Joga

[Пркос]

Parabola o čoveku koji je izgubio pamćenje
Jedan čovek je igrao kriket. Iznenada ga je lopta pogodila u potiljak. Zavrtelo mu se u glavi, i sve mu se zamračilo. Pao je u nesvest i odveden je u bolnicu. Pošto je bio podvrgnut raznim operacijama i injekcijama, najzad se ponovo osvestio. Tražio je nešto za jelo. Vikao je i plakao posmatrajući stvari oko sebe u velikom strahu. Počeo je da zapitkuje ljude oko sebe: «Ko si ti?», «Šta je ovo?» Medicinske sestre shvatile su da je izgubio pamćenje. Zaboravio je svu svoju rodbinu; nije bio u stanju da kaže čiji je sin. Starija sestra koja mu je povratila svest igrala je ulogu njegove majke. Usvojila ga je kao svog sina. Čovek je poverovao da je ona njegova prava majka. Gajio je nova prijateljstva i stekao nove prijatelje. Nije prošlo ni godinu dana pre nego što ga je ponovo neodoljivo privuklo igralište za kriket. Igrao je isto onako dobro kao i ranije, iako nije mogao da prepozna nijednog od starih saigrača. Ljudi su se čudili ovom čudnom preobražaju mladog čoveka.
Isto tako čovek igra igru života na ovoj zemaljskoj ravni. Smrt ga se dočepa, i sve oko njega se zamrači. On gubi svest. Odnose ga glasnici iz drugog sveta, i seku ga i muče zbog raznih grehova koje je počinio dok je bio na zemlji. Njegova svest polako ponovo oživljava na zemaljskoj ravni kada ga majka rodi. On plače na sam pogled na neobične stvari oko sebe. Nagonski pribegava majčinim grudima i sisa mleko. Što je svesniji sveta, to više zapitkuje: «Šta je ovo? Šta je ovo?» Zaboravio je svoga pravog oca i majku – Boga. Žena koja ga je ovde rodila kaže: «Ja sam tvoja majka», i on je prihvata kao majku. Zatim stiče novo društvo rođaka i prijatelja. Ali, vrlo ubrzo počinje da igra istu staru životnu igru, kao što je to i ranije činio, neodoljivo privučen samskarama (utiscima) iz prethodnog života. Mudri ljudi čude se ovoj misteriji seobe duše. Iako se sećanje na njegov prošli život izgubilo, samskare i vasane (skrivene suptilne želje) su ostale! One ga vode dalje.

[Пркос]

Parabola o gramzivom hodočasniku
Čovek koji je želeo da pođe na hodočašće uzeo je od prijatelja sto rupija na zajam. Išao je na razna mesta i zatim se vratio u svoje rodno mesto. Kada je sreo prijatelja od kojeg je pozajmio novac, i kada je ovaj zatražio da mu ga vrati, hodočasnik je upitao: «Koliko treba da platim?» «Pobogu, pa sto rupija!» «O, ti želiš da ti sve vratim?» Kakvo čudesno pitanje!
Isto je tako začuđujuće ponašanje ljudskih bića. Điva stupa na široko polje samsare i tumara raznim područjima – kao mineral, kao biljka, kao životinja, a zatim i kao čovek – uz pomoć svesti pozajmljene od Boga. U ljudskom životu điva ponovo dolazi sasvim blizu svoga doma, tj. Boga. Sada, kada je putovanje gotovo okončano, Bog traži da mu pozajmljena svest bude u potpunosti vraćena. Drugim rečima, čovek treba da shvati da čitava njegova duša pripada Bogu, i da stoga njegovo srce u celosti treba da bude ponuđeno Njemu. Ali glupan, ispunjen požudom i pohlepom, mohom (zaluđenošću) i vezanošću, nije voljan da to učini. Kakvo veliko čudo! Kako je maja moćna!

[Пркос]

Poglavlje drugo

Najviša svrha ljudskog rođenja

Parabola o dečaku koji je zalivao koren
Otac je poželeo da ispita inteligenciju svoja dva sina. Obojici je dodelio zadatak da paze na po jedno drvo mangoa, obećavši nagradu onome čije drvo donese vrhunske plodove u izobilju. Budalasti dečak ustanovio je da se lišće suši, a da cvetovi rastu na krajevima grana. Brzo se popeo na drvo i pažljivo zalio svaki list. Lišće je i dalje venulo i drvo je na kraju propalo. Mudri dečak, s druge strane, zalivao je koren, i to drvo je bilo zeleno i zdravo i donelo je ukusne plodove u izobilju.
Slično tome, Bog čoveku daje ljudski život da bi proverio razvitak njegove pameti. Budala, željna da dobije nagradu večnoga mira i besmrtnosti, nastoji da udovolji žudnji svojih čula, i da stekne svetovno znanje, misleći da je to pravilan način. I usled toga umire bednom smrću neznalice. Mudrac se, naprotiv, posvećuje kontemplaciji Boga, korena čitave tvorevine, i time stiče sve bogatstvo i znanje univerzuma. Bog je veoma zadovoljan njime i dodeljuje mu nagradu besmrtnosti i večnog blaženstva.

[Пркос]

Parabola o panditu (učenoj osobi) i šalu
Radža (kralj) poklonio je skupocen šal jednom budalastom panditu. Pandit nije imao predstavu o vrednosti tog šala. Odmah je njime obrisao svoj nos i stopala. Ljutit zbog tolike gluposti, radža je naredio da mu se oduzme šal pošto ne zna kako se on koristi. I njegov vojnik oduze panditu šal.
Slično tome, ovo dragoceno ljudsko rođenje bilo nam je dodeljeno kao veliki dar od Boga. Ali, budala ga rasipa na ženu, zlato i slavu. Ubrzo dolazi smrt i oduzima mu taj dar od Boga, koji je čovek tako grubo zloupotrebio.
O, čoveče, iskoristi ovaj dragoceni ljudski život za đapu, izučavanje svetih spisa, nesebično služenje i meditaciju. Spoznaj Jastvo i budi slobodan!

[Пркос]

Parabola o mački u visećoj ležaljci
Čovek je začuo vrištanje bebe u susednoj prostoriji. Pomislio je da se njegov dečačić uznemirio u snu, pa je otišao u njegovu sobu i tamo opazio da se ležaljka pomera. Počeo je da peva uspavanku i da ljulja ležaljku. To je trajalo desetak minuta, a onda je, na njegovo zaprepašćenje, mačka iskočila iz ležaljke i pobegla. U ležaljci je video kako je mačka vešto probušila bebinu flašicu i popila mleko iz nje (majka je bila iznela bebu).
Do ušiju budalastog čoveka doprle su prijatne, slatke reči nežnosti koje su izgovarali njegova žena i deca. On je veoma zadovoljan i upušta se u služenje njima. To traje dosta dugo pre nego što uvidi da nije njihova ljubav prema njemu bila ono što ih je navodilo da se prema njemu lepo ponašaju, već njihova sebičnost. Unutar ležaljke domaćinstva kojim on upravlja, ne zatiče čedo ljudi koji su mu zaista odani, već mačku sebičnih rođaka koja je sve vreme bila zauzeta ispijanjem mleka njegovog života i puštanjem radosnih uzvika što je našla takvu budalu kao što je on!
Brate, pogledaj u ležaljku. Mačka će iskočiti iz nje. Ne budi naivan. Gledaj svoja posla – vežbaj sadanu kako bi postigao samospoznaju.

[Пркос]

Parabola o prostitutki i njenom ljubavniku
Jedan čovek bio je veoma zaljubljen u prostitutku. Provodio bi jedva jedan sat u svome domu, koliko da uzme izvrsno jelo koje mu je spremala njegova odana supruga. Nikada je ne bi ni pogledao, i s vremenom je gotovo i zaboravio da ima ženu, osim u vreme obroka. Imao je jako dobrog prijatelja koji mu je želeo dobro i koji ga, uviđajući da ovaj srlja u propast, jednoga dana povede u stranu i reče mu: «Prijatelju, ti znaš koliko te ja volim. Zato te molim da odustaneš od odlaženja prostitutki.» «Zašto? Ona je tako dobra prema meni i tako je lepa. Ona je sam moj život. Ne mogu ni da zamislim uživanje bez nje, niti život bez njenog posedovanja.» Prijatelj mu ponovo reče: «Ja imam jako dobar razlog što tražim da digneš ruke od nje. Pažljivo pregledaj njeno telo onako kako ti ja kažem, i otkrićeš da ima užasnu bolest. Veza sa njom učiniće da i ti podlegneš toj bolesti. Zbog toga je napusti.» Čovek je smesta odjurio do prostitutke i pregledao je onako kako ga je prijatelj uputio. Otkrio je da je ovaj bio u pravu. Tog trenutka um mu je ispunila odvratnost prema njoj. Pobegao je iz njene kuće rešen da više nikada ne prođe njenom ulicom. Njegova supruga čekala ga je kod kuće. Pružala mu je nezaraženo zadovoljstvo čitavog njegovog života. Kasnije, čak i ako bi se, usled snage stare navike, dogodilo da prođe ulicom u kojoj je prostitutka živela, ona sama bi zabravila vrata i utrčala unutra, da je on ne bi u besu ispsovao i obznanio njenim ostalim redovnim posetiocima da ima opaku bolest. Čovek je, nakon toga, stalno uživao u prosvećujućem društvu svoje supruge i u čistoj sreći.
Sličan je slučaj sa čovekovim preobražajem. U njegovom se vlastitom srcu nalazi beskrajno blaženstvo. Ali, on ne mari ni da pogleda na svoje Jastvo; čak ne zna ni da Ono postoji! Sve vreme je posvećen maji, objektima čulnih užitaka. Samo nakratko – za vreme dubokog sna – vraća se svome unutarnjem Jastvu i uživa u miru i sreći; ali ni tada ne obraća pažnju na Jastvo, i ne shvata da je Ono tu. Oči su mu oslepljene neznanjem. Tada mu samorealizovani mudrac prilazi kao njegov najdraži prijatelj i dobrotvor, i kaže mu: «O, čoveče, odbaci ovu maju; napusti čulne užitke. Gle, u odajama tvoga srca boravi najviše blaženstvo. Idi tamo i uživaj u beskrajnoj sreći.» Ali, čovek uzvraća: «Kakve su to gluposti!? Kako može biti sreće izuzev u objektima čula? Ja iz njih izvlačim krajnje zadovoljstvo, i uopšte ne mogu da živim bez njih. Kako da ih odbacim?» Ali, mudrac moli neznalicu: «Prijatelju, shvati, ja imam itekako dobar razlog što od tebe tražim da napustiš te čulne objekte. Oni imaju veliku manu. Propadljivi su i šire zarazu beskrajne patnje. Pomisli na bolest, pomisli na starost, pomisli na smrt, jer to su osobine čulnih objekata. Kada traćiš svoj život na njih, i ti obolevaš, stariš i umireš. Odbaci ih i uživaj u besmrtnosti i večnom blaženstvu.» Tada čovek seda na mirno mesto i razmišlja o rečima mudraca. Spoznaje Istinu. Proteruje čulne objekte iz svoga uma. Trči natrag svome domu – sedištu Jastva – i tamo uživa u trajnom miru i večnom blaženstvu. Ponekad, zbog snage ranijih samskara, može čak jako da se približi istim starim čulnim objektima; ali, sada maja beži od njega, da ne bi, kada ona počne da ga zavodi, otkrio njenu narav drugima i tako ih sprečio da postanu njene žrtve. Uživajući tako u blaženstvu Jastva čitavog svog života, on na kraju biva oslobođen.

[Пркос]

Parabola o sviraču na đalatarangi i njegovoj čaši

Siromašni svirač na đalatarangi (instrument za čije sviranje se koristi voda) uživao je svirajući u svojoj trošnoj kući, kada je kiša počela da pada. Kroz krov koji je propuštao vodu, curilo je pravo na njegovu glavu. Ali, njemu to uopšte nije smetalo. Odmah je uzeo jednu od čaša na kojima je tako dugo svirao, i stavio je na glavu. Voda je curila u čašu, a on je nastavio da svira kao i do tada, dok kiša nije prestala, a tada je samo sklonio čašu sa glave i nastavio da svira.
Siromaštvom pogođeni muzičar može se uporediti sa mladićem koji nije obilno obdaren duhovnim samskarama. Zgrada u kojoj on živi, tj. telo, nije dovoljno jaka da odoli prirodnim silama; energija curi kroz njene prilaze. Kao bramačari, on proučava Vede i svete spise u Gurukulu. Raspolaže intelektualnim razumevanjem velikih duhovnih istina. Ali, kada sasvim odraste, dolazi do silovitog pljuska prilika pogodnih da čula postanu plen prirodnih sila. Međutim, on nije odvučen sa ispravnog puta. Otkriva da se među šastrama (svetim spisima) koje je proučavao nalaze i neke koje preporučuju grihastašram (porodični život) za mladića njegovog temperamenta. Tako se on ženi. Mada to podrazumeva nošenje bremena porodice, ipak ga spašava od veće opasnosti. On i u grihastašramu nastavlja sa muzikom sadane. Kada kiša nagona za čulnim užicima prestane, on se odriče sveta i nastavlja svoju muziku sadane, ne morajući više da nosi breme porodice na glavi. On je zaista mudar čovek.

[Пркос]

Parabola o košakara ptici

Ptica košakara stanuje u deblu drveta. Ona buši rupu u njemu i gradi čvrsto gnezdo blizu kore. Da ne bi ostavila mesta za upad bilo kog drugog stvorenja, ptica nastavlja da sa svih strana ojačava gnezdo, sve dok u njega ne može ni igla da prodre! Da je ostavila rupu, imala bi vazduha za disanje. No, pošto je sve zapušeno radi bezbednosti, ptica ugine u gnezdu.
Slično tome, grihasta (kućevlasnik) brižno sprečava ulazak bede i muke, gradi svoje gnezdo doma i porodice, svoga unutrašnjeg stava prema životu, na takav način da ne ostavlja prostora ni za jedan vriti (misao) koji se ne bavi zadovoljenjem čula (građe od koje je načinjen njegov kavez) da mu uđe u um. Da je ostavio jedan mali otvor 'veragje' (nepristrasnosti, neprivrženosti) u tome oklopu, disao bi i bio bi u stanju da u prikladno vreme dobije hranu za dušu. Međutim, pošto ni to nije dopustio, bedno umire unutar tog čvrstog i krutog gnezda.
O, čoveče, čak i ako odabereš da uđeš u gnezdo grihastašrama, ostavi mali otvor 'veragje' u njemu, kroz koji možeš uteći u široki svet spoznaje Boga, kad tome dođe vreme.

[Пркос]

Parabola o čoveku koji se bojao komaraca

Stanovnik sela u blizini guste himalajske šume nije imao miran san u svojoj kući. U njoj je bilo bezbroj komaraca kojima je on bukvalno bio obrok svake noći. To mu se toliko smučilo da je napustio kuću i počeo da spava u džungli. Nije poneo oružje, niti je išta znao o džungli. Svež povetarac držao je komarce na odstojanju, i on je bio srećan zbog toga. Ali, par dana kasnije ga je napao i usmrtio tigar.
Slično tome, mladić napušta kuću, zgađen njenim brigama, zebnjama i željama, i stupa u ašram. Međutim, nije opremljen sadanom, a naročito ne veragjom. Neko vreme izgleda mu da je postigao ono za čime je tragao, jer u ašramu nije izložen brigama, zebnjama i željama. Ali, uskoro ga maja ipak savladava i on postaje žrtva pohote, bogatstva ili slave, i biva izgubljen.

[Пркос]

Parabola o dva biznismena

Jednom su dvojica biznismena zbog posla krenuli na dalek put. Obojica su bili bogati. Bili su dobro obavešteni o zaradi koju bi im njihov posao doneo u novom mestu. Prvi od njih, Rama, mislio je: «Uložiću čitavo svoje bogatstvo. Čak i ako posao bude klimav u početku i ako bude početnih gubitaka, ipak će moj temelj biti čvrst i na kraju ću zaraditi.» U skladu sa takvim razmišljanjem, uložio je sve što je imao i odmah počeo ozbiljno da posluje, na dobro utvrđenoj podlozi. Sa uobičajenim gubicima na početku, prebrodio je rane faze izuzetno uspešno i postao ugledan biznismen. Kako je vreme prolazilo, zarađivao je više nego što je mogao i da sanja.
S druge strane, Govinda, drugi čovek, razmišljao je sa izvesnim pesimističnim stavom: «Ako sav svoj novac uložim i izgubim ga, onda niti ću imati profit od novog posla, niti tu sreću da dobro živim sa starim bogatstvom. Zato ću u početku uložiti samo malo. Ako je unosno, ulagaću sve više od starog bogatstva; jer, nova zarada će mi pružati sredstva za život, pa neću zavisiti od starog bogatstva za svoju svakodnevicu.»
I zaista, isprva je uložio malo. To je potrošeno na početne gubitke. Zatim je ponovo uložio malo, ali to je bilo dovoljno tek da nadoknadi početne gubitke i nije mu donelo nikakav profit. Kako su godile proticale, dospeo je do toga da je izgubio sav svoj imetak i nije imao od čega da živi.
Dvojica biznismena su nalik dvojici duhovnih aspiranata.
Njihov odlazak u udaljenu zemlju je kao odlazak aspiranata u osamu radi ubiranja dobre duhovne žetve.
Poput biznismena koji je sve svoje bogatstvo uložio odjednom, i aspirant se odjednom svega odriče i, kao i biznismen, ima klimav početak, ali se potpuno posvećuje duhovnoj stazi. Za njega nema povlačenja niti krajnjeg gubitka. On brzo napreduje i ubrzo postiže blaženstvo duhovnog života, krajnju svrhu ljudskog postojanja.
Srodan Govindi je onaj aspirant koji iz prethodne udobnosti odlazi u osamu, ali čuva netaknutim svoje staro bogatstvo da ga spasi u vreme oskudice. Aspirant sumnjičavo rezonuje: «Ako iscrpim sav svoj imetak a ne uspem u postizanju Cilja, mogu kasnije biti prisiljen da živim poput prosjaka u ovom svetu. Za svaki slučaj ću nešto sačuvati u skladištu. Kada steknem to blaženstvo, rado ću razdeliti ovo bogatstvo. A ako ne steknem blaženstvo, moći ću da ga upotrebim u svetu.»
Ovaj aspirant, poput drugog biznismena, gubi sav svoj imetak kada Vreme položi svoju moćnu ruku na njega. On ne dobija plodove duhovnog života, kao što i Govinda ostaje bez zarade.
O, čoveče! Zapamti Božje reči: «U duhovnom nastojanju nema početnog gubitka, pa čak ni otpora. I najmanje razumevanje ove istine (zakona) spašće te od veoma velike opasnosti.»
Odreci se svega, bez ikakve zadrške; samo tada će se plodovi duhovnog života naći u tvojim rukama.

[Пркос]

Parabola o dve ptice i Garudi

Predivni Garuda (mitski orao, vozilo boga Višnua) leteo je nebeskim visinama. Dve su ptice sedeći na tlu posmatrale kako uzleće ka nebu i veličanstveno lebdi na neverovatnoj visini. Mlađa ptica osetila je kako joj se talasi očajanja šire srcem. «Kakva je uopšte korist od moga letenja?», reče ona drugoj ptici. «Ako letimo, treba da letimo poput Garude. Ako to ne možemo, bolje da spalimo svoja krila. Ja odsada više uopšte neću da letim.» Starija joj ptica odgovori: «Brate, to nije ispravan stav. I mi imamo krila, i možemo da letimo. Ne treba da se predajemo očaju. Učinimo što možemo. Ima i u tome lepote.» Rekavši to, starija ptica odlete. Mlađa se ptica još nije povratila od utučenosti, kada je naišao lovac i sa lakoćom je uhvatio.
Svetac vazda uzleće u Božansko i lebdi u transcendentalnim područjima božanskog blaženstva. To nije moguće svim ljudima. I pored toga, Bog je svakoga obdario nekim dobrim osobinama i talentima. Mudrost je u tome da ih iskoristite što više možete. Ako to ne činite, podesni ste da padnete kao žrtva tamasa (inercije, lenjosti) i potonete još dublje u okean samsare.

[Пркос]

Poglavlje treće

Slava Gurua


Parabola o slepcu koji vodi slepca

Pedeset slepih ljudi sedelo je u darmašali (objektu za privremeni smeštaj hodočasnika). Svi su bili od rođenja slepi, i svi su želeli da otputuju u izvesno udaljeno mesto hodočašća. Došla su još četiri slepca i priključila se ovoj grupi. Rekoše da i oni idu u isto mesto. «Prijatelji», reče vođa pedesetorice, «mi smo slepi i ne možemo sami da nađemo put do svetilišta. Hoćete li biti u stanju da nas vodite? Da li vaše oči vide?» «Da, dragi prijatelji», odgovoriše četvorica, «mnogo smo slušali o svetom gradu i putu kojim se do njega stiže. Imamo jasnu mentalnu sliku tog puta. Mada ga ne vidimo svojim očima, uvereni smo da ne samo da ćemo mi stići na odredište, nego da ćemo i sve vas odvesti tamo sa nama. Sledite nas.» Vezali su se jedan za drugog dugim konopcem. Najbolji od četvorice predvodio ih je. On je, bez sumnje, imao mentalnu zamisao o putu; ali to nije bilo od naročite koristi. I sebe i njih je doveo u zabludu, i uskoro je pao u duboki klanac. Vezani za njega, drugi su se slepci, ne znajući gde ih on vodi, takođe jedan za drugim stropoštali za njim. I svi do jednog su izginuli.
Sličan je slučaj sa masama u današnje vreme. Čule su za zemlju večnog blaženstva, zemlju koja obiluje svetošću i božanstvenošću. Ali, ne znaju put do nje, i čekaju da ih neko povede. U međuvremenu dolazi još nekoliko slepaca, koji su mnogo slušali o kraljevstvu Božjem i poseduju odlično intelektualno razumevanje. Oni misle da znaju put, pa čak i da mogu druge da vode njime. To su naučnici i naučni filozofi, koji obećavaju da će odvesti mase u kraljevstvo besmrtnog blaženstva, a lakoverna javnost ih sledi. Te vođe imaju izvrstan intelekt, ali ne i samokontrolu i iskustvo. Idu tamo gde ih njihove žudnje, vasane i želje vode, i upadaju u užasni jarak čulnosti i materijalizma, u kojem umiru. A sa njima ginu i svi njihovi sledbenici.
Čujte me, ljudi - ne sledite slepe obmanjivače. Sledite mudrace koji poseduju intuitivni vid i stignite do boravišta vrhovnog blaženstva.

[Пркос]

Parabola o prepredenjaku i četiri budale

Jedan je čovek otišao u park. Sve betonske klupe bile su zauzete, a on je bio umoran i hteo je da predahne. Niko od ljudi na klupama nije se činio sklonim da ih napusti. Razmišljao je šta da učini, i smislio dobar plan. Premestio se u ćošak parka i počeo da gleda uvis, praveći se da je zapanjen onim što vidi. Tako je izazvao radoznalost četvorice ljudi sa najbliže klupe da vide šta ga je to toliko zaprepastilo. Privučeni znatiželjom, ostavili su klupu i prišli mu. Ali, on se istog trenutka okrenuo, otišao pravo do klupe i udobno se ispružio na njoj. Pre nego što su mogli da otkriju šta je to ugledao, on je već blaženo zaspao. Četiri su se budale još dugo prepirale o tome šta je on video, ali nisu uspevale da dođu do ispravnog zaključka.
To je ono što se događa mnogim ljudima u svetu. Često se pojavi neki naučnik ili političar, koji želi da vodi udoban život sa ugledom i slavom, moći i položajem. Inteligentan je, i zaključuje da je prost čovek budala koja se lako da prevariti. Ovaj naučnik ili političar pravi se da je otkrio nešto zapanjujuće. Ljudi se okupljaju oko njega i muče se nad njegovim otkrićem. Ulaze u beskrajne sporove među sobom po pitanju prirode tog otkrića, dok se on snabdeva debelim bankovnim računom, slavom i svim vrstama komfora i pogodnosti.
O, glupane, ne dozvoli da te licemer obmane. Obrati se istinskom mudracu. On će te prosvetiti i vodiće te ka cilju, večnom blaženstvu i trajnom miru.

[Пркос]

Parabola o kuriru milionera

Jedan milioner hteo je da pošalje hitnu poruku drugom bogatašu koji je živeo u susednom gradu. Pozvao je svog najboljeg sekretara i uručio mu poruku rekavši: «Molim te da ovo hitno odneseš mome prijatelju.» Kurir je dostavio poruku drugom bogatašu, a ovaj oholi čovek primio ju je i ravnodušno rekao kuriru: «Nadam se da si ručao; ako nisi, uzmi ovo voće i odlazi.» Kurir je otišao duboko uvređen.
Neki siromah na putu naiđe na kurira i sa ljubavlju i brižnošću ponudi mu čašu hladne vode. Kurir je vrlo zadovoljan zbog toga i osvežava se vodom. Kasnije celu stvar saopštava svome gospodaru koji, shvatajući da je uvreda naneta njegovom kuriru zapravo uvreda njemu samome, sa odbojnošću gleda na bogataša kojeg od tada udaljava od sebe. A onaj siromah biva obilno nagrađen.
Slično tome, Bog šalje ljudskom rodu svoje Glasnike u vidu svetaca i mudraca. Oni dolaze na zemlju sa porukom ljubavi, radosti i besmrtnosti. Oholi čovek ispunjen ponosom zbog svoga bogatstva, položaja i moći, gradi ašram za sveca ili poklanja novac za svečevu misiju – ali sve je to zaprljano arogancijom, ahamkarom (egom) i abimanom (samovažnošću). To ne zadovoljava sveca. S druge strane, siromah nudi svecu cvet, voće ili samo vodu, ali sa time mu nudi i svoje srce, i svetac je veoma zadovoljan njime. Preko sveca Gospod meri zasluge bogataša i siromaha. On kažnjava nadmenog bogataša, a nagrađuje pobožnog siromaha. Ono što se vrednuje je bava, osećanje; kvalitet, a ne kvantitet.

[Пркос]

Parabola o pseudo-bakti

Živela jednom jedna kukavica koja je imala veliku želju da se u očima javnosti predstavi kao veliki posvećenik Gospoda Narasime (inkarnacije Višnua kao polu-čoveka, polu-lava). On nije posedovao ni hrabrost ni mudrost, ni pobožnost ni iskrenost. Otišao je kod majstora za tetovaže da mu na leđima istetovira lik Gospoda Narasime. Mislio je da će ga zbog toga ljudi doživeti kao odanog posvećenika.
Majstor tetovaže smireno je počeo da radi. Posle par minuta kukavica, nesposobna da podnese ubode iglom i obuzeta zastrašujućom mišlju da će joj živi Narasima sesti na leđa, drhteći zapita: «Koji deo Gospoda sada tetoviraš?» Majstor odgovori da je upravo započeo da mu ocrtava noge. Kukavica reče: «Gospodine, Božja noga zadaje mi mnogo bola. Zaobiđi njegove noge, ne želim ih. Istetoviraj neki drugi deo njegovog tela.» Majstor je počeo da radi na Gospodovim rukama, a kukavica je ponovila istu primedbu. Tada je majstor počeo da se bavi glavom i kada je to objavio, sama pomisao na glavu Gospoda Narasime izazvala je kod kukavice žestoku drhtavicu, i ona naglo pobeže vičući: «Gospod Narasima je bio zadovoljan sa mnom. Seo mi je na leđa. Gledajte, o ljudi! Gledajte kako sam ja veliki posvećenik.» Međutim, sve što su ljudi mogli da vide bilo je nekoliko nespretnih ogrebotina koje je majstor tetovaže uspeo da načini, te su se rugali kukavici i sažaljevali njegovu glupavost i neznanje.
Svet je pun pseudo-đnanija (znalaca), pseudo-vedantina, pseudo-jogija. Te osobe su kukavice, ali žele da se izdaju za velike jogije i bakte. Oni nemaju volju da se potčine Guruu i strpljivo od njega uče. Nisu u stanju da se suoče sa preprekama na duhovnoj stazi. Oni uzmu reč ili dve iz Guruovih usta i idu naokolo propovedajući javnosti, uvereni da su postali realizovane ličnosti. Isti su kao ta kukavica koja misli da je Gospod Narasima pristao da se smesti na njenim leđima.
O, čoveče! Svesrdno se potčini Guruu. On će u tvome umu iscrtati celu neopisivu sliku Gospoda. Čak i ako je ne pokazuješ, ljudi će saznati za vrednost te slike. Imaj na umu da ćeš morati da se suočiš sa preprekama i da ih prevaziđeš.

Budi odvažan. Budi hrabar. Budi strpljiv. Budi ozbiljan.

[Пркос]

Parabola o Bramaništi i njegovom učeniku

Živeo jednom jedan Bramaništa (učvršćen u znanju o Bramanu) Guru. Bio je potpuno zadubljen u prosvećivanje celog čovečanstva pomoću svoga intuitivnog znanja i iskustva, i to na sve moguće načine – držanjem propovedi, pisanjem knjiga, pružanjem saveta, itd. Zaposlio je jednog svog učenika da vodi beleške i sastavlja knjige. Kako je vreme prolazilo, učenik postade nalik gramofonskoj ploči, stalno ponavljajući Guruove reči i izraze. A dok bi to činio, bio bi sav naduven od sujete i ponosa. Govorio bi: «Šta zna Guru? Ja napamet znam toliko toga. Mogu da citiram sve svete spise. Ja sam savršeni đnani koji sve zna.» Ukratko, postao je otpadnik.
U svoje vreme, jedan od Guruovih sledbenika bio je ucveljen gubitkom jednog člana porodice. Guru je zadužio učenika-otpadnika da izrazi saučešće ožalošćenoj porodici. Učenik je otišao u njihov dom i potpuno ozbiljno počeo da drži vedantičku propoved. Ukućani su, naravno, i dalje bili ožalošćeni. Međutim, pred njima se iznenada pojavio Guru lično. Samo njegovo prisustvo oraspoložilo ih je i usrećilo i zaboravili su na gubitak člana svoje porodice. Guru je rekao samo par reči, i svi su bili momentalno preobraženi.
Upamtite Kena upanišadu: «Ono što se ne može misliti umom; ono čime je um spoznat», itd.
Intelektualni i teoretski filozofi uzaludno žive na ovom svetu. Oni nisu ni od kakve koristi čovečanstvu. Njihovi govori deluju na slušaoce kao vedantička propoved pomenutog učenika pred ucveljenom porodicom.
Može li mesec da izjavi da sija svojim vlastitim svetlom, da vam pomaže svojim svetlom, da je njegovo svetlo nadmoćnije od sunčevog? Kada se sunce rodi, istinu o sjaju mesečeve svetlosti lako je proceniti.
Isto tako, tamo gde postoji intuitivno iskustvo i znanje, znanje koje se samo pojavljuje u srcu obogaćenom iskustvom, od kakve je koristi obaveštenost mozga?
Mudraci, sveci i realizovani ljudi žive da prosvete celo čovečanstvo. Čak i ako ćute, samo njihovo prisustvo u stanju je da preobrazi čovečanstvo, dok suvi intelekt ne može da prosveti ni jednu jedinku.
O, čoveče! Zaboravi na svoja intelektualna postignuća. Znanje koje poseduješ nije tvoje, već pripada Gospodu. Priznaj Njegovu prevlast i potčini se Njegovoj volji.

[Пркос]

Parabola o dobroćudnom mladiću i lepoj devojci

Bio jednom jedan naočit mladić koji je bio poslovično dobar prema svima. Nikada nije učinio ništa, neposredno kao ni posredno, što bi bilo štetno za ljudski napredak i korist. Jednom prilikom je pošao na putovanje. Usput je upoznao prelepu devojku i smesta se zaljubio u nju. Ni ona nije imala ništa protiv toga. Bez mnogo odlaganja i premišljanja, mladić se sa devojkom vratio svojoj kući. Ali, pre datuma određenog za venčanje, mladić je doznao za devojčinu ljubav prema nekom drugom mladiću, što je i ona otkrivala svojim postupcima. Bez oklevanja, naveo ju je da se uda za tog čoveka. Prošlo je godinu dana, i devojka je gotovo zaboravila ljubaznost mladića dobre naravi. Tada je mladić, uz pomoć čarobnjaka, dao devojci neki narkotik u obliku slatkiša, posle čega je ova zamrzela svoga muža. Napustivši ga, vratila se dobroćudnom mladiću, te su srećno živeli do kraja života.
Bog i Guru su sinonimi. Možemo ih uporediti sa dobroćudnim mladićem. Sve što oni čine uvek je za dobro pojedinca i celog sveta. Mladić koji odabira devojku je nalik Bogu ili Guruu koji odabira učenika iz sveta.
Ljubav devojke prema drugom muškarcu nalik je posvećenikovoj ili učenikovoj ljubavi prema svetovnim stvarima. Bog i Guru je dopuštaju u slučaju svoga voljenog posvećenika i učenika. No, kada je pojedinac gotov da zaboravi Boga ili Gurua, oni pomoću svojih tajanstvenih duhovnih moći (uporedivih sa čarobnjakovom drogom) skreću njegov um sa svetovnih objekata i odvode ga u svoje domove.
Njihov čin odvraćanja jedinke od svetovnih težnji je transcendentalan, neosporan. Za tog pojedinca to je od ogromne koristi.

[Пркос]

Parabola o dobro zgotovljenoj gozbi

Bio jednom jedan Bramaništa Guru sa jednim svojim učenikom. Obojica su živeli u istoj kolibi. Učenik je propisno proučavao duhovnu literaturu i ovladao njome. Uz to je danonoćno služio Gurua.
Blizina Gurua navodila ga je da misli da je on jedini Guruov voljeni učenik. A to ga je vodilo ka uverenju da ostali učenici, koji su tumarali naokolo i tek povremeno posećivali Gurua, nisu istinski odani Guruu. I sve je to jačalo njegov ego.
Jedne zimske noći, učenik se vraćao u kolibu pošto je obavio neki posao napolju. Iz kolibe je začuo glas drugog učenika, povremenog posetioca. Zakucao je na vrata. Guru je upitao: «Ko je to?» Učenik, kao i obično, odgovori: «Ja sam, molim te otvori mi vrata.» Guru doviknu: «Uživam u dobro spremljenoj gozbi. Nema mesta ni za koga drugog na mojoj gozbi.»
Učenik je pogrešno shvatio Gurua. Pomislio je da je omalovažen i uvređen pred povremeno gostujućim Guru-bratom, praktično neznancem. I zato je, ljutit i uvređen, odmah napustio mesto i besciljno lutao naokolo.
Kako su dani prolazili, njegovo srce, um i ego bili su potpuno sprženi vatrom odvojenosti od Gurua. Njegovo srce i um, kao i samo njegovo biće, bili su dobro zgotovljeni na vatri virahe (razdvojenosti). Zaboravio je na samog sebe i bezmalo je poludeo od Guru-bakti.
Jednoga dana, sasvim iznenada, pojurio je ka Guruovoj kolibi i uporno kucao na vrata dozivajući glasom punim ljubavi: «Gurudev, Gurudev». Sam ton njegovog glasa zatomio je čak i Guruovo uobičajeno i formalno pitanje «Ko je to?» Um mu je bio ispunjen isključivo prisustvom njegovog Gurudeva. Bio je slep za sve ostalo, za njega više nisu postojali ni on ni cela vasiona; samo je Guru postojao.
Guruu je bio dobro poznat glas njegovog učenika. Više nije mogao da čeka. Izjurio je napolje i srdačno ga zagrlio, govoreći: «Upravo uživam u dobro spremljenoj gozbi. Nema mesta ni za koga drugog na mojoj gozbi.»
Bog je sveprisutan i nedualan. Nema mesta ni za koga drugog da postoji pored Njega. U ovom prostranom univerzumu nema mesta za to sićušno čovekovo 'ja'.
Sve dok taj niski ego odoleva, i ti moraš da tumaraš u mraku, trpeći sve moguće tegobe poput toga ponosnog učenika. U takvom te stanju ni to što si religiozan, ni to što obilaziš hramove i mesta za bogosluženje, ni to što se pridržavaš isposništva – ništa od toga ne može te učiniti voljenim od Boga.
Moraš imati ananija-bakti, ljubav za Boga radi samog Boga. Prosto služenje Boga sa mišlju 'Ja služim Boga' ne može postati ananija-bakti.
Kad ti je ego spaljen vatrom virahe, kada su ti i srce i um potpuno skuvani u toj vatri, i kada je tvoja ljubav prema Bogu sasvim zgotovljena na vatri razdvojenosti i postaje Mu prijatna i ukusna, kada, u tom stanju, za tebe ne postojite ni ti ni ovaj univerzum, nego ti jedino On ispunjava srce i um – tada i jedino tada ćeš postati Njegov miljenik. Tada će On pojuriti ka tebi i zagrliti te kao Guru koji grli učenika.
Tada ćete obojica uživati u dobro zgotovljenoj gozbi na kojoj neće biti mesta ni za koga drugog.
Ubij to malo i nisko 'ja' i reci: «O, Gospode! Sve je ovo Tvoje vlastito Jastvo.»

[Пркос]

Parabola o sumnjičavcu koji se udavio

Stoje dva čoveka na hridi u okeanu, podaleko od obale. Smrkava se, kopno se više ne vidi, a oblaci se gomilaju na nebu, talasi udaraju o stenu i okean je sve uzburkaniji.
U tom se mraku pred njima pojavi čovek. «Pođite sa mnom, odvešću vas na obalu», kaže im on.
Razborit čovek odmah mu se pridružuje, a glupan ga pita: «A kako ćeš nas ti to prevesti preko ovolike vode?'»
«Imam čamac», kaže mu pridošlica. «Ja sam spreman da pođem sa tobom», kaže razboriti čovek. «Ne, ja ne idem», kaže glupan; «šta ako je čamac neispravan, ili ako je taj tip kriminalac i ubica?»
Tako razboriti uđe u čamac i bezbedno stigne na obalu, predvođen čamdžijom, dok glupana ubrzo progutaju narastajući talasi.
Održavajući se na površini ovog okeana samsare, điva posle silne borbe dobija ovu blagodat ljudskog rođenja. Druga obala spasa još nije dosegnuta, a vreme izmiče. Nastupa veče života, gubi se vid. Oko mudrosti oslepljeno je gomilajućim oblacima materijalizma i nesklada. Zbunjen i pobožan, čovek stoji na hridini individualnog života.
Guru mu dolazi sa čamcem Božjeg imena ili bakti. Rukom ga poziva da mu se pridruži u čamcu i tako bezbedno stigne na obalu. Razborit čovek spremno ga posluša. Ali, glupan ima hiljadu sumnji i milion bojazni. On osporava verodostojnost Gurua i vrednost bakti. Vrlo ubrzo ga ponovo proguta ogromni okean samsare i on, potonuvši, propušta najveću priliku da se spasi, koja mu je bila data od Boga.

[Пркос]

Parabola o rasipniku

Bio je veoma bogat i živeo u raskoši. Jeo je probrana jela i odbacivao sve što nije ispunjavalo zahteve njegovog visoko razvijenog čula ukusa. Taj raskošni život doneo mu je žestoku dizenteriju. Lekar mu je propisao veoma gorku pilulu, rekavši mu: «Ako ne uzmeš ovu gorku pilulu, umrećeš». Čovek ju je bez reči progutao i ozdravio. Jednom zauvek odbacio je raskoš kako bi izbegao da opet oboli.
Dok je prepun energije, u punom cvatu mladosti, čovek vodi senzualan život. Naviknut je samo na ono najbolje od svega! Ruga se odricanju, samožrtvovanju i samoporicanju. Ne zanima ga ništa što mu ne pruža maksimum čulnog užitka.
Ali, njegova fizička energija vremenom biva iscrpljena. Dolazi mu Guru i ukazuje da pati od strašne bolesti rađanja i umiranja. Daje mu gorku pilulu odricanja, samožrtvovanja i samoporicanja. Budući da je to jedini način da se izleči od bolesti rađanja i umiranja, čovek proguta pilulu i istovremeno odlučuje da se više nikada ne vrati svome starom životu rasipništva, bezbožnosti i nepromišljenosti.