Бранислав Нушић - Аутобиографија

[kojica]

И кад још на тој стази замислите све оне силне препоне, намештене и удешене
искључиво да тркач скрха врат? Зар вам, на пример, извлачење корена не
представља већ прву страховиту препону на тој тркачкој стази? Нама бар, ђацима, то
извлачење корена била је операција сасвим слична извлачењу кутњака из корена, и
то здравог кутњака не*спретним, ковачким клештима. Ако не верујете, онда изволите
ви да извучете квадратни корен из минус четири, па ћете се згранути када вам
професор рече да квадратни корен из минус четири нити је позитиван, нити је
негативан, нити је уопште број.

А то је само прва препона, а где су тек остале? Замислите један широк и дубок ров,
из којега вири читава шума опасних и смртоносних шиљака, синуса, косинуса,
логаритама, радикса, дијаметара, сегмената, сектана, сектора, нормала, конуса,
пирамида, паралелопипеда, тангената, хипербола, парабола, диференцијала,
интеграла итд. И ту шуму смртоносних шиљака у рову треба по цену живота
прескочити. Па онда, кад сте већ и тај напор постигли, ви наилазите на трећу
препону: један широк простор и по њему расуто огромно стење и камење
бесконачних и уображених количина, а прескочити једну бесконачну или уображену
количину теже је много него неуображену. Па кад сте и тај натчовечански напор
учинили и ту препону савладали, онда тек наилазите на један огроман зид, који се
нити може обићи, нити прескочити, нити главом разбити. То је: ректификација круга,
рачун који можеш писати целога живота, предати о смрти креду сину да он настави, с
тим да он преда своме сину, па ипак да се то бесконачно писање бесконачних
колична не сврши ни у седмом колену.

[kojica]

И онда, кад тако стоји ствар, настаје одиста заним*љиво питање: како смо се ми
могли провући, како преко свих тих препона доспети до матуре, а како тек дочепати
се матурантске сведоџбе? То је питање утолико занимљивије што и ја сам ту чудну
појаву не могу ни дан-данас да објасним, а вероватно је не уме објаснити ни свако
други из моје генерације, као ни из генерације која нам је претходила, нити пак из
оне која нам је следила.

Има одиста појава у природи које су, крај свих напора науке, остале необјашњене
човечанству. Такве су извесне светлосне, па извесне психичке и многе друге појаве.
И вероватно у ред тих појава, које ће човечанству остати заувек необјашњене,
спада и та: како сам ја, и крај свих тих препона, пребродио математику и дочепао се
матурантске сведоџбе.

Па ипак, математици као науци ја бих желео да одам овде и једно дубоко признање.
Она је та која је нашој младој књижевности дала многи и многи драгоцени таленат и
она је та која је младој нашој позоришној уметности дала многог и многог великана,
којим се та уметност и данас поноси. Да није било математике, ти би добри људи,
данашњи песници и глумци, наставили своје школовање и били би можда велики и
честити чиновници.

Један од тих, лирски песник, није умео у школи да реши ни овај најобичнији
рачунски задатак из ниже математике: "Кад ти дневно зарађујеш пет динара а
трошиш двадесет, колика је то разлика на крају месеца?" И како тај задатак није
умео тада да реши, никад ни доцније у животу није успео решити га.

А један наш велики трагичар, који је догурао био до виших разреда гимназије те
окусио и вишу математику, ено га још и дан-данас води једну трагичну борбу са
непознатим и уображеним количинама.

Као што видите, дакле, математика има и својих добрих страна.

[kojica]

ФИЗИКА И ХЕМИЈА

Ја не знам могу ли се та два предмета, физика и хемија сматрати као ортаци, те да л'
би им фирму требало тако заједнички исписивати, мада се још сећам неке
дефиниције по којој оне чине заједничку групу природних наука, којој је циљ
испитивање природних закона. Но и без тога, та два предмета била су ми увек тако
неразумљива и тако су ми подједнако задавала муке да сам их ја још тада сматрао
као две сестре уседелице, пакосне на све што настаје да живи, те управо створене
зато да загорчају младост.

Мени је изгледало да је физика наука којој је задаћа да здраве појмове о познатим
и јасним појавама, које ђак донесе у школу, тако збрка и комплицира да ђак, који је
по здравоме разуму знао и разумевао извесну ствар, ту исту ствар више не разуме
чим му је физика објасни.

Ја сам, на пример, врло лепо, као и сви моји другови што су, знао шта је то свирала;
цев од дрвета која свира кад се у један њен крај дува. Ето, то је и тпросто и лепо и
јасно. Међутим, по физици то није тако. По физици: "Дувањем у једну дужу или краћу
цев протерује се ваздушна струја кроз узани канал у горњем делу свирале, и
ударајући на оштру ивицу отвора, ова се ваздушна струја цепа на два дела. Један
део излази из свирале на мали отвор, а други улази у цев и ту производи
згушњавање ваздуха. Овако згуснут ваздух ће за неко време спречавати отицање
нове струје у цев. Кад пак ова згуснута партија оде дуж цеви, онда ће на том месту
настати разређивање ваздуха, после чега ће непрекидним дувањем опет настати
згушњавање. На овај начин произведени лонгитудинални талас рефлектоваће на
крају свирале. Ови рефлектовани таласи са новима, који постају непрекидним
дувањем, образоваће у свирали, интерференцијом, таласе што стоје. Ови ће таласи
имати неку извесну дужину и време трептаја, па ће према томе бити одређена и
висина тонова".

[kojica]

Е, ето, молим, па сами искрено признајте: је л' те да после овога објашњења сад већ
нико не зна шта је то свирала?

Али, вели се: пред науком се морамо поклонити и њену реч сматрати као старију,
јер, веле, човечанство има науци да благодари за своје велике напретке, а
применом у животу и пракси донела је она многе и велике користи. Стога, дакле,
науку треба не само поштовати, већ је и популарисати, како би допрла у најшире
кругове народа те сузбила незнање. То је све лепо, и тако је, али замислите једног
професора физике, који, пун идеала да популарише науку у што шире кругове, сиђе
у, село и затече тамо, рецимо, недељом по подне, коло које се вије око свирале.
Професор, рецимо, прилази момку који дува у фрулу, коју је сам градио, па јој
познаје не само сваки усек већ и саму душу, приђе му и вели:
– Слушај, на твојој свирали лонгитудиналан талас не рефлектује довољно!
– Шта велиш? – пита га момче.
– Мислим да таласи образовани интерференцијом немају довољну дужину.

Ја не знам шта би момче и они око њега окупљени на то одговорили, али знам да би
кмет позвао два пандура да вежу овога бегунца из луднице.

А немојте мислити да је то само свирала тако објашњена. Боже сачувај! Објашњава
нам физика на исти начин и све друго, о чему смо ми дотле имали чисте, јасне и
здраве појмове. Ето, на пример: чигра с којом смо се ми деца тако лепо и красно
забављали, па и она ми је, после објашњења физике, толико омрзла да је доцније
нисам хтео ни да погледам. Ја сам дотле знао да је чигра направа од дрвета, на дну
зашиљена, а у врху проширена, која се под ударцем бича дивно окреће, а ако је не
удараш, клоне на земљу као пијан човек. И тај тако прост и јасан појам о чигри
физика ми је просто збркала тиме што сам о њој морао на памет да научим "да ће
таква тела бити у индиферентној равнотежи кад буде моменат конусне запремине
раван моменту полукугле, оба момента рачуната од ослонца".

[kojica]

И сећам се, кад год сам доцније, као ђак који већ учи физику, виђао дечицу где
играју са чигром, како сам их сажаљевао.
– Ах, дечице, – мислио сам у себи – како вас жалим, како вас жалим!

И све ме је копкало да им речем још:
– Како ли ће та невина игра да вам преседне, мила дечице, кад будете сазнали да је
чигра у индиферентној равнотежи онда кад буде моменат конусне запремине раван
моменту полукугле!

Или, молим вас, има ли што простије на свету него што је клатно? О клатну стиче
дете појам још у колевци. Најпре му над колевком обесе о канап какву стварчицу, те
се она љуља, а дете је прати погледима и забавља се. Кад мало одрасте, дете том
направом забавља мачку; обеси о браву од врата парче папира о канапу, па се од
свакога додира мачкине шапе љуља тамо и амо. Па онда, колико смо се ми деца у
старо, добро доба забављали "кретањем клатна на тадањим зидним сатовима, а
забављали смо се и покретима сунђера који је на канапу висио о школској табли. А
већ и да не говоримо о добу када би се дочепали црквеног торња, обесили се о уже
и по цео дан љуљали црквено звоно. Све је то у нама утврдило појам о клатну. Тај
појам је додуше био врло једноставан: клатно је оно што виси па се клати, али је за
нас он био јасан и појмљив.

И сад, да би ту тако јасну представу побркала, долази физика и натера вас да о
клатну научите ово: 1) Време клаћења некога клатна извргнуто је сразмерно
квадратном корену из убрзања земљине теже; 2) Убрзања на разним местима имају
се као дужине секундних клатна; 3) За једно исто клатно које се клати на разним
местима, производ из квадрата времена клаћења и убрзања теже стална је количина
или производ из времена клаћења и квадратног корена из убрзања; 4) Енергија
клатна у свакој тачки путање је стална количина, и 5) Амплитуда осцилације опада у
геометријској разлици кад њихов број расте у аритметичкој.

Е, изволите, молим вас, па реците сами: зар вам после овога неће постати одвратно
не само клатно, него уопште све што се клати?

[kojica]

А варате се ако мислите да је то све чиме се физика постарала да вам објасни појам
о клатну. Да би збрку компликовала она још и дели клатно на разне врсте. И кад би
вас ко запитао, каквих све клатна има, ви бисте, је л' те, одговорили:
– Клатна има на дуварском сату, на ускршњем звонцету, на црквеним звонима итд.

Али физика каже: не, није тако! Клатна се деле најпре на математичко и физичко
клатно, па затим постоји: реверзионо клатно, па конично, па бифиларно, па
торсионо, па диференцијално и, најзад, циклоидно клатно.

И онда, оно што нам је највише омрзло физику, то је оно што се цела састоји из а, б,
ц. Не можеш ниједно правило да научиш а да ти не натовари на врат и а, б, ц. И
онда, разуме се, ако и научиш главно правило ти се мораш скрхати или на а, или на
б, или на ц, тако да су нам а, б и ц, изгледали као заседе мимо којих не можеш
проћи.
– Шта је то клин? – пита професор.
– Клин је тространа призма која се једном својом ивицом завлачи између два отпора
које хоћемо да савладамо! – одговараш ти од речи до речи како си научио. Али то
није доста, професор те сад тек навлачи на заседе и поставља ти питање:
– Какви могу бити случајеви што се тиче дејства отпора на клин?
– Могу бити ови случајеви – одговараш, ако знаш – а) отпори дејствују управно на
стране клина; б) отпори дејствују управно на висину клина, и ц) отпори дејствују ма
којим правцем.

[kojica]

Ето, то а, б и ц провлачи се кроз целу физику, и нас је професор толико мучио тим
трима латинским словима да смо га чак и прозвали: професор Абеца. Њему је то а,
б, ц прешло толико у навику да би, кад би ме прозвао да говорим, после
постављених питања на која ја, рецимо, не бих одговорио, овако завршавао:
– Ти брајко: а) не знаш данашњу лекцију; б) ниси знао ниједну лекцију до сада, и ц)
по свему судећи, нећеш знати ни убудуће ниједну лекцију. Из свега тога да се
извести као закључак да теби треба дати двојку и да ти можеш ићи на место.

Што се тиче оне рођаке физике, хемије, која се у средњем веку друкчије звала, па
пошто се компромитовала а она променила име, – ни за њу. иако сам далеко од
намере да оговарам, немам много похвалних речи. Ево отприлике шта из ње човек
може да научи и корисно у животу да примени:
– Хексозе су деривати манита који је шестхидроксилни алкохол: CH2 (OH), CH (OH),
CH (OH), CH (OH), CH (OH) CH2 OH i to, грожђани је шећер манитов алдехид: CH2
(OH) CH (OH), CH (OH), CH (OH) CH (OH) CHO, а воћни је шећер манитов кетон: CHa
(OH), CH (OH) CH (OH), CH (OH), CO, CH2 OH; дихексозе су анхидрити хексоза: C6 H
11 O5 OH + HO, C6 H11 O5 – H2 O = C6 H11 O5 . C6 H11 O5 и то обичан је шећер
анхидрит грожђаног и воћног шећера: CH2CH (OH) CH (OH), CH(OH) CH(OH) CHOC
CH2CH (OH), CH(OH), CH(OH). CO. CH2 OH, малтоза је анхидрит грожђаног шећера и
галактозе: CH2CH(OH)CH(COH)CH(OH)CH (OH) CHOC C6 H11 O5.

[kojica]

Да су дихексозе анхидрити, тврди то што се при кувању у закисељеној води у два
хексозна молекула хидролизују: C6 H11 O5 O C5 H11 O5 + H2O = C6 H12 O + C6 H12
O6. И полихексозе су анхидрити хексоза: nC6 H12 O6-nH2O = (C6 H10 O5)n и зато се
и оне хадролизују у хексозу (C6 H10 O5) + nH2O = nC6 H12 O6. Водећи рачуна о
здрављу мојих читалаца, ја не смем ниједан више пример из хемије да им наведем,
али мислим да је довољан и овај да их убеди како је хемија корисна наука, јер ја
мислим да би се ова мала лекција могла врло корисно да употреби у животу, на
пример, као врло практично средство за редукцију чиновника. Факат стоји да се
чиновништво јако намножило, и факат стоји да је тешко наћи начин како да се
држава тога терета ослободи. Док уредбе и закони једне редуцирају, дотле народни
посланици, шефови клубова, тетке и метресе увлаче друге у службу, те редукција
личи на оно чишћење државних вагона од стеница: док дирекција једне уништи,
дотле путници, који су ноћивали по хотелима, уносе нове у вагоне. Мора се дакле
употребити каква драстичнија дезинфекција за уништавање чиновника, а то би
вероватно могло бити ова лекција из хемије коју сам навео. Могло би се наредити
чиновништву да ову лекцију научи напамет и да је објасни; ко то не успе, губи све
квалификације за државну службу. На тај би начин извесно деведесет од сто
државних чиновника сишло са државног буџета.

[kojica]

Али грешни чиновници имају и иначе довољно невоља на грбачи, па би грехота било
још и ову им товарити. Пре бих ја ову лекцију из хемије употребио као
квалификацију за народног посланика, или за државног саветника, а на првоме
месту можда и за епископа. Да видимо ко би се онда пограбио за та места кад зна да
мора ову напаст од лекције да научи. Ако не то али би у свакоме случају захтевао да
сви чланови Просветног савета, они што кроје наставне програме, морају знати ову
лекцију напамет.

Када нам је ту лекцију професор изговорио он је полазећи са часа пружио прст на
мене и рекао ми:
– Спреми се, ти ћеш идућега часа говорити.

Мене прође кроз тело грозница, као оптуженога јер сам ја већ унапред знао и дан и
час кад ћу погинути, док осуђени на смрт то не зна, па се заварава надом.

[kojica]

Тешке и суморне мисли су ме спопале, али нисам ни покушавао да приступим учењу
ове лекције, јер зашто би се упуштао у тако вратоломне немогућности. домишљао
сам се да ли да се јавим полицији тражећи заштиту, или да се јавим друштву за
заштиту животиња, или можда да се одметнем у хајдуке. дошао сам био и на мисао
да напишем професору абеци једно врло учтиво писмо и написао сам овако:
"поштовани господине професоре, лекцију о хексозама које су деривати манита, који
је шестхидратни алкохол, и о манитовом алдехиду и кетону, као и дихексози који су
анхидрити хексоза, – нисам научио јер co64 (oh) co (oh), o72 h112 oh + ho, c36 h606 o
17 = c14 ch (oh) o46 oc52 h343. ви ћете то разумети и појмити, јер ch (oh) ch (oh) ch
(oh), oh + ch2 o5 = c18 h27 o72 + c32 h17 o9. стога молим да ме извините.
ваш несрећни ђак
ch (oh) ch (oh) + c14 o72 = o19 h32 oh."
Мислио сам, ово би писмо могло професора тронути, а ако не то, а оно да му њиме
задам главобољу, као што је и он мени задао лекцијом. Али, писмо нисам послао.
Решио сам се да одем на час, и као прави шпартанац, да мирно, без узбуђења, не
говорећи ни речи – погинем. И тако је и било, погинуо сам а речи нисам изустио.

[kojica]

МРТВИ ЈЕЗИЦИ

Као остаци изумрлих народа, римскога и јелинскога, живе и данас, расути по разним
гимназијама, професори латинскога и грчкога језика. Да нису Цицерон и Тацит, Омир
и Демостен, Тит Ливије, Сенека, Марко Аврелије, Овидије и други написали неколико
школских задатака, којима се вековима убијају у главу младе генерације, ови остаци
старих Римљана и Јелина, професори, сасвим би изумрли.

Латински и јелински сматрају се и данас као мртви језици. Мени ни данас још никако
не иде у главу тај појам: мртав језик. Ја разумем да изумре један језик а да живи
народ, али да изумре народ а да живи језик, то некако не разумем. И још, да тај
језик живи под именом мртав језик! Замислите, молим вас, какво је то занимање:
професор мртвог језика? Јер, ја мислим да мртав језик и не може за што друго бити
употребљен до као професорска професија. Не можете га, на пример, употребити у
службеној кондуити као квалификацију, јер не би могли у дотичној рубрици написати:
"Сем матерњег, служи се још и мртвим језицима". А не можете га ни у
практичном животу употребити, јер ја мислим да вам не би ништа вредео овакав
оглас, рецимо: "Млад и способан човек, који сем матерњег зна и један мртав језик,
нуди се итд."

[kojica]

Па и крај свега тога, професори ових мртвих језика, то сте извесно и сами
приметили, живе у дубоком уверењу да су деца дата у школу искључиво зато да те
језике науче. Све су друге науке споредне за њих, све је друго сувишно, а једина и
неминовна потреба за живот, то је знање грчкога и латинскога језика. Шта ти вреди
читати и писати, шта сабирати, одузимати, множити и делити, ако не знаш беседу
Антонијеву, филипику Демостенову или философију Демокрита, такозваног смешног
философа! Имами, учитељи корана у Аја Софији и на багдадској теологији, много су
милостивији у том погледу. Тамо, кад млади софта не зна коју суру напамет, учени
имам погледа у небо и проговори: "Нека те алах умудри да научиш!" А професор
латинскога језика, кад те ухвати да не знаш Цицерона од речи до речи, са одвратним
задовољством трља руке што му се дала прилика да ти сто и четрдесет шести пут, у
току текуће школске године каже: "Љуосљуе тандем абутере, Ристо Јањићу,
патиентиа ностра".

Јер ваља знати да ти професори латинског језика не умеју више ни о најобичнијој
ствари да говоре без латинског цитата. Када би нас, на пример, наш професор
опомињао и саветовао да приљежније учимо његов предмет, тај би његов савет
овако отприлике гласио:
– Пази шта радиш, јер љуи ллибет фортунае суае. Мораш запети, учити, радити јер
нон волет ин буццас туас асса цолумба. И онда мораш мислити шта говориш, а не тек
љуидљуид ин буццам, јер ваља знати и упамтити да ће ти све то у животу требати.
Нон сцхолае сед витае дисцимус!

[kojica]

Други пут, кад би нам говорио о владању, рекао би нам:
– На што ти добра белешка кад си иначе неваљалац. Љуи профицит ин литерис ет
дефицит ин морибус, плус дефицит љуам профицит!

Отуда ваљда и долази да му ни један савет нисмо послушали, јер га нисмо разумели,
а тек није се могло захтевати од нас да се заријемо у речнике зато да би преводили
професорске савете.

А ваља посматрати те професоре и видети са каквим садистичким задовољством
увлаче полако ђаке у све дубље и дубље вирове и матице, пружајући им погдекад и
руку не би ли их само довели до средине реке, где су огромне дубине и где ће га
дочепати чеврнтија и окретати у месту, а професор се са задовољством измаћи и
посматрати дављеника. Јер ваља видети каквим се задовољством озари лице тих
професора када вас једном увуку до друге деклинације или до треће коњугације. А
трећа коњугација, то је смртоносно место у латинској граматици, које је теже
препливати но канал Ламанш. То је та коњугација због које су вероватно и изумрли
народи који су се морали служити латинским језиком. Као што има народа који су
изумрли од куге или од чуме, тако је латински народ и умро од аццусатив цум
инфинитиво и коњугације перифрастичне, активне и пасивне.

[kojica]

У средњем веку, за време знамените инквизиције, цонсецутио темпорум је служио
као једна од најопаснијих справа у мучилишту. Дође, на пример, великом
инквизитору калуђер-тамничар да му реферише о стању ствари, и овај га пита:
– Је ли жив Дон Мигуел Фернандес, граф од Сакрамента?
– Јесте!
– А признаје ли да се занимао безбожним мислима?
– Не признаје.
– Јесте ли га разапињали на точак?
– Јесмо.
– Јесте ли му стављали жеравицу под табане?
– Јесмо.
– Јесте ли му ударали клинце под нокте?
– Јесмо.
– Јесте ли му сипали врело уље у грло?
– Јесмо.
– Па ипак не признаје?
– Не!
– Тад – грми велики инквизитор – нека ми бог опрости што морам употребити и
последње средство да истерам демона упорства из тога безбожника. Дајте му
конструкцију акузатива цум инфинитиво у коњугацији перифрастичној, пасивној, из
треће коњугације. Ако зна перфектум и супинум, прашта му се, ослободите га!

[kojica]

Тако је изгледало у средњем веку, али и у наше дане покушавано је нешто у том
смислу. Када је Немачкој, у току дуготрајног рата, запретила оскудица хране, када
су се немачки научници озбиљно бацили на то да измисле и хлебац од хартије, тада
је један немачки економ предложио да се заробљеницима, којих је било врло велики
број, зада да мењају трећу перифрастичну коњугацију – како би се проредили. Тај
предлог није усвојила немачка врховна команда из разлога што би се тада
непријатељска војска упорније борила, јер би сваки непријатељски војник радије
погинуо но што би дозволио да буде заробљен, знајући да би морао мењати трећу
перифрастичну коњугацију. А томе је предлогу била противна и сама царска влада,
бојећи се да би том варварском мером изазвала целу светску штампу против себе.

А колико је то одиста бездушна мера, та трећа коњугација, најбоље се види по
тешким последицама које учење латинскога језика оставља на нашој омладини.
Жалосно је по који пут погледати ту децу осуђену да уче латински. Са њихових се
усана обично изгуби осмех младости, са образа им ишчезне руменило, у очима угаси
сјај и младо им се чело избразда. Крећу се блесаво, расејана погледа, без воље су
и без апетита, и по целе ноћи, од мркла мрака па до ране зоре они у сну шапћу:
фалио, фелелли, фалсум, и танго, тетиги, тацтум.

[kojica]

Таква су деца права напаст у родитељској кући, јер уче латински наглас; из дана у
дан, из ноћи у ноћ, и то месецима, месецима, месецима, тако да, хтели не хтели, сви
по кући науче латински. Отац напушта наше лепе националне псовке, које су нас
кроз толико векова одржавале, и почне псовати латински, а тако исто при
игри "шанса" у кафани, уместо матерњег, почне употребљавати латински, нарочито
ако му рђаво иде; мајка, потплетајући чарапе пева Овидијеве Експонте на глас
гусларских песама, а служавка перући рубље, држи такт у класичноме хексаметру
или, сецкајући црни лук, изводи нежнија места из "Пирама и Тизбе".

Па онда, треба видети оно узбуђење које обухвата целу кућу кад наиђу испити.
Родитељи не спавају ни дан ни ноћ, и склањају револвере, кухињске ножеве, соду,
креч и сва смртоносна средства, јер позната су већ ђачка самоубиства због
латинског језика, са опроштајним писмом које гласи:

"Драги родитељи,
Волео сам живот, али ме латински језик отера у гроб. Бог убио Латине, и нека им
никад није просто што су свој језик измислили. Опрости, мајко, и чувај осталу децу
од латинског језика!"

Тако они који падну, али нису нимало боље судбине ни они који положе испит из
латинског језика; изгледају као да су преболели најтеже запаљење, од којега се
годинама не могу да опораве. Било би одиста и оправдано и човечански установити
једну нарочиту бању за ђаке који су положили испит из латинског језика; једну, тако
рећи латинску бању, са хладним тушевима и добром, снажном храном, да се таква
деца поврате у живот.

[kojica]

Кад год сам размишљао о томе, увек сам се питао: зашто "Друштво за заштиту
напуштене деце" не би узело под своје окриље и ову децу која су осуђена да полажу
испите из латинског језика? То би друштво могло, на пример, да изда нарочито
илустроване плакате сличне онима против алкохола. На тим плакатима би могао бити
нацртан млад човек, испијена лица, угаслих очију и повијене грбаче; једном руком
чупа косу, а другом држи револвер. Под сликом би се могло крупним и уочљивим
словима написати: "Не учи латински!" И такве би се плакате могле лепити свуд по
јавним местима, на железничким станицама, по ресторацијама, на трговима, по
вестибилима и фоајеима јавних зграда, и уопште свуд где би пало у очи, те скренуло
пажњу свету да се чува ове смртоносне опасности.

Али немојте мислити да ја овако говорим са оне оправдане срџбе свих оних којима
је латински језик загорчио младост. Не, ја тако говорим са уверењем, које сам
додуше стекао у младости, али које је доцније у животу, нашло пуно поткрепљење.
Ја сам пажљиво пратио оне који су са положеним испитом из латинског језика ушли у
живот да своје знање корисно примене на основу онога нон сцхолае сед витае
дисцимус. Мене је нарочито интересовало шта је ко од знања латинског језика
сачувао и колико је тога сачуванога знања применио у животу.

[kojica]

Један бивши срески начелник, који је трипут из службе истеран, а четири пута
кривично оптуживан, казивао ми је да је у својим протестима због истеривања, и
одбранама против оптужаба преко јавности, врло корисно употребљавао једну
једину фразу коју је упамтио: Фиат јуститиа, переат мундус! Један адвокат ми је
признао да је упамтио и да је увек кад би адвокатским наградама пунио џепове,
шаптао речи из Персиусових сатира: О, љуантум ест ин ребус инане! Један бивши
министар, који је у политичкој борби пао као косовски јунак, пошто је задобио седам
тешких афера, рекао ми је, уздишући, да је из латинског упамтио само фразу: Сиц
трансит глориа мунди!, а један виши официр, коме су одузели команду и бацили га у
некакво економска одељење, шаптао је стално фразу: Љуинтиле Варе, редде михи
легионес!, док један владика Христову реч "Љуби ближњега свога!" изговарао је на
латинском језику овако преведену: Проџимус сум егомет михи!

А један новинар ми рече:
– Све сам друго позаборављао, али две латинске фразе врло добро памтим, јер их
врло често употребљавам у својим написима. Једна је: Де густибус нихил ниси бене!,
а друга: Де мортуис нон ест диспутандум!

Међутим, ипак има професија које одиста знање латинског језика примењују у
животу, или, такорећи живе од латинског језика. Такви су, сем професора латинског
језика, још и доктори и апотекари. Позната је ствар, на пример, да обично ђак који у
петом разреду гимназије падне из латинског језика, ако не изврши самоубиство, оде
у апотекарске помоћнике, где после кратког времена научи толико латински да чак и
истуцати пиринач зове Пулверис рисенсе и продаје га скупо под тим именом.

[kojica]

Што се тиче лекара, сећам се да је моја покојна мајка тврдила: "Чим чујеш да
доктори крај болесника говоре међу собом латински, знај да ће скупље наплатити
визиту!" И ја сам, право да вам кажем, то донекле и искусио. Био сам озбиљно
болестан и моји су се необично забринули. Наш кућни лекар преписивао ми је неке
прашкове, пилуле и слане воде; облагали су ме мокрим завојима и вршили су на мени неке одвратне операције, и све и сва чинили, али се болест све на горе
развијала. Најзад, дошао је и дан кризе, и лекар тога јутра рече: "Ако се мали данас озноји, свака је опасност прошла!" Тога ради он прописа и нове лекове, али се ја, упркос тих лекова, никако нисам знојио, и на лицима се мојих родитеља од часа до
часа, исписивала све већа забринутост. Најзад се одлуче да сазову конзилијум и
предвече се скупише три лекара око моје постеље. Пошто су ме свестрано прегледали, они поновише мишљење нашег домаћег лекара: "Дајте му и даље ове лекове које је лекар преписао. Ако се мали озноји, онда је свака опасност прешла!"
Али, да би конзилијуму дали што већи значај, и стекли право и на наплату појачане
таксе, они проговорише међу собом и латински:
– Volete ire, colleguae, ad bibendum pivae?
– Ego praefero ante vesper bibere aljuam slivovensem.
– Cum cucurbitis aegris ex aljua.

Све су то говорили тајанствено и поверљиво, тако да је правило утисак као да се
разговор односи на моју болест. А кад онај трећи помену "cucurbitis aegris ex aljua",
они одобравајући климнуше главом, као да су тога часа донели одлуку по којој треба
да се ознојим.

[kojica]

Али, и упркос те њихове одлуке и упркос свима прашковима које сам једнако гутао,
ја се никако нисам знојио. Најзад, покојна мајка, стрепећи пред опасношћу пред
којом сам био, позва неку тетка Насту, жену Стеве сапунџије, да ми гаси угљевље.

Тетка Наста дође, седе крај моје постеље, донесе јој један земљани суд пун воде, и
она почне бајати и шапутати:
Трчак, натрчак, протрчак.
Протрч', грознице
Крај глогове кућице... итд.
Нисам је даље ни слушао. Осетио сам само да ми је овлажила шаком чело,
слепоочнице и образе, а затим ме прекрстила и покрила преко главе.

Тако, под покривачем а од дуга времена и досаде, покушах да поновим у себи речи
тетка-Настине, али од свих остаде ми у памети само реч натрчак, и та се реч
страховито окоми на мене. Покушавао сам да је се отресем, покушавао сам да
мислим што друго, да говорим разне стихове, да читам "оченаш", да бројим до пет
стотина, али све то није помагало; реч натрчак ми је лебдила на уснама и једнако
сам је шапутао. Превртао сам се, смејао сам се без икаква разлога, не би ли само
одагнао од себе напаст, али се она као коњска мува наврзла на мене и нисам могао
да је се одбраним. Да би се ствар још више комплицирала, мени паде на памет
најлуђа мисао на свету: како ли би се та реч мењала по другој деклинацији? А кад
ме и то већ освоји, ја западох у један натчовечански напор, с обзиром и на то што ја
другу деклинацију никад нисам знао. И ја почех под покривачем да шапћем:
– Номинатив: натрчкус, генитив: натрчкуси; датив: натрчкусо... и у томе очајноме
напору спопађе ме тежак зној.

Мајка диже покривач са мене и сину јој лице срећом.

Сутрадан пошто је било утврђено да је криза већ прошла, сви смо били задовољни.
Доктор је веровао да су то прашкови који су донели успех, а тетка-Наста је веровала
да је то њено гашење угљевља. Ја једини сам знао да сам се ознојио од друге
деклинације, и то је уједно била и једина прилика којом сам ја корисно применио
своје знање латинскога језика.