Nista ne upropasti ljubav koliko covekova preterana dobrota. Da vas zena
voli zenski, morate s njom postupati muski. Treba biti tiranin, ali dobar,
onakav kakvog je Renan trazio za gospodara drzave. Zena treba da vidi jaci
spol od svog, jer ne voli mucenika u ljubavi, cak ni dobrotvora, nego
zaverenika i razbojnika. Zena vas najvise voli kad ima da ona prasta vama, a
ne vi njoj. Pred velikom dobrotom coveka, zena gubi spolni osecaj na kojem
je kod nje mnogo sazidano; a samo snaga covekove volje, izaziva snagu njenog
spola. Ne varaju nesrecne zene, one ciji su ljudi pijanice, grubijani,
raspikuce. Najvecma varaju one zene koje bi trebale biti najvecma srecne i
najvecma blagodarne. Jure za drugim ljudima bas one zene kojima je muz dao
sve raskosi u kuci, i sve pocasti na ulici; i verujuci da je sreca u
suficitu, one taj suficit traze u drugom coveku. Zene istinski nesrecne s
muzem, zbog njegovih mana karaktera, ili njegove bolesti, ili siromastva,
obicno ne traze drugde ni minimum srece, ni da se negde naplate, ili negde
osvete. Bol i beda naprave sve puteve maglovitim i noge teskim. Najsrecnije
zene su odista najgore. Zena je u sreci raskalasna, koliko je u nesreci
velika. Nikad ne bi trebalo potpuno usreciti zenu, koja je svagda dete ili
divljak, jer hoce da se prejede i prepije, i da porazbija sama svoje
igracke. Zato zene najgorih ljudi nisu brakolomnice, i cesto prolaze pod
dobre. Ali zene lepih ljudi, bogatih, radosnih, i srecnih, naprotiv, jure za
maksimumom, i nemaju drugo u glavi nego radost i vratolomije. Cudno je da
bas biraju obicno ljubavnike i manje lepe, i manje umne, i manje mlade, i
manje ugledne nego muz. Najmanje neverstava urade iz prave nuzde, a najvise
od obesti i od pijanstva srece. Zena je po prirodi stvorenje zlo, sujetno i
bolesno. Jedino sto zena ima veliko, to je moc da nam ponekad dadne iluziju
kako je sasvim drukcija nego sto jeste. Zenin smisao o moralu i
covekoljublju, to je ono sto u paleografiji zovu jevrejskom interpretacijom
tekstova. Cesto ste mogli videti zenu pored sarkofaga njenog coveka kojeg
nije volela, ili kojeg je i varala. Ona tuda pokazuje bol koji nalici na
jedno nemo besnilo. Ne treba zaboraviti da su ljudi komedijasi u radosti i u
svecanim momentima, a zena je komedijas u momentima tuge. Samo sto zena ima
i toliko ursfenog duha da se ne prikaze, i da izdrzi tu glumu do kraja.
Zene pocnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle
da su vec voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od coveka. Zena
hoce vise da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je zele,
nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Covek joj se moze naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.
Zena moze da se zanese za bogatasem ili artistom, za vojnikom ili
sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, cesto za
ceo zivot, sasvim drukcijem coveku nego kakvog je zamisljala i
zelela. Ona uvek podlegne jacem, a ne lepsem i umnijem, ni boljem
i milijem. Retko koja zena visi o ruci coveka koji je bio odista
covek njenog ukusa... Padajuci pred jakim a ne pred dobrim i lepim,
zena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.
Prvi znak ljubavi jedne zene, to je kad zeli da se osami i izdvoji
iz sveta. Zena koja odmah ne napusti svoje dotadasnje navike, vara
i sebe i coveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz zenine ljubavi, to
je kult svakog vaseg momenta, svake vase navike, svakog vaseg predmeta.
Istinski zaljubljena zena postaje fetisist. Ona, kao svraka, cuva sve
sto je covek imao u rukama: njegov cvetic, sliku, olovku, dugme,
cigaretu, neupaljenu ili upola ispusenu. Ona u svemu vidi njega, i
sve pobozno prinosi k ustima.