Status :
Registrovan : Aug 2009
Lokacija : Beograd moj rodni grad
Poruke : 5,528
Чудесна исцељења и остала чуда...
Bila sam bezbožnica i jako i strašno sam hulila na Boga i proganjala Svetu Crkvu. Vodila sam grehovni život i bila sasvim mrtva u duhu, pomračena đavolskom prelešću. Ali milosrđe Božije nije dalo da pogine Njegova tvorevina, Gospod me je prizvao ka pokajanju...
Razbolela sam se od raka 1962. godine, bolovala tri godine. Nisam ležala, nego sam radila i lečila se kod lekara. Gajila sam nadu da ću imati od njih neke koristi, ali je nije bilo: poslednjih šest meseci sam sasvim iznemogla, čak nisam mogla piti ni vodu, bilo mi je muka, i odveli su me bolnicu; bila sam veoma aktivna, pa su radi mene pozvali iz Moskve glavnog profesora i odlučili da idem na operaciju. Godine 1965, 19. februara u 11 časova su me operisali, prilikom operacije su ustanovili: zloćudni tumor, sa raspadom creva. Za vreme operacije sam umrla. Kada su mi razrezali stomak, moja duša je stajala između dva lekara, i ja sam sa užasom posmatrala svoju bolest. Sav želudac je bio u čvorovima raka, a isto tako i tanka creva. Stajala sam i mislila: zašto nas je dve, ja stojim i ja ležim. Onda su lekari izvadili moju utrobu na sto i rekli: tamo gde bi trebalo da bude dvanaestopalačno crevo, tamo je samo tecnost, može se reći sasvim istrulelo, i – izbacili oko litru i po gnoja. Kada su uklonili sve trulo, lekari su rekli: ona nema s čim da živi, nema ništa kod nje zdravo, sve je trulo, to jest istrulilo od raka.
Sve to sam posmatrala i mislila: zašto nas je dve, ja ležim, i ja stojim. Onda su lekari postavili kopče na stomaku. Ovu operaciju mi je radio profesor Izrailj Isajevič Neimak, u prisustvu deset lekara. Onda su lekari rekli da je treba dati mladim lekarima da rade kao praksu. Onda su moje telo odvezli u mrtvačnicu, i ja sam išla za njima i sve se čudila, zašto nas je dve, onda su me ostavili u mrtvačnici i ležala sam gola. Onda su me plahtom prekrili do grudi, odmah je ušao moj brat sa mojim sinom Andrejem. Sin mi je pritrčao i poljubio me u čelo, i plakao, govoreći: «Mamice, zašto si ti umrla, ja sam još mali, kako ću ja bez tebe da živim, ja nemam tatu». Ja sam ga zagrlila i poljubila, ali on nije obraćao nikakvu pažnju na mene. Sve sam videla, i kako je moj brat plakao. A onda sam se našla kod kuće, gde je došla svekrva prvoga mog zakonitog muža; tamo je bila i moja rođena sestra. S prvim mužem ja nisam htela da živim jer je on verovao u Boga. U mojoj kući su odmah počeli da dele moje stvari. Živela sam bogato, ali svo to bogatstvo sam stekla nepravdom i bludom. Moja sestra je počela da bira najbolje stvari, a svekrva je zamolila da ostavi bar nešto za moga mališana, ali sestra joj ništa nije htela dati, počela je svašta da viče na moju svekrvu, i da joj govori da «dečak nije od tvog sina, i ti mu nisi rođena majka». Kada je sestra vikala ovde sam ja videla zle duhove, i oni su zapisivali u svoje hartije svaku ružnu reč i radovali se. Onda su sestra i svekrva otišle i zaključale kuću, sestra je odnela ogroman zavežljaj svojoj kući.
U četiri sata, ja grešna Klaudija, sam poletela u vis i veoma sam se začudila, kako mogu da letim; našla sam se izand Barnaula, a zatim je i Baranaul nestao, a onda je postalo tamno. Tama se dugo produžila, na putu su mi pokazivali ona mesta, gde i kada sam ja bila od moje mladosti. Na čemu sam letela, ne znam, ili na vazduhu, ili na oblaku; ne mogu da objasnim. Kada sam doletela do prve podnebesne, dan je bio oblačan, onda je postalo veoma svetlo, neiskazano svetlo, da čak nisam mogla da gledam. Položili su me na crni trg, iako sam se i za sve vreme letenja nalazila u ležećem položaju, na čemu sam ležala ne znam, nešto kao na ploči, ali mekoj, crne boje. Umesto ulice je stajala aleja, u donjem delu grmovi ne visoki i meni nepoznati, grane na njima veoma tanke, a listići zaoštreni na oba kraja. Dalje se videlo ogromno drveće, na kojima su bili veoma lepi listovi raznih boja, između njih svoje nove kuće, ali u njima nisam nikoga videla, u toj dolini je bila veoma lepa trava, i mislila sam: gde sam to ja i gde sam došla, u selo ili u grad, ne vide se ni preduzeća, ni fabrike, nema ni ljudi, i ko li ovde živi. A onda sam videla da ne tako daleko od mene ide Žena, veoma lepa i visoka, na Njoj veoma duga odeća i ogrtač od brokata na Njoj, iza Nje je išao mladić; i vidim kako mladić silno plače, i nešto kao da moli od Nje, a Ona ne obraće nikakvu pažnju na njega, i ja sam pomislila: kakva je to majka, dečak moli, a Ona neće ništa da mu da. Kada se Ona približila meni, mladić je pao do njenih nogu, i opet nešto od Nje moli, ali ja ništa nisam mogla da shvatim. Htela sam da je pitam: gde sam ja? Ali iznenada mi je Ona prišla i rekla: «Gospode, kuda će ona?» Stajala je sa složenim rukama na grudima, s očima uprtim u Nebo. Tada sam se ja silno trgla, shvativši, da sam umrla, a duša se nalazi na Nebu, a telo na zemlji, i odmah sam shvatila, da ja imam mnogo grehova i da ću morati za njih mnogo da odgovaram, i počela sam gorko da plačem. Okrenula sam glavu, da bih mogla da vidim Gospoda, ali nikoga nisam videla, a glas Gospoda čujem. Rekao je: «Vrati je nazad na zemlju, ona nije došla u vreme. Dobrodetelji njenog oca i neprestane molitve su Me umilostivile.» Tek tada sam shvatila da je ta Žena -Carica Nebeska, a mladić – moj Anđeo – čuvar, koji je išao za Njom i plakao, i umoljavao Je. A Gospod je nastavio da govori: «Dosta je bilo njenog bogohulstva i bogohulnog i smradnog života. Hteo sam da je izbrišem sa lica zemlje bez pokajanja, ali otac njen Me je umoljavao ». Gospod je rekao: «Treba joj pokazati njena mesta, koja je ona zaslužila», i za tren sam se našla u adu, i počele su da puze po meni strašne i ognjene zmije, sa dugačkim jezicima, a iz jezika njihovih izlazi vatra, i svakakve druge gadosti; smrad tamo je neizdrživ, a ove zmije su se uvukle u mene i počeli su da puze po meni crvi debeli, deblji od palca, dužine četvrt metra i s repovima, a na njihovim repovima igle nazubljene, i puzali su mi u prednji i zadnji otvor, u uši, u oči i u usta, i u nozdrve, uvukli se u mene. Bolovi neizdrživi, i ja vičem ne svojim glasom, ali milosti i pomoći nama tamo ni od koga; onda se pojavila umrla od abortusa žena, ona je stala da moli milosti od Gospoda, i On joj je odgovorio: «Kako si ti živela, Mene nisi prizivala, decu si ubijala u utrobi svojoj i ljude si savetovala: ne treba praviti milostinju. Vama su deca suvišna, a kod Mene nema suvišnih, i Ja dajem sve i svima, i kod Mene ima svega za Moju tvorevinu». Onda mi je rekao Gospod: «Dao sam ti bolest, da bi se pokajala, a ti si do kraja hulila na Mene; ti Mene nisi prizivala, sada Ja tebe ovde ne priznajem». Zavrtela se zemlja zajedno sa mnom, i ja sam poletela, odande je krenuo smrad i zemlja se poravnala; bio je zvuk, a onda sam videla svoju Crkvu koju sam grdila, onda su se otvorila vrata i izašao je sveštenik sav u belom, blistajući zrakama, stajao je sa sagnutom glavom. Tada me je pitao Gospod: «Ko je ovo?» Rekla sam da je to naš sveštenik, a glas mi je govorio: «A ti si govorila, da je on džabalebaroš, ali ne jede on zalud hleb, nego je on trudbenik, on je istinski pastir, a nije najamnik. Tako da znaš, kako god bio on mali po činu, on služi Meni, Gospodu, i ako sveštenik ne pročita nad tobom molitvu razrešenja, tada ti Ja neću oprostiti grehe». Onda sam počela da ga molim: «Gospode, pusti me na zemlju, ja imam dečaka. Gospod mi je odgovorio: «Ja znam da ti imaš dečaka, tebi je žao njega». A ja kažem: veoma žao! «Tako, eto ,tebi je jednog deteta žao, a vas kod mene nema broja i Meni je svih vas hiljadu puta više žao, ali kakav ste vi nepravedni put izabrali sebi u životu ! Zašto ste vi stremili da skupite sebi veliko bogatstvo, zašto činite svaku nepravdu; vidiš, kako raznose tvoju imovinu, kome je otišlo sve tvoje posle života. Imovinu su tvoju razneli, dete odveli u dom za siročiće, a tvoja prljava duša je došla ovde; služite idolu i žrtve mu pravite, u bioskop idete i nosite novac satani, a u Crkvu Božiju ne idete. Ja čekam, kada ćete se vi probuditi od grehovnog sna i pokajati se». Onda je Gospod rekao: «Spasavajte sami vaše duše, i molite se, jer je vek mizerni nastao, uskoro ću doći da sudim svetu, molite se». Pitala sam: Gospode kako da se ja molim, ja ne znam molitve. Gospod mi je rekao: «nije ona molitva vredna, koju čitaju i nauče je, nego je ona molitva vredna, koju mi od čistoga srca uznosite iz dubine duše; recite: Gospode, oprosti mi, Gospode, pomozi mi! – i čisto srdačno sa suzama u očima vašim. Eto takva molitva i takvo moljenje vaše biće Meni ugodni i prijatni». Tako mi je rekao Gospod. Onda se pojavila Majka Božija, i ja sam se opet našla na onom trgu, ali nisam ležala, nego sam stajala.
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima...