Koliko vredimo ?!

[Bisernica]

Koliko vredimo ?!
Nameće mi se ovo pitanje vrlo često u ovom virtuelnom svetu,u kojem ima mnogo onih koje tek zaista upoznajem,jer naivno verovah da su oni ,oni koji jesu.Setih se zanimljive priče,iz 1001 i jedne noći,koja bi se uklopila u ova razmišljanja,i možda na neki način opravdala potrebu mnogih da budu ono što nisu,a želeli bi...ili da ne budu ono što jesu,a ipak jesu :

Neki čovek stiže pred Bajezidova vrata, te pokuca.
"Koga tražite?", upita Bajezid.
"Bajezida,"odgovori ovaj.
"Siromah čovek"; reče Bajezid, "i ja ga tražim vec trideset godina , ali od njega ni traga ni glasa."

Ako je verovati mudracima,tri puta vode do mudrosti ,razmišljanje - ono je najplemenitije,vaspitanje,koje je najlakše i iskustvo - ono je najneugodnije.Zaista zna biti,kada previše veruješ u lični sud zasnovan na pretpostavci da su svi oko tebe poput tebe,oni koji jesu i kakvi su.....ali,nisu.Najteža stvar pored iskustva,je gajiti iluzije....mislim da upravo pokušavam jednu takvu razbiti.Ali,one se teško razbijaju,kada se ukorene i nadju svoje mesto na plodnom tlu koje se zove naivnost.
Ima i onih koji gaje i podhranjuju iluzije,ali pri tom nisu ni malo naivni,jer iluzijama hrane sopstveni ego,a njega je teško zadovoljnim ostaviti.Dodjemo na ovaj svet planirani ,ili ne,rodjeni iz ljubavi ,ili ne,ali čisti i nepatvoreni,donesemo samo ono što su nam preneli roditelji,genima.I sve bi bilo u redu da na tome i ostane,ali ne ostaje.
Počnu nam lepiti etikete,kao da smo roba u radnji,nameću nam stavove ,roditelji prvenstveno,kakvi bismo trebali biti,šta oblačiti,kakvu muziku slušati,koja literatura je podobna,a koja nije,sa kakvim ljudima se družiti po svaku cenu,a sa kojima ne - ni u primisli.
Uče nas vrednostima i načinima vrednovanja po sopstvenom modelu...
kako vrednovati ljude,po bogatstvu,po statusu,po tome kakav položaj imaju u društvu,ili u kakvom društvu se kreću,po njihovoj lepoti,ili po tome koliko im je "teška" diploma, kakva im je boja kože,da li su im plava krvna zrnca.....
Radi nam to društvo,država,učitelji,rodjaci,lažni autoriteti.I svi to pravdaju potrebom da od nas naprave ono što oni misle da bi od nas trebalo biti,da nas oblikuju po sopstvenoj meri i vrednosti,da budemo ono što oni misle da bismo trebali biti.Zbog toga mi se čini,da mnogi od nas žive promašene živote,u kojima su ono što nisu,ili ne znaju kako do onoga što jesu,zbog toga prečesto pribegavamo sklonosti ,da za naše uspone i padove "okrivljujemo" druge,a ne sebe,jer smo imali najmanje šanse upravljati sami sobom,uglavnom su se svi trudili da upravljaju nama.

Ego - to sam Ja.Ma nisam(iako bi trebalo tako biti)....ego je nešto što je izvan nas,a ne nešto što je u nama,uticaj spolja koji smo vremenom usvojili i verujemo da je ono naša istina.
Kako su nas modelirali !? Ubedili su nas da smo ono što posedujemo.Verujući u ovu "istinu",potrošimo život akumulirajući sve i svašta,i što nam treba i što nam ne treba,gomilamo mrtve stvari,uvećavamo posed,imanje,kupujemo novu tehniku,nove automobile,cipele,parfeme,i sve što nam pod ruku dodje... i počnemo verovati da ako više imamo,to više i vredimo.Merimo našu vrednost po onome koliko imamo ,a ne po onome što jesmo,vredimo onoliko koliko posedujemo.....ali!!...šta se dešava onda kada to što posedujemo izgubimo??Da li to znači da izgubivši sve ,ni mi više ništa ne vredimo??
Onda su nas ubedili da smo mi ono što radimo.Ovde bi trebalo da verujemo da vredimo onoliko koliko radimo,pa što više radimo,to smo vredniji.Oni koji ništa ne rade,ništa ni ne vrede.Kada nas ljudi pitaju,šta radimo,nakon dobijenog odgovora,oni nas rangiraju na nekoj njihovoj skali ,i u zavisnosti od toga šta radimo,dodeljuju nam i vrednost.I po tome nas doživljavaju kao ljude koji imaju vrednost stvari,upotrebnu vrednost.Kao da je čistač ulice manje vredan od lekara.....šta se dešava sa prosjacima !?,zar oni nemaju nikakvu ljudsku vrednost?!
Jako je važno,kažu,ne zaboraviti veliku istinu - ti si ono što drugi misle o tebi....da nije tužno,možda bih se i nasmejala,ali nije smešno.Od svega ,ovo još i najviše opterećuje,jer ,priznaćete,nije ni malo lako biti vredan onoliko koliko te drugi vrednuju.Ako te više hvale,više vrediš,ako te više poštuju,više vrediš,ako imaš visok položaj u društvu,više vrediš,ako imaš dobru reputaciju,više vrediš....ali ...položaj naš na njihovoj lestvici je ono što oni misle o nama,a ne ono što mi mislimo o sebi.Nikakav uticaj na njihov stav ne možemo ostvariti,a to opet otvara pitanje s početka.Ne možemo sopstvenu vrednost meriti mišljenjem drugih,jer mišljenja njihova su izvan nas,a mišljenja ima svuda oko nas i ni na jedno ne možemo uticati.Ima onih koji se trude nametnuti sopstvenu vrednost po onome što drugi misle o njima,i po količini onih koji identično misle.Vrednost svakog čoveka ,odredjuje on sam ,jer ni jedna nije izvan njega,sve su u njemu.I u zavisnosti kako se prema njima odredjuje,tako i podiže ili spušta sopstvenu vrednost,u sopstvenim očima,a onda i u očima drugih.

Ti si ono što poseduješ ?? - poseduješ samo ono što daš.Misao je jedino što istinski poseduješ,do trenutka dok je ne izgovoriš.
Ti si ono što radiš ??- nijedan pilot nije više vredan od rudara.
Ti si ono što drugi misle o tebi??-ne budi ono što misle da jesi,već budi ono što jesi,pa i ono što ne bi želeo da jesi,a ipak jesi,jer samo tako ćeš biti čovek vredan poštovanja .

Uvodni post je možda predugačak,ali ne znam kako kraće napisati.Neke od sopstvenih stavova sam navela pri kraju.

Koliko vredimo,kako vrednujemo sebe i kako i po čemu vrednujemo druge ?

[Vragolanka]

Koliko vredimo... gde i kome?
Ako je pitanje koliko vredimo u ovom vl svetu, koliko sebe gledamo kroz tuđa merila vrednosti... onda pitanje nije pravilno formulisano.
A koliko mislimo da vredimo, opet je subjektivan doživljaj.
Što se tiče vl, verovatno, tačnije pretpostavljam da većina korisnika vl yebarnika nije ono što je u rl... i isto ti je da li su ono što žele da budu, ili nisu ono što u stvari jesu... suština je da se na površinu izbacuju vrline, potencira se lična vrednost, sposobnosti da ubeđuješ nekoga u svoje mišljenje i pri tom ga na najsuptilniji mogući način izvređaš... Što i nije tako loše, imaati vl prostor gde možeš da dođeš kada nisi raspoložen za društvo, pikiraš pogodnu metu i kreneš... izbaciš svo zlo iz sebe i sutra si ko nov. Pri tome ni jednog trenutka ne uzimajući u obzir da je sa druge strane "žice" čovek, osoba od krvi i mesa, sa osećanjima koja je tako lako povrediti... A, da... pa vl nikoga ne vređa, zaboravih... niko se čak ni ne nervira. Ništa onda, kad ti dođe žuta minuta, sledi gorenavedena uputstva.
Ili optrči par krugova oko zgrade, ako te ne mrzi da digneš bulju sa stolice.
Hoću da kažem da se vrednosti ne mogu izmeriti, jer ono što smo ovde nije merodavno... A onda se nameće zaključak da ne vredimo ič, treba nam publika, treba nam odobravanja, treba nam dizanje ega, treba nam opšteprihvaćeniost... i ono najbitnije, uzrok svih vl zala... nedostatak sexa.
Svakako da u rl ne možemo da glumimo moralne i intelektualne gromade, ne možemo da slažemo da smo slobodni, lepi, ili mladi... ovde se može sve... pa i bolest, mislim prvenstveno na psihu je vešto zamaskirana utapanjem u određenu oblast, gde je tako nešto prihvatljivo kao recimo duhovno uzdizanje... a čoveku samo treba dati odgovarajuću terapiju.

Što se tiče ovog dela o mudracima... ne verujem u mudrost koja nije stačena iskustvom, a u loše iskustvo se razmišljanje ne uklapa... vaspitanje, ni tu ne vidim vezu. A pertpostavka = subjektivni doživljaj... ni ovde ne vidim vezu, sem možda ako misliš na strahove. Ljudi uglavnom pate od predrasuda usled nedovoljnog poznavanja meterije... a samim tim se stvara i strah... opet od nepoznatog.
A onaj koji je sklon iluzijama nema čime da ih razbije... to uglavnom rade drugi umesto njega. I najveći je zayeb verovati ljudima, verovati u ljude, verovati da će se pomeniti... i nikome ne pada na pamet da u celoj toj priči treba sebe da menja. A to nije naivnost, već glupost... svesno, ili nesvesno zavaravanje.

Pazi, Biso... mene niko ni u šta ne može da ubedi, jel to znači da nema drugo Ja? Ili pak može, ako ja to želim ,pa mu ostavim otvoren prozor, znajući da i u isto vreme strahujući od onoga što će uleteti, i od krajnjeg produkta, kada se uticaj završi? Ne znam koliko sam jasna... kaže Mane da ja ni sebi nisam jasna, kamoli drugima... a u stvari, meni je jasno vidljiva suština, ali formu ne mogu, ne umem da oblikujem.
Htela sam reći... da materijalno bogatstvo može dići samo onaj ego koji je još uvek na nivou nedonošćeta... one ozbiljnije ego manijake ne ispunjava materijalno već yebada na duhovno - psihičkoj ravni. Niti je to model ponašanja koji se usvaja kroz vaspitanje, ili se stiče... možda delimično i jedno i drugo, svakako da podloga mora da postoji... ali seme neće niknuti, ako se konstantno ne zaliva.
I prema tome vrednuješ gubitak... ako si gubitkom kroz materijalno niko i ništa, ne trebaš ni da postojiš.
Tako da bi zaključak i po ovom pitanju bio taj da su okolnosti te koje diktiraju šta ćemo raditi i koliko imati... obrazovanje se tu jako malo pita, ako se ne ispune osnovni uslovi za uspeh... i ako čovek nije sposoban da napravi nešto od sebe. Tu treba malo i od ineresovanja, malo od ambicija, mnogo mozga... a to nema svako, što ne znači da neće na neki drugi način stvoriti.

I zašto misliš da je tužno to što drugi o tvojim vrednostima daju konačni sud? Ti to svakako nećeš uraditi objektivno... a drugi će te proceniti na osnovu onoga što si mu pružila, ili nisi... što i nije merodavno. Ili će te proceniti neko tebi blizak, neko ko te voli... što opet nije merodavno.
I tako... kontam da i ova procena može da varira, od sfere poklapanja sa tim nekim sudijom... pa da uzmemo u obzir malopre navedene parametre, kao što su materijalno i ostalo...
Moje lično mišljenje je da vrediš onoliko koliko se daješ, nebitno šta je u pitanju, ono što je bitno je da ništa zauzvrat ne tražiš. Vrediš i onoliko koliko jak stav imaš po nekim bitnim pitanjima, koliko umeš da oprostiš, koliko umeš da slušaš, i koliko umeš i smeš uporan da budeš u svemu što radiš. Ne toliko dosledan, koliko uporan... mišljenja se menjaju, glupo je držati se nekih zastarelih principa... ako si jednom u životu pogrešio, to ne znači da na sve što u životu radiš moraš da lupiš i etiketu principa, jer to nije garancija da nećeš opet pogrešiti. Greška i nije toliko strašna, jer se iz njig uči... ali, postojanost stavova i pribncipa... tu nema mesta da se nakalemi išta novo, ili drugačije. Možda je ovo o čemu pričam ego, ne znam... meni je on u istoj ravni sa sujetom.
I nikako ne može vrednost čoveka da odredi on sam, subjektivno bi bilo. Ovako, kroz davanje, uzimanje, iluzije, projekcije... iskristališe se i vrednost... vremenom, ako ne na prvu loptu. Ja pitam intuiciju, nikada me nije slagala... možeš zvezde sa neba da mi skineš, ako mi ona kaže da ič ne vrediš, to znači da ne vrediš. I nema sile da me ubedi da nije tako... sem da te ne neki način dovedem u položaj kada bih mogla da kažem da sam pogrešila... ali to nije dobro, za tako nešto moram da te gazim, a ti da ćutiš i trpiš... i opet bih vremenom došla do zaključka da si beskičmenjak... krug.

Raditi ono što se od tebe očekuje ne znači da vrediš, možda postupci vrede, ako radiš ono što moraš, ne ono što želiš.Tako da ono što u sebi poseduješ možda nikada i ne dobije priznanje koje zaslužuje.
Zašto baš misao kao tvoja... ni misao nije originalna. Niti je posao, niti obrazovanje parametar.
Biti ono što neko misli o tebi, ne znači odreći se sebe. I koliko god da mi je nebitno šta će svet reći, svet jeste taj koji može da da ocenu moje vrednosti. To što mene ne zanima da čujem tu ocenu je druga stvar.

Eto, sad da me pitaš šta sam rekla, ili da ti dam suštinu u par rečenica, ja ne bi znala... obrnula sam krug... i ne kontam temu ič.

[Bisernica]

Moje lično mišljenje je da vrediš onoliko koliko se daješ, nebitno šta je u pitanju, ono što je bitno je da ništa zauzvrat ne tražiš. Vrediš i onoliko koliko jak stav imaš po nekim bitnim pitanjima, koliko umeš da oprostiš, koliko umeš da slušaš, i koliko umeš i smeš uporan da budeš u svemu što radiš.

Velikim delom si mi dala odgovor na pitanje u onom smislu šta je tvoje merilo vrednosti.
Što se tiče ostalog,opširna si kao i ja ,tako da mi je potrebno vreme da odgovorim na ceo post ,a ima mnogo toga što želim prokomentarisati,što će se desiti sutra verovatno,jer sam sad i umorna i bez snage da slažem misli onako kako bi bilo lako razumeti.
Nije tema posvećena virtuelnom svetu,došao mi je kao okidač,na osovu kojeg sam postavila pitanje,već generalno,kako vrednujemo i po čemu.
Ima mnogo segmenata ljudskog delovanja ,na osnovu kojeg neki ljudi stvaraju svoj vrednosni sud o nekome,a da pri tome ,taj sud nema nikavu osnovu u smislu relevantnog.

[Vragolanka]

Velikim delom si mi dala odgovor na pitanje u onom smislu šta je tvoje merilo vrednosti.
Što se tiče ostalog,opširna si kao i ja ,tako da mi je potrebno vreme da odgovorim na ceo post ,a ima mnogo toga što želim prokomentarisati,što će se desiti sutra verovatno,jer sam sad i umorna i bez snage da slažem misli onako kako bi bilo lako razumeti.
Nije tema posvećena virtuelnom svetu,došao mi je kao okidač,na osovu kojeg sam postavila pitanje,već generalno,kako vrednujemo i po čemu.
Ima mnogo segmenata ljudskog delovanja ,na osnovu kojeg neki ljudi stvaraju svoj vrednosni sud o nekome,a da prio tome ,taj sud nema nikavu osnovu u smislu relevantnog.

Znam da je vl okidač, kao merilo poremećenog pogleda na vrednovanje čoveka... morala sam malo da načnem...

Osnova za sud bi bila rezultat, koji jako često izostane.

[Bisernica]

Ja vidim da će ova tema imati šansu da zaživi .
Možda je na kraju i zanimljivo napraviti presek ovog vl i realnog ,jer ne
postoji šansa da se ne prepliću,makar kod ljudi koji se nalaze i u jednom i u drugom.

[Vragolanka]

Još nešto sam zaboravila... nedovoljno sam ulagala u sebe, svesna sam neiskorišćenog potencijala, ali isto tako ne mogu da kažem da sam bila ambiciozna, ili da sam imala volju i želju da napredujem u ovom smislu... to je jedna strana medalje. Druga je da su takve bile okolnosti da je moralo neke stvari privesti kraju prečicom, na mufte, ili lepe oči.
Ne mogu da kažem da mi nije žao, ali i da je bilo dugačije... ako je neko nesposoban, ili u stalnom strahu, taj rezultate neće ni postići, možda da popije svu pamet i obrazovanje ovoga sveta... Ako ne veruje u sebe i ono što radi, džaba mu sve. Tu su i kranji rezultati nepostojani.

Ima tu još nešto... ona bitna sitnica da ne želimo da se prilagodimo svetu, ukalupimo u neke norme... što po meni uvećava ličnu vrednost, ali je društveno neprihvatljivo.
Pa je pitanje u stvari kome želimo da budemo vredni, da li sebi, ili drugima.

[kojica]

Bogatstvo čoveka meri se onim za čim ne žudi.

Gandi

[Bisernica]

slažem se

u 23:50

http://razbibriga.net/showthread.php...8154#post78154

[kojica]

Eto.. da si ranije naišla na tu misao, ne bi bilo volikog pisanija..

no dobro..

[Bisernica]

Eto.. da si ranije naišla na tu misao, ne bi bilo volikog pisanija..

no dobro..

pisanje nije vezano za ovu misao
ako si našla u tome neku vezu,onda nisi ič razumela
no dobro ...

[Šejtan]

Bogatstvo čoveka meri se onim za čim ne žudi.

Gandi

fraza
isto kao za srecu i zelje
ako je akcentat na cim* moze da prodje

[kojica]

Slažem se da nije vezano za ovu misao. To pisanije bi se moglo opisati kao


Bogatstvo čoveka meri se onim za čim žudi.

[Пркос]

Paradoks koji je uvek neizbezan kod procene bogatstva coveka(koliko vredi) je procenitelj i kriterijum kojm se vodi procenitelj...Iznad svega je vazno imati pravi motiv(bez poriva),trenutak i naravno samosvest o licnom poimanju kvalifikacije vrednovanja.Vrlo cesto smo neobjektivni u proceni sopstvenih vrednosti te tako i sebe dovodimo u situaciju da nacinimo gresku u proceni drugih ljudi i njihove vrednosti a da nismo svesni sta nam je osnov i da li je to prava merna jedinica iste...No ako sebi damo sansu da sagledamo sebe i objektivno izvrsimo sopstvenu procenu ,ima nade i dobicemo jednacinu sa kojom ce mo dobiti pribliznu vrednost kao pokazatelj moguceg i nemoguceg.Naravno ,moguce dozvoljava da se znak jednakosti moze staviti izmedju procenitelja i procenjenog.I sve to pod uslovom da se zapamti redosled algoritama-ako ih ne mozemo zapamtiti ,treba ih napisati i uvek kada ih zelimo upotrebiti,iscitati ih-preskakanjem nekog algoritma nikada necemo dobiti tacan rezultat-lutacemo i ostacemo u neznanju-sto je proizvod-netacan rezultat...Losa procena

[Bisernica]

[QUOTE=Vragolanka;78144]

A koliko mislimo da vredimo, opet je subjektivan doživljaj.

Naravno,šta sami mislimo o tome koliko vredimo,je subjektivni stav i nikako ne mora biti ispravan,ali,svako od nas ima neku predstavu o tome kakav vrednosni sistem podržava.
U zavisnosti od toga ,takav odnos i ima prema sebi,a i prema drugome.
Koliko vredimo je pitanje koje se može smatrati pogrešno formulisanim,jer nije postavljeno u smislu - koliko vredimo ,već kako vrednujemo.Šta je to vrednost kojom merimo sebe ,pa i ljude oko sebe,i šta nam sve može uticati na način vrednovanja - jesmo li prema svima i svemu isti,ili ne?!.

Što se tiče vl, verovatno, tačnije pretpostavljam da većina korisnika vl yebarnika nije ono što je u rl... i isto ti je da li su ono što žele da budu, ili nisu ono što u stvari jesu... suština je da se na površinu izbacuju vrline, potencira se lična vrednost, sposobnosti da ubeđuješ nekoga u svoje mišljenje i pri tom ga na najsuptilniji mogući način izvređaš... Što i nije tako loše, imaati vl prostor gde možeš da dođeš kada nisi raspoložen za društvo, pikiraš pogodnu metu i kreneš... izbaciš svo zlo iz sebe i sutra si ko nov. Pri tome ni jednog trenutka ne uzimajući u obzir da je sa druge strane "žice" čovek, osoba od krvi i mesa, sa osećanjima koja je tako lako povrediti... A, da... pa vl nikoga ne vređa, zaboravih... niko se čak ni ne nervira. Ništa onda, kad ti dođe žuta minuta, sledi gorenavedena uputstva.
Ili optrči par krugova oko zgrade, ako te ne mrzi da digneš bulju sa stolice.

Virtuelni svet je fantastičan poligon za iživljavanje,tu se slažem,tu dolazimo nepoznati ili sakriveni,sa identitetom koji sami odaberemo,i ukoliko se dobro u toj ulozi snadjemo,retko da se može desiti da budemo *pročitani*.
Medjutim....ako dolazimo onakvi kakvi zaista jesmo,i ne pokušavamo igrati ulogu,onda sa sobom donosimo i svoje vrednosne sisteme.Mene zanima,kakvi su nam vrednosni sitemi,kada su u pitanju drugi ljudi,kako ih vrednujemo,po čemu,po kojim to karakteristikama zaključujemo da je neko dovoljno malo vredan da bismo ga mogli na najsuptilniji mogući način izvredjati,i šta to govori o onome ko vredja,odnosno,koristi masku koju nudi ovaj svet da bi bio ono što u svakodnevnom životu očito ne može,jer sam sigurna da svi oni koji se iživljavaju u ovom svetu,uglavnom trpe iživljavanja drugih u svom realnom životu,ili bar većina njih.

Hoću da kažem da se vrednosti ne mogu izmeriti, jer ono što smo ovde nije
merodavno... A onda se nameće zaključak da ne vredimo ič, treba nam publika, treba nam odobravanja, treba nam dizanje ega, treba nam opšteprihvaćeniost... i ono najbitnije, uzrok svih vl zala... nedostatak sexa.
Svakako da u rl ne možemo da glumimo moralne i intelektualne gromade, ne možemo da slažemo da smo slobodni, lepi, ili mladi... ovde se može sve... pa i bolest, mislim prvenstveno na psihu je vešto zamaskirana utapanjem u određenu oblast, gde je tako nešto prihvatljivo kao recimo duhovno uzdizanje... a čoveku samo treba dati odgovarajuću terapiju.

Slažem se ,to zavisi od toga šta čovek želi da dobije kao rezultat svog dolaska u vl svet.

Što se tiče ovog dela o mudracima... ne verujem u mudrost koja nije stačena iskustvom, a u loše iskustvo se razmišljanje ne uklapa... vaspitanje, ni tu ne vidim vezu. A pertpostavka = subjektivni doživljaj... ni ovde ne vidim vezu, sem možda ako misliš na strahove. Ljudi uglavnom pate od predrasuda usled nedovoljnog poznavanja meterije... a samim tim se stvara i strah... opet od nepoznatog.

Vaspitanje je stvar koja se nosi iz kuće,i spada u jedno od najranijih saznanja koje se usvaja i teško menja,dakle trajno je.
Iskustvo je najneugodniji deo mudrosti,ali iz sopstvenog bi trebalo imati predstavu kako izgleda iskustvo nekoga ko ga tek stiče,pa utoliko ispoljiti razumevanje za ono što taj u tom trenutku prolazi,jer mi smo već na toj stazi bili.Ali ne, u zavisnosti od vrednosnog sistema koji imamo,mi se različito u datom trenutku prema različitim ljudima i ponašamo,a da istovremeno nemamo nikakav loš aspekt sa nekima,dakle nema razloga za mehanizam prenosa emocija sa negativnim predznakom.Tu se dolazi do tog momenta predrasude.Onaj ko je u bilo kom smislu različit,je manje vredan,i apsolutno podesan za omalovažavanje ili nipodaštavanje,prenos negativne emocije onda kada je to nama lakše.Čovek mrzi ono što ne poznaje.Nema potrebu da nepoznato istražuje,jer ima strah od eventualnog otkrića,plaši se šta može naći i koliko ga to što će naći ugrožava,samim tim je lakše nepoznato ukloniti ili uništiti.
Po ovoj logici su ljudi koji su različiti u bilo kom pogledu od nas,manje vredni ?!

A onaj koji je sklon iluzijama nema čime da ih razbije... to uglavnom rade drugi umesto njega. I najveći je zayeb verovati ljudima, verovati u ljude, verovati da će se pomeniti... i nikome ne pada na pamet da u celoj toj priči treba sebe da menja. A to nije naivnost, već glupost... svesno, ili nesvesno zavaravanje.

Ako želiš da promeniš svet,počni od sebe,to je tačno.Ali da bi čovek mogao da menja sebe u odnosu na druge,mora da zna šta je to u čemu greši,a za to mu je potrebno nekakvo iskustvo - nakon stečenog iskustva,iz njega izvlačimo pouke i na osnovu njih i možemo menjati sebe.

Htela sam reći... da materijalno bogatstvo može dići samo onaj ego koji je još uvek na nivou nedonošćeta... one ozbiljnije ego manijake ne ispunjava materijalno već yebada na duhovno - psihičkoj ravni. Niti je to model ponašanja koji se usvaja kroz vaspitanje, ili se stiče... možda delimično i jedno i drugo, svakako da podloga mora da postoji... ali seme neće niknuti, ako se konstantno ne zaliva.
I prema tome vrednuješ gubitak... ako si gubitkom kroz materijalno niko i ništa, ne trebaš ni da postojiš.
Tako da bi zaključak i po ovom pitanju bio taj da su okolnosti te koje diktiraju šta ćemo raditi i koliko imati... obrazovanje se tu jako malo pita, ako se ne ispune osnovni uslovi za uspeh... i ako čovek nije sposoban da napravi nešto od sebe. Tu treba malo i od ineresovanja, malo od ambicija, mnogo mozga... a to nema svako, što ne znači da neće na neki drugi način stvoriti.

Materijalna vrednost kao takva ,za mene ne predstavlja nikakvu meru vrednosti - koliko je to merilo jasno nam pokaže svaka prirodna katastrofa koja odnese sve,ostane samo goli život i opet si na početku.Da li to znači da čovek u tom trenutku ,kada nema ništa ,ništa i ne vredi?! Meni ne znači,ali koliko je to mnogima značajno,da se videti iz mnogih životnih situacija koje govore o vrednosnom sistemu koji većina ljudi ima.
I ne samo kada je materijalna vrednost u pitanju. Koliko nas recimo može da se pohvali da ima kućnog prijatelja koji je čistač ulica ?! Možda neko i ima ,ali to ne ističe u prvi plan.Ukoliko je nekome kućni prijatelj profesor ili doktor,e to je već drugi par rukava.Tada se neće propustiti prilika da se to istakne kao neka prednost,kojom se i sopstvena vrednost uvećava.

I zašto misliš da je tužno to što drugi o tvojim vrednostima daju konačni sud? Ti to svakako nećeš uraditi objektivno... a drugi će te proceniti na osnovu onoga što si mu pružila, ili nisi... što i nije merodavno. Ili će te proceniti neko tebi blizak, neko ko te voli... što opet nije merodavno.
I tako... kontam da i ova procena može da varira, od sfere poklapanja sa tim nekim sudijom... pa da uzmemo u obzir malopre navedene parametre, kao što su materijalno i ostalo...

Hajde da to postavimo kao konkretan primer.
Kakav vrednosni sitem ima čovek koji te rangira i odredjuje ti vrednost po tome da li imaš ili nemaš neko opredeljenje i kakvo je to opredeljenje?
U religiji - pripadaš nekoj konfesionalnoj grupi i neko te vrednuje na osnovu toga,ovako ili onako,u zavisnosti kakav stav ima generalno prema toj religiji,a ne prema tebi kao pojedincu.
U politici - pripadaš nekoj odredjenoj političkoj opciji,i neko te vrednuje na osnovu toga da li ti je istomišljenik ili nije,dakle prema sopstvenom stavu u odnosu na organizaciju ili ideju,a ne prema tebi kao pojedincu.
U društvu - imaš svoj stav,ne pokušavaš ga nametati,ali ne dozvoljavaš ni da ti ga nameću i kako te većina vrednuje ?! - po svom merilu,ne uklapaš se,neprilagodjena,umišljena,nisi deo celine - jer tako misli većina sličnih.Da li je to mišljenje merodavno ?

Moje lično mišljenje je da vrediš onoliko koliko se daješ, nebitno šta je u pitanju, ono što je bitno je da ništa zauzvrat ne tražiš. Vrediš i onoliko koliko jak stav imaš po nekim bitnim pitanjima, koliko umeš da oprostiš, koliko umeš da slušaš, i koliko umeš i smeš uporan da budeš u svemu što radiš. Ne toliko dosledan, koliko uporan...

Ovaj deo sam citirala odmah na početku diskusije,jer mi se dopao i uklapa se u moje vrednosni sistem,izmedju ostalog,dodala bih samo - vrediš onoliko koliko si spreman da budeš čovek - u svetlu svih onih ljudskih vrednosti koje nas odvajaju od ostalog životinjskig sveta.

I nikako ne može vrednost čoveka da odredi on sam, subjektivno bi bilo. Ovako, kroz davanje, uzimanje, iluzije, projekcije... iskristališe se i vrednost... vremenom, ako ne na prvu loptu. Ja pitam intuiciju, nikada me nije slagala... možeš zvezde sa neba da mi skineš, ako mi ona kaže da ič ne vrediš, to znači da ne vrediš. I nema sile da me ubedi da nije tako... sem da te ne neki način dovedem u položaj kada bih mogla da kažem da sam pogrešila... ali to nije dobro, za tako nešto moram da te gazim, a ti da ćutiš i trpiš... i opet bih vremenom došla do zaključka da si beskičmenjak... krug.

U ovoj stvari još uvek nisam odrasla, iz dva razloga.
Ne slušam intuiciju onoliko koliko bi bilo poželjno,a vrlo često *vrišti* neke stvari koje ja ,imam utisak,ne želim da čujem,i drugo - nikad ne krećem iz negacije,uvek su mi pretpostavke pozitivne,utoliko je iskustvo neugodnije.Ne očekuješ,pa se za*ebeš,i to je to....

Raditi ono što se od tebe očekuje ne znači da vrediš, možda postupci vrede, ako radiš ono što moraš, ne ono što želiš.Tako da ono što u sebi poseduješ možda nikada i ne dobije priznanje koje zaslužuje.

Nije možda - nego sigurno !

[Bisernica]

Slažem se da nije vezano za ovu misao. To pisanije bi se moglo opisati kao


Bogatstvo čoveka meri se onim za čim žudi.

Obzirom da znaš kako bi se moglo opisati *pisanije* ,
možda bi mogla da potrošiš i neko slovo u obrazloženju misli koju parafraziraš- u čemu se to ogleda žudnja i za čim se to žudi u ovom *pisaniju * ?

[kojica]

Pa ajd da da potrošim neko slovo. Ima se, može se.

Izuzev veoma malog broja ljudi u (namapoznatoj) istoriji čovečanstva, poput
Gandija, Patrijarha Pavla ili recimo Bude, svi mi ostali vredimo isto.
Bilo da imamo ili nemamo diplome, jahte, bunde od nerca, pokvarene ili ispravne
merne instrumente - isti smo.
Eto dovoljno je da svoje bogatstvo izmerimo onim za čim ne žudimo i uverićete
se i sami da je tako.
Al nako iskreno, svak sam za sebe, bez da se ovde lažemo kako ne žudimo ni za čim.
To malo smara.
E sad, može biti da Gandi nije mislio na duhovno bogatstvo i da mučena ja ništa nisam
razumela. U tom slučaju bih da umrem u ovom neznanju i uopšte me nemojte dirati.

[Zazijavalo]

Koliko vredi jedan stan? Vredi onoliko koliko je neko spreman za njega da ponudi.
Koliko vredi čovek? Vredi onoliko koliko je neko za njega spreman da ponudi.

Priznali mi ili ne, sve se na kraju svede na materijalni izraz vrednosti. Preci (možda ne u prvom kolenu) cene se po onome što su za osobom ostavili.
Vrednost slikara meri se po jediničnoj ceni i broju kvadrata slika. Važi i za Peru Molera i Rubensa. Jedino, jedinična cena se razlikuje.

Ako imamo osećaj da se neko smatra manje vrednim nego što zaslužuje, to može i biti tačno. I onda je to mera koliko dotični ceni sebe. Takođe, njegova procena može biti vrlo tačna. A to znači da nas vara utisak.

[Bisernica]

Pa ajd da da potrošim neko slovo. Ima se, može se.

Izuzev veoma malog broja ljudi u (namapoznatoj) istoriji čovečanstva, poput
Gandija, Patrijarha Pavla ili recimo Bude, svi mi ostali vredimo isto.
Bilo da imamo ili nemamo diplome, jahte, bunde od nerca, pokvarene ili ispravne
merne instrumente - isti smo.
Eto dovoljno je da svoje bogatstvo izmerimo onim za čim ne žudimo i uverićete
se i sami da je tako.
Al nako iskreno, svak sam za sebe, bez da se ovde lažemo kako ne žudimo ni za čim.
To malo smara.
E sad, može biti da Gandi nije mislio na duhovno bogatstvo i da mučena ja ništa nisam
razumela. U tom slučaju bih da umrem u ovom neznanju i uopšte me nemojte dirati.

Složili smo se oko konstatacije da svi isto vredimo,kao ljudi ,pripadnici vrste.
Da smo isti baš ,tu se ne bih složila ,jer tu dolazimo do sistema vrednosti koji svako od nas ima različit,pa sami tim se po njemu i razlikujemo.
Bilo bi nenormalno da čovek ničem ne teži,jer bi to onda značilo da je zaustavio svoj napredak,u bilo kom pogledu,u zavisnosti od toga kakva je težnja.To ne moramo negirati,dakle logično je da ih svi imamo.Kakva je priroda čežnje,zavisi od čoveka do čoveka,svima nam je različita.
Verujem da Gandi jeste mislio na duhovno bogatstvo,kada je on u pitanju,ni jedno drugo mi sa njim nije spojivo.Dakle,i oko toga smo se složili.

[Bisernica]

Koliko vredi jedan stan? Vredi onoliko koliko je neko spreman za njega da ponudi.
Koliko vredi čovek? Vredi onoliko koliko je neko za njega spreman da ponudi.

Priznali mi ili ne, sve se na kraju svede na materijalni izraz vrednosti. Preci (možda ne u prvom kolenu) cene se po onome što su za osobom ostavili.
Vrednost slikara meri se po jediničnoj ceni i broju kvadrata slika. Važi i za Peru Molera i Rubensa. Jedino, jedinična cena se razlikuje.

Ako imamo osećaj da se neko smatra manje vrednim nego što zaslužuje, to može i biti tačno. I onda je to mera koliko dotični ceni sebe. Takođe, njegova procena može biti vrlo tačna. A to znači da nas vara utisak.

Svaki čovek ima svoju cenu,samo za nečiju nema dovoljno para.Neki se prodaju i za džabe,i utoliko se mogu složiti sa konstatacijom da se svodi na materijalni izraz vrednosti,mnogo toga.Ali se ne slažem da se na to može svesti i sve,ukoliko naravno nije u pitanju roba,ili predmet upotrebne vrednosti ,iako ima i predmeta koji nemaju cenu i nisu na prodaju.Ovde o tome nije ni reč.
Reč je o sistemima po kojima vrednujemo.

Čovek koji je spoznao sopstvenu senku,je odrastao ,ili dozreo,tako da kod takvih nema problema sa komplekisma više ,a još manje niže vrednosti.
Oni koji još uvek tragaju za svojom senkom,imaju problem vrednovanja samog sebe na prvom mestu,a potom i drugih,jer je isti vrednosni sistem i za jednu i za drugu meru.Oni koji znaju sopstvenu vrednost,(a ta vrednost je neprocenjiva,za svakog čoveka ponaosob,samom činjenicom da je živ i da ima šansu da kreira - od sopstvenog života,pa redom),niti svoju vrednost precenjuju,niti tudju umanjuju,takvima su vrednosno svi jednaki,razlike su u finesama slaganja ili neslaganja sa odredjenim karakteristikama koje su čoveku svojstvene - mišljenje,stavovi,ubedjenja,verovanja.

[причалица]

ne mogu da vas razumem. čovek nema cenu.
jer, svako od nas je jedinstven i neponovljiv....kakva cena, bre? pa nismo vekne hleba.