U jednom svom delu, odmah posle žute zgrade sa brojem 13, moskovska Ulica Boljšaja
Nikitskanekako se neočekivanorazmiče iširi u omanji trg. Ovde senalazi skroman park,
spomenik Čajkovskom, a u njegovom zaleđu je zgrada čuvenogKonzervatorijuma
imenovanog po tom ruskom kompozitoru svetskog glasa. Neposredno uz ulaz i spomenik
je kafe, nekada omiljeno sastajalište muzičara i pisaca. Sada je to mondensko mesto,
po visokim cenama pristupačno uglavnom samo strancima i dobrostojećim
Moskovljanima, mesto gde kao da se dolazi sve ređe radi razgovora, sve češće da bi se
prikazale toalete ili najnoviji modeli, čak i blindiranih automobila. Na prijatne trenutke
razonode jednog dela gostiju pažljivo motri lično obezbeđenje, namrštene, krupne
momke nije teško prepoznati, oni stoje dovoljno blizu da bi priskočili, svi odreda u
besprekornim, crnim odelima, sa uvek tamnim naočarima, u karakterističnoj pozi,
neznatno raširenih nogu, neprestano lagano okrećući glave sleva nadesno i obrnuto.
Opet, čitavo to okupljalište, taj preterano skupi kafe, kao da je u velikoj suprotnosti sa
spomenikom, posebno sa levom bronzanom rukom Čajkovskog, što kao da diriguje
muzikom koja u prekidima dopire iza njegovih leđa, iz učionica Konzervatorijuma. I još
više, čitavo to mesto, taj stalno puni kafe, kao da je u suprotnosti sa studentima,
naoko običnim mladim ljudima koji na vežbe i ispite odasvud dolaze na biciklima,
rumenih lica, možda od vožnje zakrčenim moskovskim ulicama, možda od težine kutija
sa svakovrsnim instrumentima, možda od uzbuđenja što ih čeka muzika, muzika,
muzika...