Joga

[Пркос]

Parabola o tuberkuloznom bolesniku

Osoba pati od tuberkuloze. Lekar uviđa da se bolest do kraja pacijentovog života neće moći sasvim ukloniti, ali ne želi to da mu kaže. Naprotiv, on ga hrabri: «Brate, ti možeš potpuno da se izlečiš. Ali moraš da shvatiš da je ovo veoma ozbiljna bolest, i da protiv nje nisu dovoljni samo lekovi. Moraćeš da se pridržavaš strogih ograničenja u ishrani. U tom slučaju ćeš bez sumnje ozdraviti.» Bolesnik uverava lekara da će se pridržavati svih dijetetskih odredbi u skladu sa njegovim uputstvima. Lekar mu daje lek, koji je samo izgovor da mu nametne korisne propise o ishrani. Bolesnik uzima lekove i neko vreme se pridržava propisane dijete i zaključuje da ga bolest više ne muči. Sa velikim oduševljenjem on nastavlja tretman. Bolest ga ne napušta u potpunosti, ali mu više ne zadaje velike nevolje. Ona je u njemu, ali se ne ispoljava, i iščezava sa njegovom prirodnom smrću.
Slično tome, kada aspirant priđe duhovnom učitelju, on stavlja pred njega svoju prošlost, mnoge grehe koje je počinio i mnoge rđave samskare koje su unutar njega. Učitelj otkriva da sve to potiče od najteže bolesti – bolesti neznanja, mula-ađnane, koja se može izlečiti tek kada se izgubi ideja o telu. Ipak, Guru inicira aspiranta u mantru i kaže mu: «Ovo je odličan lek; ali ukoliko ne primenjuješ ahimšu (nenasilje), satju (istinoljubivost) i bramačarju (celibat), ako ne ustaješ u vreme bramamurte (svitanje) i ne meditiraš, ako redovno ne vežbaš sadanu, ovaj lek ti neće mnogo pomoći. Moraš nesebično da služiš, da budeš posvećen Bogu, da meditiraš. Tada ćeš se otarasiti ove unutarnje bolesti.» Aspirant uzima mantru i vežba sadanu. Ubrzo otkriva da mu je srce svetlo i lako, um bistar, a intelekt prefinjen. Savest mu je čista. Ohrabren tim blagotvornim simptomima, on nastavlja i mantra-đapu i sadanu. Loši vritiji sami od sebe odumiru u njegovoj antakarani (umu), pošto ne dobijaju priliku da se ispolje. Ako, Božjom milošću, stigne do duhovnog prosvetljenja pre smrti, sa smrću njegovog tela umire i njegova ađnana (neznanje), i on biva izlečen od ove užasne bolesti rađanja i umiranja.

[Пркос]

Parabola o obmanutom hodočasniku

Hiljade ljudi dolazilo je u Rišikeš da se okupa u svetoj Gangi. Ali, jedan čovek žurno je uleteo u stanicu da kupi kartu za Madras. Jedan hodočasnik, začuđen što napušta Rišikeš na tako sveti dan ne iskoristivši priliku da se okupa u Gangi, zapita ga: «Brate, zar nećeš biti u Rišikešu na ovaj sveti dan i okupati se u Gangi? Zar ne možeš da odložiš svoje putovanje na jug?» Čovek odgovori: «Prijatelju, a šta se to nalazi u Gangi? Kupao sam se u njoj godinama, i to svakodnevno. Ali, nedavno sam čuo da onaj ko se okupa u reci Tamrapami na krajnjem jugu Indije stiče veliku vrednost. Zato odlazim tamo.» Ljudi su se smejali njegovoj gluposti.
Ljudi koji dugo vremena prožive sa velikim svecem, često dozvole da njihova privrženost i odanost njemu opadnu. I dok milioni ljudi iz svih delova sveta dolaze k svecu da dobiju njegov daršan (viđenje), njegovi učenici koji su uz njega misle da im se spasenje nalazi u nekom hodočašću ili u nekoj sadani, zbog kojih moraju da ga napuste! Kakva šteta. Bolje je ne biti isuviše intiman sa svecima i uvek unutar sebe održavati sjajnim plamen predanosti njihovim lotos-stopalima, dok ta predanost ne postane čvrsto uspostavljena.

[Пркос]

Parabola o ovcama i vuku

Čovek je čuvao veliko stado ovaca. Sedeo je na malom brežuljku i terao sve vukove koji su pokušavali da se približe stadu, čak i kada su bili na velikoj udaljenosti. Spuštalo se veče, i čovek je ovako razmišljao: «Tokom celoga dana odlično sam izlazio na kraj sa vukovima; nijedan nije uspeo ni da se približi stadu. Neće se ništa dogoditi ni noćas. Vukovi možda uopšte neće doći, a čak i ako dođu savladaću ih.» Pala je noć. Kad god bi vukovi zaurlali blizu stada, čovek bi povikao i zamislio da su pobegli. Uprkos tome, vukovi su tokom noći bili zauzeti odnošenjem ovaca. Kada je sunce ponovo izašlo, čovek je ustanovio da su mu odneli više od pola stada. Postao je mudriji i, još dok je sunce sijalo toga dana, snabdeo se ogrevom i zapalio veliku buktinju pri čijoj plamtećoj svetlosti je mogao sve jasno da vidi i da drži vukove podalje od stada.
Isti je slučaj i sa sadakom. Sve dok se nalazi u živom prisustvu sunca svoga duhovnog učitelja, u stanju je da čuva ovce svojih duhovnih samskara da ih ne prožderu vukovi poroka. Obmanuti sadaka umišlja da je, pošto je bio u stanju da sačuva ovce od vukova u prisustva sunca svoga Gurua, neprobojan za greh. Misli da mu se gresi neće više ni približiti! Izlaže se opasnosti i udaljava se od učitelja, umišljajući da je đivanmukta (oslobođena duša). Drži vatrena predavanja napadajući greh, poročan život i maju. Međutim, u tami neznanja koja se ispoljava u odsustvu Gurua, sadaka gubi većinu svojih vrlina. Vukovi poroka, na koje je sve vreme vikao, bešumno ulaze u njega i kradu najveći deo njegove pobožnosti i vrline. Zatim, kada se vrati Guruu (ako, Božjom milošću, vukovi poroka nisu pre toga progutali i njega), otkriva da je izgubio mnogo od svoga duhovnog bogatstva udaljivši se od Gurua. Postavši razboritiji, on sada radi na tome da stekne gorivo sadane, jame i nijame (etičke norme, kontrola uma i čula, i dr.). Još dok je u živom prisustvu svoga Gurua, on pali buktinju rasuđivanja. Kada je ona zapaljena, mrak mu više ne prilazi, niti ga vukovi poroka uznemiravaju. Tek tada je on stvarno jogi i đivanmukta, i svetlost Gurua tada zauvek blista u njemu i kroz njega.

[Пркос]

Poglavlje četvrto

Oprema sadake



Parabola o naričućoj ptici

Dve ptice, mužjak i ženka, sagradile su gnezdo u krošnji drveta. Imale su mladunce, koje je ženka čuvala dok bi mužjak odlazio u potragu za hranom. Jednoga dana, dok je mužjak bio odsutan, naišao je lovac i naciljao na ženku. Ova je to primetila, ali nije htela da odleti da lovac ne bi pobio njene ptiće. Koristeći priliku, lovac ju je oborio strelom. Mužjak se upravo tada vratio do gnezda i, zatekavši mrtvu ženku u lovčevim rukama, počeo je da je oplakuje i jadikuje zajedno sa mladuncima. Da je, umesto toga, iskoristio svoja krila, odleteo bi i izbegao smrt. Ali, pošto je sedeo naričući nad smrću svoje partnerke, lovac je drugom strelom oborio i njega. Zatim je još samo trebalo da se popne na drvo i pokupi mladunce. Čitava porodica je tako izginula ni ne pokušavši da se spasi.
Isti je slučaj i sa ljudskim bićima. Roditelji su snažno privrženi i vezani sa svoju decu i unučad, i ne primećuju približavanje smrti. Čak i kad im se smrt unese u lice, to prianjanje ih zaslepi i oni se drže svoje dece dok ih smrt neumoljivo odvlači sa sobom. Kada njen voljeni umre, to treba da je znak za ucveljenu osobu da poleti na krilima viveke (ispravnog rasuđivanja) i veragje i odleti u carstvo Besmrtnog, vršeći rigoroznu sadanu. Naprotiv, ožalošćeni jadikuje nad gubitkom i postaje sve više vezan za porodicu. Lovac (smrt) lako dolazi do sledeće žrtve. I tako, jedno za drugim, ljudska bića ulaze u kuću Jame (boga smrti) ne pružajući ni najmanji otpor. Premda znaju da je smrt neminovna, oni dokono sede pozivajući je, umesto da se potrude da je pobede. O, čoveče, ti imaš krila viveke i veragje; odleti pre nego što te lovac odnese sa sobom!

[Пркос]

Parabola o profesionalnom trgovcu

Pošto je popio mnogo todija (vrsta rakije), jedan je čovek ušao u prodavnicu mleka i uzeo malo slatkiša i pan (lišće betela). Kada je izašao, hvalio je kvalitet mleka koje se tu prodaje i upečatljivo govorio: «Upravo sam u ovoj prodavnici popio čašu mleka, i to me je osvežilo i dalo mi dovoljno snage i energije da dođem ovde i ovako zagrmim pred vama. Idite i vi i probajte to mleko.»
Međutim, pan nije mogao da spreči zadah todija iz njegovih usta. Kretnje mu nisu bile uravnotežene i odavale su njegovo pijanstvo. Ljudi su lako shvatili da on nije pio mleko nego rakiju i da nije govorio da bi poveo druge pravim putem, već da zaradi novac za ispunjenje svojih žudnji. Stoga ga je javnost odbacila i klonila ga se.
Trgovac-pijanac je nalik religijskom licemeru koji ide naokolo propovedajući religiju kako bi zaradio pare da zadovolji svoje niske želje. Takvi se ljudi koriste verom publike.
Ti licemeri prvo sve dobro isplaniraju. Odlaze u neko duhovno sklonište na kraći period, poput pijanca koji je ušao u mlekaru. Stave na sebe spoljne oznake da prikriju svoju nižu prirodu, kao što je pijanac žvakao pan. Zatim idu naokolo propovedajući, pretvarajući se da su potpuno realizovani mudraci, i govore o rajskom blaženstvu u kojem uživaju. Govore upečatljivo, ali publika prepoznaje njihovu nisku prirodu i žudnje. Ove lažne propovednike svi osuđuju i izbegavaju.
O, čoveče, tvoji postupci odaju tvoje misli. Ne možeš se izdavati za ono što nisi. Znaj to, i preoblikuj svoj karakter. Postani istinski duhovni junak, a ne licemer.

[Пркос]

Parabola o baštovanu i čobaninu

Jednoga jutra baštovan je išao ka gazdinoj kući sa saksijom na glavi, a u saksiji se nalazila prekrasna zelena biljka, u čije uzgajanje je uložio veliki trud. Usput je sreo prijatelja, čobanina, koji je išao kući sa ovcom prebačenom preko ramena. Baštovan već izvesno vreme nije video čobanina. Pozdravio ga je širokim osmehom i zapodenuli su razgovor. Kada su razmenili novosti, svaki je produžio svojim putem. Baštovan je želeo da baci pogled na biljku pre nego što uđe u gazdinu kuću. Spustio je saksiju sa glave i, na svoj užas, ustanovio da u njoj nije ostalo ni lista, ništa do gola stabljika. Ovca koju je njegov prijatelj nosio preko ramena pojela je sve lišće dok je on bio zauzet razgovorom. Kako da se pojavi pred gazdom bez biljke? Stoga se vratio u baštu, krajnje razočaran.
Sadaka neguje božanske osobine u bašti svoga srca. On mora da se naporno bori i upinje da odneguje i jednu jedinu vrlinu. Vrlina je njegova propusnica da uđe u Gospodarev dom, carstvo Božije. On nosi saksiju svojih vrlina dok se kreće ka tom Carstvu. Ali, za vreme njegovog životnog putovanja on sreće 'prijatelja', koji uz sebe ima proždirača vrline, tj. porok. Kontakt sa tim prijateljem kao da zabavlja čoveka vrline, ali to prijateljstvo mnogo košta. Vrlo uskoro, vrli čovek otkriva da ga je druženje sa 'prijateljem' lišilo njegovih vrlina. Izgubio je propusnicu za carstvo Božije, i mora da se vrati u ovaj svet patnje i smrti, teško razočaran.
O, čoveče, čuvaj se lošeg društva. Imaj satsang i bićeš duhovno uzvišen.

[Пркос]

Parabola o darovima šećernom bogu

Čuvši za delotvornost molitve kipu Vinajake napravljenom od šećera, jedan čovek je poželeo da vrši svakodnevnu puđu (službu Božju) idolu od šećera. Bio je velika cicija, i nije želeo da na puđu potroši mnogo para. I pored toga, pripremio je idola i započeo puđu. Kada je došao čas za ponudu nevedije (žrtvovanje hrane) Gospodu, škrtac nije znao šta da radi. Sa sobom nije poneo ništa za nevediju, niti je bio spreman da bilo šta kupi. Zaključio je da idol ionako ima velik stomak (Vinajaka i treba da ima velik stomak), a stomak je bio od šećera. «Taj šećer će biti dovoljan za nevediju», pomislio je. Perorezom je odsekao delić Vinajakinog stomaka, stavio taj šećer na tanjir i ponudio ga idolu kao nevediju. Da ga nauči pameti, Vinajaka ga je učinio takvim siromahom da je morao da jede sopstveno meso i da umre užasnom smrću.
Neki ljudi prilaze svecima i mudracima sa bezbožnim namerama. Čuli su da obožavanje svetaca podaruje blagostanje i slavu, pa im prilaze i govore slatke reči, ali su tvrdice i neće potrošiti ni novčić na milosrđe. Čak će otići tako daleko da varaju sveca uzimajući cveće i voće iz njegovog vlastitog prebivališta i stvarajući privid da su to njihove žrtve njemu! Zbog toga ostaju i bez ono malo blagostanja i pameti koje su imali, a na kraju umiru užasnom smrću, zagnjureni u neznanje i zabludu.

[Пркос]

Parabola o strpljivom siromahu

Bio jedan bogati stari plemić koji je živeo u velikoj palati. U blizini je živeo i jedan siromah u trošnoj kolibi, i prehranjivao se mrvicama hrane koju su drugi bacali. Uprkos tome, on je uvek bio vedar i nije se žalio na svoju lošu sreću.
Jednom se dogodilo da siromah dugo nije imao ništa da pojede. Zato je otišao bogatom plemiću da zatraži pomoć. Stari plemić ljubazno ga je primio i upitao za razlog njegovog dolaska. Siromah reče da već danima ništa nije jeo i da bi bio jako srećan ako bi dobio nešto hrane. «Je li to sve?! Dođi, sedi!», okuraži ga plemić pa doviknu nekome: «Momče! Veoma važan gost došao je da obeduje sa mnom. Reci kuvaru da smesta spremi ručak, i donesi vode da operemo ruke.»
Siromah je bio iznenađen. On je već čuo da je plemić srdačna osoba, ali ipak nije očekivao takvu dobrodošlicu. Bio je prepun hvale za svoga domaćina. Plemić ga naglo prekinu i reče: «Nema na čemu, prijatelju. Sedimo i uživajmo u hrani.» Pa poče da trlja ruke kao da ih neko poliva vodom i zapita siromaha zašto i on ne opere svoje ruke.
Siromah nije video ni momka ni vodu, ali odluči da treba da učini što mu je rečeno, te se pravio da i on pere ruke. «A sada pređimo na ručak», reče plemić, i poče da naručuje razna fina jela. Ali nije bilo traga ni hrani niti ikakvom donosiocu.
Onda plemić reče siromahu: «Tako prekrasna gozba je pred nama. Samo se posluži, prijatelju. Moramo pojesti sva ova ukusna jela.» I pravio se da jede iz zamišljenih tanjira.
Siromah je bio slab od izgladnelosti, ali je sačuvao prisebnost. Nije dopustio da ga očajanje savlada. I on se pravio da jede sa praznog stola. Plemić bi povremeno uzviknuo: «Ala je ukusna ova supa! A i kari je fantastičan, zar ne, prijatelju?» Siromah je odgovarao: «Svakako, kako da ne!» «Zašto onda ne bismo uzeli još», pravio se plemić da dodaje neka zamišljena jela siromahu i pitao ga jesu li ukusna.
Iako stravično gladan, siromah se beskrajno zahvaljivao svome domaćinu i izjavljivao da nikada u celom svom životu nije imao tako izvanrednu gozbu. Nije pokazivao ni najmanji znak žaljenja. Uspevao je da zadrži veseo izraz lica bez ikakve izveštačenosti, kao da je sve bilo stvarno.
Plemić je bio darežljiva osoba, čovek milosrdne naravi. Hteo je da proveri hoće li siromah podleći očajanju. Čuo je da je ovaj poznat po tome što nikada ne gubi strpljenje. Smatrao je da tako zadovoljna, vedra osoba ne treba da gladuje i trpi siromaštinu. Ali, imao je svoje sumnje, pa je rešio da ga lično stavi na probu. I otkrio je da je sve što se govorilo o njemu bilo tačno.
Tada plemić pljesnu rukama i svita slugu uđe sa slasnim jelima koje je on pominjao. Na sto je postavljen majstorski pripremljen ručak, i siromah ovoga puta nije morao da se pretvara. Sa zadovoljstvom je obedovao sa plemićem.
Kada su završili obrok, plemić reče: «Prijatelju, ti si čovek beskrajnog strpljenja. Ti dobro znaš kako da sa svime budeš zadovoljan i da vedro podnosiš zlu kob. Ti si čovek kakvog sam tražio da upravlja jednom od mojih farmi. Od sada treba da živiš sa mnom.» I siromah više nije morao da trpi oskudicu.
Iz ove priče čovek može da izvuče nekoliko pouka. Kada je siromah otišao kod bogataša, on nije tražio nikakvu milostinju koja bi mu omogućila da nekoliko dana živi bez prošnje. To pokazuje da nije bio pohlepan. Živeo je u sadašnjosti. Hteo je nešto hrane i to je i zatražio. Da je tražio novac, dobio bi ga i potrošio za par dana, a potom bi se vratio prethodnom siromaštvu. Nije tražio ništa osim onoga što mu je odmah bilo potrebno, i to je popločalo put njegovoj dobroj sreći, zapošljavanju na bogataševoj farmi.
Kada je bio šikaniran od domaćina izmišljenim jelima, on nije izgubio strpljenje uprkos velikoj gladi. U suprotnom, bio bi zamoljen da izađe i izgubio bi i obrok i neočekivanu službu.
Takođe se nije žalio na svoju lošu sreću niti je oplakivao svoju sudbinu kao što bi to običan prosjak činio pred bogatašem.
Dakle, pouka je u tome da treba biti stpljiv i sve iskoristiti na najbolji mogući način. Čovek treba da nauči da vedro podnosi nedaće, da učini sve što je moguće, moli se Bogu i veruje u Njegovu milost. Nikada se ne treba žaliti na svoju zlu sreću. Kako seješ, tako ćeš požnjeti. Stoga nema svrhe oplakivati zlu sudbu. Čovek treba da nauči kako da stekne hrabrost i da svoju sudbinu gradi sopstvenim trudom.
Strpljenje je zlatno. Bez njega bi život bio potpuna propast. Važna poenta ove priče je u tome da čovek, kada ide nekome zbog bilo kakve usluge, treba da bude spreman da mu se prilagodi ako namerava da bilo šta dobije od njega.
Pohlepa i milost Božja ne idu jedno sa drugim. Tamo gde je pohlepa teško da može biti dobre sreće. Treba naučiti živeti u sadašnjici, i ne tražiti ništa više od onoga što ti pripada.
Sa strpljenjem, vedrinom, zadovoljnošću i ljubaznom naravi, čovek treba da nauči da što je moguće bolje iskoristi okolnosti u kojima se nalazi.

[Zazijavalo]

U gnezdu navrh visokog drveta živela je ptičja porodica. Mužjak, ženka i mladunci, tako reći ptići. Ženka je celog dana letela u potrazi za insektima koje bi donosila mladuncima, a mužjak je rano ujutro odlazio u grad u potrazi za poslom i vraćao se kasno uveče dobro nakresan i mrzovoljan.
Jedne večeri, zatekao je ženku u rukama lovca. Ne premišljajući previše, obrušio se na lovčev potiljak i usmrtio ga je jednim udarcem. Zatim je leš zakopao ispod stare vrbe.
U proleće, pastir je tuda prolazio sa ovcama, odsekao je jednu vrbinu granu i načinio sviralu. A kada je počeo da svira, iz frule se začulo "Matora tica ubila lovca". Čuvši ovo, mužjak ubije i pastira, a vrbu zapali benzinom. Nakon izvesnog vremena, snažan šumski požar buktao je posvuda. Uskoro se na nebu pojavio kanader koji je sasuo ogromne količine vode na drvo. Mužjak se sav pokvasio i uskoro se razboleo od zapaljenja pluća. Nakon tri dana je umro.
Pouka ove priče je da kada nađete ženku u tuđim rukama, najpametnije je da se razvedete.

[Пркос]

Parabola o kralju i njegovom sokolu

Kralj je obučavao sokola za lov i izviđanje. Uzimao bi ga sa sobom kad god je izlazio napolje. Jednom su kralj i njegovi lovci jahali kući dolinom između pustinjskih dina. Kralj je bio veoma žedan. Dok je jahao kroz dolinu primetio je, na svoju veliku radost, kako voda curi niz ivicu stene. Odmah je sjahao i pružio svoj srebrni pehar da skupi nešto vode. U međuvremenu, njegov omiljeni soko kojeg je vodio sa sobom, odleteo je i počeo da kruži nad dinama.
Posle nekog vremena, kada se pehar napunio, kralj ga je žudno podigao da popije kristalno bistru vodu. Ali, u tom trenutku, soko se iznenada sručio odozgo i krilom zakačio pehar tako da se sva voda prosula.
Kralj je pogledao uvis i video da je njegov omiljeni soko sleteo na vrh stene sa koje je curila voda. Podigao je pehar i ponovo na isti način počeo da ga puni. Morao je dugo da čeka dok se nije napunio, a kada je konačno bio spreman da ga ispije, soko se obrušio kao i ranije i oborio pehar iz kraljeve ruke.
Kralj se veoma razbesneo. Sa velikim je strpljenjem ponovo skupio vodu i po treći put mu soko nije dozvolio da je popije.
Kralj je već postao krajnje razjaren. Isukao je svoj mač i viknuo na sokola: «Ovo je poslednji put. Ako me sprečiš da popijem vodu, platićeš to životom.» Još jednom je strpljivo skupio vodu, i ovoga puta bio je na oprezu dok je podizao pehar da je popije. Soko se ponovo zaleteo i srušio pehar, ali mu je kralj pri tom odsekao glavu brzim zamahom mača.
Progunđao je: «Dobio si što si tražio!» Kada je pogledom potražio pehar, video je da je upao u pukotinu do koje nije mogao da siđe. Zato je počeo da se penje uz stenu da pije sa izvora. Kada je stigao na vrh, ugledao je lokvu vode u kojoj se nalazila mrtva otrovna zmija. Bio je preneražen. Zaboravio je na žeđ i mislio samo na svoj prenagljeni postupak koji je rezultirao ubijanjem sokola koji mu je spasao život. «Danas sam naučio gorku lekciju, a to je da nikada ništa ne činim ishitreno.»
Žurba je majka žalosti. Razvij moć rasuđivanja. Dobro razmisli, a zatim delaj. Pogledaj pre no što skočiš.

[Пркос]

Parabola o kralju i astrologu

Jedan je kralj pokazao svoj horoskop jednom astrologu i zapitao ga kakvu budućnost vidi u njemu. Astrolog je pažljivo procenjivao položaje planeta, gledao je i u šastre, i na kraju je dao ovakvo mišljenje: «Maharadžo, svi tvoji rođaci umreće pre tebe, vlastitim rukama ćeš ih sahranjivati.» Kralj se jako razbesneo. Bio je veoma privržen rodbini i nije mogao da otrpi takav sud. Smesta je naredio da siroti astrolog bude bačen na doživotnu robiju.
Zatim je poslao po drugog astrologa. Ovaj je bio taktičniji od onog prvog. Zaključio je da je prethodnikovo tumačenje bilo sasvim pravilno, pa je gledao da istu stvar predstavi drugim rečima: «Maharadžo, ti ćeš imati veoma dug život. Živećeš duže od svih svojih rođaka.» I ovo je značilo da će cela rodbina pomreti za kraljevog života, ali je iskazano tako da ugodi kralju. I zaista, kralj je bio veoma zadovoljan astrologom i bogato ga je nagradio.
Zato se kaže da čak i kada kazuješ istinu, treba da je izraziš na prijatan način. Ne treba je izneti tako da povrediš tuđa osećanja. U suprotnom, ona vredi isto koliko i laž. Govor treba da ti je istinoljubiv, ugodan i blagotvoran.

[Пркос]

Parabola o bradonji i kaši

Jednom je nekom čoveku sa dugačkom bradom i brkovima bila ponuđena zdela retke ovsene kaše, koja se lepila za bradu i brkove i kvarila ih. Ali, on je toliko voleo tu kašu da nije bio u stanju da je propusti. Isto tako je voleo i svoju bradu i brkove koje je svakodnevno s pažnjom i ljubavlju negovao. Nastojeći da pije kašu a da ne umaže brkove i bradu, bio je veoma pažljiv u držanju zdele na odstojanju, ali to je rezultiralo time da se sva kaša prosula na zemlju i ništa od nje nije završilo u njegovim ustima.
Bradonja je nalik nedopečenom aspirantu. Njegovo negovanje brade i brkova srodno je aspirantovom posvećivanju vremena održavanju svoga fizičkog vela urednim i lepim.
Kaša je nektar mudrosti koji mu nudi duhovni učitelj. U svome nastojanju da sačuva telo od bola, nevolje, isposništva, itd., nedopečeni aspirant pokušava da izbegne vežbanje sadane. On smatra da i bez praktične sadane može da dođe do trajne sreće u životu.
Međutim, ne može da prenebregne uputstva duhovnog učitelja, jer mu ona obećavaju najviše dobro. Ali, ta uputstva koja dobija od Gurua ne donose mu ništa dobro pošto ih on propušta usled svoje ludosti. Zato da mu ni njegov boravak uz Gurua ne donosi nikakvu korist. Mora mnogo toga da nauči iz ličnog iskustva, i da u skladu sa time promeni svoj stav. Mora da napusti ljubav prema telu i telesnim udobnostima, da gleda da se okoristi time što je u Guruovoj blizini i da usvoji sva njegova uputstva.
Besmrtni život je za Duh a ne za telo. U Duhu možeš uživati tek kada prevaziđeš telo.

[Пркос]

Parabola o naslednici koja se udala za rugobu

Živela jednom prelepa mlada naslednica ogromnog imetka. Mnogi su je mladići prosili, ali ona je dala prednost jednom siromašnom mladiću ružnog izgleda koji je postao izvitoperen i nepouzdan u svojim svetovnim aktivnostima zbog svoje ljubavi za tu mladu damu. Kada su je ostali udvarači upitali za razlog što je odabrala čoveka koji niti dobro izgleda, niti je bogat ni pametan u poređenju sa njima, ona odgovori:
«Ne možete se vi porediti sa tim siromahom; i nemate njegove oči koje su sposobne da vide oba sveta.»
Biti probuđen u ljubavi je licemerje.
Mlada naslednica može se uporediti sa Gospodom koji poseduje sve moguće blago.
Siromašni, ružni mladić je nalik pobožnom aspirantu koji ne zna ni za šta izvan Gospoda, i za koga se sva tri sveta uistinu nalaze unutar njegovog cilja, budući da izvan njega ničega nema.
Drugi su prosci poput privrženika koji mole za darove od Gospoda, a ne za samog Gospoda.
Biti probuđen za ljubav je licemerje, jer time ne voliš voljenog zbog onoga što on sam po sebi vredi, već zbog njegove spoljašnje lepote i bogatstva.
Biti svestan spoljnog sveta znači zaboraviti Duh. A to je gore od spavanja.
Bilo da se radi o vedanti ili o bakti ili o jogi, sve je to isto što se tiče glavnog cilja. Treba da zaboraviš spoljni svet, da budeš slep za njega, i da sav prostor i vreme sagledaš unutar svoga Cilja, unutarnje Stvarnosti.
Tada će ti Jastvo otkriti svoju prirodu; tada će te Bog voleti i odabrati te za svoga najvećeg posvećenika.

[Zazijavalo]

Ili to, ili da koristi kašiku.

[Пркос]

Parabola o zmiji i pacovu

Otrovna kobra je bila uhvaćena i stavljena u korpu, u kojoj je umirala od gladi. Nameravajući da je potpuno potčini i dovede pod svoju vlast, krotitelj zmija je nekoliko dana uopšte nije hranio. Jednom prilikom je krotitelj bio odsutan, a jedan pacov je skakutao po korpi. Kobra je znala da je to pacov, pa mu se ovako obratila: «O, pacove, maharadžo! Ti si tako dobar i plemenit. Zbilja, ti si kralj čitavog životinjskog carstva. Budi tako ljubazan da me obaspeš svojom milošću!» Čuvši to, pacov reče: «Ko si ti što govoriš iz korpe? Nisi li ti kobra, moj najveći neprijatelj? Zašto mi tako laskaš?» «Ja ti ne laskam, o, care careva», odgovori kobra. «Evo kunem se da nikada više neću ni pipnuti nijednog pacova. Stoga, budi milostiv prema meni.» Zadovoljan poniznim držanjem kobre i pohvalnim rečima koje je izgovorila, pacov reče: «O, kobro, u pravu si; sada sam ja car careva, jer sam izvan tvoga domašaja. Fino su te strpali u ovu korpu. Gode mi tvoje reči. A sada reci šta mogu da učinim za tebe.» Kobra uzvrati: «Neka moj račvasti jezik uvek opeva tebe, maharadžo! Molim te da napraviš malenu rupu na vrhu korpe. Ti to možeš da središ za minut; i to je jedina usluga za koju te preklinjem.» «Pih!», reče nadmeni pacov, «zar si zbog tako male usluge bila toliko ponizna prema meni? Ja ću to obaviti za tren.» I pacov se odmah bacio na posao. Još pre nego što je rupa bila dovršena, kobra iskoči iz korpe i odmah proguta pacova, a zatim pobeže iz krotiteljevog stana. Usput naiđe na krotitelja i ljuto ga ujede, tako da ga je njen otrov usmrtio.
Krotitelj zmija je sadaka. Zmija je pokvareni um – niski nečisti um pun poročnih samskara i vasana. Korpa je malo tapasje (isposništva) i sadane koje sadaka čini da bi poročne samskare držao pod kontrolom. Pacov predstavlja ono malo dobrih samskara stvorenih u umu koji je još uvek opterećen privrženošću raskoši i čulnim užicima. Dakle, pacov ovde ima dvostruku ulogu.
Uz veliki trud sadaka ''hvata'' poročni um i stavlja ga u korpu tapasje i sadane. Poročne samskare su izgladnele zbog sadakinog odbijanja da ih nahrani višaja-bogom (čulnim užicima), i sadaka smatra da će na taj način uskoro potpuno ovladati umom i pokoriti ga svojoj volji. Ali, dok je on odsutan, tj. kada mu budnost malo popusti, umu se približava objekt svetovnog zadovoljstva. Poročni um uživa unutra, i pokušava da se sprijatelji sa objektom. Ali, donekle prosvećeni intelekt kaže: «Ti pokvareni ume, ti si moj zakleti neprijatelj; kako onda možeš da pomisliš da ću te osloboditi ovih ograničenja samouzdržavanja? Zar da ti dozvolim da se ponovo prepustiš čulima?» Međutim, poročni um je prepreden. On veliča objekt svog užitka slikajući ga božanstvenim bojama. «Ti za mene uopšte nisi iskušenje! Bogatstvo je oruđe za služenje i milosrđe. Žene su moje božanske majke. Uživanje je samo nadnica koju dajem ovome telu koje neprekidno radi za sreću čovečanstva. Zakleo sam se da više nikada neću povlađivati čulima.» Puko licemerje!
Um se zaklinje da nikada neće zgrešiti, da neće povlađivati čulima, čak i ako bi bio oslobođen od ograničenja samouzdržavanja. U samouzdržavanju nastaje rupa; stvoren je kanal za tek delimično obuzdani um da poteče ka objektima čula. Pokvareni um prvo će sebi priuštiti dobar obrok od malene viveke koja se pojavila u sadaki, pre nego što se prepusti čulnim objektima. Zatim, dok beži – a prirodna poročna snaga uma sada je udvostručena zbog izgladnelosti čula i potiskivanja želja – pokvareni um nezadrživo napreduje i ubija sadaku. Sadaka umire zbog manjka budnosti, i zbog male rupe nastale u njegovoj sadani i tapasji kontaktom niskoga uma sa čulnim objektima.
O, aspirante! Čuvaj se. Čuvaj se. Čuvaj se. Ne umanjuj svoje napore, svoju sadanu, niti tapasju, ni za jedan sekund. Drži se svoje rešenosti. Kreći se ka svome Cilju.

[Пркос]

Parabola o ženi koja je oglašavala svoja bračna iskustva


Skromne žene nikada drugima ne govore o slatkim rečima ljubavi koje su im njihovi nežni muževi šaputali na uvo, niti o svojim bračnim iskustvima. No, jedna glupava žena, preterano ponosna na suprugovu ljubav, mislila je da će joj se ljudi diviti i čestitati joj na njenoj dobroj sreći ako im ispriča kako je nežno njen suprug voli i kako je srećna sa njim. Kada je počela da obznanjuje svoje doživljaje, ljudi su joj se smejali i rugali joj se, a i njena rodbina je izbegavala društvo te neskromne žene. Na kraju ju je čak i muž zamrzeo zbog takvog neumerenog ponašanja. Tako je sve izgubila i ostatak života provela u krajnjoj bedi.
Slično tome, sadake nikada ne govore drugima o upadeši (duhovnom savetu) svoga Gurua, ni o svojim duhovnim iskustvima. Ali, budalasti sadaka, ponosan na svoja početna duhovna iskustva, počinje da ih oglašava da bi privukao pažnju i divljenje javnosti. Ali, avaj – javnost uviđa njegovu sujetu i on postaje predmet sprdnje. Njegova braća sadake izbegavaju njegovo društvo pošto je on čovek sujete. Uobraženi ponos čini da izgubi čak i inicijalni kontakt sa Božanskim koji je imao, i tako biva lišen duhovnih iskustava koja su mu bila data. Napušten od svih, ostatak života provodi u krajnjoj bedi.
O, sadako! Čuvaj tajnu svete upadeše svoga Gurua i svojih duhovnih iskustava. Tada ćeš se duhovno razvijati i brzo ćeš dostići svoj cilj.

[Пркос]

Parabola o netrpeljivoj posvećenici

Jedna budalasta posvećenica posedovala je zlatni kip Bude, koji je nosila sa sobom gde god da je išla. Tokom svojih lutanja, stigla je u jedan manastir u kojem su se nalazile stotine kipova Bude. Ali, njoj se nisu dopadale druge Bude, volela je samo svoga Budu. Uvek kada je palila mirisni štapić pred svojim Budom, smetalo joj je što taj dim stiže i do drugih. Navukla je zavesu oko kipa. Za nekoliko meseci njen je Buda potamneo i postao smrknut, dok su drugi još sjajnije blistali.
Sličan je slučaj sa uskogrudim osobama. One ne poštuju tuđu veru. Ali, kao što reka bez pritoka trpi nestašicu, tako i njihovoj veri nedostaje snaga i umire preranom smrću. Čovek treba da razvije srce koje će prihvatiti i druge vere. Religija koja sve prihvata i ni sa kim se ne bori je istinska religija. Samo će takva religija opstati, dok će druge iščeznuti poput mehurova. Ta trajna religija je religija istine, čistote, nenasilja i ljubavi.

[ukupno]

baš lepo