Koliko vredimo ?!

[Bisernica]

ne mogu da vas razumem. čovek nema cenu.
jer, svako od nas je jedinstven i neponovljiv....kakva cena, bre? pa nismo vekne hleba.

Slažem se pričo,čovek ne bi trebalo da ima cenu,ali je na žalost ima ,
tu se moram složiti sa kolegom ,bar donekle.
Što se ostalog tiče,napisah da je vrednost svakog čoveka neprocenjiva,
ponaosob,svaki je unikatan,neponovljiv i replika ne postoji,čak ni
blizanačka nije identična!

[kojica]

Složili smo se oko konstatacije da svi isto vredimo,kao ljudi ,pripadnici vrste.
Da smo isti baš ,tu se ne bih složila ,jer tu dolazimo do sistema vrednosti koji svako od nas ima različit,pa sami tim se po njemu i razlikujemo.
Bilo bi nenormalno da čovek ničem ne teži,jer bi to onda značilo da je zaustavio svoj napredak,u bilo kom pogledu,u zavisnosti od toga kakva je težnja.To ne moramo negirati,dakle logično je da ih svi imamo.Kakva je priroda čežnje,zavisi od čoveka do čoveka,svima nam je različita.
Verujem da Gandi jeste mislio na duhovno bogatstvo,kada je on u pitanju,ni jedno drugo mi sa njim nije spojivo.Dakle,i oko toga smo se složili.

E baš mi je drago da ste se složili.

Inače, ja nisam rekla da smo isti, nigde i nikada.

A priroda čežnje je za sve ista. Patnja pa to ti je.

[Bisernica]

E baš mi je drago da ste se složili.

Inače, ja nisam rekla da smo isti, nigde i nikada.

A priroda čežnje je za sve ista. Patnja pa to ti je.

Bilo da imamo ili nemamo diplome, jahte, bunde od nerca, pokvarene ili ispravne
merne instrumente - isti smo.

...ili sam ja nešto pogrešno razumela ?
Što se čežnje tiče,patnja je samo onda kada je ljubavna čežnja,
svemu ostalom je pokretač.

[Zazijavalo]

...
takvima su vrednosno svi jednaki,razlike su u finesama slaganja ili neslaganja sa odredjenim karakteristikama koje su čoveku svojstvene - mišljenje,stavovi,ubedjenja,verovanja.

Jes. Tako isto možemo da procenjujemo jesu li bolje lopate sa plavom ili crvenom drškom.
Boja nema uticaja na funkcionalnost lopate.
Kao što mipljenje, stavovi, ubeđenja, verovanja ne utiču na to da li je neko dobar ili loš stolar. A loš stolar nije jednak dobrom stolaru.

[kojica]

...ili sam ja nešto pogrešno razumela ?
Što se čežnje tiče,patnja je samo onda kada je ljubavna čežnja,
svemu ostalom je pokretač.

Pa može biti da si izvadila rečenicu iz konteksta namerno,
a može biti da nisi razumela.

Menemi sve jedno.

[Zazijavalo]

Slažem se pričo,čovek ne bi trebalo da ima cenu,ali je na žalost ima ,
tu se moram složiti sa kolegom ,bar donekle.
Što se ostalog tiče,napisah da je vrednost svakog čoveka neprocenjiva,
ponaosob,svaki je unikatan,neponovljiv i replika ne postoji,čak ni
blizanačka nije identična!

Odeš na pijacu, pa birkaš jagode, na priliku. Teško ćeš da nađeš dve identične. A cena im ista na kilo. Tako je i sa ljudima.
Nikoga ne interesuje dal se neko prvo brije, pa onda opere zube ili obrnuto. Po tome možda neko i jeste neponovljiv, ali mu baš ni malo ne diže cenu.

[Vragolanka]

Naravno,šta sami mislimo o tome koliko vredimo,je subjektivni stav i nikako ne mora biti ispravan,ali,svako od nas ima neku predstavu o tome kakav vrednosni sistem podržava.
U zavisnosti od toga ,takav odnos i ima prema sebi,a i prema drugome.
Koliko vredimo je pitanje koje se može smatrati pogrešno formulisanim,jer nije postavljeno u smislu - koliko vredimo ,već kako vrednujemo.Šta je to vrednost kojom merimo sebe ,pa i ljude oko sebe,i šta nam sve može uticati na način vrednovanja - jesmo li prema svima i svemu isti,ili ne?!.

Ne mora da znači da kroz istu prizmu gleda i sebe i druge. Možda poredi, ali svakako dok se većina sebi divi zbog nečega, tako će drugome da zavidi zbog iste stvari.
I naravno da nismo prema svimai isti... postoje ljudi koje volimo, koje manje volimo i koje ne volimo... ljudi sa kojime smo bliski i oni sa kojima nismo... ljudi od kojih izvačimo neku korist i oni od kojih to ne možemo... i obratno... postoje ljudi koji su nam bitni i oni bez kojih možemo. Tako da taj sistem vrednovanja ne važi za sve podjednako.
Nije mi bitno šta se govori, ako ne cenim onoga koji mi govori. Ovo se ne odnosi isključivo na komplimente, više cenim kritiku, i ako je izrečena na pravi način, primiće se negde u malo mozgu. Prema lepim rečima sam skeptična.

Virtuelni svet je fantastičan poligon za iživljavanje,tu se slažem,tu dolazimo nepoznati ili sakriveni,sa identitetom koji sami odaberemo,i ukoliko se dobro u toj ulozi snadjemo,retko da se može desiti da budemo *pročitani*.
Medjutim....ako dolazimo onakvi kakvi zaista jesmo,i ne pokušavamo igrati ulogu,onda sa sobom donosimo i svoje vrednosne sisteme.Mene zanima,kakvi su nam vrednosni sitemi,kada su u pitanju drugi ljudi,kako ih vrednujemo,po čemu,po kojim to karakteristikama zaključujemo da je neko dovoljno malo vredan da bismo ga mogli na najsuptilniji mogući način izvredjati,i šta to govori o onome ko vredja,odnosno,koristi masku koju nudi ovaj svet da bi bio ono što u svakodnevnom životu očito ne može,jer sam sigurna da svi oni koji se iživljavaju u ovom svetu,uglavnom trpe iživljavanja drugih u svom realnom životu,ili bar većina njih.

Takoe, otprilike je sve suprotno od rl - a... i odabira nika, do onoga što predstavljamo ovde. Mada, znam slučajeve koji su i ovde i tamo ono što jesu.
Dešava se da upravo ovde dođe do poremećaja tih merila vrednosti, dođeš da budeš ono što jesi, i mutiraš u ono što prezireš. Tu još uvek ne vidim neku logiku.. pretpostavljam da rl i ono što nam se trenutno dešava na neki način diktira i vl ulogu.

Vaspitanje je stvar koja se nosi iz kuće,i spada u jedno od najranijih saznanja koje se usvaja i teško menja,dakle trajno je.
Iskustvo je najneugodniji deo mudrosti,ali iz sopstvenog bi trebalo imati predstavu kako izgleda iskustvo nekoga ko ga tek stiče,pa utoliko ispoljiti razumevanje za ono što taj u tom trenutku prolazi,jer mi smo već na toj stazi bili.Ali ne, u zavisnosti od vrednosnog sistema koji imamo,mi se različito u datom trenutku prema različitim ljudima i ponašamo,a da istovremeno nemamo nikakav loš aspekt sa nekima,dakle nema razloga za mehanizam prenosa emocija sa negativnim predznakom.Tu se dolazi do tog momenta predrasude.Onaj ko je u bilo kom smislu različit,je manje vredan,i apsolutno podesan za omalovažavanje ili nipodaštavanje,prenos negativne emocije onda kada je to nama lakše.Čovek mrzi ono što ne poznaje.Nema potrebu da nepoznato istražuje,jer ima strah od eventualnog otkrića,plaši se šta može naći i koliko ga to što će naći ugrožava,samim tim je lakše nepoznato ukloniti ili uništiti.
Po ovoj logici su ljudi koji su različiti u bilo kom pogledu od nas,manje vredni ?!

Tako ispada. Sve ono što ne možeš da razumeš, samim tim, ne možeš ni da prihvatiš, startuje se od minus faze, što se tiče vrednovanja.
Ili, kao što si i sama rekla: predrasude.

Hajde da to postavimo kao konkretan primer.
Kakav vrednosni sitem ima čovek koji te rangira i odredjuje ti vrednost po tome da li imaš ili nemaš neko opredeljenje i kakvo je to opredeljenje?
U religiji - pripadaš nekoj konfesionalnoj grupi i neko te vrednuje na osnovu toga,ovako ili onako,u zavisnosti kakav stav ima generalno prema toj religiji,a ne prema tebi kao pojedincu.
U politici - pripadaš nekoj odredjenoj političkoj opciji,i neko te vrednuje na osnovu toga da li ti je istomišljenik ili nije,dakle prema sopstvenom stavu u odnosu na organizaciju ili ideju,a ne prema tebi kao pojedincu.
U društvu - imaš svoj stav,ne pokušavaš ga nametati,ali ne dozvoljavaš ni da ti ga nameću i kako te većina vrednuje ?! - po svom merilu,ne uklapaš se,neprilagodjena,umišljena,nisi deo celine - jer tako misli većina sličnih.Da li je to mišljenje merodavno ?

Rangiraju te po onome što prezentuješ, po onome što vide i što je najtransparentnije... nebitno da li je to neka vrsta opredeljenja.
Prihvatljivo je kada nađeš sebi grupu sličnih interesovanja... a merodavno po tuđim merilima nikada neće biti ni van te grupe, ni unutar... ovo su već krajnosti.

U ovoj stvari još uvek nisam odrasla, iz dva razloga.
Ne slušam intuiciju onoliko koliko bi bilo poželjno,a vrlo često *vrišti* neke stvari koje ja ,imam utisak,ne želim da čujem,i drugo - nikad ne krećem iz negacije,uvek su mi pretpostavke pozitivne,utoliko je iskustvo neugodnije.Ne očekuješ,pa se za*ebeš,i to je to....

Kod mene je obrnuto... očekujem negativno, nadam se pozitivnom i nema razočarenja u tom smislu. Ako ispadne bolje od očekivanog, odlično... ako ne, ništa nisam izgubila, jer taj stav je polazna tačka koju ne ispoljavam... uglavnom.
Ali, to nije intuicija... ona kako daje negativan, tako daje i pozitivan utisak. To su ljudi koji, bez obzira koliko me puta razočarali, nikada neće dobiti kontraudarac od mene, zbog onog pozitivnog u sebi koje možda ne dolazi toliko do izražaja, ili onoga što smo nekad bili, nebitno. Intuicija mi govori da li toga ima, ili ne.
Dok postoje oni drugi, kojima svesno ispipavam granica i znam da je samo pitanje vremena da pokažu pravo lice... takvima ne praštam apsolutno ništa, jer sve je proizvod licemerja. Dok je kod ovih prvih uglavnom iz nehata. Što ne znači da ću im dati novu šansu. Ali, neću se ni svetiti.

[Vragolanka]

Oni koji znaju sopstvenu vrednost,(a ta vrednost je neprocenjiva,za svakog čoveka ponaosob,samom činjenicom da je živ i da ima šansu da kreira - od sopstvenog života,pa redom),niti svoju vrednost precenjuju,niti tudju umanjuju,takvima su vrednosno svi jednaki,razlike su u finesama slaganja ili neslaganja sa odredjenim karakteristikama koje su čoveku svojstvene - mišljenje,stavovi,ubedjenja,verovanja.

Nema čoveka koji je svestan sopstvene vrednosti... ako je neko ne priznaje, ili ako mu se priznaje ostvareno na osnovu iskorišćene prilike, ne sposobnosti... on je svestan stava okoline, ali sebe ne.
Kreiranje sopstvenog života nije merilo vrednosti. To je više sposobnost prilagođavanja i hrabrost da se nešto menja... samo je po definiciji pozitivno, rezultati mogu da budu poražavajući.
Recimo, nikada nisam vrednovala ljude po ubeđenjima... ako nam se stavovi ne poklapaju, tim bolje, imam izazov, inspiraciju u drugome. Ne vrednujem ga, ili kvalifikujem po sistemu različitosti... već po delima.

[Bisernica]

Nema čoveka koji je svestan sopstvene vrednosti... ako je neko ne priznaje, ili ako mu se priznaje ostvareno na osnovu iskorišćene prilike, ne sposobnosti... on je svestan stava okoline, ali sebe ne.
Kreiranje sopstvenog života nije merilo vrednosti. To je više sposobnost prilagođavanja i hrabrost da se nešto menja... samo je po definiciji pozitivno, rezultati mogu da budu poražavajući.
Recimo, nikada nisam vrednovala ljude po ubeđenjima... ako nam se stavovi ne poklapaju, tim bolje, imam izazov, inspiraciju u drugome. Ne vrednujem ga, ili kvalifikujem po sistemu različitosti... već po delima.

Pošto se nalazimo na pdf psihologija,hajde da malo osmotrimo stvar sa tačke psihologije.
Šta je vrednost je pitanje koje je rasprostranjeno i odgovora ima mnogo,počevši još od antičkog vremena - Sokrat je još postavio korene bazirajući se na Heraklitovoj tvrdnji da "duša ima meru koja sama sebe uvećava".
u pitanju je shvatanje da u svakoj ličnosti postoji neko dominantno interesovanje koje odredjuje njeno ponašanje i opredeljenja.Po jednoj od teorija te su vrednosti postavljene u piramidu na čijem vrhu se nalaze religijske vrednosti kao najvažnije,a na dnu piramide su ekonomske vrednosti - reklo bi se najmanje bitne.
religijske vrednosti ili jedinstvo,estetske ili harmonija,političke ili moć,teorijske ili istina,društvene ili altruizam i ekonomske ili korist.
Druga teorija pojam vrednosti izvodi iz pojma ljudskih potreba.
Treća teorija zastupa stav da je pravda najviša vrednost u sistemu moralnih vrednosti.
Za umetnika je najviša vrednost lepota,za nekog ko se bavi naukom to bi bila naučna istina ili aksiom,za lekara je to zdravlje na primer.
Svest o sebi ,o svojoj ličnosti i njenom značaju je dakle neka vrsta vrednosti koja povezuje sve ostale u okvir sistema vrednosti jedne ličnosti,pa bi dakle bilo za očekivati da je svaki čovek svestan svoje vrednosti u skladu sa sistemom koji je izgradio.
U odnosima čoveka prema drugom čoveku ,vrednosti su koncepcija pojedinca ili grupe o poželjnom ili nepoželjnom u odnosima prema sredini i u medjuljudskim odnosima.

Hajde da preformulišemo - šta je za nas poželjno,a šta nepoželjno u odnosima prema okolini i medjuljudskim odnosima ?

[Vragolanka]

Ne... poželjno i nepoželjno može da se formuliše kao prihvatljivo, ili neprihvatljivo. Vrednosti su nešto drugo.
Ima veze sa ovim što pričaš, ali nije validan pokazatelj vrednosti.
Mrzi me sad da ulazim u dubiozu... ebi ga, Dino Merlin se rastaje sa dušom...

[причалица]

Slažem se pričo,čovek ne bi trebalo da ima cenu,ali je na žalost ima ,
tu se moram složiti sa kolegom ,bar donekle.
Što se ostalog tiče,napisah da je vrednost svakog čoveka neprocenjiva,
ponaosob,svaki je unikatan,neponovljiv i replika ne postoji,čak ni
blizanačka nije identična!

kako to može da čovek ima cenu? to ne može.

[Zazijavalo]

U antičkom svetu je moglo.
Što bismo mi danas bili gluplji?

[mihaela]

Mislim da vecina ljudi vrednuje druge kroz posao kojim se bavi,interes...Zato sam svakim danom sve usamljenija...Ne mogu se nikada,ali bas nikada pomiriti sa tim.Ne gledam ljude po tome cime se bave,kava im je kuca,auto,kakva im je odjeca,da li je markirana(to ne znam ni prepoznati,sve i da hocu).Bolilo me godinama,a danas mi samo smeta kada izgovorim cime se bavim i vidim izraz hmmmm-gadjenja?Radim u kaficu!Jel' strasno???Mnogima jeste.Mislim da su to povrsni ljudi,nesposobni prepoznati dobro u covjeku,zaslijepljeni nekim laznim sjajem.Ja nemam ono sto oni ocekuju da bi trebalo da imam...Imam jedan par patika,jedne cipele,jedne cizme,jaknu koja je topla,ali ne nesto posebno moderna.Ne zelim da hodam "uniformisana",nekako su mi svi isto i obuceni,sa istim frizurama,odjecom...Eto,odmah se ne uklapam,nisam u "fazonu".Nije bas da ne mogu to sebi priustiti,ali vise volim platu potrositi na svoju porodicu,da li da bi ih prehranila ili obradovala,nebitno.Jadno je na sta smo spali,ko su nam uzori i kako vrednujemo ljude oko sebe.Bitno mi je ono sto covjek nosi u sebi i kakav je,i nikada se necu pomiriti sa tim da nesto drugo cijenim kod covjeka sem ljudskosti i karaktera.
Ehhhhh...evo,olaksah ja malo svoju dusu,samo se sada zanima sta i vi mislite?

[причалица]

Mislim da vecina ljudi vrednuje druge kroz posao kojim se bavi,interes...Zato sam svakim danom sve usamljenija...Ne mogu se nikada,ali bas nikada pomiriti sa tim.Ne gledam ljude po tome cime se bave,kava im je kuca,auto,kakva im je odjeca,da li je markirana(to ne znam ni prepoznati,sve i da hocu).Bolilo me godinama,a danas mi samo smeta kada izgovorim cime se bavim i vidim izraz hmmmm-gadjenja?Radim u kaficu!Jel' strasno???Mnogima jeste.Mislim da su to povrsni ljudi,nesposobni prepoznati dobro u covjeku,zaslijepljeni nekim laznim sjajem.Ja nemam ono sto oni ocekuju da bi trebalo da imam...Imam jedan par patika,jedne cipele,jedne cizme,jaknu koja je topla,ali ne nesto posebno moderna.Ne zelim da hodam "uniformisana",nekako su mi svi isto i obuceni,sa istim frizurama,odjecom...Eto,odmah se ne uklapam,nisam u "fazonu".Nije bas da ne mogu to sebi priustiti,ali vise volim platu potrositi na svoju porodicu,da li da bi ih prehranila ili obradovala,nebitno.Jadno je na sta smo spali,ko su nam uzori i kako vrednujemo ljude oko sebe.Bitno mi je ono sto covjek nosi u sebi i kakav je,i nikada se necu pomiriti sa tim da nesto drugo cijenim kod covjeka sem ljudskosti i karaktera.
Ehhhhh...evo,olaksah ja malo svoju dusu,samo se sada zanima sta i vi mislite?

ne znam zašto bi trebalo da budeš manje vredna što radiš u kafiću?
svaki posao je ok....ako se obavlja pošteno....nego, nemam pojma o čemu je tema...odoh malo da pročitam

***********

e, pročitah uvodni post, tj. njegov deo.....pa da se vratim na tvoj post. dakle, to što radiš u kafiću je sasvim ok. i, to ne kažem samo zato što mislim da bi i moje ćerke mogle jednog dana to da rade, nego zato što je posao u kafiću zanimljiv, ali i naporan.
ko te gleda bezveze zbog toga - je bezveze

[mihaela]

Drago mi je zbog tog razmisljanja,i znam da ih ima jos koji tako misle.Ali ja zivim u poprilicno "zaguljenoj" sredini,ovdje ti odmah prilijepe etiketu nemoralne zene ako radis u kaficu,sto mi naravno mnogo smeta.

[Moonster]

Koliko vredimo ?!
Nameće mi se ovo pitanje vrlo često u ovom virtuelnom svetu,u kojem ima mnogo onih koje tek zaista upoznajem,jer naivno verovah da su oni ,oni koji jesu.Setih se zanimljive priče,iz 1001 i jedne noći,koja bi se uklopila u ova razmišljanja,i možda na neki način opravdala potrebu mnogih da budu ono što nisu,a želeli bi...ili da ne budu ono što jesu,a ipak jesu

Postoje često razni razlozi zašto pojedinci u virtuelnom svetu nisu ono isto što su i u realnom, ali nekada je bolje ne biti ono što u realnosti jesi, to se posebno odnosi na stavove pojedinaca koji se ne uklapaju u stavove većine, već su znatno drugačiji i odstupaju drastično od stavova većine. Često je puno bolje neke stvari ignorisati koje su napisane nego na temu odgovoriti, nekada je najbolje mišljenje ne iskazati, već mudro prećutati, a često je vrlo dobro onima koji su uvek u pravu i koje u virtuelnom svetu prati većina onih koji se sa njima slažu dati potvrdno mišljenje i ostaviti ih u uverenju da su naravno ponovo u pravu. Razlog nije licemerje kako će mnogi ako ne i svi koji čitaju ovo pomisliti, već je puno jednostavniji, a to je izbegavanje nepotrebnih konflikata sa određenim osobama zbog razmimoilaženja u mišljenjima, izbegavanje glupih i nepotrebnih diskusija koje se svode na ništa, gde je svaka strana u pravu, a ako jedna strana i kaže da nije u pravu, onda tek nastupa trijumf druge strane i proslava istoga. Ali kao što stari latini davno rekoše:"Ne slavi trijumf pre pobede", tako je najbolje da bi se izbegla proslava trijumfa, protivniku uskratiti mogućnost diskusije. Na taj način puno se uštedi vremena i energije koja se preusmeri na nešto kvalitetnije i prijatnije.

Najteža stvar pored iskustva,je gajiti iluzije....mislim da upravo pokušavam jednu takvu razbiti.Ali,one se teško razbijaju,kada se ukorene i nadju svoje mesto na plodnom tlu koje se zove naivnost.

Iluzije se teško razbijaju jer svi koji i pomisle da ih unište ne mogu da pristanu na suočavanje sa realnošću koja sledi i koja nije ni malo prijatna ni ugodna. Samo retki odluče razbiti sve iluzije do kraja, još ređi u tome i uspeju. Odrastamo okruženi iluzijama o ljubavi, iskrenosti, poštenju, milosrđu i masi drugih. One koje su vezane direktno za nas same te se najteže uništavaju i najviše bole. Cena je velika, ali i nagrada, ako se tako može nazvati, jer takva pobeda je definitivno Pirova pobeda, srećom tu se pobeđuje samo jednom u životu i nikada više, jer ako jednom uspemo, onda nikada više ne verujemo ni u jednu jedinu iluziju niti ih više dozvoljavamo, sve svodimo na suštinu, na istinu ili laž, na biti ili ne biti, i upravo na tim suštinama, svaka iluzija jednostavno propada, ali put do toga je nešto što niko ne želi da započne jer jako puno boli i dugo traje.

Ima i onih koji gaje i podhranjuju iluzije,ali pri tom nisu ni malo naivni,jer iluzijama hrane sopstveni ego,a njega je teško zadovoljnim ostaviti.Dodjemo na ovaj svet planirani ,ili ne,rodjeni iz ljubavi ,ili ne,ali čisti i nepatvoreni,donesemo samo ono što su nam preneli roditelji,genima.I sve bi bilo u redu da na tome i ostane,ali ne ostaje.

Počnu nam lepiti etikete,kao da smo roba u radnji,nameću nam stavove ,roditelji prvenstveno,kakvi bismo trebali biti,šta oblačiti,kakvu muziku slušati,koja literatura je podobna,a koja nije,sa kakvim ljudima se družiti po svaku cenu,a sa kojima ne - ni u primisli.
Uče nas vrednostima i načinima vrednovanja po sopstvenom modelu...
kako vrednovati ljude,po bogatstvu,po statusu,po tome kakav položaj imaju u društvu,ili u kakvom društvu se kreću,po njihovoj lepoti,ili po tome koliko im je "teška" diploma, kakva im je boja kože,da li su im plava krvna zrnca.....
Radi nam to društvo,država,učitelji,rodjaci,lažni autoriteti.I svi to pravdaju potrebom da od nas naprave ono što oni misle da bi od nas trebalo biti,da nas oblikuju po sopstvenoj meri i vrednosti,da budemo ono što oni misle da bismo trebali biti.Zbog toga mi se čini,da mnogi od nas žive promašene živote,u kojima su ono što nisu,ili ne znaju kako do onoga što jesu,zbog toga prečesto pribegavamo sklonosti ,da za naše uspone i padove "okrivljujemo" druge,a ne sebe,jer smo imali najmanje šanse upravljati sami sobom,uglavnom su se svi trudili da upravljaju nama.

Uvek se setim jednog poznanika i njegove izjave koja ide ovako:"Svako je sam kriv za situaciju u kojoj se nađe", rekao čovek suštu istinu i toga se čvrsto držim. Ako samo nekoga ili nešto pogrešno procenimo, pa imamo neku neugodnost ili neku drugu vrstu štete zbog toga, naša je greška, a 99% grešaka proističe iz dobre stare pretpostavke, jer mi smo pretpostavili da će neko učiniti to i to i na osnovu toga smo nešto učinili, pa kada se naša pretpostavka nije ispunila, onda nam je taj i taj kriv. Ne krivi smo sami, ali je uvek lakše okriviti drugoga i na taj način pravdati svoju glupost. Zato bi bilo vrlo mudro ne voditi se prepostavkama u životu, već isključivo činjenicama o nekome ili nečemu, da bi izbegli sve moguće grešeke i neugodnosti, jer kao što Britanci vole da kažu:"Pretpostavka je majka svih zaj.eba", ne treba graditi kule na pesku niti u vazduhu, jer obe su neodržive, već treba imati razboritosti i suočiti se uvek sa činjenicama. Takav život nije lep, to je sigurno, ali barem nema grešaka i životnih promašaja.

Ego - to sam Ja.Ma nisam(iako bi trebalo tako biti)....ego je nešto što je izvan nas,a ne nešto što je u nama,uticaj spolja koji smo vremenom usvojili i verujemo da je ono naša istina.

Kako su nas modelirali !? Ubedili su nas da smo ono što posedujemo.Verujući u ovu "istinu",potrošimo život akumulirajući sve i svašta,i što nam treba i što nam ne treba,gomilamo mrtve stvari,uvećavamo posed,imanje,kupujemo novu tehniku,nove automobile,cipele,parfeme,i sve što nam pod ruku dodje... i počnemo verovati da ako više imamo,to više i vredimo.Merimo našu vrednost po onome koliko imamo ,a ne po onome što jesmo,vredimo onoliko koliko posedujemo.....ali!!...šta se dešava onda kada to što posedujemo izgubimo??Da li to znači da izgubivši sve ,ni mi više ništa ne vredimo??
Onda su nas ubedili da smo mi ono što radimo.Ovde bi trebalo da verujemo da vredimo onoliko koliko radimo,pa što više radimo,to smo vredniji.Oni koji ništa ne rade,ništa ni ne vrede.Kada nas ljudi pitaju,šta radimo,nakon dobijenog odgovora,oni nas rangiraju na nekoj njihovoj skali ,i u zavisnosti od toga šta radimo,dodeljuju nam i vrednost.I po tome nas doživljavaju kao ljude koji imaju vrednost stvari,upotrebnu vrednost.Kao da je čistač ulice manje vredan od lekara.....šta se dešava sa prosjacima !?,zar oni nemaju nikakvu ljudsku vrednost?!

Svi ljudi vrede, ali koliko vrede zavisi od toga da li mi dozvoljavamo da nas drugi procenjuju i rangiraju ili mi procnjujemo i rangiramo. Najviše vredi iskren prijatelj, ali toga odavno više nema, kada nemaš nikome ne trebaš, svakome i svagde si višak, kada imaš svagde si dobrodošao zbog novca, kada nije zbog novca, onda zbog poznanstva ili veza...itd, suština je da je pozadina svega odavno uvek neki interes, veći ili manji nebitno, ali interes je uvek prisutan. Činjenica je da je život materijalan i da od toga sve zavisi od količine novca sa kojom ili raspolažemo ili ne rasploažemo, ali je još veća činjenica da ljudi kao kategorija ne vrede uopšte, nisu vredni pomena, jer i oni koji rangiraju kao i oni koji su rangirani, da zamene uloge ponašali bi se isto. Da od lekara napraviš prosjaka, a od prosjaka lekara, ponašali bi se u skladu sa svojim statusom, prosjak bi odjednom postao cenjeni lekar i bio bi pun sebe, a lekar bi postao prosjak i snizio bi drastično sve svoje životne vrednosti, samo da bi opstao. Retki su oni koji su uvek ono što jesu bez obzira kako im je i gde se nalaze i šta rade, ja sam upoznao nekoliko takvih osoba, ali takvi su uvek "sa druge strane" po svim pitanjima i po pravilu isključeni iz društvenog života tatinih i maminih sinova, vernika, moralista i lažnih licemera koji sačinjavaju 99.99% sadašnjeg društva.

Jako je važno,kažu,ne zaboraviti veliku istinu - ti si ono što drugi misle o tebi....da nije tužno,možda bih se i nasmejala,ali nije smešno.Od svega ,ovo još i najviše opterećuje,jer ,priznaćete,nije ni malo lako biti vredan onoliko koliko te drugi vrednuju.Ako te više hvale,više vrediš,ako te više poštuju,više vrediš,ako imaš visok položaj u društvu,više vrediš,ako imaš dobru reputaciju,više vrediš....ali ...položaj naš na njihovoj lestvici je ono što oni misle o nama,a ne ono što mi mislimo o sebi.Nikakav uticaj na njihov stav ne možemo ostvariti,a to opet otvara pitanje s početka.Ne možemo sopstvenu vrednost meriti mišljenjem drugih,jer mišljenja njihova su izvan nas,a mišljenja ima svuda oko nas i ni na jedno ne možemo uticati.Ima onih koji se trude nametnuti sopstvenu vrednost po onome što drugi misle o njima,i po količini onih koji identično misle.Vrednost svakog čoveka ,odredjuje on sam ,jer ni jedna nije izvan njega,sve su u njemu.I u zavisnosti kako se prema njima odredjuje,tako i podiže ili spušta sopstvenu vrednost,u sopstvenim očima,a onda i u očima drugih.

Zašto se uopšte zamarati mišljenjima drugih, ti drugi niti nas hrane, niti nas uzdržavaju, niti nam pomažu niti o nama odlučuju na bilo koji način osim svojim jezikom i njihovim govorom i naravno druženjem sa istomišljenicima koji su obično jako veliki moralisti. Cena vlastitog stava je izopštenost iz društva, jer sa kim se družiš takav si kaže stara poslovica, koja nije uvek tačna, ali lakše je sve poravnati i strpati u isti koš nego uopšte o nečemu razmisliti a kamoli pokušati nešto razumeti, najlakše je osuditi, to je uvek u trendu i naravno pametovati kako bi oni to drugačije uradili nego vi, eto isčuđavanju nikada kraja.

Ti si ono što poseduješ ?? - poseduješ samo ono što daš.Misao je jedino što istinski poseduješ,do trenutka dok je ne izgovoriš.

A osećaji, gde su se oni zagubili ?

Ti si ono što radiš ??- nijedan pilot nije više vredan od rudara.

Po vrsti posla i uloženom trudu nije, ali po plati jeste.

Ti si ono što drugi misle o tebi??-ne budi ono što misle da jesi,već budi ono što jesi,pa i ono što ne bi želeo da jesi,a ipak jesi,jer samo tako ćeš biti čovek vredan poštovanja.

Jer samo tako ćeš biti čovek vredan prezira, osude i svih drugih negativnih stvari koje čovek od društva u celini može da doživi, posebno kada si ono što jesi, a većina nikada ne odobrava to što jesi a kamoli da opravdava.

Uvodni post je možda predugačak,ali ne znam kako kraće napisati.Neke od sopstvenih stavova sam navela pri kraju.

Koliko vredimo,kako vrednujemo sebe i kako i po čemu vrednujemo druge ?

Vredimo onoliko koliko sami odredimo, vrednujemo sebe prema učinjenim stvarima druge vrednujemo prema lojalnosti u najtežim mogućim životnim momentima (treba li uopšte napomenuti da taj test niko ne položi ?)

[причалица]

pa jes...moj ćale je bio pilot i bio mi je najvredniji....vredniji od svakog drugogo pilota.

[DaDole]

Šta je to po čemu čovjek vrijedi..njegova sposobnost da daje i dijeli,da uočava i razlikuje,da umije da voli svijet oko sebe i poštuje..teško je odrediti samovrijednost..to uvijek znaju oni koji znaju da smo za njih Tu..