Но, разуме се, то није једини мој подвиг којим сам зарадио батине. Било их је још
врло много. Колико сам пута, на пример, нове новцате очеве ципеле везао канапом
за ушицу, напунио водом и вукао као колица. Једном је мајка месила, и метнула
тесто у карлицу, покрила марамом и ставила крај пећи да јој тесто нарасте. Ја сам,
играјући се око карлице, сео у то тесто и дао му такав облик какав се
ниједном "модлом" не може постићи, настрану још што су једва после одлепили тесто
са мене. Други пут сам опет дочепао кутију "фикса" за ципеле и намазао хлебац за
ужину, те су ми после пет дана испирали стомак. Једном сам опет, кад сам остао сам
у соби, бацио кроз отворен прозор саксију са цвећем, једне маказе, једно везено
јастуче и мајкин курјук који умеће у косу, те радознао да видим где леже ти предмети,
нагао се па и сам стрмекнуо кроз прозор на улицу.
Могла би се чак направити и статистика тих мојих подвига. Тако, на пример, зна се
ово: шеснаест пута сам преврнуо тањир и просуо супу себи у крило; три пута сам
упадао у казан, у коме је била спремљена вода за прање рубља; једанпут сам испао
кроз прозор; једанпут турио сестри прст у око; два пута сам пао низ степенице
горњег спрата и откотрљао се на доњи.
Поводом ових подвига, родитељи моји и сви укућани утврдили су да сам "врло живо
дете", те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: "Ја не знам шта ћу, морам
отворити четворе очи, овај мој мали је необично живо дете!"
Мени је нарочито годило што сам у тако раним својим годинама стекао извесну
репутацију коју сам се, у свима приликама, ревносно старао да одржим, те сам затим
још чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу, угануо једанпут палац на руци, а
други пут ногу у чланку, док најзад нисам једнога дана просуо жар из пећи те
упалио простирач на поду, затим чаршав на столу и завесу на прозору, тако да је то,
може се рећи, била једна илуминација већега стила, иако тога дана није био
никакав државни празник.