Али се у записивању догађаја новога века отишло веома далеко, сваки професор
историје сматрао је за дужност да поштогод запише, а можете мислити колико има
професора историје на свету! Па не само што сваки догађај опширно записује, већ
се историја све више и више простире и на оне делове света о којима се досад није
водило рачуна. Пре се историја развијала само на најужем делу истока, али се затим
почела све више и више простирати на све континенте, све док није обухватила цео
свет и допрла и у нај забаченије кутове света. Е сад, замислите векове који су пред
нама, када ће историци почети да бележе и то како је његово величанство
престолонаследник Њуканука испекао на ражњу његово величанство краља оца
Путафуту и заједно га, са својом краљевском владом, појео да би му могао
наследити престо, или како је њено величанство краљица Папарука одсекла главу
своме седамнаестом мужу и узела осамнаестог, те га начинила краљем под именом
Сисогора И. Замислите, другим речима, каква ће изгледати историја кроз пет стотина
година, колико ће ту томова бити, колико имена, колико датума и каквих све
догађаја. И замислите оне грешне ђаке који ће тада, кроз четири и пет стотина
година, морати да уче историју! Кад год ми, грешници, падну на памет, а ја им се
судбини пакосно насмејем, као онај Циганин у причи о Митад-пашином правосуђу.