СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

[Пркос]

О ПОКАЈАЊУ

Покајте се и вјерујте у јеванђеље! Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мк 1, 15, слично са Мт 4, 17). То су биле прве речи проповеди Богочовека. Исте те речи Он нам говори и сада, посредством Јеванђеља.

Када је грех највише ојачао у свету – у свет је сишао свесилни Лекар. Он је сишао у земљу изгнанства, у земљу наше патње и страдања, која претходе вечним мукама у аду, да благовести избављење, радост, исцељење свим људима без изузетка. Покајте се!

Сила покајања заснива се на сили Божијој: Лекар је свемогућ – и лек који Он даје је свемогућ.

Тада, у време Своје проповеди на земљи – Господ је позивао на исцељење све који су оболели од греха, и никакав грех није сматрао неисцељивим. И сада Он наставља да позива све, да обећава и дарује опроштај сваког греха, исцељење сваке духовне немоћи.

О, скитнице земаљске! О, сви ви, који јурите или се вучете по широком путу, уз непрекидни шум земаљских брига, забава и весеља, по цвећу, помешаном са бодљикавим трњем, ви који журите тим путем према крају, који је свима познат и који сви заборављате – мрачном гробу, и још мрачнијој и страшној вечности, зауставите се! Отргните се из загрљаја света, који вас непрекидно држи у заробљеништву! Послушајте оно што вам објављује Спаситељ, обратите потребну пажњу на Његове речи! Покајте се и вјерујте у јеванђеље, каже вам Он, покајте се, јер се приближило Царство Небеско.

Крајње вам је потребно, земаљске луталице, да пуну пажњу обратите на то суштински корисно, спасоносно саветовање: иначе ћете стићи до гроба, стићи до прага и врата вечности, не стекавши никакво правилно схватање ни о вечности ни о дужностима онога који ступа у њу, припремивши за себе у њој једино праведне казне за ваше грехе. Најтежи од грехова је – непажња према речима Спаситеља, занемаривање Спаситеља. Покајте се!

И славу, и богатство и сва друга трулежна стицања и надмоћи, за чије стицање ослепљени грешник употреби сав свој земаљски живот и све снаге душе и тела, он мора оставити у оним минутима у којима се са душе насилно скида њена одежда – тело, и када невидљиви анђели воде душу на суд праведног Бога, кога она не познаје, кога је занемаривала. Покајте се!

Људи се труде, журе да се обогате сазнањима, али само неважним сазнањима, погодним само за привремено, која оспособљавају за задовољавање потреба, удобности и прохтева земаљског живота.

Браћо! Загледајмо се, без пристрасности, при светлости Јеванђеља, у наш земаљски живот. Он је ништаван! Сва његова добра одузимају му се смрћу, а често и много пре смрти, разним неочекиваним околностима. Те трулежи су недостојне, као добра која тако брзо нестају, да се називају добрима! Оне су пре – обмане, мреже. Они који се запетљавају у те мреже, и који се њима спутају, лишавају се истинитих, вечних, небеских, духовних добара, која се достижу вером у Христа и следовањем Њему на тајанственом путу јеванђелског живота Покајте се!

У каквом смо ми страшном слепилу! Како то слепило очигледно доказује наш пад! Ми видимо смрт наше браће; знамо да и нама неизбежно, и можда врло брзо она следи, зато што нико од људи није остао заувек на земљи; ми видимо код многих, и пре смрти, да их изда земаљска срећа, да се она често преокрене у несрећу, сличну свакодневном окушању смрти. Не обазирући се на то, толико јасно сведочанство самог искуства, ми јуримо пролазна блага, као да су постојана, да су вечна. Сва наша пажња је окренута њима! Заборављен је Бог! Заборављена је величанствена и уједно грозна вечност! Покајте се!

Издаће, браћо, неизбежно ће нас издати сва трулежна блага: богате ће издати њихово богатство, славне њихова слава, младе њихова младост, мудраце њихова мудрост. Само једно вечно, суштинско благо човек може стицати у време земаљског путовања: истинско богопознање, помирење и сједињење са Богом, које је даровао Христос. Али ради добијања тих највиших добара потребно је оставити греховни живот, потребно га је замрзети. Покајте се!

Покајте се! Шта значи покајати се? Значи: признати, раскајати се за своје грехе, оставити своје грехе – одговорио је неки светац на то питање – и више се не враћати њима. На тај начин су се многи грешници претворили у свеце, многи безаконици у праведнике.

Покајте се! Одбаците од себе не само очигледне грехе – убиство, разбојништво, блуд, клевету, лаж, него и погубне разоноде, и телесне насладе, злочиначка маштања и безаконе помисли – све, све што је забрањено Јеванђељем. Ранији греховни живот умијте сузама искреног покајања.

Не говори сам себи, у унинију и душевној раслабљености: „Ја сам упао у тешке грехе: ја сам дуготрајним греховним животом стекао греховне навике: оне су временом постале као природна својства, учинили су покајање немогућим за мене.“ Те мрачне мисли ти сугерише твој непријатељ, ког још не примећујеш и не поимаш: он зна за могућност покајања, он се боји да те покајање не истргне из његове власти – и труди се да те одвуче од покајања, приписујући Божијем свемогућем леку немоћ.

Установитељ покајања је твој Творац, Који те је саздао ни из чега. Још лакше, Он те може пресаздати, променити твоје срце: начинити срце богољубиво од срца грехољубивог, начинити срце чисто, духовно, свето, од срца чулног, телесног, злонамерног, сладострасног.

Браћо! Познајмо неизрециву љубав Божију према палом људском роду. Господ се очовечио, како би кроз очовечење омогућио Себи да прими на Себе казну, коју су људи заслужили, и да казном Свесветог искупи кривце од казне... Грешници! Охрабримо се. За нас, управо за нас, Господ је извршио велико дело Свог очовечења; Он је погледао на наше болести са непојмљивом милошћу. Престанимо да се колебамо! Престанимо да падамо духом и да сумњамо! Испуњени вером, усрђем и благодарношћу, приступимо покајању: посредством њега ћемо се помирити са Богом... Одговоримо, према нашим слабим снагама, на велику љубав Господа према нама, онако како на љубав Створитеља могу одговорити Његова створења, и то пала створења: покајмо се! Покајмо се, не само устима; посведочимо наше покајање не само малобројним, краткорочним сузама, не само спољашњим учешћем на црквеном богослужењу, вршењем црквених обреда, чиме су се задовољавали фарисеји. Принесимо, поред суза и спољашње побожности, и плод достојан покајања: заменимо греховни живот јевађелским животом.

Зашто да мрете, доме Израиљев! (Јез 18,31) Зашто ви хришћани гинете, од ваших грехова, вечном смрћу? Зашто се вама пуни ад, као да већ у Цркви није установљено свемогуће покајање? Тај бесконачно добри дар дат је дому Израиљевом – хришћанима – и у било које време живота, какви год да су греси, он делује са истоветном силом: очишћава сваки грех, спасава свакога ко прибегава Богу, макар то било у последњим, предсмртним минутима... У самим предсмртним минутима, они не умеју да искористе свемогућу силу покајања! Не умеју да искористе, зато што нису добили никакво сазнање о хришћанству, или су добили сазнање крајње недовољно и нејасно, које се мора назвати пре потпуним незнањем, него некаквим сазнањем... Тако био ја жив, говори Господ Господ, није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив... (Јез 33,11) Зашто да мрете, доме Израиљев?...

Знао је Бог људску слабост, знао је да ће они и после крштења упадати у сагрешења: из тог разлога Он је у Својој Цркви установио тајну покајања, којом се очишћују греси учињени после крштења. Покајање мора пратити веру у Христа, претходити крштењу у Христа; а после крштења оно исправља нарушавање дужности онога који је поверовао у Христа и крстио се у Христа.

Када су многи из Јерусалима и читаве Јудеје силазили код Јована, проповедника покајања, на Јордан ради крштења, они су му исповедали своје грехе – исповедали су не зато, како примећује један свети писац, што је свети Крститељ имао потребу да зна сагрешења оних који му долазе, него зато што је за снагу њиховог покајања било неопходно да се са осећањем жаљења због упадања у грехе повеже исповедање грехова... Исповедањем грехова раскида се дружење са греховима. Мржња према греху – знак истинског покајања – јесте решеност да се води врлински живот... Онај ко непрестано издаје своје пријатеље, њему пријатељи постају непријатељи, удаљују се од њега, као од издајника, који жели њихову вечну погибао: онај ко исповеда своје грехе, они од њега одлазе, зато што се греси заснивају и снаже гордошћу пале природе, не трпећи изобличавање и упозорење.

Ко у нади на покајање дозвољава себи да сагреши добровољно и намерно: тај лукаво поступа у односу према Богу. Онога који греши добровољно и намерно, у нади на покајање, неочекивано погађа смрт, и њему се не даје време које је он планирао да посвети врлини.

Тајном исповести одлучно се очишћују сви греси, учињени речју, делом и помишљу. Да би се из срца избрисале греховне навике, које су се у њему укорениле, у току дуго времена, неопходно је време, неопходно је постојано пребивање у покајању. Постојано покајање сачињава постојана скрушеност духа, борба са помислима и осећајима у којима се разоткрива греховна страст сакривена у срцу, обуздање телесних осећаја и трбуха, смирена молитва... исповест.

Браћо, ми смо добровољним грехом изгубили свету непорочност... дату нам у духовном блеску у ком смо ми доведени у постојање, из руке Спаситеља. Ми смо изгубили и ту непорочност коју смо добили при новом стварању крштењем; ми смо на путу живота укаљали своје хаљине, које је избелео Искупитељ. Остала нам је још једна вода за умивање – вода покајања. Шта ће бити са нама када занемаримо и то умивање? Догодиће нам се да станемо пред Бога са душама унакаженим од греха – и Он ће страшно погледати на оскврњену душу, осудиће је на вечну муку.

Када човек увиди своје грехе, одлучи се на искрено покајање и поправљање: то Бог решава Свој суд са човеком, следећом одлуком: Ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег; ако буду црвени као црвац постаће као вуна (Ис 1,16,18).

Ако хришћанин пак покаже немар према том милостивом, последњем позиву Божијем: њему Бог објављује вечну погибао. Доброта Божија, говори апостол, на покајање те води (Рим 2,4). Бог види твоја сагрешења: Он дуготрпељиво гледа на сагрешења која ти чиниш пред Његовим очима, на низ сагрешења која су образовала сав твој живот; Он чека твоје покајање, и уједно оставља твојој слободној вољи да изабере твоје спасење или погибао. И доброту и дуготрпљење ти злоупотребљаваш! Код тебе нема поправке! Твој немар је све јачи! Код тебе јача и занемаривање Бога и твоје сопствене, вечне судбине! Ти се бринеш само о умножавању својих грехова, ранијим сагрешењима додајеш нова и двоструко већа сагрешења! Својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гњев за дан гњева и откривања праведнога суда Бога, на ком ће се дати свакоме по дјелима његовим: живот вјечни онима који истрајношћу у добрим дјелима траже славу и част и бесмртност; а јарост и гњев онима који се упорно противе истини а покоравају неправди. Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло (Рим 2,5-9). Амин.

[Пркос]

СВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

СЛОВО ТРИДЕСЕТ И ДРУГО



Посланица о покајању неком брату, хришћанину, где се показује шта је потребно да чини онај, који се након што је пао у грехе и стекао зле навике покајао и поставио почетак исправљању

Научени смо божанским писмима, да никада не очајавамо, чак ни ако учинимо многе грехе, нити опет да много полажемо у силу епитимије, наложену нам од духовног оца за наше грехе. Тако да ни онај ко се подигао након пада, т.ј. престао да греши, не сме да буде сувише смео због тога, ни онај који је пао не треба да очајава, већ и ко је много сагрешио нека са смелошћу прибегне покајању, и ко је учинио само незнатне погрешке, да не мисли да је добио опроштај грехова само због својих добрих дела, него и он нека покаже покајање, и то не само оно покајање, које се врши речима или се показује постом, сухоједењем, лежањем на земљи и другим сличним телесним лишавањима, премда и ово све долази у обзир, већ оно покајање које бива у сакрушењу и болу душе и срца, какво је показао пророк Давид упркос томе што је живео у свету и био обремењен многим неопходним бригама.

Јер он опоменувши се колико је разгневио благог и милостивог Владику тиме што је постао преступник заповести и показао Му се неблагодаран, заборавивши Његове многе и неизрециве дарове и доброчинства, сав свој живот је боловао због тога у души и проливао горке сузе, како нас је сам уверио. Сам је себе бичевао бичем своје несреће, и бедног положаја, сам је себе на сваки начин сакрушавао и смиривао ричући од уздаха срца својега, како нас о томе свакодневно обавештавају његови псалми. Давид је сам себe oвакo мучио, не марећи за то да је био цар, и да је био дужан да се брине о толиком народу, о жени и деци, о дому и царству.

Шта је чинио Манасија и сви други који су се покајали после њега о којима и ти сам знаш, као на пример: Петар, врховни од Апостола, митар, разбојник, блудница? И зашто наводити многе, шта је урадио блудни син расточивши очево наслеђе са цариницима и блудницама? За каква дела су сви они добили опроштај грехова? Да ли за своје постове или бдења? Да ли за милостињу раздану беднима или за какав други тежак телесни труд? Не нису због тога добили опроштај, већ због искреног покајања, за скрушење и бол срца, за сузе излите из дубине душе, због осуђења своје сопствене савести. Познавши своје грехове, сваки од њих је осудио и окајавао себе и плакао из душе и за то добио опроштај својих грехова.

Исто то и сада бива са онима који прибегавају Христу топлим сузама и истинским покајањем. И ни пред ким од таквих човекољубиви и свеблаги Господ не закључава и никада неће закључати човекољубну бездну своје благости. Опроштај грехова ниједном грешнику не бива ни због каквих дела, да се не би неко због тога погордио, већ по Божијем човекољубљу и благодати.

Треба уосталом знати, није довољно само искрено покајање од све душе за грехе, већ и тврда намера да се више не пада у те исте грехе и да се не враћа натраг. А тај захтев да не падамо опет у те исте грехе, јако тешко можемо очувати уколико се са свом ревношћу и усрђем не окружимо благопотребном заштитом и не обучемо се у духовно оружје, да би уз помоћ њих могли да противстанемо демонима, нашим мисленим непријатељима. Јер како смо ми већ због грехова били поробљени непријатељима и подјармљени телесним сластима и страстима већ смо се подчинили и служили ђаволу, онда сласти и страсти свакако теже да се опет подигну у нама, да би нас опет као робове нечастивих, увукле с насиљем на служење непријатељу нашем, ђаволу и на бег од служења нашем Владики, Христу, кроз преступљење Његових заповести и преступљење обећања која смо му дали у покајању. Дакле да се и нама не би десило да овако пострадамо, требамо да у помоћ из Светог Писма позајмимо оружије против сваког непријатеља који нас напада, како нас својим примером учи божанствени Давид говорећи: -тога ради заповести Твоје држим да су верне, на сваки пут лажни мрзим- (Пс.118,128). Похоти, побуђеној вражијим помислима станимо на пут опомињући се смрти, страшног суда и неиздрживих мука ада; лењости станимо на пут усрђем и ревношћу, стомакоугађању - постом, сластољубљу - уздржањем, многоједењу - малоједењем или неједењем, распаљивању тела - представом вечног огња; упражњавајмо честу молитву Богу скупа са бдењем и постом. Ако овако будемо поступали против сваке страсти која устаје на нас (не могу их све набројати, да се реч не би одужила), и стекнемо врлину која је супротна тој страсти онда ћемо по свој прилици бити сачувани неповређени и нерањени врагом, јер ће нас тада врлине сачувати као неке силне војске. Ако би прекидање злог обичаја било могуће без зноја и труда, тада би једино уздржање било довољно за спасење онима који се кају. Али није тако.

Kао допуну ономе што сам ти до сада написао, пишем ти и напомену о томе шта си још дужан да чиниш и испуњаваш. Ево шта: када се савршава божанствена литургија и свештеник или ђакон каже: ви који сте оглашени изиђите, изађи из цркве и стани у припрату (у предворје храма), и за то време не говори ни са ким него се опомињи својих греха и плачи. Када се божанствена литургија заврши можеш опет ући у цркву. Када падне вече, након повечерја, пођи на неко усамљено место и испуни следеће молитвено правило: трисвето, 50. Псалам, т.ј. –Помилуј ме, Боже, по великој милости својој…-; Господи помилуј – 50 пута; Господе опрости мени грешноме – 50 пута; 6. Псалам, т.ј. –Господе, немој ме обличити у јарости Својој нити ме наказити у гневу Своме –; Господе, ако сагреших речју, делом или мишљу, опрости ми. Додај и 25 метанија (појасних поклона). У среду и петак уздржавај се од меса, сира, јаја, рибе, вина и уља, по правилу светих Апостола. У посту: Апостолски, Богородично-успењски и предрожденски (божићни) не једи месо, сира и јаја, а од осталога кушај са мером, са уздржањем. Молитве, т.ј. псалме, како је речено, и поклоне испуни у то време удвостручено. У велику четрдесетницу не разрешавај на масло и вино, осим у суботу и недељу, већ зној (мучи) своје тело по својој мери, како приличи хришћанима који желе да се спасу. Молитвено правило испуњавај удвојено и током свете Четрдесетнице, као и у другим постовима. Још се требаш уздржавати од божанствених и страшних тајни, т.ј. не причешћујући се пречистим телом и пречесном крвљу Господа нашега Исуса Христа; а ја ти још саветујем и да се уздржаваш од благословеног хлеба или антидора (нафоре). Све то чувај до онда када твоје помисли и расположење не одступе од злих греховних дела, док не стекнеш тврду намеру да никада више не остављаш добра дела и врлине и савршено не замрзиш грех. Када пак на крају увидиш у себи самом да си достигао тако добро стање, то јест да си потпуно омрзао грех, и утврдило ти се расположење да чиниш добро, и када се притом уз испитивање увериш да је твоја решеност да се уздржаваш од греха несумњива, тада, брате мој, приступи божанственим тајнама са несумњивом вером да то што пробаш није само прост хлеб и није само просто вино, но се уистину причешћујеш крвљу и телом Божијим.

Поступивши тако начинићеш се причасником славе Христа Господа, и посредством ових тајни ћеш добити савршено отпуштање грехова, примићеш у себе вечни живот и начинићеш се сином светлости и дана. Ако пак, пре него што испуниш све речено, т.ј. пре него што покажеш дужно покајање, осмелиш се да се причестиш телом и крвљу Христовом; онда ће се сви демони, видевши те како си презрео Бога и недостојно се причестио, устремити на тебе и ухвативши те немилосрдно и нечовечно, поново ће те низвргнути у ров пређашњег стања. Тада ћеш уместо хришћанина постати христоубица и бићеш осуђен заједно са онима који су распели Христа, како говори апостол Павле: -Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је телу и крви Господњој- (1. Кор. 11,27), т.ј. потпашће под такву осуду, под какву су допали и они који су распели Господа.

Више од овога ти нећу писати. Бојим се да ће ти бити претешко. Ти пак, брате, ако и учиниш нешто више од овога себи ћеш стећи корист, и својој души уготовити вечна блага. То што сам ти написао да чиниш написао сам ти не у том смислу да ћеш (једино) овим трудом очистити душу и стећи опроштај грехова, већ да ће ти на тај начин бити лакше да у души држиш спомен својих грехова и сакрушаваш се тиме. Када бих знао да ћу те овим ражалостити не бих твојој љубави написао ни ово мало. Ја од тебе желим само једно, да би у сакрушењу и боловањем за прошлим одсекао своје зле греховне навике и пресекао своја безпредметна дела. То одсечење и прекраћење са скрушеношћу ће те неприметно сачувати. А ако ти можеш да ово постигнеш без поста и других трудова, ја ћу једино тиме бити задовољан. Пиши ми чешће о твом здрављу да бих видео твоју веру и љубав према мени, и топлије те се сећао када подижем своје недостојне руке ка Богу. Благодат Божија да буде са Духом Твојим. Амин.

[Пркос]

Покајање почиње од језика


Старац Сампсон Сиверс



Док језик није зауздан, нема ништа од покајања. Језик код куће, језик на послу, језик свуда. Објавити шкртост на језику. Не на џепу, него на језику. Нека свако зна одакле треба да почне.
Ви кажете (многи од вас): мисли вас узнемиравају. Не може се ратовати против мисли док језик није зауздан. И не покушавајте да ратујете против мисли док језик брбља и злослови. Клевета, осуђивање, оговарање, празнословље...
Често се правдамо тиме да ћемо увредити човека ако ништа не кажемо. Ми заборављамо на то да омаловажавамо Свудаприсутног и Свевидећег Бога, а плашимо се да не увредимо човека.
Боље да се увреди овде, него да пати у Вечности. Нека заплаче због тога што ћемо му рећи истину. Не треба да се бојимо да ћемо увредити човека ако он већ вређа сам себе (наравно, уз расуђивање). Ако се и увредио — Бог је Судија.
Само чувајте свој језик. Наравно, то важи за онога ко хоће да живи макар мало по Богу и да иде путем покајања. А онај ко живи онако како се обично и живи у свету, зашто би себе присиљавао на тако строг живот?
Ми и сами добро знамо како се тешко каје онај чији је језик разуздан.
Немогуће је да човек обухвати све своје грехе повезане са језиком. Ево, покушај да запишеш све лоше што си рекао током дана. Немогуће је чак и записати. Толико зла долази само од језика.
А увече више немамо ни молитву. Тако нам је тешко. И све због језика.
Искуство преподобних Отаца је показало да ако језик буде ћутао, онда ће ћутати и мисли - тога се не треба бојати - али молитве ће бити. Само због уздржавања језика ! А тада ће се већ појавити и обележја покајања.
Ми често гледамо велике и значајне људе - како задивљујуће воле да ћуте, како су шкрти на језику, зар не? Они дуго размишљају. Полако размишљају. И шкрто, шкрто говоре. Што су ученији ти велики људи, то више воле да ћуте. Нећеш од њих баш често извући подробан и опширан одговор. Јер то су људи који живе духовним животом, људи огромног искуства који желе да се спасу или схватају да је Бог Свудаприсутан.
Једном сам рекао Карпинском, председнику Академије наука: "Ви баш умете да ћутите. На моју срамоту, ја као монах не умем да ћутим тако као ви!"
А знате шта ми је он одговорио? "Ћутим зато што пред собом имам мисао о томе да ме Бог гледа и слуша. Она ме тера да ћутим."

С благословом: јеромонах Серафим

[Пркос]

о светој тајни покајања - др лазар милин



о светој тајни покајања

крштењем се човек чисти од свих грехова, али како он и после крштења поново може да греши и уистину и греши, господ спаситељ је установио у цркви тајну покајања (јов. 20:20—23), којом се човек чисти од грехова учињених после крштења. покајање је за грешнике друго крштење. свештеник цркве христове силом светога духа отпушта и разрешава хришћанина од грехова, које је он учинио после крштења, а за које се грехе каје и исповеди их. — тако се кроз свештену радњу свете тајне покајања хришћанин изнова чисти и посвећује исто као да је изишао из воде крштења.

у светој тајни покајања треба разликовати:

1. исповедање грехова,

2. речи које се изговарају при вршењу ове тајне, и

3. саму радњу.

у покајању хришћанин исповеда пред свештеником грехе учињене после крштења.

речи које се изговарају при вршењу тајне покајања и које свештеник изговара при - разрешавању грехова (разрешна формула) јесу ове:

„господ и бог наш исус христос, благодаћу и милосрћем свога човекољубља, нека ти, чедо (име), опрости све грехе твоје; и ја, недостојни јереј, влашћу коју ми је он дао, опра-штам ти и разрешавам те од свих грехова твојих, у име оца и сина и светога духа, амин."

радња пак која се врши при изговарању ових речи јесте полагање руку на главу покајиика и благослов у знаку крста при изговарању последњих речи наведене разрешне формуле.

извршилац св. тајне покајања је православни епископ или презвитер (свештеник). но презвитери могу вршити ову свету тајну само са дозволом епископа. свештеник се влашћу вршења ове тајне зове: духовни отац, духовник, и има при вршењу ове тајне разне дужности; он мора бити достојан духовничке дужности.

исповђено у тајни покајања остаје за увек тајна, и свештеник не сме никада и ни у ком случају да открије оно, што му је у исповести неко казао.
па не само речима, него ни каквим знацима, или на било који други начин, не сме указати на исповеђено, иначе потпада најоштријој казни.
хришћанину, дакле, који после потпуног очишћења својих грехова у крштењу, изнова греши потребно је ново средство за очишћење његове савести. од лица које приступа овој тајни тражи се извршење извесних услова, које доказује да ли је неко способан и достојан да прими св. тајну покајања.
способност
у погледу способности тражи се од лица које приступа покајању да је постигло такву духовну зрелост, да може да разликује добра дела од злих, да је при здравом разуму (или да није сасвим без разума), и да је најпосле упознато са истинама хришћанске вере.
што се тиче узраста од кога је сваки православни хришћанин дужан да у извесном року приступа светој тајни покајања требало би да то свакако буде за женска лица после 12. године а за мушка лица после 14. године. (међутим, узраст може бити и млађи па већ од 7. године мушка и женска деца могу приступати тајни исповести — како је то уобичајено у руској пракси).
достојност
у погледу достојности, траже се од онога који хоће да добије опроштај грехова ови услови:

1. мора се у тузи кајати за учињене грехе и озбиљно и одлучно желети да се даље чува од грехова и да поправи свој живот.

уколико је неко увредио бога, који је највише и љубави најдостојније добро, а ако има у себи развијено осећање љубави према богу, у њему се из таквог осећања рађа туга због учињене увреде, (савршено кајање). кајање које потиче из љубави према богу, доноси грешнику потпуну милост божју и опроштај грехова (лук. 7:47. I петр. 4:.

но и кајање из страха и наде (несавршено кајање) довољно је за ваљаност тајне, под условом да постоји нада на милост божју кроз исуса христа, и да се она оснива на вери у исуса христа, који нас је својом смрћу на крсту измирио с богом и који је наш највећи свештеник, па према томе и може спасти оне који кроз њега долазе богу (јевр. 7:25).

исто тако кајање треба да је опште, тј. да се протеже на све грехе;

затим да је чврсто и непоколебљиво, (наиме да је грешник одлучио да не учини грех ни из страха од зла, ни из наде на добро);

најзад кајање треба да је активно, делотворно, наиме да је грешник одлучио не само да се чува од грехова, но да употребљава и средства против греха.
2. лице које се каје треба да исповеди своје грехе пред свештеником, јер свештеник не може да везује или разрешава, ако не зна шта има да веже или разреши. исповест треба да је:

а) потпуна, наиме покајник је дужан да на исповести открије све грехе учињене после крштења. (од потпуне исповести се изузимају: глуви, глувонеми, они који говоре страним језиком; болесници који не могу да говоре или који су изгубили свест, или који су после једног исповеђеног греха почели да умиру. овде се убрајају и они који не могу због старости да се сете појединих грехова. најзад чини се изузетак са оним болесницима поред којих свештеник не може стајати без опасности од заразе. други мотиви, као мноштво грехова или какав важан интерес свештеника не могу бити благословен и оправдан узрок, због кога се скраћује исповест и због кога свештеник може обавити непотпуну исповест!)

б) исповест треба да је искрена,тј. да покајник не таји истину, да не прећуткује нити умањује своје грехе, да не исповеда грехе које није учинио, да не прећуткује такође ни окол-
ности које карактеришу морално стање грешника, напр. да ли је грех учињен по навици, да ли је грех који се понавља, да ли у кући има прилику да греши итд. најзад,

в) исповест треба да је тајна, усмена, учињена са скромношћу и истинском побожношћу.

3. покајник треба да изврши канон тзв.епитимију, коју свештеник налаже при исповести покајнику према тежини његових грехова и према стању његове савести.

свето писмо налаже да сваки хришћанин пре евхаристије има да искушава себе (i кор. 11:28—29) стога је данас исповест обавезна пред светим причешћем, и обоје су као једна целина у нераскидној вези. — исповест без причешћа сматра се без сврхе, а причешће без исповести немогућим.

у погледу обавезе исповести у извесним временским роковима четврта црквена заповест налаже нам, да имамо четири пута у години исповедити своје грехе пред свештеником.
но свакако и они мање ревносни не треба да пропусте да се бар једном у току године исповеде (обично за време четрдесетнице, или за време ускршњег и госпођинског поста) док је ревноснијим верницима могуће да то учине сваког месеца.

епитимије се дају по снази и вољи оних који их примају, а не по мери њихових грехова, каже цариградски патријарх јован посник (582—595). јер нама је заповеђено, вели он даље, у једно исто време и олакшати тежину и налагати терет. јер јарам христов је благ и бреме лако.

св. јован златоусти указује у много прилика, да се код кајања не узимају у обзир само спољашња дела (покајања), да се не узима у обзир толико време, колико озбиљност и ревност унесена у поправљање, и да бог онима који се кају и исправљају своје грехе опрашта лако и без оклевања.

исто учи и св. василије велики говорећи: ми гледамо на начин покајања а не судимо о овоме (тј. о стварном исправљању грешника) по времену.
знајући то, духовник даје епитимију по способности лица. он мора да расмотри (каже се у 102. правилу трулског синода 692. године) какво је расположење грешника, да ли он нагиње здрављу (духовном), или напротив, својим поступањем привлачи на себе болест (греховну), и на који начин он у ствари проводи свој живот... све старање пастира мора се састојати у томе да се поврати изгубљена овца и да се пружи лек оној, која је змијом рањена да не би ударила о стрмине очајања, нити се разуздала на распуштени и нерасудни живот. духовни лекар мора да сваким начином — помоћу тежих или опет помоћу блажих и лакших лекова, — спречи страдање и да се постара да рана зарасте, узимајући при томе у обзир плодове кајања, и мудро упућујући човека, који је позван небеском посвећењу.

исповест је одувек тражена ради опроштаја грехова. грешници тајно исповедају свештенику-духовнику своје грехе, а овај им налаже епитимије или каноне који одговарају приликама. покајници се савешћу обавезују да ће извршити наложене каноне или покајне вежбе. у православној цркви покајање обавезно прате као средства очишћења: молитве бдење, пост и одрицања разне врсте, чињење милостиње и уопште добрих дела.

по речима апостола (i јов. 1:9) резултат покајања је добијање кроз исуса христа опроштаја грехова и очишћење од сваке нечистоте и неправде. уз то исповест је још у апо-столско време била усмена и подробна (дел. 19:18 и јак. 5:16).

главне црте чина покајања у исповедном уставу јована посника су ове:

онога, који се исповеда, поставља јереј према олтару и говори заједно са њим трисвето и псалме (6 на броју), затим долазе тропари, молитве, предисповедна поука, исповедање, молитве разрешења, после исповедна поука, читање из пророка језекиља, и еванђеља по луци 15:1—10, и отпуст.
данас се чин покајања врши овако:

духовни отац приводи покајника пред икону господа исуса христа (или пред свети крст). после почетног узгласа: „благословен бог наш... ''долази трисвето, оче наш, господе помилуј, затим:

слава оцу и сину светом духу и сада и увек и у векове векова, амин.

ходите, доклонимо се цару нашему богу.
ходите, поклонимо се и припаднимо христу, цару нашему богу.
ходите, поклонимо се и припаднимо самоме христу, цару и богу нашему.

[Пркос]

ПОКАЈНИ ПСАЛАМ


(Псалам 50)

Смилуј се на ме, Боже, по великој милости својој, и по мноштву доброте своје очисти безакоње моје.

Опери ме добро од безакоња мога, и од греха мога очисти ме.
Јер ја знам безакоње своје, и грех је мој непрестано преда мном.
Самоме Теби сагреших, и на Твоје очи зло учиних; а Ти си праведан у речима својим и чист у суду свом.
Гле, у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја.
Гле, истину љубиш, и јављаш ми непознато и тајне свемудрости своје.
Покропи ме исопом, и очистићу се; умиј ме, и бићу бељи од снега.

Дај ми да слушам радост и весеље, да се прену кости потрвене.
Одврати лице своје од грехова мојих, и сва безакоња моја очисти.
Срце чисто сагради у мени, Боже, и дух прав обнови у мени.

Не одгурни ме од лица свога, и Светога Духа свога не одузми од мене.

Подај ми радост спасења свога, и духом владалачким поткрепи ме.

Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се к Теби обратити.
Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој.

Господе, отвори уста моја, и она ће казивати славу Твоју.

Јер да си хтео жртве, ја бих принео; за жртве паљенице не мариш.
Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће одбацити.
Благовољењем својим, Господ, прослави Сион, и нека се подигну зидови јерусалимски.
Онда ће Ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце.