Кад то чу силни Нергал,
Отвори одмах рупу у земљи
И доведе горе Енкидуову сену.
Они се препознаше,
А ипак остадоше један другом далеко.
Разговарали су.
Гилгамеш је викао,
А сена је дрхтавим гласом одговарала.
Гилгамеш отвори уста и рече:
“говори, пријатељу мој,
говори, пријатељу мој!
Објави ми сада закон земље
коју си видео!”
“ја ти то не могу рећи, пријатељу,
ја ти то не могу рећи.
Ако бих ти открио закон земље коју сам видео,
Ти би сео и заплакао.”
“па хоћу да седнем и плачем довека!”
“погледај, пријатеља којега си прихватио,
којему се срце твоје обрадовало,
њега ждеру црви као старо одело.
Енкиду, пријатељ,
Кога је твоја рука додиривала,
Постао је блато земље,
Пун је прашине,
Потонуо је у прах,
Прах је постао.”
Гилгамеш хтеде још да пита,
Али нестаде сене Енкидуове.
Гилгамеш се врати у Урук,
У град са виссоким зидинаама.
Високо се диже храм Светог брда.
Гилгамеш леже да спава,
А смрт га уграби
У сјајној дворани његове палате.