Над њим ће бити твоја рука,
Лежаће до мојих ногу.
Узећу га за сина,
Биће ти као брат.
Друг ће ти бити у борби,
Биће ти пријатељ.”
Погледај, Енкиду, то је сан
И тумачење господарице и мајке.”
Тако је говорила посвећена и видовита,
А Енкиду напусти узвишену Иштарину кућу.

[kojica]

Друга плоча

Енкиду прекорачи праг храма
И ступи на улицу.
Светина се зачуди
Кад угледа степског човека
Његово снажно тело
Надвисује све силне у граду.
Као таласи спушта му се дуга брада и коса.
“Јунак из Ануових брегова дошао је у град.”
Јунак из Урука препречује путу свету кућу.
Сва се војска скупила и наступа против њега,
Али је одбија његов претећи поглед.
Пред чудесном појавом клања се народ,
Пада му пред ноге и боји се као дете.
Као богу Гилгамешу је прострта постеља
Од ћилима у храму
Да се краљ сједини са самом Иштаром,
Богињом плодности.
Гилгамеш излази из свог двора
И приближује му се.
Енкиду стоји на дверима храма
И пречи му да уђе.
Као два рвача хватају се у коштац
На улазу свете куће,
И даље се боре на улици.
Као војска лежи Енкиду
Над пастиром земље.

[kojica]

Тада га овај стиште као жену
И преврну тако да је лежао изнад њега.
Подиже га и баци мајци пред ноге.
Диви се народ Гилгамешовој снази.
У очајној срџби виче на њега Енкиду.
Замршена је и усковитлана коса моћне главе.
Он је дошао са степе,
Па није познавао ни маказа ни бријача.
Енкиду се усправи и погледа противника.
Мрачно постаде његово лице
И тмуран његов изглед.
Руке му падоше на уморна бедра,
Очи му се напунише сузама.
Ришат господарица и мајка,
Ухвати га за руке:
“Ти си мој син, данас сам те родила.
Твоја сам мајка, а ово ти је брат.”
Енкиду отвори уста и рече Ришати Господарици:
“Мајко, ја сам у борби нашао брата.”
Гилгамеш му рече:
“Ти си мој пријатељ,
Бори се одсада уза ме!”
Да би заштитио кедрове
У далекој шуми богова,
Бел је поставио чувара Хумбабу
На страх људима.

[kojica]

Његов глас је као завијање олује,
Дахом његових уста шуми дрвеће,
Страшно хучи његово дахтање.
Свако ко залази у планину кедрова
Боји се страшног чувара шуме.
Ко год се приближи светом гају
Дршће целим телом.
Гилгамеш рече Енкидуу:
“Хумбаба чувар Кедрове шуме,
Увредио је бога Шамаша,
Судију духова и људи.
Постављен за чувара светих кедрова,
Не поштује никакве границе,
Излази на ужас људима.
Он чини да дрвеће шуми као урлање буре.
Сваког убија ко год се приближи.
И јакога руши његова рука.
Моје срце тражи да пронађем страшнога
И да га савладам.
Пријатељу,
Ми нећемо беспослено мировати у Уруку,
Нећемо рађати децу у Иштарином храму,
Поћи ћемо за пустоловинама
И јуначким делима.

[kojica]

С тобом ћу опет ловити по степи.”
Енкиду рече пријатељу Гилгамешу:
“Мора да је страшан Хумбаба, коме идемо.
Кажеш да је силан и снажан.
И ми треба да кренемо да се боримо с њим?”
Гилгамеш рече њему, Енкидуу:
“Пријатељу,
Хајдемо заједно до светог кедра,
Заједно ћемо се борити против Хумбабе
И убићемо непријатеља богова и људи!”

[kojica]

Трећа плоча


Енкиду уђе у сјајну краљеву дворану.
Његово срце је тескобно
И лепрша као птица небеска.
Он чезне за степом
И пољским животињама.
Гласно јадикује и не да се задржати,
Опет се жури из града у дивљину.
Гилгамеш је жалостан,
Јер је отишао пријатељ,
Он се диже сакупи најстарије из народа,
Подиже руку и рече кнезовима:
“Чујте ме, мужеви, и погледајте ме!
Ја, ја жалим за Енкидуом,
Ја, ја да плачем бог њега.
Као нарикача дижем јадиковку.
Шта ће ми ратна секира о боку,
Тољага у руци, мач о појасу,
Радост у очима,
Свечана одећа која ми обухвата тело-
Шта ће ми све то?
Подигао се демон и сву ми радост загорчао.
Отишао је Енкиду, мој пријатељ,
Напољу је међу пољским животињама.
Он проклиње свету жену која га је завела
И усрдно се моли Шамашу, богу сунца.
Требало би да почива на шареним саговима
И да станује у палати мени слева.
Силници земље требало би да ми љубе ноге,
Требало би да му служе сви људи.

[kojica]

Хоћу да цео народ тугује за њим.
Нека људи носе жалобна одела,
Подерана и запрашена.
Огрнут лављом кожом јурићу по пољу,
Тражећи га у степи.”
Сам са уздигнутом руком,
Стоји Енкиду у степи.
Проклиње ловца, усрдно се моли Шамашу
И виче:
“Шамашу, осуди проклето ловчево дело!
Уништи му богатство,
Одузми мушку снагу!
Нека га муче сви демони,
Нека се појаве змије,
Пред његовим плашљивим кораком.”
Тако он проклиње ловца,
Реч му извире из пуног срца.
А онда га нешто нагна
Да прокуне заводљиву жену:
“Хоћу да ти одредим судбину жено!
Не било краја данима твога живота!
Нека моје клетве стоје над твојом главом!
Нека ти улица буде пребивалиште,
А сан угао крај зида.
Нека ти ноге увек буду уморне и рањаве.
Просјаци, одбачени, изопштени
Удараће те по образима.

[kojica]

Трпим глад и жеђ ме мучи.
Зато што си у мени пробудила жудњу,
А ја хтео да је упознам,
Што си ме с мог поља одвела у град,
Буди проклета!”
Речи његових уста чуо је Шамаш,
Бог жарког подневног сунца.
“Енкиду, пантере степе,
Зашто проклињеш свету жену?
Она ти је дала храну са стола богиње
Какву само бог добија.
Дала ти је вино да пијеш
Какво само краљ добија.
Дала ти је свечано одело и појас.
Сјајнога Гилагамеша ти је дала за пријатеља.
Он ти даје да почиваш на шареним саговима,
Да станујеш њему слева
У блиставој кући,
Да ти љубе ноге великани земље
И да ти служе сви мужеви.
У граду Урукy тугују људи за тобом,
Носе подерана одела, посута прашином.
Гилгамеш пребацује лавље крзно преко леђа
И хита пољем да те тражи.”
Енкиду саслуша речи јакога бога Шамаша.
Пред господом својим богом,
Умири он своје срце.
Облак прашине засја у даљини.
Шамаш учини да заблиста у белом светлу.

[kojica]

Долази Гилгамеш,
Лавље му крзно светлуца као злата.
Енкиду се враћа са пријатељем у град.
Нове боли обузимају Енкидуово срце.
Он говори пријатељу шта га тишти:
“Тешке сам снове видео ове ноћи,
Пријартељу мој.
Небо је урлало,
А земља му одговарала дахтањем.
Сам сам се супротставио некоме јаком.
Лице му је било мрачно као ноћ.
Укочено је буљио очима.
Био је сличан страшном пустињском псу
Који шкргуће зубима.
Као јастреб имао је снажна крила и канџе.
Чврсто ме је зграбио и бацио у понор,
пустио ме је да зароним у дубину.
Тежином брда лежало је нешто на мени.
Као огромна стена учинио ми се терет Властитога тела.
Тада је преобразио мој лик,
А руке ми преобразио у птичија крила:
“Лети само дубље, дубље у стан таме,
У Иркалино пребивалиште.
Спусти се у стан из кога нема изласка онима
Који су једном ступили у њ.
Иди доле путем који нема повратка,
Чији смер не скреће ни лево ни десно!
Уђи у кућу чији људи не требају светла.
Прах им је храна, а блато им је јело.

[kojica]

Обучени су у перје,
С крилима као у шишмиша и сове.
Не виде светла, живе у тами.”
Тада сам ступио у пребивалиште под земљом.
Ту су стргнуте с глава краљевске капе,
Понижени су они
Који су седели на престолу
И који су владали земљом
Од прадавних дана.
У кући таме у коју сам ушао
Станује свештеник и његов слуга,
Станују и сами љубавници великих богова,
Станује Ерешкигал,
Краљиица земље и подземног света.
Пред њом клечи писарица земље,
Утискује клином имена у глину
И чита их.
Ерешкигал подиже главу и угледа ме:
“Упиши ми и овога!”
Ето то је сан.”
Гилгамеш рече њему Енкидуу:
“Узми овај бодеж
И посвети га злом духу смрти!
Додај томе сјајно огледало,
Нека га оно одагна.
Сутра ћемо жртвовати
Злослутном судији Утукиу
Да протера седморо злих.”
Кад је следећег јутра грануло сунце,
Отвори Гилгамеш велику капију храма,
Изнесе сто од сламки дрвета.
Напуни медом ћуп од црвеног камена
Маслацем напуни чинију од лапислазулија,
Постави све на сто
И остави богу сунца да лиже.

[kojica]

Четврта плоча

А Шамаш бог Сунца рече Гилгамешу:
“Спреми се
Да се с пријатељем бориш против Хумбабе!
Он је постављен за чувара Кедрове Шуме.
Кроз Кедрову Шуму води пут на Брег богова.
Хумбаба ме је увредио,
Зато идите и убијте га!”
Гигамеш је чуо реч господњу
И позво све кнезове из народа.
С Енкидуом је ушао у дворану.
И Гилгамеш отвори уста и рече:
Шамаш нас је позвао
Да се боримо против Хумбабе.
Нека је мир с вама и с целим народом!”
Најстарији међу кнезовима града устаде
И рече:
“Шамаш је увек штитио свога пријатеља,
Сјајног Гилгамеша.
Нека његова заштитничка рука не буде далеко!
Страшан је срдити чувар Кедрове Шуме.
Шамаш, који ти је објавио почетак борбе,
Вратио ти је пријатеља
Да те неповређеног сачува!
Нека стоји уза те као заштитник
И чува твој живот, о краљу!
Ти, пастиру наш, штити нас од непријатеља!”
Они напусте зборно место,
А Гилгамш рече Енкидуу:
“Пријатељу, сада можемо ићи у храм Егалмах
Светој свештеници.

[kojica]

Хајдемо Ришати, мајци и гоподарици!
Она је видовита,
Предвиђа будућност и судбину.
Нека благослови наше кораке.
Нека положи нашу судбину
У снажну руку бога сунца.”
Они оду у храм Егалмах
И сретну свету свештеницу,
Краљеву Мајку.
Она је разумела све речи сина и рече:
”Нека ти Шамаш буде милостив!”
Затим ступи у комору свечаних одела,
Врати се у светом накиту
Завијена у белу хаљину,
Са златним штитовима на прсима,
Са тијаром на глави,
Са чинијом воде у руци.
Она пошкропи под,
А онда се успне степеницама торња.
Високо горе под слободним небом
Уздизао се мирисни кад.
Просипала је жртвено зрневље
И дигла руку узвишеном Шамашу:
”Зашто си мом сину Гилагамешу дао срце
Чија плаховитост не налази мира?
Опет си га дотакао,
Јер хоће да иде далеким путем
До пребивалишта Хумбабе.
Мора да издржи борбу коју још не позна.
Ићи ће путем који још не позна.

[kojica]

Од дана када пође до дана када се врати,
Док не доспе до Кедрове шуме,
Док не савлада страшног Хумбабу,
Док не освети кривицу
И не уништи страх земље-
У све те дане. Шамашу,
Кад будеш жудео за Ајом,
За својом љубљеном,
Нека се она одврати од тебе!
Тако нека те Аја подсећа на Гилгамеша.
Докле год ти буде ускраћивала љубавни лежај,
Нека ти је срце будно
И нека мисли на њега
Док се неповређен врати.”
Тако је измолила помоћ жене бога Шамаша.
У плавичастим облацима
Дизао се кад према небу,
Она сиђе, позове Енкидуа и рече:
“Енкиду, ти јаки, ти си ми радост и утеха.
Заштити ми Гилагамеша сина,
И принеси жртву узвишеном Шамашу.”
Они пођоше на пут и одоше према северу.
Још издалека угледаше Брег света,
Пребивалиште богова.
Овамо их је водио пут кроз Кедрову шуму.
Кад пред собом угледаше таму шуме,
Оставише за собом шаторе.
Сами се приближаваху становима богова.

[kojica]

Још из далека угледа јунаке
Хумбабин чувар шуме.
Видевши их како се приближавају,
Пође им у сусрет.
Његово је тело било одевено
У седам чаробних огртача.
Шест их је одложио и променио тако
Да доњи дођоше горе.
Као дивљи бик дашчући од беса,
Дотрчи и заурла страшним гласом:
“Дођите само да вас бацим јастребовима
Да вас прождру.”
Али Шамаш, бог сунца, заштити јунаке,
Уништи моћ чаробних огртача чувара шуме.
Ниниб, бог ратника,
Даде снагу њиховим рукама,
Те они убише дива,
Хумбабиног чувара шуме.
Енкиду отвори уста и овако рече Гилгамешу:
“Драги пријатељу, нећемо ићи даље у шуму,
Нити ћемо ићи у њену таму!
Сви су ми удови као одузети,
Рука ми је укочена.”
Гилгамеш рече њему, Енкидуу:
“Не буди плашљив пријатељу мој,
Не буди плашљив и кукавица.
Ми морамо ићи даље
И самом Хумбаби окренути своје лице.
Нисмо ли убили његовог чувара шуме?
Зар обојица нисмо вични боју?
Напред, на Брег богова!

[kojica]

Уздај се у Шамаша и нећеш се бојати.
Нестаће укочености руке.
Скупи снагу и одупри се слабости!
Дођи, хајдемо!
Заједно ћемо се борити.
Бог Сунца нам је пријатељ
И он нас шаље у борбу.
Заборави на смрт
Тада неће бити никаквог ужаса.
Будимо опрезни у шуми,
Обазиримо се на све стране
Да нас не би ухватио јаки
Из свог скровишта.
Бог који те је заштитио у недавној борби
Нека сада заштити мога сапутника!
Сви ће крајеви земље славити наша имена!”
Они наставише пут и стигоше до Кедрове шуме.
Уста им занемеше и сами се зауставише.

[kojica]

Пета плоча

Ћутећи су стајали и гледали шуму.
Гледају кедрове,
У чуду посматрају висину стабала.
Гледају шуму и далеку чистину када се улази,
Ту је широки пут којим пролази Хумбаба
Поносним и силовитим корацима.
Уређени су путеви и путељци,
Начињене су лепе стазе.
Они гледају Брег богова, пребивалиште богова
И високо горе свети храм богиње Ирнини.
Пред хармом стоје кедрови у дивној бујности.
Путницима годи сена дрвећа,
Кедрови су пуни кликтања.
Под њима пузи трновита шикара,
А тамо се жбуње зелени пред маховином .
Мирисно цвеће и повијуше
Скривају се под кедровима
У густом грмљу.
Двоструки сат су ходали и други, и трећи.
Мучно је поостало путовање,
Све стрмији је бивао пут
Према Брегу богова.
Хумбабу нису нигде ни видели , ни чули.
Ноћ се спустила на Шуму,
Звезде се појавиле
И они легоше спавати.
Рано ујутро пробуди Енкиду пријатеља:
“Сањао сам сан, приајтељу,
А сан који сам видео
Био је заиста страшан.

[kojica]

Обојица смо стајали пред врхом брда,
Тада се с тутњавом грмљавине
Скотрља стена, која се била надвисила.
Један човек је био смрвљен,
Док смо ми обојица одлетели у страну
Као ситне пољске мушице,
Затим смо били на путу за Урук.”
Тада краљ рече пријатељу:
“Сан који си сањао добар је.
Сан који си видео пријатељу мој,
Изванредан је, има добро значење.
Што си видео да се брег срушио
И смрвио трећег човека, то значи:
Ухватићемо и убићемо Хумбабу.
Бацићемо у поље његову лешину
И о првој зори вратићемо се кући.”
Тридесет сати су путовали,
Набројали су већ тридесет сати.
Пред сунчаним богом ископали су јаму,
Шамашу су подигли своје руке.
Гилгамеш се успне
И стане на хумку избачене земље
Баци зрневље у јаму и рече:
“Брдо, донеси сан!
Дај снове Енкиду, узвишени Шамашу!”
Хладан ветар прохуји кроз дрвеће,
Долазио је страшни вихор.
Гилгамеш рече пријатељу да легне,
Па и сам леже.

[kojica]

Сагнуо се пред олујом
Као брдска раж на ветру,
Пао је на колена
И подуппро уморну главуу.
Сан, какав обузима људе,
Тешко паде на Енкидуа.
Усред ноћи нестаде сна.
Он се усправи и рече пријатељу:
“Ниси ли ме звао Гилгамешу?
Како то да сам будан?
Ниси ли ме се дотакао?
Зашто сам тако преплашен?
Није ли овуда прошао неки бог?
Зашто ми је цело тело тако немоћно?
Пријатељу мој, опет сам сањао,
А сан који сам видео био је страшан:
Небо је јечало, а земља одговарала урлањем,
Приближавали су се тамни олујни облаци,
Мрачно су се сакупљали и гомилали,
Муња је засветлила,
Огањ је сукну увис,
Облаци су се све више ширили,
Као киша падала је смрт.
Још једном засветле,
А тада се ватра угаси.
Неки човек кога је убио гром
Постаде пепео.
Хајдемо даље,
Посаветоваћемо се на хасурама
Међу кедровима.”

[kojica]

Гилгамеш отвори уста и рече пријатељу:
“Енкиду твој сан је добар,
Радосно је његово значење.
Тешка ће бити борба,
Али ћемо ипак убити Хумбабу.”
Мучно се успињу све до врха брда,
Где бујни кедрови окружују кућу богова.
У заслепљујућој белини
Сија свети торањ богиње Ирнини.
Тада се зачу страховито дахтање,
А дрвеће зашуми.
Видеше самог Хумбабу како долази.
Шапе је имао као лав,
А тело покривено бронзаним љускама,
На ногама јастребове канџе,
На глави рогове дивљег бика,
А реп и уд расплођавања
Завршавали су змијском главом.
“Устани, Енкиду!
Шамаш бог сунца, нека нам поклони живот!”
Они одапну стреле, баце и праћке.
Све се ово одби натраг,
Он остаде неповређен.
Сад стоји пред њима.
Већ је ухватио Енкидуа својим канџама.
Погођен паде Хумбаба,
А Гилгамеш му одруби главу
С љускастог врата.

[kojica]

Затим узеше моћно тело
И одвукоше га у поље.
Бацише га птицама да га прождиру.
На високој мотки однеше главу с роговима
Као знак победе.
Пењу се одважно даље према Брегу богова.
Кроз дивну бујност кедрова стижу на врх.
Тада повиче глас с брега,
Јави се Ирнин глас:
“Вратите се! Свршено је ваше дело.
Окрените се према граду Уруку,
Он вас чека!
На свето брдо где станују богови,
Не може се успети ни један смртник.
Онај који погледа у лице боговима мора умрети!”
И они се окренуше, иђаху гудурама
И непроходним путевима,
Бораху се с лавовима и узимаху им крзно.
На дан пуног месеца вратише се кући у град.
Гилгамеш је носио главу Хумбабе
На свом ловачком копљу.