Само једна трећина Гилгамеша је човек,
А две трећине је бог.
С дивљењем и страхом
Гледају грађани његов лик,
По лепоти и снази
Никада му нису видели равног.
Лава тера из свог склоништа,
Хвата га за браду и пробада.
Дивљег бика лови брзином
И снагом свог лука.
Његове речи и говор у граду су закон.
Сину је важнија краљева воља
Него очева жеља
Чим син постане човек
У служби је великог пастира
Као ратник и ловац, чувар стада,
Надзорник градње и писар
Или слуга светог храма.
Гилгамеш, човек бола и радости,
Није уморан.
За њега, јакога, дивнога, мудрога,
Морају да раде и млади и стари,
Моћни и незнатни.
Уруков сјај треба да сија
Пред свим градовима земље.
Гилгамеш не пушта љубавницу њеном драгом,
Ни кћерку силнога њеном јунаку.
Њихово јадиковање допире до великих богова,
Богова неба, господара светога Урука:
"Ви сте створили моћног дивљег бика
И брадатог лава,
Гилгамеш наш кнез јачи је од њих.
Нећете наћи њему равнога.
Силна је његова моћ над нама.
Не пушта љубавницу њеном драгом,
Ни кћерку јунака њеном мужу."
Њихово јадиковање чуо је Ану, бог неба.
Он позове богињу Аруру,
Богињу вешту обликовању.
"Ти си Аруру створила људе и животиње
Заједно са Мардуком јунаком.
Створи сада лик који би био сличан Гилгамешу,
Биће које би било као он,
Но не само пустињска животиња.
Нека дође затим тај силни у Урук.
Нека се бори са Гилгамешом,
А тада буди спокојан Уруче!"
Кад то чу Аруру, створи у мислима биће
Као што је желео Ану, бог неба.
Она опра руке, узе блато
И обложи га својом божанском,
Мајчинском пљувачком.
Обликова Енкидуа, створи јунака
Оживљеног крвљу и дахом
Борбеног бога Ниниба.
Сада он стоји сам у степи,
Длакав по целом телу.
Као у жене таласа му се дуга коса,
Пружа се као пшеница.
Ништа не зна он о земљи ни о људима.
Крзнима је одевен као Сумукон,
Бог њива и стада.
Са газелама једе траву по пољу.
Са стоком пије на заједничком појилу.
Са мноштвом животиња гура се у реци.
На том појилу неки ловац постави замке.
Енкиду се супротстави том човеку,
Који је долазио да поји своју стоку.
Једног дана, па и другог, и трећег
Стоји Енкиду претећи му на појилу.
Ловац га опази и дуго гледа нетремице.
Са стоком се враћа натраг у тор.
Спопада га срџба,
Унезверена и мрачна лица виче од бола.
Бол обузе његово срце, јер се уплашио.
Енкиду му се причинио као чудовиште из планине.
Ловац подиже глас и рече свом оцу:
"Оче неки је човек дошао из далека, са планине,
Чини се као да је потомак Ануа.
Силна је његова снага,
Непрестано лута по степи,
Заједно са животињама стоји на нашем појилу.
Страшан је његов лик,
Не смем му се приближити.
Засуо је јаму за хватање коју сам ископао,
Покидао је замке које сам поставио.