Бранислав Нушић - Аутобиографија

[kojica]

На тај начин ставио сам ја своје питање на дневни ред пред суђаје, те је у оној
другој соби где се вечерало прекинут сваки даљи разговор о удаји једне моје сестре
од тетке, који је дотле вођен.

Дискусију су отворили моји родитељи на тај начин што је отац понова изјавио: "Тај
ће на вешалима свршити!" и што је мајка понова рекла: "Што га нисам задавила чим
је цикнуо, него сам још задојила разбојника!"

Гости су, разуме се, као што је и ред, утешили са неколико речи ојађене родитеље.
Тако, на пример, наш комшија, иначе бакалин, рекао је: "Мало је несташан, али то
не мари. Ето ја, на пример, док сам био мали, крао сам где сам што стигао, па ево
данас сам газда и ништа ми не фали. Све је то у божјој руци!" Прота је са своје
стране потврдио то наводећи као пример свога мезимца: "Нема му више од три и по
година, тако псује бога као да је свршио поткивачку школу. А ја, ето што кажу,
нисам опсовао бога све док нисам ступио у богословију. И молим вас, то је
свештеничко дете, па ето тако. Ал' таква су данашња деца, напредна су и бистра, па
морамо с тим да се измиримо!"

И пошто су се сви сложили с тим да су данашња деца "напредна и бистра", отпочело
је решавање о томе шта би најпробитачније било да будем. Седници је председавао
сам прота, а у крају једном седеле су три тетке, као три митолошке парке које преду
судбину, и мешале су се у свачије мишљење. Клота, она парка која држи повесмо,
била је моја најстарија тетка, која је имала нечега митолошког на себи и већ по томе
што је под носем имала бркове као деветнаестогодишњи младић; Хезис, она што
испреда конац, необично је одговарала мојој средњој тетки, јер је она и у животу
умела не само да испреда но и да мрси конце, а Атропа, она што држи маказе да
одсече дужину века, моја најмлађа тетка, била је кадра и иначе скратити човеку век,
те су јој маказе биле сасвим излишно оруђе.

[kojica]

Дебату је отпочео мој отац изјавом:
– Ја ћу њега у ковачке шегрте, па кад превије леђа, смириће се!
На ту изјаву вриснуше све три парке и одмах изнеше свака своје мишљење:
– Ја мислим, најбоље је да иде у официре, – изјавила је Клота. – Има лепу плату,
има посилног и има официрску част. Командује, свира му музика и иде на параде.
– А рат? – узвикује комшија бакалин са извесним урођеним осећањем одвратности
према ратовима.
– Па ако и буде рата, зашто је официр него да се завуче у канцеларију и чита
депеше са бојишта. А после, рат је прилика да добије и орден! – брани своје
гледиште Клота.
– Ја мислим да би боље било кад би био чиновник! – ставља свој предлог Хезис. –
Не мора се бар мучити да сврши школе.
– Да, али какав чиновник, има свакојаких струка, а нису све једнаке! – упада
комшија бакалин. – Ето на пример, цариник, а, то, част и поштовање. То је струка за
мој рачун. Прегледа туђе ствари, хвата шверц и задржи све што се њему допада.
После тек видиш: он носи шешир ухваћен у шверцу, а његова жена свилену хаљину
опет ухваћену у шверцу. То признајем, то је добра струка, а добро је и поштар.
– Ох, то није ништа, – примјећује Хезис – по цео дан лепи марке, па му се језик
уштирка као крагна.
– То јесте, лепи марке и гута туткало – брани своје мишљење бакалин – признајем,
али му, брате, пролазе кроз руке толика новчана писма.
– Јес' али затворена писма, – упада мој теча – а ако писмо отвориш, они онда тебе
затворе. Па бирај, хоћеш писмо да буде затворено или да будеш затворен. Неко
мора бити затворен, онда боље да ради с отвореним парама, на пример благајник.
Ето, то је добро да буде благајник.

[kojica]

– Благајник не може! – додаје одлучно прота. – За то треба да се роди, то је
нарочити дар. По цео дан пипаш туђу пару, а не можеш да је узмеш. То је, боже ме
прости, као кад неко по цео дан пипа туђу жену а не може... – и ту прота прекине
своје тако сретно упоређење, јер све три парке, Клота, Хезис и Атропа, повикаше
једногласно: "Ију!" пре но што је човек могао и завршити мисао.

Трећа парка, она што скраћује човеку век, била је за то да ја будем професор:
– Ништа лепше од тога! – узвикивала је она.
– Па јест! – додао је на то прота, са традиционалном пакошћу цркве према
просвети. – Јест, то је добро, јер што је главно ако си професор, ти не мораш ни да
знаш предмет који предајеш. Ја, на пример, не могу приликом венчања да певам
посмртно опело, је л'? А професор може; дође на час рачунице па говори о
хришћанској науци, дође на час цртања па говори о помрачењу сунца, и никаква
власт не може томе стати на пут. А онако, лепо је бити професор, то признајем; деца
му скидају капу; родитељи чија деца уче школу, љубазни с њиме, а какав год одбор
да се бира, мора и професор да буде члан одбора. Па онда, има ферије; десет
месеци не брине ништа, не мисли ништа и два месеца се одмара. Шта ћеш лепше!

Мајка је моја била за то да будем или доктор или митрополит.
– Доктор је одиста згодна ствар, – додаје теча. – Исплазиш му језик, наплати ти три
динара; завуче ти дршку од кашике у уста, узме ти пет динара; пипне те за руку,
узме ти десет динара, и то гледа на сат да не би дуже држао руку но колико треба за
десет динара; а ако ти наслони уво на леђа, узме ти петнаест динара, а ако напише
две-три речи, које нико под богом не може прочитати, он ти узме двадесет динара. И
онда, што је главно, ако болесник оздрави, он вели: оздравио од његових медецина,
а ако умре, он вели: умро од природне смрти

[kojica]

И поред ових примамљивих речи за лекарску професију мајка је у ствари више
нагињала да будем митрополит.
– Поштује га цео свет и сви га љубе у руку, – говорила је она. – Па онда, не ради
ништа, запева који пут о великој недељи "амин", и то му је сав посао.
– Бојим се, много је жив, а митрополит треба да је смеран! – рећи ће прота, као
најнадлежнији да о томе да своје мишљење.
– Па ако! – теши се мајка. – Баш ако и погреши што, мантија све то покрије!

Мој теча, онај што о докторима има добро мишљење, био је одлучио за то да будем
министар.
– Ништа лепше од тога, – тврдио је он. Имаш власт у рукама па радиш шта хоћеш, а
не одговараш никоме. Лакше је бити министар но берберин. Берберин прво мора
знати бријати, а друго: мора пазити да кога не посече, а министар, брате, нити мора
знати бријати, нити мора пазити хоће ли кога посећи, јер и ако посече, није крив.

Комшија бакалин, који је досад говорио само о туђим предлозима, тек сад стиже да
изнесе своје сопствено мишљење:
– Ја бих њега у трговце, али не да буде бакалин као ја. То су ситна посла; кило
пиринча четири гроша, закинеш муштерији на мери неколико грама, па шта, једва му
закинеш десет и двадесет пара. А тако ти је и шећер и брашно и све остало. Метнеш
у брашно мало песка, помешаш са пиринчом мало овса, додаш у кафу мало ситних
шљунака, сипаш у петролеум мало воде, – што је све то, не зарадиш ни неколико
динара дневно. А не вреди му ни галантериста да буде. Јер мери на метар, а
муштерија оволике очи. Кад се на кантар мери, може погдешто и да се заједе, или
задебљаш оловом ону страну на кантару где стављаш еспап, или удариш малим
прстом, или... али на метар не можеш баш ништа, не можеш скратити метар. Него ако
ће да буде трговац, да буде ангро, па кад закине, да закине ангро. А по моме
мишљењу, од свих трговина је најбоља апотека. Ето, нека буде апотекар!

[kojica]

– Ах, апотекар! – уздахну Атропа. – То је одиста дивно! Живи међу самим парфемима!
– Дабоме да је дивно! – настави бакалин осетивши се потпомогнут. – Продаје:
прашину, суво лишће, паучину и све тако нешто. Нико му не разуме еспап, може ти
дати што хоће. Напише ти доктор нешто будибогснама, салватус пуртатус или
поркалија омалија, а ти одеш код апотекара и он ти да шта хоће, мери како хоће и
наплати пошто хоће. Шта му можеш! Не познајем еспап па, рецимо, да му
приметиш: "Овај вам салватус пуртатус као да је мало прокисао" или рецимо: "Ова
ваша поркалија омалија као да се ужегла". Јок, не можеш да му приметиш. А не
можеш му ни цени замерити; откуд му ти знаш шта кошта. Не можеш тек
рећи: "Слушајте, ви сте скупи, Мита бакалин продаје много јевтиније салватус
пуртатус!"

Бакалинова тирада наишла је мање више на опште одобравање. Једино је мој отац
вртео главом, бавећи се упорно својом првашњом идејом: да би ме требало дати на
какав занат који би ме смирио.

Ја не знам докле је цела та дебата трајала, јер ме је, после великих дневних напора,
ухватио био сан и заспао сам слатко, као што човек мирне савести, свестан да је све
своје дужности испунио, може заспати.

Разуме се да сам те ноћи сањао чудновате снове. Сањао сам као да сам министар,
па дохватио нашега окружног начелника, углавио му главу међу колена и бријем га.
Он вречи као јаре, прште му варнице из образа, али ја, свестан своје министарске
неодговорности, бријем и даље. Па онда, сањао сам као даље, како сам митрополит,
па ухватио проту за браду и псујем сто богова, као да сам свршио поткивачку школу,
па онда као сипам брашно у песак, а у петролеум воду, и уопште сањам такве неке
чудновате снове, као човек који је заспао под утисцима најлепших перспектива за
будућност, а кога ће пробудити очеве батине.

[kojica]

ШКОЛОВАЊЕ

Кад сам достигао за школу, сви су у кући данули душом, уверени да је школа калуп у
који се дете, као прокисло тесто, метне, па му школа да форму и врати га
родитељима печено.

Моје школовање, то је управо моја борба за опстанак и самоодржавање. Та се борба
јавља најпре у сукобу између мене и мога оца, који се необично поносио тиме што
му син иде у школу, док ја, посматрајући ствар са реалније тачке гледишта, нисам
налазио да отац има довољно разлога поносити се. Затим се та борба развила и у
борбу са фамулусом који ме је, на молбу мога оца, просто одвукао у школу и којега
сам ја том приликом ујео. Он ми рече да је тако исто целу моју породицу морао
вући у школу. Али се главна борба развила у току самог школовања, којом су
се приликом сукобиле две тешке и непомирљиве околности: пизма појединих
професора на мене и моја пизма на поједине предмете.

То је управо била непрекидна и дуготрајна борба, у којој су с једне стране били
професори и наука, а с друге ја сам. Разуме се да сам у тако неравној борби готово
ја морао да попустим, тешећи се притом и оном мудром народном изреком: да
паметнији увек попушта. Уосталом, морао сам попуштати већ и стога што су се
професори у борби са мном као својим противником увек служили једним, у њих
омиљеним али врло нечасним средством, а то је: да свога противника, било на
часовима било на испиту, увек питају оно што овај не зна. На тај начин одузели
су ми могућност да у овој борби за самоодржавање постигнем ма какав успех.

[kojica]

А та борба, то је управо традиционална борба у мојој породици, у којој су толики
моји преци, а нарочито њихови потомци, учествовали. Један мој рођак, на пример,
како је ушао у први разред гимназије, није га пуне четири године напуштао;
отприлике, као кад човек не напушта њиву или ливаду коју је после дугих и мучних
парница добио. Он је, тако исто, први разред гимназије сматрао као наследство и
као посед са којега га нико живи нема права да крене. Бадава су га професори
убеђивали да се гимназијски разред не може сматрати као непокретно имање;
узалуд су га уверавали да он и на основу самога закона школскога мора једном
напустити тај разред, он је остајао доследан своме мишљењу и управо и даље
одлазио у исти разред. Најзад су професори дигли руке и стрпљиво очекивали да
мој рођак дорасте за женидбу, те ће га ваљда то извући из школе.

Други мој рођак опет, толико је заволео школу да се чак примио за фамулуса.

Но један је ипак довео у неприлику и саме професоре. Три године свога школовања
он је упорно ћутао. Било је професора који су били радознали да му чују глас, било
их је који су изашли из стрпљења те га преклињали да каже ма шта. Професор
математике, на пример, покушавао је чак да га очајно вуче за уши, не би ли пустио
глас, онако отприлике као кад се притисне у дугме да би звоно зазвонило. Али је он
и на то упорно ћутао, а професора гледао дрским погледом који је својствен мојој
породици. Због тога његовога ћутања професори су били утолико више у неприлици
што нису никако могли сазнати према којој грани науке он има склоности, а он је,
види се, ћутањем то врло вешто прикривао.

[kojica]

Не напуштајући овако светле традиције, ја сам се кроз основну школу провукао
некако благодарећи не толико мојој приљежности колико очевој пажњи према
учитељима. Кроз четири године школе, ја сам ревносно хватао муве, правио на
прописима огромне крмаче, резао перорезом школске клупе и враћао се свакога
дана кући тако убрљаних прстију од мастила као да сам изучавао фарбарски занат а
не школу.

На крају четврте године, обукла ме је мајка у нове хаљине, закопчала ме пажљиво
одостраг, стрпала ми у џеп чисту и лепо савијену мараму за нос, очешљала ме са
раздељком на среди и одвела лично у школу, где сам пред многобројним гостима
декламовао нешто родољубно из лире, због чега ме је прота пољубио у чело,
окружни начелник помиловао, а отац се заплакао. То је био чин који је означио да
сам од тога часа гимназијалац.

Пре но што ћу поћи у гимназију, отац ми је одржао једну дужу реч, убеђујући ме да
сад већ морам бити озбиљнији и мислити на своју будућност; мајка ме је
благословила, а тетке су потресене плакале, саучествујући ваљда у мучеништву које
ми предстоји. Отац је нарочито у својој речи наглашавао како сад треба да му
осветлим образ, и ја сам то врло свесрдно примио к срцу и вероватно бих и испунио
очеве жеље да су само и професори на то пристали. Једанпут сам само, сећам се, на
часу гимнастике осветлио оцу образ а себи разбио нос, иначе је са другим
предметима ишло да бог сачува. Што оно каже прота за професоре: да на часу
рачунице говоре о хришчанској науци, а на часу цртања о помрачењу сунца, то се
код мене обратно дешавало: ако ме је професор питао из хришћанске науке, ја сам
одговарао о помрачењу сунца, а ако ме је питао из рачунице, ја сам одговарао из
катихизиса. Да је код професора било мало добре воље, они би баш у томе што
никада не одговарам на оно о чему ме питају запазили код мене известан политички
талент, али они то нису опажали, и ту је лежао заметак свима неспоразумима између
професора и мене. Према томе, само се по себи разуме да сам на крају прве године
пао на испиту из три предмета и остао да понављам први разред.

[kojica]

Сећам се лепо тога свога успеха у животу. Када сам то јутро полазио на испит, мајка
ми је опет обукла нове хаљине са штирканом крагном од чипке, подсекла ми нокте,
очешљала ме са раздељком, ставила ми у џеп чисту марамицу за нос и пољубила ме
у чело, уз речи:
– Осветлај ми, сине, образ!

А отац кад сам пришао да му пољубим руку, рекао ми је:
– Синко, ово је у ствари твој први озбиљни испит и први корак у животу, те желим да
ти успех наградим. Кад се вратиш са испита и јавиш ми да си га положио, добићеш
овај златан дукат, – и показа ми нов новцат златан дукат – а ако не положиш,
слободно ми немој ни долазити кући јер ћу те испребијати на мртво име.

Када сам срећно пао на испиту стао сам пред гимназијска врата и овако размишљао:
– Батине ми не гину, а дукат нећу добити, то су две штете. Како би било кад бих ја то
свео на једну штету. Нека добијем батине, када већ тако мора бити, али нека добијем
и дукат!

И одмах ми сину срећна мисао кроз главу, па се отиснух низ улицу све скачући с
ноге на ногу; долетех весео и усхићен оцу и мајци изљубив им руке и узвикнух:
– Положио сам, одлично сам положио!

Мајци и оцу скотрљаше се низ образе сузе радоснице, те отац спусти руку у џеп,
извади онај нов новцат дукат и предаде ми га љубећи ме у чело.
Ја сам, разуме се, појео затим батине, али сам бар појео и дукат. То је уосталом
ситница коју узгред помињем, колико да констатујем да сам Један пут у животу и
батинама заслужио хонорар.

[kojica]

Другом јадном приликом, а то је било већ у трећем разреду, до којега сам се ипак
некако докотурао, саопштио сам оцу да ми је потребно и приватно учење из
рачунице, која ми је, како тада тако и кроз цео живот, задавала главобоље. Ради
тога узео сам "најодличнијег" ђака из разреда да ме поучава и отац му је за то
плаћао тридесет гроша месечно. Разуме се да је то био мој друг који је био још
гори ђак но ја и са којим сам ја, за време приватних часова, играо мице, а на крају
месеца делио хонорар. На тај начин сам ја за рђаво учење обезбедио себи плату од
петнаест гроша месечно, са којом сам сумом могао лепо уредити свој живот. И то би
могло још врло дуго да траје да се о испиту није ствар открила тиме што ја и мој
учитељ нисмо подједнако знали ни речи да одговарамо из предмета коме ме је
он подучавао.

Ето тако је то некако ишло, па ипак се гурало из разреда у разред. Како, то ни дан
данас не знам да објасним. Једино што могу рећи, то је да се у ствари није
прелазило из разреда у разред, већ се освајао разред по разред. Сви ми који смо
учили један разред изгледали смо као чета добровољаца којој је стављено у задаћу
да осваја ров по ров непријатељски. И ми смо одиста, стопу по стопу, корак по
корак, са тешким напорима и нечувеном храброшћу, освајали ров по ров. Борбе су
биле очајне, бивало је и рањених, бивало је и мртвих, који су успут остајали; али ми
остали, које је некако мимоишло смртоносно тане, надирали смо даље предосећајући
да што ближе победи, тим ближе све већој и већој опасности. Јер кад смо већ
освојили неколико ровова ниже гимназије, пред нама се уздизало огромно утврђење
више гимназије, наоружано најмодернијим справама за уништавање ђака. На
бедемима и кулама тога утврђења били су начичкани разни синуси, косинуси,
хипотенузе, катете, корени, логаритми, деклинације, коњугације и разне смртоносне
непознате количине. Можете мислити колико је ту требало храбрости и колико
пожртвовања да се удари голим грудима на овакво једно утврђење какво је
представљала виша гимназија.

[kojica]

Али ми нисмо малаксавали; падали смо, али смо се ипак дизали; били рањавани, те
по читаве ферије лечили се и прибирали снагу за поновне нападе; били
заробљавани и остајали по две године у ропству, у истоме разреду, али, нас је ипак
наша истрајна седмогодишња војна довела најзад до одлучне битке, до матуре.

Ако ви захтевате од мене да вам кажем и то како сам ја могао положити матуру, онда
знајте да ми постављате питање на које је немогуће одговорити, онако као кад би ме
упитали: на који је начин могуће научити слона да удара у тамбурицу? На таква се
питања обично не одговара. По здравој памети, по логици, по моме личноме
дубокоме уверењу, по свима законима и божјим и људским, и по свима правилима,
ја сам требао да паднем на матури, али ето – нисам пао. Значи одиста, дакле, да
свако правило има изузетака. То је толико мудра реч да се њоме, сећам се,
правдала и оправдала преда мном и једна млада девојка која је – обратно моме
случају – пала, а по свима правилима није требала пасти. Она додуше није пала на
матури, већ на ономе испиту пред који живот тако често ставља младе девојке, али и
она је за своје оправдање употребила горње мудре речи: "Ја знам да нисам требала,
требала сам сачувати свој углед, част, да, знам, то је правило, али свако правило
има изузетака!"

А стећи матурантску сведоџбу није тако обична и тако мала тековина. Та је сведоџба,
званичан докуменат, издат од надлежне државне власти, којом се човеку признаје
зрелост. Познат је онај београдски тип, кавгаџија Драгољуб Аврамовић-Бертолд,
којега су извесни режими трпали чак и у лудницу, а други ослобађали. Како су се у
нас режими често мењали, те Бертолд час одлазио у лудницу час излазио, једнога
дана када му је то досадило пријави се властима и затражи званично уверење да је
паметан, те се од тад Бертолд, имајући такво уверење, буса у груди тврдећи да је он
једини човек у Србији коме је званично признато да је паметан. Слично томе изгледа
ми и матурантска сведоџба, која признаје зрелост. Када сам је добио, ја сам
предосећао да је та диплома зрелости докуменат на основу којега могу у животу
чинити свакојаке лакомислености.

[kojica]

Мојој радости, разуме се, није било краја. Одјурио сам кући те загрлио и пољубио
мајку, сестру, а млађему брату од узбуђења опалио шамар, пошто сам претходно, још
пред школом, загрлио и пољубио фамулуса, који ми никакав предмет није предавао
и који нимало није био крив за то што сам стекао диплому зрелости. Терао сам и
даље у томе одушевљењу: загрлио сам и пољубио комшију бакалина; па сам загрлио
и пољубио и једну удовицу, мајкину пријатељицу, узвикујући:
– Госпођо, ја сам зрео, ја сам зрео!

То сам исто после доказивао и нашој куварици.
А загрлио сам и пољубио и берберина. Јер, после првих манифестација радости и
узбуђења, сетио сам се и прве матурантске дужности, – бријање. Ја за то нисам имао
никакве нарочите потребе, али је бријање некако у мојим очима и у очима свих
тадањих матураната био као неки спољни знак зрелости.
– Млади господин жели да се шиша? – предусрео ме је берберин, са пакошћу
својственом томе занату.
– Не. Желим да се бријем! – одговорио сам ја гордо и сео у столицу, ждерући се у
себи што не могу ногама бар да дохватим под, но ми висе у ваздуху.

Тим речима: "Желим да се бријем!" мени је изгледало као да сам у томе часу нешто
врло крупно казао, као да сам извршио известан прелом у животу; као да сам, после
мучних напора, отворио тешка гвоздена врата, кроз која ћу сада ступити у нове,
непознате пределе, као да сам закорачио праг иза којега наступа живот. Мени су у
томе часу речи: "Желим да се бријем!" изгледале значајније и судбоносније од
Цезарових речи: "Јацта ест алеа!"

Међутим, кад је берберин свршио бријање и испрао ме од сапуна, нити је било какве
промене на моме лицу, нити у мојој души. То неочекивано, то непознато које је било
преда мном, тај живот у који сам ја требао да ступим, изгледа као да је био још
далеко, врло далеко. И једино осећање које сам имао када сам изашао од
берберина било је то: да сам обријан и да имам докуменат о зрелости у џепу.

[kojica]

Овим довде нисам казао све о школовању. Преда мном је још био универзитет, али
универзитет некако нисмо сматрали као школу у којој се учи, већ само "студира", а
то нам је изгледало нешто лакше, нешто што се да пребродити. Чак и ако би се
остало на универзитету коју годину више, то не би било зазорно, јер човек ступањем
на универзитет постаје "грађанин", а бити "грађанин" коју годину више или мање
није нимало тешка ствар. Често пута чак, боље је бити грађанин универзитета но
полицијски писар у Ариљу или суплент у Брзој Паланци.

Но ни о ономе школовању у средњој школи, где човек скрха најлепше своје године,
ја овим нисам казао ни све ни довољно. Школа и брак представљају два најважнија
периода у животу човечјем, јер, вели се, добро сврши школу и срећно се ожени, тај
је збринуо живот. Чак штавише, школа и брак имају и пуно заједничких особина.

Тако, на пример, у школи, као и у браку, учиш се догод си жив без наде да ћеш што
научити; и у браку, као и у школи, има строгих и благих професора, тешких и лаких
предмета; и у браку као и у школи, можеш добити добру, а можеш и рђаву оцену; не
смеш задоцнити на час и бележи ти се свако отсуство. И у браку, као и у школи,
оцењују ти владање; и у браку, као и у школи, можеш пасти на испиту; и у браку, као
и у школи, радујеш се феријама. Једина би разлика била та што бракоразводна
парница са женом траје врло дуго, а бракоразводна је парница са школом једна од
најкраћих процедура на свету, као и та разлика што човек кад догура једанпут до
краја са школом, он тек онда вреди нешто, а кад догура до краја браком, онда
тек не вреди ништа.

Према свему томе ја морам још много страна ове књиге посветити школовању. У
једноме тренутку мислио сам да идем редом од разреда до разреда, али кад сам се
сетио колико сам напора ја уложио провлачећи се кроз разреде, изгубио сам сваку
вољу да се још једном враћам у њих. Радије ћу учинити преглед школовања по
предметима. Тако ће ми се бар дати прилика да се појединим предметима са којима
сам био у непријатељству осветим за све оне муке које су ми некада задали.

Али да пођемо редом, од основне школе.

[kojica]

ОСНОВНА ШКОЛА

Дете у основну школу полази са извесним предосећањем да ће извлачити батине.
Бадава су сва убеђивања родитеља да то не мора бити: предосећање је тако дубоко
усађено у детињу душу да готово увек оно постаје стварност, а родитељска
уверавања заблуда. Па ипак, учитељ основне школе коме сам ја допао шака био је
добар као добар дан, тако да је онај штап што је висио испод иконе Светог Саве био
више једна педагошка декорација, а једва погдекад инструмент за васпитање.

Када смо ушли у разред, учитељ нас је поврстао по величини и тако утерао у клупе.
Најмањи су заузели места у предњим клупама, а све већи и већи у задњим. Доцније
ће нас тек класифицирати по знању, те ће најбољи ђаци сести у прве клупе, лошији
за овима, а најгори у последњој, која се звала магарећа клупа. Тада када сам ја
учио основну школу постојала је као васпитно средство и та магарећа клупа, у коју
би учитељ упућивао оне који одиста ништа не би знали. Ја налазим да је то била
врло добра установа, јер су се незналице на тај начин навикавале на то да су
магарци. Откако је то укинуто, незналице се некако неће да измире с тим фактом, те
и у животу обично магарци седе у првим клупама.

Поредани тако у клупе по величини, изгледали смо као семенке у лубеници. Сви
једнаки, сви безизразни, и сви балави, па ипак – ко би то тада рекао! – ту су, један
крај другога, седели: будући министар и будући разбојник, будући епископ и будући
зајмодавац, будући робијаш и будући берзански милијардер. Колико би среће по
човечанство било када би се још код тако мале деце знало шта ће ко бити, па ако
ништа друго а оно бар док смо деца да се сити натучемо будућег министра, епископа
и берзанског милијардера.

[kojica]

У почетку нисмо ништа учили, учитељ нас је само пропитивао о нашим именима, али
радије него то о занимању наших очева.
– Шта је твој отац?
– Кочијаш.
– Добро, седи! А твој!
– Кобасичар.
– А, тако, кобасичар? Е па поздрави оца! А твој!
– Пиљар.
– Пиљар, је ли? Поздрави и ти оца!

Ми у почетку нисмо разумели те поздраве. Једва нешто доцније, када смо већ сви
упамтили једну причу о добром и рђавом детету и када смо запазили да при сваком
новом причању учитељ мења порекло јунака приче, према томе како су дотични
родитељи отпоздрављали на његове поздраве. Тако на пример, када му је
кобасичарев син једнога дана донео четири пара кобасица, та је прича гласила:

Била два дечака. Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, непослушан, глуп
и неваљао, а Ненад је био син једнога кобасичара, врло честитога човека, ваљаног
и примернога грађанина, па је, разуме се, и син био на оца, ваљано и добро дете...

Ако, рецимо, пиљарев син не би знао лекцију, а донео му је данас, јуче или тих
дана, двадесет главица купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао:
– Видиш синко, ти имаш честита и ваљана оца, па би требало на њега да се угледаш.
Данас ти не замерам што не знаш, али гледај за сутра да научиш. Поздрави оца!

А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио:
– Од тебе синко неће никад ништа бити. Ни твој рођени отац неће успети да ти
ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити!

[kojica]

Према занимању очева био нам је одређен и ранг у учењу и владању. Тако, на пример,
најбољи је ђак био кобасичарев син, а одмах за њим касапинов, затим син једнога
бакалина, а пиљарев (и то откако је, сем зелени, почео слати пилиће и ћурке), а
тек у последњој клупи син гробарев, свирчев, кочијашев и уопште синови очева
непродуктивних занимања.

У непродуктивна занимања спадао је у почетку и мој отац, као трговац, и према
томе и ја сам био рђав ђак. Али кад сам једно два три пута (о Божићу, Ускрсу и
Новој години) донео учитељу нешто завијено у малој, белој коверти, ја сам
прешао у прву клупу, и она је прича гласила:
– Била једном два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав,
непослушан, глуп и неваљао, а Ненад син једнога трговца...

Могли смо чак, по свршетку основне школе, и израчунати шта је кога од нас коштало
то што је научио читати и писати... Тако, на пример: Симу Јанковића коштало је: 380
јаја, Перу Вукића: два пара гусака, пет пари пилића и 140 јаја; Миленка Пурића: 100
главица купуса, седамнаест венаца црног лука и десет пари телећих ногу за пиктије;
Јанка Поповића 294 пари кобасица, четири шунке, четири шваргле, две сланине и
једанаест пари сувих ребара,

То би била на неки начин вредност писмености изражена материјалном вредношћу.
Штета је што се данас изгубио тај идилски однос учитеља и ђака, па на тај се начин
изгубила и мера којом би се дала ценити писменост, те је отуда ваљда и добила
неписменост тако велику цену.

У основној школи научили смо: "оченаш", азбуку и бројеве до сто.

"Оченаш" смо научили напамет и изговарали смо га као неке тајанствене речи,
отприлике као што гатара говори речи којима нити зна смисао ни значаја. Том
молитвом, коју нисмо разумевали, обраћали смо се, сви у један глас, сваки дан богу.
Али то је још најмање што је ми нисмо разумевали, но ја сам уверен да је ни сам
господ бог, коме смо је упућивали, није разумео, и да му је то било могуће, извесно
би полицијски забранио ону дерњаву коју смо ми сматрали као молитву.

[kojica]

Што се тиче азбуке, ту се десила извесна пометња. Када сам ја почео учити основну
школу, затекао сам тридесет и два слова у азбуци. Некако убрзо затим, нестало је
два слова, и сећам се да се учитељ грдно љутио што су му та два слова нестала.* Ми
нисмо били начисто да није ко од нас украо и, рецимо, прогутао та два слова; да ли
нису можда пала са учитељевог стола те их фамулус почистио и бацио на ђубре, или
их можда учитељ држи закључане у фијоци па неће да нам их покаже.

*Примена Вукове реформе којом су отпали из азбуке дебело и танко јер.

Измирили смо се са тим фактом на један чудан начин. Учитељ нам је једном
приликом објашњавао да човек има тридесет и два зуба, што се поклапало са
тридесет и два слова у азбуци, па се нама, у дечјој машти, чинило као да свако
слово виси окачено о један зуб. Изгледали су нам зуби као дирке од клавира, и чак
неки Сретен Алексић који је сва јотована слова (ћ, ч, ђ, и џ) изговарао као једно
једино, не могући да их разликује, правдао се учитељу да су му испала три зуба, као
да би тиме хтео рећи да су му из клавијатуре испале три дирке, те једну која му је
остала употбељава за сва три слова. Кад нам је још учитељ додао да човек у ствари
има тридесет зуба, а да два умњака тек много доцније, у пуној зрелости добија, –
онда смо дошли до пунога уверења да је учитељ она два слова склонио у фијоку,
пошто за њих нема зуба.

Иначе смо азбуку доста лако савладали, благодарећи методи којом нас је њој
учитељ привикао. Он би почео овако:
– Милане, јеси ли видео који пут жабу!
– Јесам, господине!
– Јеси ли је упамтио?
– Јесам!
– Је л' има овако: горе главу, доле реп, а са стране четири ноге, две унапред
пружене, а две уназад:
– Јесте,
– Ето овако! – и напише кредом на табли слово Ж, које нам је у томе часу одиста
свима изгледало као жаба са главом, репом и четири ноге. И одиста, ми смо на тај
начин слово 3+1 добро упамтили.

[kojica]

тако је он за сва остала слова нашао упоређења: б на пример, била је буџа којом
цигани ударају у бубањ; т – вешала; о – рупа; ш – плот којим је ограђен шљивак; џ –
ногаре за стругање дрва; y – ракије за ражањ; т – чивилук за вешање одела; д–
турски нужник; а ф – тетка перса фамулусова жена, која је одиста несносно
зипарала по школском ходнику, наслањајући увек руке на кукове, те личила на
слово ф.

И како смо ми све то упамтили, то се он врло лако спомагао када би нас извео на
таблу.
– напиши, Иване реч бог!
Иван би се, разуме се, најпре збунио, а учитељ би тада додао:
– буџа, рупа, вешала.
и реч би одмах била написана.
– дедер ти, Перо, напиши реч дуд! разуме се да би се и пера збунио, док му не би
учитељ рекао:
– замисли јагње на ражњу између два турска нужника.
и Пера би се одмах сетио те реч написао.
Тако некако учили смо ми и научили најзад азбуку.

Са цифрама такође није било великих тешкоћа. За појам један учитељ би нам
показао један свој прст, за појам два – два прста, и тако редом, док није употребио
пет са једне и четири са друге руке. али је настала права пометња, која је и самога
учитеља довела у забуну, када је требало да нам објасни значај нуле. покушао је на
разне начине, али му то или није полазило за руком или га ми нисмо довољно могли
да разумемо.

[kojica]

– Нула, децо није ништа, а опет може да буде нешто. Кад је сама није ништа, не
вреди ни пола луле дувана, а кад је метнеш уз један, онда је десет, а кад је метнеш
уз два, онда је двадесет. Зашто, бог ће свети знати, али тако је! Није то лако ни
објаснити! Ал' ето, на пример, моја жена... рецимо моја жена док се није удала за
мене, била је нико и ништа, је ли, а кад је стала уз мене, она је госпођа учитељица.
Је ли тако?
– Тако је! – одговара цео разред.

И разуме се да смо од тренутка овога објашњења сви сматрали нулу као супруга, а
свака десетица изгледала нам је као брачни пар. У нашој дечјој машти су сад већ
све госпође у вароши личиле на нуле, а све цифре крај њих на њихове мужеве. Чак
су нам поједини људи изгледали слични дотичним цифрама. Тако, на пример,
окружнога начелника и његову супругу, сматрали смо као број 90. Али то није било
произвољно сматрање, нити смо ми тако високу цифру узели из обзира на високи
чиновнички положај начелников, већ стога што је господин начелник одиста личио
на деветицу. Имао је кратке и танке ноге, а изнад ових трбух, груди и глава, сливени
једно у друго, изгледали су као буре које је својом тежином претегло унапређ.

Доктор са госпођом био је за нас број 70, јер се из целе његове танке фигуре, као
она кука код седмице, издвајао један од оних носева које су његови праоци превели
негде неоквашен преко Црвенога мора, а затим прешли преко Јонског мора у Европу
и одомаћили га. Директор гимназије са госпођом личио нам је на 10, не зато што је
један била његова омиљена белешка коју је обилато даривао ђацима, већ зато што
је, сув и штркљаст, одиста личио на телеграфски дирек. Тако исто, директор банке са
госпођом личио нам је на број 50, по томе што је он тако некако изгледао као да му
је трбух однатраг, те је потпуно личио на петицу. Тако смо у свакој другој десетици
нашли одговарајући пар и једино нас је доводио у забуну прота, који се због мантије
није издалека разликовао много од своје жене, те су нам изгледали као две нуле.

[kojica]

Ми смо се овим упоређењима необично лепо користили, јер кад би нас учитељ извео
на таблу и рекао, рецимо, да напишемо 70, ми смо се само сетили докторовог носа и
одмах умели да напишемо задати број.

И ствар је све дотле лепо ишла док једнога дана учитељ не исписа на табли број 10.
То нас доведе у ужасну забуну, јер ту полигамију нисмо могли никако да разумемо.
– Не разумете, дабоме! – рећи ће учитељ, предвиђајући сву тешкоћу објашњења. –
Знао сам ја да то нећете разумети. А шта би ви казали кад бих вам рекао да постоји
и оваква цифра! – и он узе креду па на табли исписа 7,000.000.

Ми се згранусмо. Замислисмо грешнога доктора са огромним харемом и – недовољно
упознати са добрим и рђавим странама човечјег живота – свима нам је у томе часу
био одвратан. Учитељ увиде да нам ипак на неки начин мора да објасни цифру 100,
коју смо морали научити и узе овако да је тумачи:
– Један је, рецимо, муж. Је л' тако?
– Тако је! – одговара разред хором.
– Ова прва нула, то је рецимо његова жена, је л' тако?
– Тако је!
– Е, ова друга нула, то му је свастика, коју по који пут изведе са женом у шетњу. Је
л' разумете сад?
– Разумемо!

Дерали смо се из гласа да разумемо, иако нисмо разумели, јер најпосле, ако се и
допусти да се једна свастика придружи жени, али какав би изгледао, на пример,
грешни директор банке, са трбухом однатраг, у оној цифри где се уз жену прикључи
још пет свастика? Зар не би личио на реморкер који са надчовечанским напором
плови уз воду вукући шест шлепова?

Све су то ствари које су нашу дечју машту необично занимале, али морамо признати,
и помогле да крај азбуке научимо и цифре и да тако свршимо и основну школу.

Хајдемо дакле у гимназију!