Бранислав Нушић - Аутобиографија

[kojica]

ХРИШЋАНСКА НАУКА

Учећи хришћанску науку, мени је необично омилела незнабожачка вера. То долази
вероватно отуда што нас је катихета, који нам је тај предмет предавао, тако
нехришћански тукао да се ја и дан-данас у цркви кад слушам проповед о
хришћанском милосрђу, осврћем на све стране зазирући да ме не звизне митрополит
патарицом или ђакон кадионицом. Та је појава један доказ више да утисци из ране
младости остављају врло дубок траг у души.

Сећам се, на пример, да сам, због седам мршавих крава изео седам тако дебелих
батина да о дебелим кравама нисам смео ни говорити. Па онда, Марија и Магдалена
мал' ми нису дошле главе. Због ове последње, то јест због Магдалене, морао сам
једанпут да свлачим панталоне пред целим разредом, да се повалим по клупи и да
издржим дванаест удараца по голоме телу. Од тога доба ухватио сам такав страх да
ни доцније у животу, кад год бих срео женску која се зове Магдалена, ја не бих смео
пред њом да свлачим панталоне.

Било је и лекција које ми нису правиле тешкоће. Тако, на пример, Адам и Ева, били
су ми врло симпатични, вероватно са своје наивности, а можда и стога што је први
грех једне жене уопште симпатична ствар. Али, док су ми Адам и Ева били
симпатични, дотле су ми њихова деца правила ужасне малере. Због познате фирме
"Каин & Авељ" извукао сам трипут батине. Једанпут зато што сам казао да је
Авељ убио Каина, други пут што сам казао да су Каин и Авељ били апостоли, а трећи
пут, не сећам се, а чини ми се зато што сам казао да је Каин продао Авеља
мисирскирн трговцима за тридесет сребника.

[kojica]

На годишњем је испиту, разуме се, било грдне смејурије. Председавајући професор
хватао се рукама за трбух и узвикивао: "Иди, дете, дођавола, нисам се овако слатко
насмејао већ толико година!" – а испитујући професор, односно катихета, трипут је
стезао песнице и залетао се на мене, али се увек уздржавао с обзиром на свечаност
тренутка. Једва што ми је онако кроз зубе поменуо нешто оца и мајку.

Разуме се, кад сам се већ једанпут збунио да је после све ишло наопако. Тако, на
пример, кад ми је катихета поставио питање о Адаму и Еви, не би ли ме том
најлакшом и мени иначе најсимпатичнијом лекцијом помогао да се извучем, ја сам
почео овако:
– Адам и Ева били су људи... први људи... Адам је био први човек, а Ева је била
прва жена. И они су, као први људи, живели у рају. И они су врло лепо живели, али
једнога дана Адам загризе Еву... загризе Еву, и због тога му господ бог пребије
једно ребро...

И затим је, на задовољство председавајућег, све у томе тону ишло. Ја сам на испиту
једноставно измешао стари и Нови завет тако вешто као што би добар коцкар
измешао два пакла карата. Катихета ме је двапут заустављао да не говорим, али ме
је председавајући храбрио и терао да наставим, обраћајући се катихети
речима: "Ама пустите га, молим вас, да се бар слатко насмејемо!"

[kojica]

Ја сам, као што рекох, стрпао дванаест Кристових апостола у Нојев ковчег; за
Содому и Гомору рекао сам да су то два света храма у којима је Исус са успехом
проповедао свој наук: "Љуби ближњег свог!"; за Христа сам још рекао да је
четрдесет дана провео у китовој утроби припремајући се за своју божанску науку; за
десет заповеди божјих сам рекао да их је Јуда продао на гори Арарату, и најзад сам
целу ствар завршио тиме што сам, на питање шта знам о Пилату, рекао да је Пилат
син Мојсијев, да је изродио велико племе и, кад је тај посао свршио, да је опрао
руке.

Уосталом, ја ни данас не разумем чега у свима овим мојим одговорима има смешнога
и чему се управо председавајући професор тада онако слатко смејао? Хришћанска
наука за мене је – као што је то за врло велики број хришћана и дан-данас – била
једна збирка разних чудноватих и невероватних прича, и ја не видим да је то био
неки страховити грех измешати све те приче као што сам то ја учинио. Не видим,
наиме, шта би више о хришћанству знао онај који би све приче испричао онако како
су, оне у књизи записане?

Али, руку на срце, није се наш катихета задржавао само на библијским причама;
улазио је он и у суштину Кристове науке, и управо због те суштине мал' не изгибосмо
сви до једнога. Тако, на пример, он нам је говорио дуго и опширно о основним
начелима Кристове науке. Ми смо врло пажљиво пратили његова предавања, то јест
врло пажљиво смо посматрали сваки покрет његових руку бојећи се да не звизне
кога.

Идућега часа, разуме се, настало би пропитивање онога што смо прошлога часа
слушали.
– Које је прво основно начело Кристове науке? – пита господин катихета првога
међу нама са којим му се сретне поглед.

Онај грешник диже се са места и ћути као заливен. Катихету већ подилази гнев и
понавља питање.

[kojica]

Ђак упорно ћути, са истрајношћу првих хришћана пред судом многобожачких тирана.
– Које је прво основно начело Кристове науке, звекане један! – понавља гневно
катихета, и већ му се стежу прсти у песнице.

Па кад ђак ипак не одговара, он рукне:
– Милосрђе! – и тако немилосрдно звизне ђака по глави да овоме покуља млаз
светлаца из очију. Тад се катихета окреће другоме:
– Реци ми ти: које је друго основно начело Кристове науке?

Онај се грешник чеше иза увета и врдара погледом да по покрету руке катихетине
види с које ли ће га стране да фљисне друго основно начело Кристове науке.
– Љубав према ближњем, магарчино једна! – дере се катихета кад не добије
одговор, а онај грешник пипа се по носу да види није ли начело љубави према
ближњем обојено црвеном бојом.

Трећи ђак, разуме се, такође ћути на питање: које је треће основно начело Кристове
науке.
– Великодушност, уштво једна, али за тебе је великоушност! – дере се катихета и
тегли грешнику уши као да се дочепао крајева хозентрегера.

Ми остали премрли живи. Има нас тридесет и четворо у разреду, и ако Кристова
наука има случајно тридесет и четири основна начела, видимо да ћемо изгинути сви
као први хршћански мученици бачени у арену на милост и немилост дивљих зверова.

Ето у таквим приликама ја сам заволео многобоштво и жалио сам што нисмо остали у
тој вери. Прво: што више богова, то мање основних начела; друго: многи богови не
могу никада бити тако опасни као један једини бог, и треће: кад би били у
многобоштву, не би се у гимназијама учила хришћанска наука.

[kojica]

СРПСКИ ЈЕЗИК

– Беше ли ти оно магаре што ни прошлога пута не знађаше лекцију?
– Јест, ја сам тај! – одговарам ја усхићен задовољством што ме се професор тако
добро сећа.
– А нађох ли ја канда на твоме писменом задатку ону мастиљаву мрљу, коју ви ђаци
крмачом називате?
– Да, да! – тврдим ја, сав усхићен што ме се професор тако добро сећа.
– Ја тада рекох теби: "Ако будеш био и даље тако немарљив и небрижљив да ћу те
казнити".

Ја и то потврђујем, али без усхићења, а он узима писаљку и мени, "буде био" бележи
јединицу и упућује ме, једном чисто граматичком реченицом, да клечим иза табле.
– Остаћеш клечећи до краја овог часа, учећи за то време склањање заменице себе
или се. Будеш ли био кадар научити то склањање, јавићеш ми се и исправићу ти
белешку а даљу казну опростити.

Како ни до краја часа нисам "будем био" научио то проклето склањање, остао сам на
коленима све док није закуцало звонце.

То склањање нам је задавало нарочите главобоље. Сећам се, на пример, мојих мука
да научим пети падеж од именице пас. Сви остали падежи ишли су којекако али пети
падеж једнине, покојни звателни никако ми није ишао у главу, нити сам умео да га
погодим.

[kojica]

И не само мени, већ и свима у мојој околини задао је тај падеж главобољу. Мој
најстарији брат који је већ био у старијим разредима, изгледа да се провукао и није
у животу имао посла са том именицом; мој млађи брат ми рече да је од именице пас
пети падеж: куче. Отац ми није умео казати ништа, пошто граматика нема никакве
везе са трговином, већ изгледа да ту чак важи правило: што мање граматике, то
више зараде.

Питао сам и бакалина, нашега комшију, пошто сам му претходно објаснио шта се
петим падежом зове, и он ми рече:
– Ја кад вабим куче, ја му кажем: куц, куц, куц; а кад терам, ја му кажем: шибе! А
бог ће га свети знати који је то падеж!

Питао сам најзад и господина проту, једном приликом када је био на вечери код нас,
верујући необично у његову ученост, па се и он збунио и није умео да ме научи.
– Пети падеж, пети падеж! – узе да замуцкује прота, бринући се да пред мојом
породицом сачува ауторитет учена човека. – Па колико падежа ви учите?
– Седам.
– Седам? – зграну се прота. – Е, то је много, то је баш много!
– Много! – уздишем и ја.
– Ја не знам само – окреће се прота мојим родитељима, – што ће им толики падежи.

То је просто, професорски бес. Узмите само: једна Немачка, колико је то пространа
и силна царевина, па нема више него четири падежа; па онда Француска, па
Енглеска, све велике и моћне државе, па немају више него четири падежа. А шта
смо ми, једна такорећи мала земља, тек неколико округа, па седам падежа. Па зар
то није, молим вас, бес кад се не простиремо према своме губеру?

[kojica]

Те су протине мисли биле у ствари врло утешне за мене, али ми пред професором
нису могле ништа помоћи. Он је одлучно тражио од мене да му кажем пети падеж од
именице пас, чему сам се ја одлучно одупро бескрајним ћутањем, једном од оних
мојих особина којом сам се често у школи одликовао.

А колико је овај професор имао пик баш на падеже, показаће и случај некога
Станоја Стамболића. Једно поподне, за време великога поста, он диже руку и замоли:
– Молим, господине, да идем у авлији.
– Реци, Стамболићу, ту реченицу правилно, па ћу те пустити – одговори му професор.

Стамболић се збуни, узврда се па очајно понови:
– Молим, господине, да идем у авлији!
– Реци правилно па ћу те пустити. Стамболић поче да се зноји и превија, које због
падежа а које због невоље ради које је молио да изађе. Шапћу му другови и
добацују, а Стамболић се ознојио, поцрвенео, дигао једну ногу и увио је око друге,
па дрекну: – У авлију!
– Тако, сад је правилно, сад можеш ићи! – вели професор.
– Е, сад је доцкан! – одговара Стамболић сав опуштен и отромбољен.

А нису то само падежи са којима смо се борили. Било је у граматици и пуно других
кукица и ексера, и ако не пазиш довољно могао си се сваки час не само огребати
већ и набости.

[kojica]

Има, на пример, речи које су тако каприциозне и превртљиве као хистерична жена;
јављају се у свима могућим тоалетама. Ово није случајно упоређење, јер сам ја,
учећи граматику, запазио да ова наука има много женских особина, или ако хоћете,
жене имају много граматичких особина. Не мислим ја на неодређени и заповедни
глаголски начин, за који би се могло рећи да је искључиво женски начин, али
мислим на оно што се око сваке жене, као око именице у граматици, врзма по један
члан по коме можеш познати ког је пола жена, а мислим и на то што и жене, као и
(именице у граматици, увек имају наставак и што тај наставак врло радо мењају при
сваком новом падежу.

Има међу речима и таквих које се појављују, a ла Фреголли, у свим могућим
облицима. Изиђе професор на таблу и напише реч: црно, па онда почне да развија
неку математичку формулу, пратећи је неразумљивим објашњењима:
"Старославенско он пред муклим јус претвара се у новославенско...
итд."; или: "Јус се претвара у цис, цис се претвара у бис итд ...", и на крају крајева,
реч црно сад гласи бело.

Сећам се једнога предавања из историје Срба, које је професор овако завршио: "У
бици на Велбужду 1330. године, у којој је погинуо бугарски цар Михајло, одликовао
се нарочито млади српски краљ Душан. Град Велбужд, где се та битка десила, данас
се зове Ћустендил. Како је од реци Велбужд постала Ћустендил, то историја не уме
да објасни, али је граматика кадра и то објаснити".

Професори у том погледу иду тако далеко да су они већ пре Воронцова, кадри били
претворити петла у кокошку, и обратно, и онда никакво чудо није што сам ја, као и
многи моји другови, враћао се са табле где сам говорио лекцију са уверењем да сам
добио четворку, а она се – јус у он, он у дебело јер, дебело јер у танко јер – на
крају тромесечја претворила у двојку.

[kojica]

Колико су нам јада задавале те превртљиве речи у граматици, толико још више и
разни знаци који су, изгледа, зато измишљени да направе што већу збрку. Тачке,
запете, питања, дивљења и још читава гомила разних знакова, које је грешни ђак
морао знати где да постави, без обавезе да их и доцније, у животу, употребљава. Ја
и данас познајем једнога чиновника који је учио граматику кад и ја и који ми се
жалио да га она само буни у животу.

– Узми, молим те, само оне знаке, – жалио ми се он. – Ја сам пре писао, писао,
писао, па напишем речи као женски тепелук. Па ето, молим те, сам реци: да л' би на
женском тепелуку лепо стајале тачке и запете? Разумем још знак дивљења, то се још
и може употребити. Кад год пишем неком старијем по чину од себе, ја метнем знак
дивљења. Али наш секретар иде тако далеко да ставља знак дивљења чак и крај
фразе: "Ти си магарац!" Е па зар то не значи компромитовати не само тај знак, већ и
целу граматику, јер ако је ко магарац, он не мора бити баш граматички магарац.

А познат је и онај случај где командиру једне пограничне чете враћа командант
рапорт да стави тачке и запете, јер је овако написан рапорт потпуно неразумљив,
тако да се никако није могло разабрати да ли је у пограничном сукобу који се десио
погинуо шеф кријумчарске банде, или је погинуо сам командир који рапорт подноси.
Командир, који се никад у животу није дружио са тачкама и запетама и, могло би се
рећи, био чак и њихов противник, дошао је овим командантовим захтевом у велику
забуну. Њему би много лакше било водити целу ноћ борбу са двадесет и пет
пограничних бандита, но разместити у своме рапорту толики број тачака и запета. Да
се извуче из тешке ситуације, а и да одговори захтеву команданта, он преви један
чист табак хартије и на њему исписа десет тачака и петнаест запета, придружи то
своме рапорту и врати га команданту с молбом да командант, својом наредбом,
изврши распоред приложених тачака и запета и сваку од њих упути одговарајућој
јединици, додајући још и молбу да командант тачке и запете које би претекле, те
остале неупотребљене, надлежно расходује.

[kojica]

Ја не могу да разумем зашто су нам те тачке и запете правиле толико неприлика, кад
се врло добро сећам да нам је професор необично јасно објаснио њихову употребу.

Овакво нам је говорио:
– Један железнички воз, на пример, има да прође пут од Београда до Ниша. Лепо.
Кад изведе тај пут, то јест кад стигне у Ниш, он је онда свршио оно што је хтео;
његова је мисао била да отпутује из Београда у Ниш и он је ту мисао испунио. А
једна мисао изведена и исказана, то је реченица. Воз је на крају своје мисли стао и
не иде даље, а то значи: и на крају реченице треба казати: стани, не даље! Е,
то "стани и не даље" бележи се тачком. На крају реченице, дакле, бележи се тачка.
Да, али воз не може да потегне из Београда па право у Ниш а да се нигде успут не
заустави, јер то је врло дуг пут. Има успут да се укрсти с другим возовима, па мора
машина узети воду, па се мора негде уставити да сиђу путници и да нове прими, да
се штогод истовари или утовари. Мора се дакле воз зауставити гдегде дуже а гдегде
краће, колико само да искочи или ускочи путник. Зато, видите, на путу има већих и
мањих станица, такозваних постаја. Свака таква велика станица где се, рецимо,
укрштају возови, где има и ресторација те се путник може и поткрепити, то вам је
тачка и запета, а постаје где се воз заустави само за тренутак, то су вам запете.

Дакле, једна велика реченица може бити састављена из више мањих реченица од
којих је свака одвојена тачком и запетом, као што у једној реченици може бити више
или мање запета код којих се предахне. Је ли вам сад јасно?

[kojica]

Разуме се да смо сви казали да нам је јасно, иако сад тек нисмо ништа разумели, јер
смо после професоровог објашњења водили међу собом овакве разговоре:
– Да ли она ниска тачка, сасвим на крају пута, мора бити крупнија од младеновачке
или ћупријске? – питао је Живко Јањић.
– А да ли тамо где је тачка и запета можеш да ручаш супу, говедину и печење, или
имаш времена само да поједеш перецу? – домишљао се Стева Радојчић.
– Е па добро, ако се тамо где је тачка и запета укрштају возови, то и онај други воз
има своју тачку и запету, и онда ту се сретну две тачке и две запете, од нашег и од
оног другог воза! – резоновао је Јовица Станковић.

Знак дивљења и знак питања професор нам је са мање тешкоћа објаснио, али смо
доцније, у животу, видели да то објашњење није тачно. По професору, на пример,
знак питања би требало увек ставити на крају упитне реченице, док у животу, знак
се питања може ставити иза речи: поштење, љубав, родољубље, племенитост,
доброчинство, верност, пријатељство и тако даље, па биле те речи у средини или на
крају реченице. Или, ако хоћете, знак питања у животу можете ставити свуд где вам
је воља и, верујте, увек ће бити на своме месту. Почев од рођења па све до смрти,
свакој појави у животу пристаје знак питања.

[kojica]

Што се тиче знака дивљења, он је у животу највише у употреби на прокламацијама,
партијским зборовима и при изјавама љубави, па зато смо његово значење врло
лако схватили.

Две тачке, као граматички знак, научили смо тек кад смо почели учити физику, јер
се цела та наука састоји из разних а, б, в. Свако правило, свака дефиниција, има
своје а, б, в. Стане професор на катедру па изговори правило: тако и тако, тако и
тако, па онда дода: према томе: а) то и то; б) то и то; и в) то и то. Тако смо некако
схватили да после онога "према томе", треба увек ставити две тачке.

Тачка и запета је неки хермафродитски знак који није ни тачка, а није ни запета.
Можеш га метнути где год ти је воља, ништа не мења ствар. Један од мојих другова,
неки Илија Сушић, стављао је при потпису тачку и запету на крају презимена и, да
видите, врло је лепо стајала и ту.

Више тачака је знак који означава незавршену мисао. Није нам никако ишло у главу
како може бити незавршених мисли: кад си је већ почео, заврши је. Да смо питали
професора, он би нам вероватно рекао:
– Пође воз из Београда за Ниш, али код Сталаћа се деси судар возова, три мртва и
једанаест рањених, и воз не може да настави пут. То је ето несвршена мисао, и ту
дође неколико тачака!

А таквих изненађења као што је судар возова има често у животу, те према томе
знак више тачака одиста може да буде врло користан. Тако, на пример, лопов завуче
руку у туђу касу, а наиђе изненада полиција; то је онда одиста недовршена мисао,
која се означава са неколико тачака... Па онда, дечко изјављује љубав својој
колегиници, студенткињи, иза капије, и при првом загрљају наиђе њен отац. И то је
недовршена мисао, која се означава са неколико тачака... Или, увуче се господин
код младе жене, кад јој муж није код куће, и таман млада госпођа села у крило
разнеженоме љубавнику, а неочекивано наилази муж. И ту је мисао недовршена, и
та се реченица у животу свршава са неколико тачака, а гдекад можда и са неколико
удивителних.

[kojica]

Ето, то је знање које смо о знацима изнели из школе и допунили га у животу.

Али, да би нам дали прилике да нам ти знаци зададу што већу главобољу, професори
су, осим предавања о њима, задавали нам још и писмене задатке, да бисмо се
навикли да исказујемо своје мисли и да примењујемо ове знаке.

Ти стилистички задаци, који тако често служе професорима као забава, да би се
измеђ часова, у професорској канцеларији, слатко смејали, обично су слични по
стилу љубавним писмима које оџачари пишу куварицама; молбама које пиљари пишу
општинама, и рапортима које ноћне патролџије подносе командама. И професори
српскога језика, можда баш зато, задају врло често такве задатке како би што више
употпунили своје колекције ђачких глупости. А да би те глупости биле што дебље, да
би се професори што слађе смејали, они обично задају такве писмене задатке на
које многи од њих не би умели ни сами одговорити. Сећам се само колико нам је
невоља донео писмени задатак: "Испеци па реци!" Професор је просто,
завршавајући час, рекао: "Децо, за идућу недељу писмени задатак: "Испеци па
реци!", што нам је било тако исто јасно као да нам је казао: "Децо, за идућу недељу
писмени задатак: "Бифуркација Патоганаца у односу према осцилацији Ескима".

Питао сам старијега брата, који је замакао већ у школи, шта је то: "Испеци па реци",
али ми ни он није умео објаснити. Вели:
– Реч може бити печена, може и кувана, може пржена, а може и похована.

[kojica]

Можете мислити већ како су гласили ти писмени задаци на тему: "Испеци па реци".
Неки Живко Средојевић написао је цео писмени задатак у неколико речи. Тај је
задатак гласио:
"Најздравија је реч кад је печена, и онај се може сматрати за мудра који говори
само печене речи!"

Други опет, неки Сима Јагодић, ко зна где се инспирисао том филозофијом, овако је
решио задатак:
"Реч не треба извадити из уста све док не буде сасвим печена. А реч може да се
испече ако се загреје столица код куће, па се на тој столици седи све док се не
испече реч, и за то време се учи српска граматика као најважнији предмет, пошто
без језика човек не може живети!"

Трећи опет, неки Остоја Поповић, син сеоског свештеника, овако је народски
објаснио ствар:
"Све што улази у уста треба да буде печено. Тако у уста улази погача, па улази
ракија, па улази јагње с ражња, и зато и све што излази из уста треба да буде
печено. Како из уста, осим осталога, излази и реч, то и реч треба да буде печена!"

Други пут опет професор би нам задао тему: "Познај самога себе!" На ту тему сећам
се само једног одговора, који је гласио:
"Кад човек нема прилике да позна кога другога, није рђаво, од дугога времена, да
позна самога себе. Најлакше човек може познати самога себе на огледалу. Ако је
добро огледало, човек може том приликом да види своје добре стране, а ако је
рђаво огледало, човек може да види своје рђаве стране!"

Ја на ту тему: "Познај самога себе!" нисам поднео никакав одговор, јер нисам умео
да га нађем. Како тада, тако ево све до данас ја на ту тему не умем да нађем
одговор.

[kojica]

ИСТОРИЈА

Историја је несумњиво на првоме месту корисна и стога што се ђаци код ње вежбају
да изговарају страховите речи, те се тако, пошто ту преломе језик, оспособе да могу
изговарати разне вратоломне дефиниције из хемије, физике и више математике. Јер
одиста владаоци старога века носили су тако страховита имена да је човеку била
потребна факирска моћ да их изговори. А не само што су била страховита, већ
налазим да та имена нису била нимало владалачка. Какав је то краљ, молим вас,
који се зове: Узпртезен, Чандрагупта, или можда Кудурнагупта? Замислите
одушевљени народ који овако поздравља свога краља: "Живело његово
величанство Узпртезен и њено величанство Узпртезеновица!" Ја мислим да су
оваква имена довољан разлог да у народу клоне чак и династичко одушевљење, још
кад се узме у обзир да није био само један, но су ти Узпртезени успртили на леђа
мисирскоме народу и владали некаквих две стотине година под тим одвратним
именом.

И да је то један или двојица, али цео стари век пун је тако страховитих имена да је
човеку лакше проћи кроз непроходна америчке џунгле но кроз стари век. Сећате се
сви можда онога несрећнога Артаксерксеса на коме су толике генерације ломиле
језик? Све док нисмо први пут чули за реч Артаксерксес, ми смо ломили језик оним
народним: "Поп посеја боб" или: "Туре буре ваља, була Туре гура, нити Туре буре
ваља, нити була Туре гура!" Али откако смо чули име Артаксерксес, напустили смо
све народне бројанице, па се дочепали Артаксерксеса, а на њему смо језик ломили
и кладили се. Седнемо нас пет-шест у круг, уложи сваки по једно дугме као визу, па
ко изговори реч Артаксерксес, носи шњур.

Помагали смо се, разуме се, и на друге начине, како бисмо савладали и сва остала
имена која су нам задавала толике невоље.

[kojica]

У наше доба није била позната игра футбала, тениса, нити ма којега од данашњих
спортова. Ми смо тада играли мете, робова и јениџајес. За мете би се и могло рећи
да је готово спортска игра, док робове смо играли циглама и готово редовно
свршавали ту игру по којом разбијеном главом. Она трећа игра, јениџајес, остала
нам је заједно са алвом, бозом и долдрмом од Турака и играла се на тај начин што
би један од нас на кога би пала коцка, повио се, а остали га прескакали, старајући
се да га не додирну ногама нити којим другим делом тела. Искупили би се нас пет и
шест и стали у круг, а један би одбројавао, говорећи ове неразумљиве речи: Игис,
Ипик, Ушур, Топидушур, Сојле, Манојле итд. или ове речи: Ендем, дину, саракатину,
саракатика, така, елем, белем, буф! На кога би пала последња реч "буф", тај би
морао заузети турску позу, а ми га остали прескакали, изговарајући при сваком
скоку опет неке неразумљиве речи, које су колико их се сећам, гласиле: јениџајес,
манџебиргебирговац, бир мамузлари, бир капаклари, бир топузлари итд. Да би дакле
могли научити она чудна историјска имена, ми смо пали на срећну мисао да њих
употребљавамо у игри јениџајеса, и тако смо место досађањих речи у бројаници
употребили ова владајачка имена: Клеомброт, Кијаксар, Асерхедон, Сенохариб,
Сезострис, Тахарку, Каракала, Артаксерксес! И на кога би пала ова последња реч
Артаксерксес тај је морао повити леђа, а ми смо га остали прескакали и том
приликом изговарали ова владарска имена: Кудурнагунта, Ћандрагупта,
Асурбанипал, Навукодоносар, Тиглатпалисар, Набополасар, Агезилај, Аменемхат,
Узпртезен!

[kojica]

На тај начин ми смо спојили корисно са лепим. Нашли смо начин да научимо ова
краљевска имена, заменили смо у игри оне непознате речи овим новим и врло
милозвучним речима и дали прилике овим силним краљевима да се и од њих може
каква корист видети.

Кад смо на тај начин скрхали језике, осетили смо се чисто оспособљени да уђемо и у
само изучавање историје, која иначе спада у најзанимљивије од свих гимназијских
предмета.

Историја се, као што је познато, дели на стари, средњи и нови век. Испред старога
века, као неки предговор историји, постоји предисторијско време, а на крају
историје, после новога века, као поговор или можда као "исправка штампарских
грешака", што се обично и ставља на крају књиге, долази најновији век. Уосталом,
овај најновији век, који почиње револуцијом, и јесте у ствари исправка штампарских
или, боље рећи, политичких грешака прошлих векова.

Кад човек, овако удаљен од обавезе да зна лекцију, посматра историју, она му
овако отприлике изгледа:

Стари век: зидање пирамида, дуге и красноречиве беседе, филозофирање,
обожавање многих богова и многих жена.

Средњи век: вера у једнога бога и стални ратови и покољи због тога једнога бога.
Обожавање жена и стална борба и убиства због жена.

[kojica]

Нови век почиње једним историјским фалсификатом, а свршава се фалсификовањем
историје.

Историја бележи почетак новога века великим догађајем открића Америке; међутим,
судећи по свима последицама овога догађаја, изгледа да је Америка нас пронашла.
Американци бар стоје на томе гледишту и тврде да је то један историјски фалсификат
да смо ми њих пронашли. Ја сам се пре више година упознао са једним, иначе врло
симпатичним Американцем, господином Марком Твеном, продавцем лимунаде, но који
се још бавио и фарбањем, бријањем и справљањем есенције за стављање
краставаца у туршију. Водили смо разговор о тој теми, проналаску Америке, једном
приликом кад ми је нудио ту исту есенцију као амерички проналазак.

– Не господине! – одговорио сам му. – Не видим никаква разлога да купим есенцију
из Америке. Ми смо Европљани пронашли киселе краставце, према томе ми смо
обавезни да пронађемо и есенцију.
– Тако? – одговори он. – А ви сте тако исто пронашли и Америку, чини ми се?
– Да, господине, ми смо Европљани пронашли киселе краставце, а ми смо пронашли
и Америку.
– Јест, јест, сећам се тога – одговори господин Твен љубазно. – Ах, да знате како је
то било пријатно изненађење за нас Американце кад сте нас пронашли.
– Како?! – учиних ја изненађено.
– Да. Ми смо, знате, хиљадама година очекивали, били смо већ нестрпљиви и
једнако смо се питали: "Хоће ли ти људи доћи већ једном да нас пронађу?" Сећам се
баш кад је једнога дана наишао Христофор Колумбо, да га је мој деда предусрео
речима: "Но, јесте ли чули, ви сте се дали дуго очекивати!"

[kojica]

– И ја сам се увек то питао, али, знате, у историји се мора рачунати са тим
необјашњивим појавама, које ће историчари вероватно објаснити.
– То значи, ви не признајете велико дело Колумбово?
– Ах. Како да не! Ту ускоро један мој пријатељ, господин Џон Бовтерс, покушао је на
чамцу да пређе из Америке у Европу, и није успео, што само увеличава Колумбов
успех.
– А како ви сматрате акцију шпанског краља Фердинанда који је новчано потпомагао
откриће Америке?
– О, ја је необично ценим, утолико пре што је у томе предузећу учествовао и
амерички капитал. Ја и сад још имам седам акција "Предузећа за проналазак
Америке" које је краљ Фердинанд организовао, али могу вам поверљиво рећи да те
акције код нас у Америци стоје врло рђаво.
– Зашто?
– Па зато. Вероватно што смо ми Американци врло разочарани проналаском Америке.
– Разочарани!
– Да, јер све више долазимо до уверења да је Европа пронашла Америку само зато
да би имао ко да јој даје зајмове, и ја почињем веровати да Марсовци, користећи се
нашим искуством, врло ревносно избегавају могућност да их Европа пронађе.

Ја мислим да је овај господин Твен потпуно у праву, и зато рекох да је Нови век
почео једним историјским фалсификатом, проналаском света који је већ постојао. А
тај се век, као што рекох, свршио фалсификовањем историје. Крајем новога века
родио се један чудноват писац историје. Звао се Наполеон Бонапарта. Он није писао
историју као што је то ред, већ ју је правио. Развалио државне границе, пообарао
династије, измислио нове народе и створио нове државе. Био је генијални
фалсификатор историје, што ми Балканци можемо најбоље посведочити, и направио
је такав историјски дармар да се свет почео плашити да му однекуд не суне у главу
да измени облик глобуса. Иако сва његова радња припада најновијем веку, ипак он
својим рођењем завршава нови век, и он је његов дар.

[kojica]

Од свих тих историјских векова, морамо признати да се нама ђацима необично
свиђало преисторијско доба. Нити је било држава, нити владара, нити су се бројале
године, нити је било писмености да се запише оно што би затим морали учити. Да се
историја човечанства и даље развијала у томе правцу, данас не би ни постојала као
школски предмет. Но не би она ни иначе постојала као школски предмет да се међу
народима није појавила једна нарочита секта људи, такозваних историчара, који су
се, као они несносни инсекти, почели нагло множити. Ти људи, саграђени од
радозналости и стрпљења, почели су се као мољци увлачити у старе књиге и међу
прашњаве листине; почели су превртати камелије и гребати зидове, узели су се пети
по бедемима, лутати по развалинама, копати темеље и раскопавати гробове, и од
историје, која се некада тако пријатно дала слушати уз гусле, правити школски
предмет, који се с дана у дан проширује као хармоника. У староме их је и средњем
веку мање било, те није, хвала богу, све ни записано, што чини да је стари и средњи
век доста пријатна лектира. Како су нам, на пример, биле миле оне лекције у
староме веку које су почињале са: "Мало се шта зна о догађајима тога доба", или
можда овако: "Друга половина менфијског периода, време од неколико столећа,
покривено је тамом и скоро без икаквих споменика". То "покривено тамом" тако је
пријатна и згодна фраза за ђаке да би и у интересу ђака и у интересу дотичних
народа, многи догађаји из познате и записане историје боље било да су "покривени
тамом".