Putopisi i putopisci

[Bisernica]

Putopis je uglavnom prozna književna vrsta u kojoj su putovanje i izgled proputovanih predela ili zemalja povod za umetničko oblikovanje zapažanja, utisaka i razmišljanja o svemu što je putopisca zaokupilo na putovanju. Putopis može biti napisan književno-umetničkim, naučno-nopopularnim ili novinarskim (publicističkim) stilom.

Obično se dijele na poučne i zabavne putopise.

Vikipedija

[Bisernica]

Jedna priča kaže da su Venecijanca Marka Pola, na samrti nagovarali
da prizna da je, sve što je o svom životu i putovanjima pričao, samo
gomila bajki. On je odgovorio - "Nisam ispričao ni polovinu od onoga što sam video."

Putopis kao forma egzistira još iz antičkog vremena,kada putopisci nisu bili
putopisci,ali se mogu smatrati začetnicima ove forme.Bili su retki i poznati.
Iz njihovih zapisa sa mnogih dugotrajnih putovanja možemo saznati kako se živelo,
koji istorijski dogadjaji ili ljudi su bili značajni da je vredelo ostaviti pisani trag o
njima.
Jednim od prvih putopisaca može se smatrati Herodot iz Halikarnasa koji je veliki deo
svog života proveo na putovanjima,a beleške sa tih putovanja sumirane su u knjizi
"Istorija".Iako se ovo delo ne smatra putopisnim,niti Herodot zvaničnim putopiscem,u njemu
nalazimo književne karakteristike forme o kojoj je reč.
Jedan od najpoznatijih putopisaca uopšte je Evlija Čelebija,na čije beleške sa putovanja
se pozivaju čak i istoričari u tumačenju nekih istorijskih dešavanja.

[Bisernica]

Nije Evlija Čelebija jedini putopisac,iako je njegov putopis složen u deset tomova
sa putovanja po Osmanlijskom carstvu i van njega najpoznatiji.Putopise su objavljivali
(po spisku sa Vikipedije) i :

Willibald Alexis
Hans Christian Andersen
Abel Bonnard
Lawrence Durrell
George Gissing
Guido Gozzano
James Hamilton-Paterson
Ryszard Kapuściński
Georgije Magarašević
Auguste Marmont
Michael Palin
Orhan Pamuk
Stevan Radić
Solon
Jonathan Swift
Karel Čapek

Jedan od najpoznatijih putopisaca našeg vremena je Zuko Džumhur,čija
putešestvija i zapise smo imali priliku da pratimo kao savremenici.

[Bisernica]

Šeher Foča
Osvojio ga je Ebu'l-Feth, sultan Mehmed-han, godine 869/1465.Njegova tvrdjava, koja se nalazila u brdima, je porušena. On je sada po Gazi Sulejman-hanovom katastarskom popisu (tahrir) domen (hass) hercegovačkog paše, a nalazi se na teritoriji hercegovačkog sandžaka. Njim upravlja vojvoda. To je ugledan kadiluk u rangu kadiluka od tri stotine akči; u nahijama toga (kadiluka) ima sedamdeset i sedam sela. Ima muftiju, predstavnika šerifa (nekibu-esraf), predstavnika Portinih spahija (sipah kethuda yeri), janjičarskog serdara, povjerenika za harač (harač agasi), tržnog nadzornika (muhtesib agasi), starješinu esnafa (sehir kethudasi), te razne prvake i velikaše.

Putopisi Evlije Čelebije - naši krajevi 1660. godine

[Picola]

Nema boljeg putopisca od Stevana Pesica ("Katmandu", "Tibetanci", "Sarat i Vipuli"). To cak nije ni klasican putopis, to je umetnost spajanja razlicitih knjizevnih formi (roman i putopis sa elementima filozofije, religije i fantastike) tako da ovi putopisi postaju neodoljivi za citanje i prirastaju srcu odjednom ma u kom zivotnom dobu da se citaju. Iako vedri i naizgled decji, sadrze duboku zivotnu mudrost.

[DaDole]

BRAZIL
Favela u Riju: Dobar vidik za najsiromašnije

Autor: Stevan Dojčinović
“Nemojte se uznemiriti ako vidite klinca sa pištoljem kako sedi na pločniku ulice. Samo mu se javite”, dobijam instrukcije od vodiča pre posete faveli Rosinja, najpoznatijoj u Brazilu.

“Pištolj je samo alat. Ono što je stvarno bitno jesu lični odnosi među ljudima”, nastavlja da objašnjava. “Ako nemate neki lični problem sa tim klincem, neće pucati u vas.”

Favele su divlja naselja na vrhovima brda u kojima žive uglavnom siromašni i uz prelepe plaže, fudbal, sambu i zgodne tamnopute devojke, prepoznatljiv su simbol Rio de Žaneira i Brazila.

Za većinu favela, kojih ima u svakom većem gradu u Brazilu, smatra se da u njima vlada bezakonje, velika stopa kriminala i nebezbednosti.

To je uglavnom tačno. Favele imaju lokalnu vlast koju čine predstavnici stanovništva, ali su takođe i pod kontrolom krupnih narkodilera koji žive u njima.

Velika količina droge prodaje se na ulicama, a dileri su uglavnom maloletni dečaci koji često za pojasom drže pištolj.

Policija nema mnogo kontrole nad ovim oblastima, iako pokušava da je ostvari.

[DaDole]

Favela Rosinja, naseljena 1929. godine, danas ima oko 300.000 stanovnika, koji uglavnom rade kao vozači, taksisti, mehaničari, po radnjama i u ostalim uslužnim poslovima

Tokom jedne od policijskih akcija u faveli Morro de Macaco 2009. godine narkokartel je čak razneo policijski helikopter.

[DaDole]

Opasno za gringoe

Zbog svega toga favele su izgradile reputaciju opasnih mesta u kojima vam se, samo prolaskom kroz njih, može dogoditi nešto strašno. Posebno ako ste beloputi stranac (gringo, kako bi vas tamo nazvali).

Krajem maja ove godine jedan nemački turista upucan je dok se sa prijateljem šetao kroz favelu Rosinja (Rocinha). Tri metka su ga pogodila: jedan u ruku, drugi u grudi, a treći mu je prošao kroz jetru. Doktori su uspeli da mu spasu život i nakon višemesečnog lečenja u Riju turista se vratio kući.

To je samo poslednje u nizu nasilja nad turistima koje su počinili momci iz favela - pre toga, aprila ove godine, jedna američka turistkinja je zajedno sa dečkom bila kidnapovana i opljačkana, a zatim su je otmičari i silovali. Treba spomenuti i pljačke turista koje se u Riju odigravaju gotovo svakog dana (dobar savet kad putujete u Južnu Ameriku jeste da sa sobom uvek nosite onoliko novca koliko ste spremni da date). U favelama je snimljen i čuveni film Grad bogova, o brazilskim kriminalnim bandama (pogledajte obavezno).

Međutim, i pored ovih zastrašujućih događaja i kriminala na ulicama, moguće je kroz favelu proći potpuno bezbedno. Tako sam sa još nekoliko novinara posetio upravo jednu od najozloglašenijih favela koja se zove Rosinja. Nijedna neprijatnost nam se nije dogodila – nismo čak videli ni naoružanog klinca na koga nas je vodič upozoravao.

[DaDole]

Mapa kao tatu

Naš vodič je bio jako zanimljiv i višeslojan čovek po imenu Zezinjo (Zezinho). Iako nizak, Zezinjo je veoma upadljiv – ima kompletno istetovirane ruke i noge. Na tetovažama se nalaze isključivo slike prizora iz favela, uglavnom kuće nacrtane jedna na drugoj, kao i natpisi, takođe povezani sa favelom. Neki ga zato zovu i “gospodin favela”.

Svetle je puti pa se tetovaže po njegovim rukama i nogama jako ističu. Jedan od roditelja mu je iz favele, a drugi iz Amerike.

Zezinjo se nekada bavio kriminalom. Dilovao je drogu od svoje 21. do 25. godine, a onda je, kaže, to ostavio. Sada je u svojim pedesetim i novac zarađuje kao vodič. Svako od nas mu je platio po 30 dolara za jednodnevnu posetu faveli, a bilo nas je devet. Inače, vrlo se interesuje za muziku i hobi mu je to što radi kao di-džej u faveli, pušta muziku na dve radio stanice.

“Turu naplaćujem samo jednom! To znači kada dođeš sledeći put – ovo možemo ponoviti besplatno”, kaže Zezinjo. Tvrdi da 40 odsto novca koje zaradi od tura daje u školu za di-džejeve koja obučava klince.

Pre nego što smo ušli u favelu prošli smo pored kuća bogataša pokraj plaže koje se nalaze iza ogromnih i dobro obezbeđenih kapija, često sa žicom kroz koju je puštena struja. Zezinjo je pogledao te kuće sa gađenjem: “Žive iza ovih rešetaka, kao u zatvoru. Od koga se kriju?”
Plan ture je da se javnim prevozom, kombijem, popnemo na vrh brda, a odatle polako peške niz celu favelu Rosinja. Inače, ova favela ima oko 300.000 stanovnika i naseljena je 1929. godine. Prevod imena znači “mala farma”. Stanovnici, zbog niskog obrazovanja, uglavnom rade kao vozači autobusa, taksisti, mehaničari, po radnjama i u ostalim uslužnim poslovima.

“Videćete, favela nije kao što je opisuju. Tu žive normalni ljudi. Imamo svoja pravila ponašanja i niko vas neće dirati ako ih se pridržavate, a to je – ne kradi, ne ubij, ne siluj”, kaže Zezinjo. “Više šanse imate da budete opljačkani u centru Rija gde su svi turisti, nego usred favela.”

Postoje pravila kojih se moramo pridržavati: Otpozdravite svakoga ko vam se javi. Možete da slikate po ulici, sem u delovima favela gde vam kažem da sklonite kamere. Nemojte se unositi aparatom prolaznicima u lice.

[DaDole]

Pre nego što smo krenuli rekao nam je par pravila kojih ćemo se pridržavati: “Otpozdravite svakoga ko vam se javi. Možete da slikate po ulici, sem u delovima favela gde vam kažem da sklonite kamere. Nemojte se unositi aparatom prolaznicima u lice i ni slučajno – posebno je istakao – ne slikajte policajce! Upašćete u problem.”

Favela ima glavnu ulicu koja ide celom dužinom i kojom smo krenuli svoju turu. Ta ulica je zakrčena različitim vozilima koja se jedva mimoilaze, a trotoari su puni ljudi koji – iako je bio sumoran i kišni dan – deluju opušteno i srećni. Vozila prave toliko jaku buku da jedva možete čuti onoga s kim se šetate, kao da ste u nekom disko klubu. “Da, favela je baš bučno mesto”, osmehuje se Zezinjo.

U glavnoj ulici ima mnogo malih radnji, kao i predstavništava institucija poput bolnice i pošte. Tu smo naleteli i na ulične štandove lokalnih slikara s kojima smo popričali i pazarili njihova dela.

Divlja gradnja

Već se iz glavne ulice zapaža i ono što je glavna karakteristika favela: divlja gradnja u svom najekstremnijem obliku. Oko vas su raznobojne kuće naslagane jedna na drugu, poput lego kockica. Ponegde vidite i šest kuća koje su u koloni sazidane na krovu kuće ispod.
“Jedinstvena stvar kod favela je način na koji stanovnici zarađuju novac prodajući krov svoje kuće”, objašnjava Zezinjo. “Kao što vidite, većina vrhova kuća ovde su ravni. Ljudi prodaju svoj krov, vi možete da ga kupite i sagradite svoju kuću na njihovoj.”

Poslednjih godina lokalna vlast je zaposlila arhitekte koji imaju pravo da zabrane da se dalje gradi ukoliko ocene da temelji ne mogu više izdržati i da će se cela struktura srušiti.

[DaDole]

“Mi smo vlasnici kuća, a brazilska vlada je vlasnik zemlje na kojoj su naše kuće”, kaže Zezinjo. “Srećom, ne smeju da nas oteraju jer su onda odgovorni da nam nađu nove kuće, što bi ih mnogo koštalo.”

Pored naslaganih kuća, dve stvari koje odmah zapadaju za oko su – neverovatno veliki broj kablova za struju na banderama i plavi plastični rezervoari za vodu na vrhu gotovo svake kuće. U favelama je tek nedavno uvedena struja, a zbog mnoštva kuća nastala je ova zamršenost kablovima. Vodovod ne postoji, već se plavi rezervoari na vrhovima kuća pune vodom, a iz njih voda silazi u domaćinstva. Tokom nekoliko letnjih meseci stanovnici ostaju bez vode – nešto slično kao što se, na primer, dogodi na primorju Crne Gore.

“Kada se istuširam, sačuvam tu vodu. Nju kasnije koristim za WC šolju”, objašnjava Zezinjo kako štede vodu.

Glavna ulica favele je prepuna policije, na svakih stotinjak metara možete ugledati po jednu grupu od oko šestorice policajaca obučenih u zelene uniforme i teško naoružanih automatskim puškama. Ovo prisustvo policije je, navodno, jedna od pobeda vlasti u “pacifikaciji favela”. Pod pritiskom Mundijala koji će se održati u Brazilu sledeće godine i mnoštvo turista koji se očekuju da dođu, vlasti pokušavaju da uvedu nešto reda i bezbednosti po favelama, makar i prividno.
Stanovnici favele ne vole policiju. Smatraju da država i gradska vlast Rija, kao ni policija, ne treba da se mešaju u njihov život. Zezinho tvrdi da su policajci ti koji su negativci.

Policija je problem

Policija u Brazilu jeste poznata po brutalnosti. Zastajemo nadomak jedne policijske stanice i Zezinjo nam tihim glasom, što je neobično za njega, objašnjava: “Da li ste čuli čuvenu priču o Amarildu, nestalom radniku na građevini, za koga se smatra da je mrtav? On se posvađao sa policajcima marta ove godine. U julu su ga policajci kidnapovali i doveli u ovu stanicu, gde je mučen strujom, sa džakom na glavi, a zatim su ga verovatno ubili. Deset policajca je optuženo, uključujući šefa stanice, za torturu.”

Dolazimo do velike krivine na sredini glavne ulice, odakle se pruža fenomenalan pogled na ostatak favele, na more raznobojnih kućica poređanih jedna na drugu, ali i na prelepi Rio.

Tu treba da se odlučimo: “Hoćete li sada da idemo dalje glavnom ulicom i tim lepšim delovima, ili da vas vodim sa strane, da vidite siromašnije krajeve i bedu?” Izabrali smo, naravno, ovo drugo.

Pošto ulazimo u opasniji kraj, Zezinjo nas povišenim tonom upozorava: “Molim vas, sklonite kamere! Zbog dilera droge. Ako vas uhvate da ih slikate ja vam tu više ne mogu pomoći. Hoćete da vidite više od glavne ulice i ja ću vam to rado pokazati, ali molim vas poštujte šta sam vam sada rekao.”

[DaDole]

Klinci koji prodaju drogu su svakodnevica favela. Većina njih jedva zaradi za život i doživi ozbiljnije godine. Oni rade za uticajnije narkotrafikante koji su duboko uključeni u život lokalne zajednice.

“Kad država omane da pomogne, narkodileri pomažu zajednicu”, kaže Zezinjo. “Ulažu novac u infrastrukturu i grade uglavnom puteve i uličice. Ne kažem da je to super, ali to je realnost u kojoj živimo.” Njih, kako Zezinjo kaže, zovu “paralelna moć”.

Vrlo brzo, samo desetak metara od glavne ulice, slika se potpuno menja. Zašli smo u lavirint uskih uličica, dovoljnih da samo jedna osoba prođe, a ako vam neko ide u suret, da bi prošao pored vas morate se telima dotaći dok se mimoilazite. Te uličice prolaze pored malih betonskih kućica, takođe naslaganih jedna na drugu i koje idu toliko visoko u nebo da je u ulici poprilično mračno. Više nema ni traga od policije i jasno je da je ona armija u glavnoj ulici samo maska.

Kako se dublje ide kuće su u sve lošijem stanju i sve deluje siromašnije i prljavije. Odjednom se dolazi do delova favela gde su ljudske fekalije po betonu, a otvorena kanalizacija preseca uličice. Smrad se širi okolo. Međutim, stanovnici i ovih krajeva, koji prođu pored nas ili vire kroz prozore malih neokrečenih kuća, deluju poprilično srećno. Idemo nizbrdo i stižemo na dno Rosinje.

Tu, u dubini favele, odjednom ulazimo u deo koji izgleda u mnogo boljem stanju od prethodnog. Ulice su šire i ima prostora, nema više sivila, kuće su u boji i u boljem stanju. Poput glavne ulice, više ljudi je okolo i prodavnice su tu. Zezinjo nam kaže da još uvek ne vadimo kamere jer je upravo ovo deo gde ima najviše dilera i gde je rizično.
Ulice se sve više šire i stižemo do mini-trga, prepunog ljudi i različitih prodavnica. Jedino što nas od onog bednog dela do ovog i dalje prati jeste otvorena kanalizacija.

Zezinjo nam kaže da je ovde potpuno bezbedno i da vadimo kamere. Sedamo da ručamo u kantini sa bogatim jelovnikom i niskim cenama.

“Napiši članak. Da ljudi saznaju kakva je favela”, kaže mi Zezinjo. “Da nije samo leglo dilera, već da ima normalan život kao svaki drugi grad.”

Nastavlja: “Kao što ste sada sa mnom prošli, tako možete sledeći put sami – ništa vam se neće dogoditi. Sledeći put, kad dolazite u Rio, srediću vam da spavate ovde.”

Govorim mu da ipak ne može biti toliko bezbedno kao što on tvrdi i podsećam ga na slučaj nemačkog turiste koji je bio upucan u ovoj faveli pre par meseci.

“Sam je napravio glupost”, kaže Zezinjo. “Uslikao je fotoaparatom klinca dok diluje. Zatim, kad je klinac krenuo ka njemu da mu oduzme aparat, on je počeo da beži. Zato ga upucao, jer je mislio da je u pitanju prerušen policajac ili novinar!”
Zatim me, odjednom, značajno pogleda. “Ko ne bi odreagovao kada ga uslikaju dok vrši krivično delo?”, pita me Zezinjo kao da se dogodila neka normalna stvar. “Sad se verovatno hvali okolo kako je bio upucan u faveli!”

[DaDole]

Zezinjo, naš vodič, nekada se bavio kriminalom, a danas vodi turiste kroz favelu i radi kao di-džej
Za sam kraj Zezinjo nam je priredio poslasticu. Odveo nas je na vrh obližnje vrlo visoke zgrade, odakle smo imali prelep pogled na celu Rosinju, ali i dobar deo grada. Tu završavamo turu sa jednim jasnim i lako uočljivim kontrastom – sa jedne strane na brdu vidimo kako se proteže ogromna favela, a sa druge na dnu, pored plaže, bogataške vile okovane ogromnim kapijama.

“U Brazilu zaboravite na zapadnjački način razmišljanja. Ovde u Riju bogataši žive dole, a sirotinja na vrhu brda”, kaže Zezinjo i pogleda nas sa malim osmehom. “Siromašni bar imaju dobar pogled”.

[DaDole]

Mračna strana Latinske Amerike

Još pre 5 godina, kada sam prvi put putovao u Južnu Ameriku, a tada sam bio u ozloglašenoj Kolumbiji, shvatio sam da je na ovom kontinentu moguće, kao nigde drugde, jako duboko pristupiti najmračnijim uglovima društva i svetu kriminala. Sve može srediti novcem – baš sve.

Tako, ako se nađete u selu Taganga, na obali Karipskog mora u Kolumbiji, možete naći vodiča koji će vas za 200 dolara provesti kroz džunglu u kojoj ćete viditeti napušteni indijanski Izgubljeni grad, ali i ogromna polja kokaina, koja se protežu iza njega. Polovinu ove cene, dakle 100 dolara, vodič će dati pripadniku paramilitarne formacije zvane paramilitares, čija je ovo teritorija, i time garantovati vašu bezbednost.

Isto tako, u Bogoti, prestonici Kolumbije, pre tri godine sam - za nešto malo dolara i koristeći usluge posebnog taksiste - posetio bizarni klub, gde izgleda izlaze bitni ljudi iz krimi miljea tog grada. Ceo klub umesto poda ima ogroman bazen preko kojeg se nalaze metalni mostići po kojima se ide. Sa strane su stolovi i lože, mesto je puno prostitutki, a kokain se uživa na sve strane.



Reportaža je preuzeta iz CINS, a prenosimo ju uz dozvolu autora

[DaDole]

Norveška je nesumnjivo jedno od najljepših mjesta na Zemlji. Ona je dom za više prirodnih čuda nego što ih možemo zamisliti, a ima i fantastične gradove, fascinantnu istoriju i jako sretne ljude.

[DaDole]

Norveška nije jeftina zemlja za život. Ali vrijedi toga. Huffington Post donosi 25 razloga zašto je to tako...

1. Norveška je zapravo jedno od najsretnijih mjesta na Zemlji.

Istraživanje Ujedinjenih nacija iz 2013. godine pokazalo je da Norveška zauzima drugo mjesto od 156 ispitanih zemalja kada je u pitanju sreća ljudi. Analiza je vršena imajući u vidu niz čimbenika kao što su trajanje života i zdravlje, sloboda i socijalna podrška.

2. Stvarno je sigurna.

Stopa kriminaliteta je zaista niska. Ubistva su rijetka. Kao što je jedan student prava jednom rekao: „sretni ljudi ne ubijaju svoje bračne drugove“.

3. Tu je zakon koji se zove "allemannsrett."

Bukvalan prevod „allemannsrett“ znači „sva ljudska prava“. To je zakon koji omogućava da ljudi mogu prisupiti bilo kojem dijelu zemlje, da postave šator, da pješače kroz područja koja nisu poljoprivredna zemljišta. Ovaj zakon je fenomenalan jer u Norveškoj imate zaista prelijepih mjesta koje trebate vidjeti,
kako malih prirodnih blaga, tako i onih velikih.
4. Trolltunga je perfektno mjesto za fotografisanje

[DaDole]

5. Kao i Kjeragbolten.
Možete stajati na kamenu koji lebdi hiljade metara iznad zemlje u pukotini planine
6. Čak i urbana mjesta imaju bujnu prirodu.

Kao što je Oslo, glavni grad Norveške. Šumovita brda uzdižu se iznad grada i ima mnogo zelenih površina u sklopu grada – ovdje definitivno nema betonskih džungli kao u drugim gradovima širom svijeta.

[DaDole]

7. Tvrđava Fredrikstad je drevno čudo.

8. Fjordovi.

[DaDole]

Možete vidjeti ponoćno sunce.

Prirodni fenomen – sunce koje se vidi 24 časa javlja se tokom ljeta u sjevernoj Norveškoj koja je nalazi u Arktičkom krugu. Ne samo da je ponoćno sunce nevjerovatan prizor, nego ono ostavlja i više sati za ribolov, veslanje, planinarenje i upoznavanje prirode.

12. Norveška je rodno mjesto skijanja.
Rani znakovi modernog skijanja pronađeni su u Norveškoj. Riječ „ski“ zapravo dolazi iz stare nordijske mitologije i otprilike znači „podijeti komad drveta“.

13. Ima više jezera od Finske koja se inače zove „zemlja od hiljadu jezera“.

Dok Finska ima više od 60.000 jezera Norveška nas opet iznenađuje. Ona ima stotine hiljada jezera koja su prekrasna.

14. Hornindalsvatnet je najdublje jezero u Evropi.

[DaDole]

15. Norveška ima najduži tunel na svijetu.

Lærdal tunel je dug 24.5 kilometara. Tunel je podijeljen u četiri tematska dijela kako bi bilo manje stresno za vozače, a vožnja traje 20 minuta.

16. Ovo je pogled sa vrha planine Fløyen u Bergenu.

Možete se popeti žičarom do vrha planine. Fenomenalan pogled je zagarantovan.

17. Možete vidjeti polarna svjetla.

Pogled je spektakularan

18. Dvije riječi. Divlji. Irvas.

Djeda Mraz ne može biti daleko.